Приче

Ева Мак, рошави професор љубави

 

EK што сам се вратио из рата окићен медаљом за војне заслуге и улежао у стари лог, самачки хотел Европа, пребирајући успомене и дописујући себи свакојака јунаштва, а већ и то, док дланом о длан, паде у засенак. Нисам знао шта да почнем, куд да се денем. Испрва су ме  звале на дружења мудоње што разним форама избегоше мобилизацију и  рат, да приповедам ратничке приче, па и то прође.

Неста бесплатне клопе и пића, нико ме више није дуванио да би чуо у каквим сам операцијама био, понестадоше и јебежљиве фуфице којих је на седељкама било као салате.
            Престао сам да разликујем стварне подвиге од измаштаних. Вазда сам тражио нове слушаоце,  али их је бивало све мање.
            Превише нас је невољно стекло слична искуства.
            Досадили смо и себи и другима.
            Рат ме је жестоко продрмао: био сам бесан на себе и на свет, успомене су ме наизменично и нагло бацале у говна, час сам, наоко безразложно, био ужасно депримиран, затим застрашујуће агресиван. Ниучему више нисам налазио смисао. Ако човек не жели да упадне у невоље онда је сасвим паметно да се држи подаље од ратних ветерана, тумачења тактике и стратегије и не противуречи док објашњавају како је требало водити операције. Сви ратни ветерани, кад извуку живу главу, макар начети са многих страна, знају како је требало ратовати.
            Нема ратног ветерана за којег генерали нису обични говнари, пришипетље и смутљивци. Речју: незналице. Ако већ човек западне у друштво у коме се неко просерава о рату и дичи јунаштвом, најбоље је одобравати. Не пре него ли буде питан. Сви ти бивши ратници лако потржу пуце. Убијају без разлога, празне се.
            Крпче добијено за војне заслуге заденио сам за отрцану џинс јакну саблажњавајући политичке конвертите, завидљивце, подгузне муве и кукавице.
            Свакој лажи истекне рок употребе!
            Покушавао сам, привучен рецензијом, да прочитам неко ђубре од наводно еротског романа мада, наравно, није ишло. (На ратишту сам порно ревије гутао као попару, халапљиво, разваљених уста, све срчући иако ми је јасно да нема ништа без живе, вруће  руњавице, а кад је несташица човек не може да се засити снова).
            Ипак, требало је, када сам се машио књиге да осетим да ствар смрди.
            Млада и, судећи по фотосу ако је свеж, привлачна списатељица, препоручена је уреднику безобразно похвалном рецензијом. Е сад, молим обратите пажњу, рецензент је истовремено и уредник па му дође да је чова себи солио памет да би рокнуо младо месо.
            Неко покуца.
            Павле Рак је у другом кревету хркао рокћући као свињче.
            Откако сам се вратио с фронта, придружио сам се Павлу у беспослици проводећи већи део дана у кревету.
            У топлом и меком.
            Маштао сам о шеви, читао лоше књиге с најбољим препорукама и избегавао људе. Тако, бар, нисам правио свињарије.
            Куцање се понови.
            Позивницу за Оснивачку скупштину удружења бораца рата 1990. ставих међу странице и склопих књигу. И поред свих  рецензентових похвала нисам могао да сварим тако бесрамно лош роман. Мало разговора би ме разгалило под условом да саговорник не буде војни позивар.
            "Уђи!"
            Данас, за ручком у хотелском ресторану, с леђа сам угледао жену са сапима о којима сам често сањао, посебно интензивно на фронту, али када приђох њеном столу видех лице невероватно и бездушно унакажено кратерима према којима је Месец безазлена војвођанска равница, раван као огледало, гладак као млада гуза. Нисам могао да сакријем збуњеност пред суровом игром природе.
            Што видиш у свету, рекла би моја баба, надај се у веку.
            Дубоко се извињавам бабиној мудрости јер веровах да јој је крилатица бесмислена.
            Жена раскошне гузице и ужасних кратера, Бого мој, улазила је у нашу собу.
            Чудо је стигло, сире!
            Изненади се кад ме виде.
            "Извини, да ли је ту Павле?"
            Показах главом на кревет: "Павле, посета на капији један."
            Тај пет пара није давао. По сву ноћ се смуцао којекуде, вијао сојке и курождерке, газио све што налети као помахнитали петао, а дан проводио смрдећи у кревету. И сада је хркао сном праведника. Таквима пице доносе на тацни, у кревет. Натичу се. Моле да буду каране.
            Никад их нећу разумети.
            "Пашо, мили мој, опет пајкиш" тепала је рошава голубица док сам пиздео. Где ли само налази лујке које толико заћоре да не виде да су за Павла потрошна роба. Једно два карања и већ су отписане. Понекад не стигну ни име да му кажу, ни разлог посете, ни зубе да обеле. Павле, богме, не губи време: одмах им зачепи уста и све друге отворе. Која се задржи више од седмице мора да буде вансеријска, ручна израда с додатном опремом, чудо природе. Екстра класа, ако такве још производе.
            Ето невоље! Куцнуо је час да се обучем и глуварим по граду док се њих двоје, до бесвести, ваљушкају у топлом кревету и гучу сред рокњаве.
            Јебе се њима за муке сувог курца и медаљу за војне заслуге, али данас су на снагу ступила нова правила службе.
            Јеби га, стари друже, заборавих да ти кажем: лозинка је промењена. Изврши па се жали.
            Нема више зајебавања.
            Не могу у град јер увек направим какву пиздарију, изазовем макљажу у којој сам, обавезно, учесник, па ком опанци, ком обојци. Судија је затрпан пријавама против ратног ветерана, у Хитној немају више конца ни стрпљења да ме крпе.
            И мени досади, човече.
            Поштеди ме нових искустава.
            Покрио сам се и помилкио Маестра који је придигао главу чим је рошава угиљала.
            Стварно ми је Маестро надарен да осети свежу пичетину. Како и не би после свег рововског злопаћења!
            Павле се промешкољи као свиња у калу, звирну једним оком: "Што си дошла?"
            Кладим се да се и њему укрутио, што од мириса рошаве што од топле постеље.
            "Недостајеш ми, Пашо, срце моје."
            "Твоје срце је међу ногама. Само би се јашила."
            "Немој, душо, да си тако груб", мазно је прела рошава. "И нисмо сами, мили."
            Све је јасно: рошава је изгустирана.
            "Упознајте се Славко. Ово је Ева Мак."
            Да се примакнем, помислих, час је, шкодити не може.   
"Драго ми је", Ева ће, мада не бих рекао да је намах овлажила од милине што је Павле пребацује на другу кару. "Нисам те раније виђала у хотелу."
            "Славко је овде стигао пре Муње", изложи Павле ситуацију као да рангира јебаче.
            Да објасним: Тома Муња је у хотелу био страх и трепет, име му је изговарано са страхопоштовањем, а у граду беше легенда још недосегнутих размера. Природа га је обдарила незајажљивом каром застрашујућих димензија. Муња није смео да осети несташицу. Био је ужасно агресиван ако нигде не уракљи па су му повремено, ради мира у хотелу, жртвовали какву дроцу. Далеко од примисли да је Муња избирљив. С подједнаким жаром навлачио је мушко и женско, младо и старо. Једна кола Хитне помоћи дежурала су само за случај да се Муња некога дочепа и нагузи. Такво карање најчешће је подразумевало хируршку интервенцију.
            Откуд надимак? Имао је, на поносу, истетовирану муњу, која му је заменила име и презиме, личну карту, лични број, чип, биометријски  пасош; све.
            Када би у временској прогнози метеоролог поменуо грмљавину, они који су знали Муњу, поготову ако су имали контакт блиске врсте, ознојили би се и спреда и страга. Тетоважа беше замашна и када би пајсер држао сатима у хладној води; лекари су му препоручивали да навлачи заштитне јастучиће да би делимично партнера поштедео стреса и губитка крви, али он није патио од обзира.
            Када би му кара досегла пуну величину падао је у транс од задовољства, партнер би побрљавио, доживљавао колапс, мождани удар или би допао доживотне дилкарнице.
            Удар грома понеко и преживи, од Муњиног пражњења шансе су биле незарезиве. "А ти", муну је ногом, "што не приђеш да се питаш са човеком?"
            Као да је само чекала допуштење Ева приђе кревету, наже се и подметну образ да је пољубим.
            Жене су постале присније од овог рата.
            Флексибилније.
            Сада се већ до њих може пречицом.
            Не држе превише, бар ове које знам, до конвенција, одбациле су филистарство, промениле философију, схватиле суштину и сав чемер пролазности.
            Капу доле, сестре!
            Учини ми се да Еви Мак зацаклише очи кад виде како сам мотком надигао ћебе. Нисам, наравно, подигао мајстора да бих се курчио пред њом већ од дуга времена.
            Одувек ми је Маестро био играчка.
            Таква је судбина сиротиње.
            Нема ништа, сем онога којег би многе да имају. У себи. Оне би, пак, поред њега, обавезно и шушке јер гарантују да ће им бити испуњене многе жеље, многи каприци, честа промена перја, пре свега. Али, природа је у сарадњи с Богом другачије удесила. Они који су у детињству имали штогод су хтели, имали су и играчке по избору, а пимпек је био забрањена зона, па закржљао. Сад имају пара за перје и своје и својих девојака али оне, кад зграбе перје, хитају да се домогну доброг жарача који је на другом месту, код оних, дабоме, који су вазда у були.
            Улових Павлов миг.
            Поручује: врата су широм отворена.
            Није бараба залуд рекла да јој је срце међу ногама.
            Дотакосмо се образима. Стигао је мрс! Сви на казан!      
            Пооооооздрав!
            Копкало ју је подигнуто ћебе. Иако се трудила да ме гледа у очи стално је погледала уздигнуто место. Павле је улучио прилику и већ тонуо у сан. За минут ће хркати као Милош Обилић.
            "Како то да те нисам видела до данас за ручком? Где си био?"
            "У рату."
            Одушеви се: "Стварно?!"
            "На жалост."
            "Колико дуго?"
            Можда ће, помислих, лакше схватити ако јој кажем у сантиметрима. Закључих да је рано за препад. "Дуже од вечности."
            "Зато те нисам раније видела."
            "Судбина, мала. Све време сам сте сањао."
            "Ложиш ме."
            "Мало." Тапнух по кревету. "Седи."
            "Мора да је било страшно," закључи мудрица уљудно севши на ивицу.
            "Било је чупаво," рекох истину.
            И даље сам, све жешће, месио мачора.
            Јакна је лежала немарно бачена преко столице.
            "Је ли то неко одликовање?" показа крпче.
            "Тако некако. Медаља за војне заслуге."
            "Види, види", одушеви се, "па ти ниси мачји кашаљ."
            "Нисам", сложих се. Павле је хркао као наполичар. "А ти си мачка и по."
            "Хвала." Прија ти, мацо, увлачење, прија. Све време предеш и облизујеш се. Нећеш проћи без награде.
            "Јеси ли рањен?"
            "Опасно!"
            "Стварно?! Где?"
            "Показаћу ти. Хоћеш?"
            "Је ли страшно?"
            "Ужасно, али је могло и горе. Да ти покажем?" Климну главом.         
            Пустих мачора да предахне, узех је за руку и лагано, као да би ми могла повредити рану, увукох је под ћебе и тутнух јој у шаку веселог Маестра.
"То је моја рана. Никако неће да зацели без женског мелема."
            Обли је талас врелине. Црвени ветар би јој се мање примећивао. Стискајући Маестра као да је гума за фитнес окрете се да види шта Павле ради.
            Тај је, блажен, појао са анђелима.
            "Неваљао си, знаш."
            "Знам. Могла би да ми превијеш рану."
            "Стварно!" одушеви се. "Стварно ме желиш?!"
            "Горим од жеље мала. Четири месеца сам..."
            Ева улете у кревет.
            "... постио."
            То је било животно месо.
            Чврсто, глатко као млеко, мирисно.
            Да у пубертету није нестрпљиво стискала бубљице сада би била лепотица са заносним лицем херувима.
Људи би, видевши је, ослепели од лепоте.
Штогод би започела тим божанским телом сигурно би јој се позлатило.
Добијала би хиљаду пута више но што би давала, нудили би јој и што никад не би заискала.
Али, младост је непромишљена; није могла да сачека да природа одради своје и урошавила је лице одбацивши оно што би је усрећило и било калауз за сваку браву. Она што много даде више узе. Тако је допала Павла, па мог несавладивог курца. Да је само мало примирила прсте, да не дирају лице, никад не бих дознао да се љубав и овако може водити, да се распамећени мужјак, месецима без женке, може смирити пољупцима. Никада таква љубавница не би чамила у самачком хотелу, ни ишла од собе до собе, од Павла до Славка.
            Рођена за много више давала је и добијала неупоредиво лепше и жешће у мом кревету, страсна, распаљена, неутажива, дивља.
            Гром.
            Љубили смо се као дивље звери у игри, распомамљени, ватрени и путени. Ева није нудила љубав већ магију. Тако се слатко, тако недољиво, необуздано и необично љубила да сам био готов да шикнем семе у празно, међу сисе, у пупак, у ваздух.
Кроз прозор.
            Нисам владао собом.
            Ко би владао собом у Евином загрљају, обасут пољупцима, мажен зналачким рукама и дивним прстима који знају сваку тајну мушког тела. Опчинила ме је Ева Мак, рошави професор љубави. Уместо да је узмем, давао сам се, потпуно, радосно, узнесен.
            Дахтали смо горећи.
            Све смо опробали, сваку тачку пољубили, језиком такли.
            Све смо додирнули, све осетили, доживели, свиме се осладили.
            Мој немирни и знатижељни језик био је у свакој Евиној пори, у сваком кратеру, у свакој мисли.
            Грлили смо се наизменично: нежно као да се обвијамо ваздухом, светлошћу и тамом; снажно да пуцају кости и пршљенови искачу.
            Постаћемо једно тело, занавек.
            "Мили", дахтала је, "мили мој, хоћу те у себи, желим да сам на теби."
            "Чини што ти је драго," гргољио сам ван себе док ме је узјахивала, "поједи га ако хоћеш; попни се, скрши га ако можеш. Натакни се, прождери га, само ме не напуштај!"
            Никада ниједна топузина није већом брзином нестала у амбису. Како је само унутра пространо, топло, лепо, удобно. Ко зна да ли ће икад пожелети да изиђе, хоће ли се ужелети дневне светлости, предаха!
            Поскакивала је као да је на коњу у одлучујућој трци. Дахтала је испрекидано, ван себе, повремено неразумљиво ми извикујући име: "Славко! Слав! ко! ко! Слав! ко!"  Све жешће је скакала и све гласније дозивала: "Слав! ко! ко! ко! Слав! ко! ко!" као да није потпуно свесна да сам у њој. "Мили мој!", урлала је, "немој да одеш без мене, не свршавај, не свршавај, молим те!"
            Маестро је био чврст до бола; Ева је радила беспрекорно, фантастично, чудесно. Била је то најслађа и најлуђа шева од стварања света. Склопио сам очи препуштен невероватној љубавној вештини жене с најлепшим телом и најружнијим лицем. Слушао сам како ми, изгубљена и слуђена од сласти, сецајући извикује име.  Сазнање да сам јој нашао жицу распаљивало ме је. Уздржавао сам се да проспем семе да бих што дуже био у облацима али, знао сам, ништа не траје вечно. Семе само што није шикнуло и пробило Еву Мак, таваницу, кров, звучни зид...
            Еви, наравно, није било довољно напетог Маестра, хтела је и језик. Полегла је. Преплитали смо језике, руке, тела, убрзо ћемо помешати сокове. Сладак је, сочан, крупан и пожељан Евин језик којег се нећу заситити догод ми извикује.
            "Мили," шапутала је, "хоћеш ли ме увек овако јебати. Хоћеш ли, хоћеш ли. Обећај ми, срећо."
            "Увек, срце."
            "Ооооххх, ооооххх! Полако мили мој. Полако, љубави." Зари главу у јастук. "Ооооох! Слав! ко!  Слав! ко!" бунцала је гризући ми врат, руке,  јастук док сам зачаран, блажен жмурио, а онда, наједном врисну "Павле! Срећо моја! Павле, жељо моја непрестана, опет ме цепаш, Павлушка, голубићу!"
            Отворио сам очи: имала је право. Павле нас је објахао сврдлајући Еву у неодољиву гузу. Јебуља је издавала упутства: "Добро је, Павле, само полако. По-ла-ко, по-ла-ко, ох, боли ме, молим те полако. Слав-ко, мили мој,  не вади га, не играј се животом. Аххх!"
            Павле је успео да га закрка до корена. Осећали смо га и Ева и ја. Мала је почела да врти гузом да би се Павле боље сместио и да поскакује очекујући моје семе.
            "Хајде, мили моји, да свршимо утроје и истовремено, хајде љубави моје!" звала је Ева сијајући од задовољства. Скакала је као џокеј. Моје семе прихвати урлајући "Ево ме, најдражи јахачу, стижем, само мало, само мало, ево меееее!" затим шикну Павле и Ева га дочека: "Ох, срце моје, како ми прија! Ох! Никад ми није било слађе."
            "А сада ћу вас све карати!"
            Био је то глас Томе Муње. Сва врата беху отворена.  Шта нам Бог да. Можда ће неко и преживети. Ко преживи причаће.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања