Приче

Пивница код Срећне банке

ЛЕТЕХ  у Пивницу, у коју не сврнух по године или дуже, јебига, није важно. Зинух чим прекорачих праг. Шта је, бре, ово? Неко се безочно зеза са старим алкосом? Човече, Пивница је последње место у које би неки фини, налицкани, уштогљени  ловатор уложио у реновирање. Стециште алкоса и пробисвета, дркоша и бубуљичавих клинаца који су се, трагајући за укусом мушкости, наливали пивом и толико повраћали да је усрани станични нужник парфимерија према брлогу Пивнице. Где је то сад?!

              Брушена огледала, тамна стакла оборених ивица, пригушена светла, месинг шљашти, хром где год се осврнеш. Ни трага од негдање Пивнице. Где је ту јебени стари шмек?      
             Треба ли човек да се осећа неугодно кад сврне у кафанчугу!? А!
             Сео сам за шанк и наручио кафу. Немам пара за жестину.
             Већ сам био заборавио шта сам наручио кад ми шанкерка тутну шољу.     Шанкерка добра по смрт да је пошаљеш. Ругоба би и смрт препала.
           "Ако мислиш да пијеш кафу из те шољице онда не губи време."                     Погледах је: "У чему је квака, сестро?"
            "Шоља је напрсла, мудоњо."
            "Јебига, сестро, овако леп локал нема пристојну шољу."
            "Само ти мудруј, а кафа нек ти истиче. Курац ћеш мој попити после."
            Диван речник, као да је школована на Јеjлу. Ал је ово побарабило!?!
            Најела се јебена шанкерка па прди на поштен свет.
            Кафа је стварно цуркала и пунила тацну. Још нисам пио кафу на екс али сада ћу, изгледа, морати. Жив човек се на све навикне.
            Нема много јебених гостију. Старих ни за лек. Или долазе они који не знају шта их чека или јебени мазохисти.
            Између моје буље и раскошне гузице жестоке црнке једна је празна столица. Заклео бих се да раније женска, сама, не би ни за живу главу, крочила у Пивницу.
           Ништа више није као што је негда било. Све се, брзо, мења.
           Црнке не марим. Немам, увек, воље да се пробијам кроз прашуме црномањастих. Бого мој, смучи ми се кад само помислим како су маљаве! Неке црномањасте носе бркове као патријарх. Осећам се као лептир кад љубим црнку. Онда, бато мој, многе се бријају, депилирају, враг би знао шта раде да се ослободе напасти, али не иде. Нека сам проклет, сретао сам црнке с брадом за три копља јачом од моје. Природа је сурова.
          Истина, наиђу дани када нема јебеног избора: ако налети црномањаста дочекам је раширених руку, мада су ми милије блондине и, ту и тамо, бринете. То паше. Али црнке кокам преко воље, осим, дабоме, ако није наступила пичећа суша па ме урнише.
         Тада није важно: дај шта даш! Само да се прегрми суша.
         Суша, богами, наиђе често и не зна за милост.
         Зезнем се, занесем, почнем да јој мрсим косу, па склизнем низ леђа, никад краја, маље посвуд, мајмун је беба, гуза је непроходна, онда стиже пица, не могу да га уракљим ако је не осмудим, потом, све до сиса длака длаку стиже у навиљцима, а брадавице ни бусолом да нађем, као у корову. Боже мој, немилосрдан си према јебеним јадним црнкама. Шта су ти скривиле да не могу, због силних длака, да се цепну како личи?!
         Руку на срце: има црнки лепих да ти памет стане.
         Има, јашта, дана кад риба налеће ко луда. Не може, човек, да постигне па све да има руку као Шива.
        Ова, за шанком, што цирка своје јебено пићенце супер је класа.
        Гутам је. Јебе ми се што је црнка и сигурно маљава ко матори мајмун. Само да није трансвестит па да ми га закрка кад се најмање надам. Ждерем јој јебену задњицу. Маестро диже главу. Кад бих јој га треснуо, био би то велики прасак. Катаклизма. Дрмало би се до Јапана.
       "Некад је Пивница била прима место", кажем помирљиво.
       "Некад је и моја баба била њуфер", каже шанкерка.
       Баш је духовита. До мојега.
       "И: шта би? Није више, је ли? Што се упропасти?!"
       Црнка се загрцну. Има наде.
       "Слушај, фрајеру, пуна ми је минџа мудоња. Пиј ту кафу."
       "Јебеш кафу, сестро, дај ми једну жестину."
       Кафа је била у тацни и на поду. Шољица баш не држи.
       "Шта ћеш?"
       "Вотку." Ваљда ће налетети неко да ми је плати. Напојио сам пола града. Можда ће се неко сетити да врне бар делић оног што попи од моје сиротиње.
       "Руску, шведску, енглеску, финску, данску, пољску..."
       "Јеботе, Пивница се, изгледа, специјализовала. Шта је ово: сајам јебене вотке?!"
       "Изгледа, фрајеру, да си малчице био одсутан."
        Погледах је. Као да је чукнута. "Мислиш: ћоркиран?!"
        "Немој ми рећи да си се напољу школовао. Запад цвили за тобом."
        "Откри јебене карте, сестро."
       "Ово место, где сада грејеш дупе, одавно није Пивница."
       "Него!"
       "Кафић. Кафић, капираш! Можеш ли то да утувиш?"
       "Ма шта ми наприча?! Кафић Пивница."
       "Не, него Срећна банка. Коју ћеш вотку?"
       "Зезаш ме. Забасао сам у банку. Уместо шалтера имате шанк."
        "Преценила сам те, мудоњо. Мардељ је за тебе бања. Српска академија наука, знаш. Чула сам да тамо свакакве примају, али ти си претекао. Сигурно си штурнуо из дилкарнице."
       Јебе ме жена у здрав мозак. Бар да је нека мачка, него шкарт. Огризина.
       "Сестро, дај ми јебену вотку, свеједно коју, и извади кеца из рукава, тресни га о шанк."
       Шанкерка тутну чашу под дозатор Горбачов вотке.
       "Ти узми шта пијеш и пиће за даму." Баш сам баџа.
       "Дама пије стари чивас." Гурну ми пиће. "Пази да се не посечеш."
       Чаша је назубљена као чешагија. Манијаци једу чаше.
       "Узбудљив локал. На шта је спала Пивница?!"
       "Теби, изгледа, не вреди говорити."
       Отпих. "Шта те мучи, сестро."
       "Не мучи мене него тебе. Колико пута треба да ти кажем да схватиш, да утувиш:  ниси у Пивници, то није кригла, него чаша, еј, чаша, разумеш ли српски? Али ти тераш по своме. Теби не вреди говорити. Ваљда су те на ту фору пустили из дилкарнице. Дојадио си им."
        Црнка наздрави чивасом. Осмехну се. Примакох јој се. Мала је препланула па је више бела кафа. Комад и по. Кожа затегнута као на бубњу. Могао бих на њој да одсвирам читав концерт. На бис.
        Првокласан тен.
       Могао бих, мало, да умочим.
       Да је креснем, стојећи.
       Стварно има моћну буљу. Маестро се клања, мешкољи, нешто би џарао несташко.
      "Соња."
      Подвукох руку под буљу. "Славко."
      "Схвати, момче: ово је кафић", брбља шанкерка. Јеби се, кокошко. Види какво месо имам поред себе. Нећу сад с тобом да се надмудрујем. Далеко је до Летње филозофске коле.
       Маче се промешкољи. Седи ми на шаци. Излечиће ми реуму.
       "Хајдемо одавде!"
       "Малочас је била банка." Терао сам мак на конац. Хоћу чист рачун, хоћу да знам шта су ми радили иза леђа.
      Соња ми стави руку на шлиц. Маестро се усправи. "Имаш гајбу?"
      Климнух главом: "Све, маче, за тебе."
      "Не малочас, него пре три месеца. Некад, пре него што су те скоткали у дилкарницу или где си већ био, овде се точило пиво и алкоси бљували около. Онда је неки баџа отворио приватну банку. Није жалио пара за рекламу, набацио шминку, лепо перје, машну и ташну, жестоку машину, рибу као тресак, набио камату, запалио народ, згрнуо лову и збрисао. Од свега је остало само име Срећна банка исписано позлаћеним словима. Кад је банкар ухватио маглу отворен је кафић. Газда није хтео да се баца на трошак па се и кафић зове као и пре: Срећна банка. Јеси ли утувио?"
       "Могла си одмах да ми кажеш у ком грму лежи зец."
       "Нисам ти све рекла. Од недеље ће ово бити апотека."
       "Побогу! Даваћете пиће на рецепт! Мора да ће се звати Срећна пилула."
       "Е, јеси замлата", насмеја се, хукну у чашу. "Пропали смо, човече." Брисала је чашу загледајући је према  светлу.         
       "Пиће је скупо, тешко га набавиш, једва довезеш, немаш коме да га продаш, рекеташи насрћу ко свиња на торбу. Ниси ћорав, видиш и сам, шоље напрсле, чаше ко да су њима зубе чачкали." Спусти чашу на шанк. "Да платим: имао си кафу, чивас, вотку..."
       "Маче", шапнух Соњи, "лихт сам."
       Соња ћушну двадесетицу. "Задржи кусур."
       "Лекови ће се продавати као алва. Чиста зарада на несрећи!"
       Шанкерка показа свечани кез. И ја бих за двајс марона.
       "Имао сам ауто", рекох Соњи кад изађосмо на улицу, "слупао сам га."
       "Нема везе, идемо таксијем." Соња звизну да ми уши заглунуше. Стаде неки стари линколн, дужи од Квин Мери Два.
      Лепо је осетити свеже, младо, мирисно, изазовно месо. Ставих јој руку међу ноге. Ја сам Робин Худ и морам да се докопам шуме, да сатрем велможе. Касно је да будем првоборац, мала је, верујем, испробала бар једну армијску област и не дели споменице, али ће ме благосиљати када се укопам. Ширну ноге. Улетех у вреле пределе. Од врелине не може да ме сачува ни Соњина богата шума. Маестро се размахао као да је у току добротворни концерт и одмотава се попут ватрогасног црева.
      Језиком ми зуји по уху док је откопчавам. Трнци. Језа. Сласт.
Возач нас шпијунира у јебеном ретровизору. Стара прича. Балкан. Ако претера набићу му ретровизор и с предњим ветробраном у буљу.
      Соња има мале, необично чврсте, лепо формиране сисе. Мирисне. Умиљавам им се, гутам их. Ошамућују ме. Слатке су, укусне, неодољиве. Где ли их је чувала до сада? Како се одбранила од мангупа који мељу све.
Излуђује ме фина пут, глатка кожа. Несит сам.
      Сећам се једне пице, исто се Соња звала, собарица у Амбасадору. Палио сам се на њу као маче на колаче и карао је ко суманут. Богами, диже ми се кадгод се сетим тог пичића. Пулс ми убрза, срце прескаче, понекад ми се причини да ћу сквикнути мислећи на курвичак. Још ће ми шестопер скакати на помен сваке собарице.
      Опаљивао сам је мушки, увек као да нам је прво кокање када се даје најбоље и може највише, када се ништа не чува за сутра, за касније. Рибица је стискала бисер зубе, уједала да не би урлала, уздисала тако да је Србија могла да се греје усред најжешће циче.
      Не једном цепање смо почели нормално, на кревету, а завршили распаљени, дахћући, брекћући, смождени, на поду, у углу, док сам га мучки набијао као да пробијамо зид, као да хоћу да је уништим, згромим, располутим, сатрем, урнишем, укокам, смлатим и усмртим. Ох, мала је тако податна, тако јебежљива, незасита, немилосрдна фукара, распаљивао ме и излуђивао начин на који гледа, мисли, хода, меша, уздише, вришти. Свршавала је као Нијагара, сва у соковима и зноју, а ни ја, богме, не штедех мале, несташне јебене сперматозоиде, имам их на милионе и непрекидно се множе, престижу се, сви би да се што пре у пицу слију. И сад ми, изненада, допаде нова Соња, ватра жива.
     У таксију више не може да се дише од врелине која избија из Беле Кафе.
     Возач стално кочи. Никако да се определи: да вози или да кибицује. Изгинућемо.
     Један тип се, лане, жестоко напалио када сам хтео Софију да карам у таксију, па ме је избацио из кола,  а њу, мудоња, задржао. Човек мора на све да буде спреман.
    Ништа, више, није безбедно.
    Соња ми раскопча шлиц и испетља Маестра. Добро је, помислих, не кандише. Уме, понекад, да ме обрука. Срећом, само мирисом, другачије никад.
     "Ох, што је дебео!"
     "Мислиш да је дебео," мумлао сам љубећи јој врат. Одустао сам од уста; усне су јој танке па се осећам као да лижем глисте.
     "Још како!" Пали ме кучка. Игра на сујету. Жене боље од мушкараца знају шта је дебела кара. И девица их је више  држала у рукама и међу бутинама него најокорелији смрдљиви нежења. Ван себе сам. Само што не шикнем.
     "Сви су исти", ложим је да би му се још дивила.
     "Ух", Соња га стеже као да би да га поломи. Хоћеш курац, то ни Марко Краљевић не би могао да савије па да му здушно помажу Муса Кесеџија, Реља Крилатица, Срђа Злопоглеђа, црни арапине, Мали Радојица, од Добоја Мујо и Змај од Босне. "Што је чврст!"
     Овај идиот ће нас побити. "Буразеру, пази мало. Изгинућемо. Стани тамо на углу. Јебига, преседе ми вожња."
     Опет плати маронима. Возач швићка репом. Шени. Бали. Смучиће ми се.
     Не издржах: "Мала, сијаш девизе."
    "Ма пусти. Данас сам попиздела. Годинама сам рмбала да бих купила стан. Гледала сам један стварно леп у центру али власник је тако безобразно зацепио да сам зинула. Каже, госпођо, ви купујете квадратне метре, а ја продајем успомене. Зато је вама скупо, а мени се чини да продајем будзашто. Сад сам бесна на све, посебно на народ који се ужасно изопачио, безосећајан је, гладан девиза."
     Наједном стаде, засмеја се: "Хеј! Закопчај шлиц!"
     Кара ми се луфтирала. Баш јој прија фришак зрак. Ухвати га. "Што је чврст, бог те јебо!"
     "Наравно, мала, да је чврст. Увек је чврст. То је курац!"
    Стеже ми кару као што би другоме мишицу.
    "Ма, знам шта је, нисам мала,али нисам срела некога до сада да му тако скаче ко дивокоза.Како то подносиш? "
    "ТО?"
    "Па да. Стално ти је чврст?" Прешли смо преко улице. Набијам јој чеп и гладим гузу док ме води држећи за кару. "То није нормално, зар не?"
     "Шта, лутко, није нормално?"
     "Да ти увек буде укрућен."
      Прешли смо улицу. Мушкарци избезумљено меркају. Заслепљени пожудом, док им сперма избија на уши, не виде да Соњи из шаке стрчи оријашка батина. Искомплексирали би се да виде мог главоњу, мог мудоњу, мог вансеријског Маестра.
Мајмуни буље као да никад нису видели жену рођену за карање. Стварно их не разумем: пун свет усамљених и несрећних пичака, а они их угледају тек када је касно.
      Верујем да дркоши мисле: ако може овај да је кара што не бисмо могли и ми.
      Опрем добро.
     Мало сте се зезнули, господо!
     Где баџа удари Маестром ту више длака не расте. Пицајзле беже главом без обзира.
     И, још нешто: никад, више, та жена неће бити задовољна карањем.
     Може пена да вас облије, задовољити је, после мене, нико неће. Па сад прерачунајте се, да ли се исплати да трошите енергију.
    "Мени је то нормално. Ја сам мушкарац, лутко."
    "Причај ми о мушкарцима, молим те. Ја сам пала с Марса и налетела на тебе. За твоју информацију: више сам их имала у устима него ти у рукама, знаш."
      "Добро, маче, не љути се. Предајем се."
      Загрлих је. Не бих да ми сад, на прагу, измакне. Љубимо се док га дрка. Мало је груба, као све. Пропињем се да је зајашим али не иде. Дошло ми је до грла, морам да јој га закркам, у око - у око, у ухо - у ухо, само да се испразним.
      Стискам јој сисиће да их покидам. Зуји ми у ушима. Поцепаћу је и закркати јој га до корена. Развалићу је.
      "Дај да га попапам."
      "Хоћу да те цепам!"
      "Дај да га попушим или ћу ти га откинути." Гурну ме на хаубу неког аута и кара ми неста у дубоком грлу.
     "Срам вас било, неваљаци ниједни, ту сте нашли да се прцате и ширите неморал. Људи, ови ће сасвим да искваре нашу младеж", богорада неки олињали крелац. Јесте ме Соња притисла али се, вала, не браним.
      Верујем да није пала с Марса. Лебдим. Нешто говорим, мумлам, бунцам. Урлам. Семе шикља. Бујица. Поплава. Потоп. Соња халапљиво гута семе, лиже кару, дрка, тражи још.
      Лежим на хауби, смирен, блажен, опуштен, изван свега. Осећам благу несвестицу. Могу ту, на улици, на хауби, да заспим.
      Соња, трудећи се да буде нежна, брише Маестра папирном марамицом. Склања комадиће папира што се лепе за гланс.  Не осврће се на пролазнике и посматраче UN, IFOR, SFOR, UNPROFOR.
     "Како ми је пријало, да само знаш," каже бришући лице.
     "А тек мени."
     "Где ти је стан?"
     "Десет метара одавде."
     "Јеботе, што ми то ниси рекао малопре?"
     "Кад?!"

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања