Приче

Мало шеве и заборава

O је била женска од ретких. Ишла је градом као да га је ослободила. Освојила. Заузела. Поробила. Јебем ли га шта је учинила за град. Слудела га је сигурно. Такво месо, човече. То се стварно два пута не среће у животу. Премија је или сам ја загорео као табарка па ми је свака добра. Не, није то. Знао бих, човече. Гледао сам за њом као дете за лилихипом,, као да сам овог часа пуштен са доживотне.
            Једноставно: стао сам насред улице и бленуо. Изгледа да нисам први који је забрљавео гледајући како младо месо њише куковима. Никоме се није учинило необично то што гледам. Као да су се смејуцкали. Навикли су. Како могу да навикну на такво месо?! То није нормално.

            Ето како женске лоше утичу. Горе су од лошег пива. Жешће су од дроге. Ма, јебеш женске. Рецепционар је јео кајгану као и пре десет година када сам овде одсео. Не верујем да је то она кајгана од пре десет година. Ваљда је, у међувремену, јео и нешто друго. Уосталом, што да не: и град је потпуно исти. Затекао сам га каквог сам га оставио пре деценију. Поквариће стомак.
            Рекао сам му да је соба резервисана. Бар се надам да јесте.
            "Ви сте писац?"
            "До курца, јесам."
            Погледао је некакав списак.
            "Да ли сам осумњичен?"
            Погледао ме је: "А?"
            "Какав је то списак?"
            "А, то", насмејао се. Споро схвата, споро једе. Њему је стварно доста једна кајгана за десет година, за читав живот. "То су резервације за писце. Како рекосте да вам је име?!"
           Рекох.
           Уморан сам, заспаћу за пултом. Гледао сам преко пулта списак. Покушавао сам да му помогнем. Поприлично ће потрајати ако буде сам тражио. Јебени хотел нисам препознао јер је пропао ко муда кроз поцепане гаће. Какав је то био хотел пре десет година! Хотелчина.
            Тада су га били тек отворили. Сада су могли да га затворе.
            "Оронуо вам је хотел."
            "Принудна управа, другар."
            Тако, значи. Сад смо другари.
            Довукао сам се до собе, ципеле избацио на терасу да ме не угуше у сну, свукао се и отишао у купатило. Добро се испишао. Мора да је курчева месечева мена кад пишам као хидрант. Није било топле воде. Принудна управа, другар. Хм.
            Заспао сам као заклан. Само се у Србији тако спава. У Хрватској спаваш као анђео, у Босни као јање.
            Јутро је паметније од вечери. Пробудио сам се чио, опорављен. Могао бих да опслужим читаву Медицинску школу. С наставним особљем.
            Сад је било воде, млаке. Не треба тражити превише. Туширао сам се пола сата. Одржао сам, у купатилу, солистички концерт. Тако је то кад музику свира туш. Дан ми је стварно добро почео.
            Обријао сам се и избријао. Хтео сам да оставим утисак.
            Млака вода је боља за ерекцију од топле. Алат ме је ударао у бутине. Направиће ми модрице. Мислиће женске да сам имао посла с полицијом. Време је да се обучем и сиђем на доручак. Кад тамо: изненађење! Женска за којом сам се јуче окретао сада је седела у мојој соби.
            Сањам ли?
            Протрљао сам очи. Она је.
            Уштинуо сам се. Не сањам.
            Био сам го. Који је ово курац, од јутрос?
            Принудна управа шаље гостима младо месо. Изазовно, нема шта. Волим такве хотеле.
            Ипак, био сам збуњен. Она - не. Вратио сам се у купатило по пешкир. Бојао сам се прехладе. Ишијаса.
            "Извини", рекао сам, "мислио сам да сам добио једнокреветну собу."
            "Чула сам да си стигао па сам дошла да те поздравим."
            "Ми се знамо?" упитао сам.
            "Можда", рекла је прилично двосмислено и значајно. "Читала сам твоје књиге."
            "Јебеш књиге. Јесмо ли се другачије упознали?"
            "Можда једном кад си био обучен, не сећам се."
            "Очигледно: ни ја."
            "Сметам?"
            "О, не, никако. Навикао сам да у собама затичем женске. Ја сам прерушени Хулио Иглесијас, а ти вероватно тражиш Енрике. Али ти би требало да си нага у орману. И требало је да се најавиш да набавим нешто за пиће. Овако је без пића глупо: одевена си, а ја сам наг. Нисмо равноправни."
            Рекао сам то без везе, тек да нешто кажем, да започнем нормалан разговор ако је тако нешто могуће у овој ситуацији. Нисам ни знао да сам рекао праву ствар. Устала је.
            "Помози ми да откопчам хаљину."
            Помислио сам на виц са морнаром и сиреном на пустом острву. Ко ће ми то веровати, мислио сам откопчавајући јој дугмад. Маестро је претио да експлодира.
            Почели смо да се љубимо. Женска је почела да јечи, да дрхти, да насрће. Можда сам претерао у уверењу да могу да намирим Медицинску школу. Изгледа да ће ми и ова женска бити одвише. Како су мушке жеље мале.
            Како ли се јебе, копкало ме је, кад се овако жестоко љуби.
            Почела је да се спушта, да ме љуби све ниже. Повукао сам је на кревет. Легли смо. Маестра није испуштала из руку. Почела је да га обрађује. Лагано, ох, лагано, језиком, сензуалним уснама, повремено би га грицкала. Само да га не повреди, мислио сам али није било разлога за забринутост: била је спретна. Маестрална. Склопио сам очи, уживао сам. Топио сам се. Није ми се дало да се окренем и језиком јој испитам пицу. Нека мало сачека.
            "Хеј!" ускликну, "ми се стварно знамо."
            "Шта!?!" Који јој је курац, помислио сам. Врло важно да ли се знамо, ако одрадимо што је речено.
            "Јебали смо се. Сад те се сећам."
            "Ниси ме, ваљда, познала по курцу?"
            "Јесам, јесам."
            Једног дана нека лујка ће ми га одсећи или одгристи кад сам лаком на пичку. Хиљаду пута сам се зарицао да будем опрезан са новим женскама. Шта ова булазни?
            "Причај ми о томе!"
            "Имаш мали подлив на курцу."
            "Па шта?!"
            "Ништа. Само кажем."
            Усправио сам се да је боље видим. Почело је да ми се бистри. Диже поглед. Ред је да погледа и власника. Не, помислих, не може да буде.
            Узјахала ме је. Почела је да се натиче. Пизда га је халапљиво гутала. Куд се деде онолика буџа?
            "Шта је било с мојим курцем?"
            "Пре десет година, у овом хотелу, можда је и соба иста, први си ме повалио."
            "Заменила си ме с неким."
            "Била сам средњошколка. Било ми је то прво туцање. Ужасно сам се бојала али сам била радознала. Био си нежан али и упоран. Ниси ми дао да одустанем, да се повучем. Први пут, говориле су ми другарице, страшно боли. Дрхтала сам. Нисам знала како ће све то да изгледа, како ће да се заврши, хоћу ли много да крварим. Био си тако благ, пажљиво си ме припремио, узео. Онда сам хтела и нешто више. Нисам знала како се то ради. Ујела сам те за главић. Остао је подлив. Видиш да сам те познала по курцу. Нисам била сигурна да си то ти све док га нисам погледала. Познала сам свој угриз. Сећам се да си био љут због тога. И забринут."
            "Још сам забринут. Нисам ни сањао да ћу те опет срести."
Разбистрило ми се. Одиста ме је кучка ујела.
 Десет година није угриз прошао.
Обележила ме је. Могла је и да ме сунети како је загризла. Гладна риба, ето шта је. Повалиш је, навучеш је, онда хоће још. Хоће све одједном.
            "Само те овог пута нећу ујести."
            Дивље је почела да јаше, да се диже и спушта, да се увија. Ближила се врхунцу.
            "Свршићу", опоменух је.
            "Сачекај још мало."
            "Ни секунд."
            "Молим те."
            Зграбио сам је за бокове, навукао што сам више могао покушавајући да је умирим, и канонада је почела. Да јој утроба није прихватала семе вероватно би шикнуло тридесетак метара.
            Умирио сам се. Лагано је трљала зидове о још чврсту жилу. Почела је да стење, да јечи, да урла, да вришти. Узбуђивали су ме њени крици, Маестро је почео да се поново диже и укрућује. Утом је свршила. Још неко време је седела на ђогату, потом га је лагано исукала из влажне каније и почела да га умива језиком.
            "Сада те нећу ујести" поновила је.
            "Знам." У ствари, надам се да неће.
            Насмејали смо се. Ни трага од оне, негдање, неспретне средњошколке. Вешто је вршком језика дотицала френулум и батина се, све више, учвршћивала.
            "Долазиш ли овако свакоме у собу?"
            "Од нашег првог сусрета те тражим. Осећала сам да ћеш једном доћи."
            "И тако си се са сваким хотелским гостом туцала тражећи отисак својих зуба на жиру."
            "Да си ме онда повео са собом све би било другачије."
            "Била си клинка."
            "Сада ти, опет, сметају моје године."
            Стварно: шта рећи. Можда је кривица до мене, можда до тога што мушкарци љубав схватају олако, као што трава расте. "Зашто си ме тражила?"
            "Не знам ни сама. Можда сам тражила изговор. Када је прошао занос првог односа, пожелела сам поново мушкарца у себи. Хтела сам да изнова осетим ватру, сласт, узбуђење, ослобађање. Другарице ми нису веровале да сам све то осетила код првог пута. Говорила сам себи да ми једино ти, о коме буквално ништа нисам знала чак ниси нашао за потребно да ми име кажеш, да ми једино ти можеш пружити све што жена -  а прво подавање, за мене је било мистерија, постала сам жена, наједном, олако, без шока -  све што, рекох, жена хоће, што јој припада дао си ми првог пута. Када сам то схватила, почела сам да те тражим. То је цела прича. Можеш да верујеш, али не мораш ако код тебе рађа осећај кривице. Нема потребе, наравно, да се гризеш: мислим да је то чекало у мени. То је, сигурно, део мог бића, мог карактера. Да ниси ти наишао, неко други би сигурно. И кад одеш наставићу да те тражим. Али, ништа не умишљај: потпуно сам свесна да не тражим тебе већ нешто што никада нисам изгубила. Тражим оно што нисам имала. Знам да тражено никада нећу наћи и то ме, схвати, радује. Никада се нећу везати за једног мушкарца, не желим да се навикавам на исте покрете, исте фразе, пољупце. Нећу навике, нећу обавезе. Знам да моје појављивање у хотелским собама изазива шок, многи, који за себе мисле и говоре да су мушкарчине, потпуно се блокирају. Једноставно се одузму. Не могу ни да пишају, камоли да учине нешто више. Можда се тако и светим, мада, у ствари, не тражим ништа сувише, ништа посебно: мало шеве и заборава. Тебе се сећам зато што си био први, упамтила сам ти лице када си угледао ујед, али сада, када смо се опет срели, стаћеш у бескрајни низ оних којима сам се давала узимајући их и полако ћеш почети да бледиш, да чилиш из сећања."
            Постала је самосвесна. То, помало, плаши. Миловао сам је, одсутну.
            "Доста је било", рече устајући са ужареног топуза. "Онда си ти узео мене, сада сам ја узела тебе. Никада не водим љубав са старим знанцима."
            Изненадила ме је. Хтео сам још једном да је опалим. Јарбол ми је стрчао, напет до бола.
            "Истушираћу се, мили", рече, "не покушавај ништа јер ћу вриштати."

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања