Приче

Берта, шашава лутка

УЖЕВИ и позориште држали су ме у животу.
   Најпре пужеви.
   Скупљао сам их по ободу града, за кишних и ветровитих дана. Чим би се небо натуштило потражио бих каљаче, пелерину, узимао џак под мишку и штап за разгртање високе траве и кретао у потрагу за пужевима, за благом, за животом.
           Волео сам тај посао.
           Одмарао ме је.
           Опуштао.
           Обнављао ме је.
           Доносио ми је солидну пару и чувао достојанство.

           Био сам веома задовољан што сам се тога уопште сетио. Наизменично су ме шибали ветар и киша. Продували би ме, испили и исцрпли, а ипак бих се, на крају посла, одлично осећао.
           Мушки, моћно.
          Однео бих пужеве откупној станици, некад и два пута током дана, тамо је радио Столе, негдањи пајташ из школе; није му баш пријала па се запослио на брзака, преко везе, и, богами, миц по миц, закапиталио се, а мени је, кад би био добре воље, додавао по десетак килограма на ваги одређујући још и прву класу.
          Повремено би смо засели да штогод од тог ћара попијемо. Људски је. Ред је.
За неколико дана скупљања пужева, завлачења у врзине, гацања, посртања и падања, мржњења и кишњења, пешачења по пољима на ободу града, за неколико дана чистог зрака, одмора тако рећи, додуше активног и мало исцрпљујућег, али делотворног, једноставно речено: здравог живота, могао сам безбрижно да живим читав месец, понекад и дуже.
Стварно сам волео тај посао који не обавезује, не заробљава, не уништава достојанство и не нагриза интегритет, нема медиокритетских шефова, никоме не полажеш рачуне, никаквих зајебаних гуњђала, паметњаковића и потказивача, не мораш да мериш сваку реч и да, на крају, испадне да је боље да си ћутао, сам си свој газда, никоме се не скалањаш и још, преко свега, зајебавање ти се исплати.
            Једино не ваља трубити како је то добар, баш исплатив посао јер се онда накоте муфљузи, свакојаки јебиветри се сјате, почну да зајебавају, отимају, краду, гложе се, изазивају кавгу, онда и полиција има посла, па од свега испадне дангуба.
           Зато сам гледао своја посла.
           Силно сам се радовао скупљању пужева.
           Па све, нешто се мислим, да се одлучим за какав посао, против своје природе, у заветрини опет се не бих оканио пужева.
          Слатка пара увек је добродошла.
          Скупљање ме је одвајало од људи, од разних масера и сератора који су ми дојадили.
          Нисам морао ни са ким да разговарам, да се надмудрујем и надвикујем. Никоме нисам плаћао јебену туру, нико ме није чашћавао. Никаквих услуга, никаквих дугова, никаквог попуштања. Нисам се љубио са којих сам се гадио.
         Пужеви су ослобађали. Пужеви су права ствар.
         Понекад би ме скупљање поштено изморило.
         Пужева је, с времена на време, било невероватно много па бих их скупљао док се не смркне.
         Штета је оставити их да пропадну.
         Ко још жмури пред новцем?!
         Одвукао бих врећу до стана и изручио на пластичну простирку чије бих крајеве добрано посуо сољу да ми се улов не размили по кухињи. Лепше комаде бих издвојио за свечани ручак. Припремање је дуго трајало, али је зато уживање било веће. Онда бих се
истуширао и заспао док су пужеви балавили простирку бежећи од слане ограде.
         Од октобра до марта уживао сам у специјалитетима које сам припремао од пужева својеручно скупљених по пољима, далеко од градског смога, од прашине, од пестицида, од свега. Далеко од људи, што је, мислим, најважније.
         Умео сам себи да приуштим славна задовољства.
         Долазио сам увече мртав уморан, задовољан, с пуном врећом, понекад заборављајући да ме у стану чекају по две улазнице за боља места у свим градским позориштима.
         Ах, да, не рекох: ја сам јебени, кажу угледни, позоришни критичар који се издржава скупљањем и продајом пужева!
Такав је живот, такви су хонорари.
Такво је, усрано, време.
Такав је углед интелектуалаца у овој  саксији земљи.
Критичари других листова, радија и телевизије нису ме познавали.
Нисам чезнуо за њиховим улагивањем, сервилношћу и лажима.
Нисам се дружио са њима, никад нисам седео на местима резервисаним за критичаре.
У позоришном бифеу углавном сам пио соло, ретко бих смотао коју жену током представе. На незаобилазно питање одговарао сам да скупљам пужеве.
У позоришту је превише мудоња критичара; само ако вам се посрећи срешћете једног скупљача пужева. Женске, првокласне, вансеријске, стварно су се лепиле. Туђа ексцентричност их голица. Нисам имао нерва да их убеђујем да не скупљам пужеве из ексцентричности. Нека се јебу, мислио сам. Уосталом, имао сам ауру као скупљач пужева, некима вероватно не бих био по вољи као театролог од знања.
Редакцији сам текстове слао мејлом. То је додатак уживању. Скупљам читав дан пужеве, увече одем на представу, после, ако имам снаге, напишем текст и шибнем га интернетом. Глумци су, у интервјуима, говорили да им моје критике много значе баш због тога што сам оштар, бескомпромисан, праведан, непоткупљив, изван клановске припадности.
Фолиранти.
Питање је колико би им заиста одговарале моје оштре критике када би се односиле на њихову глуму; пре бих рекао да су уживали када бих сјебао конкуренте. Сваком критиком одрадио бих њихов прљави посао.
Повремено бих, у паузи представа, у позоришном бифеу, слушао колеге како расправљају о текстовима с мојим потписом, али се нисам мешао чак и кад се, а дешавало се, ихај, не слажу с мојим ставовима.
Нисам хтео да се одам.
Слобода има цену.
Осећао сам се божански, изнад свих. Знаш их, чујеш шта говоре, понекоме од тих сероња, покаткад нагузим жену, а они немају појма како изгледам. Чуо сам, од поузданих људи који такође нису знали мој идентитет, да и редакцији одговара мистичност која се плела око моје личности.
Било је прича да се иза мог потписа крије неколико људи, а да, одиста, човек са таквим именом не постоји.
Па добро, свако има права на своје заблуде.
Позориште је моја љубав; писао сам из задовољства. Пужеви, нека су благословени, дали су ми слободу. Већина других критичара, ако није била купљена, с муком је састављала крај с почетком. Не осуђујем их, знам шта беспарица чини од човека.
Пужеви ослобађају!
Најчешће сам на представе ишао сам.
Ко ће да иде у позориште са скупљачем пужева који нема времена, живаца, а ни воље, да уместо каљача обује мадрас ципеле, да се упристоји, да из влажних фармерки ускочи у тамно одело, да тексас јакну замени елегантним прслуком, а уместо топле фланелске кошуље обуче хладну, свилену, са лептир машном. Исто одевен ишао сам на премијере као и на репризе. Био сам, у позоришту, једини живи човек од крви и меса.
Моја живописна појава у позоришном фоајеу и бифеу била је догађај једнак праизведби.
Стварно волим позориште и волим жене које у њега долазе да се покажу јер то чине маестрално, заводљиво, опојно. Показујући се, многе дискретно и вешто дају до знања да је видљив најмањи део њихових чари.
Најлепше се наслућује јер је скривено, магловито, тајновито. Знам то и зато их гледам ужарених очију, у грозници, са безграничним задовољством, безобразно. Моје очи говоре јасно, једноставно, брзо "јебаобихтејебаобихте!" што им пице чини нервозним; не могу да остану мирне пред таласом топлине коју ми кара емитује док се мешкољи и пулсира јер удишем мирис чистог женског тела.
Гледај, само, како им се груди, безобразно откривене, изазовне, лепе, топле, зибају када их, у пролазу, помазим погледом.
Помазим?! Гутам их. Ждерем. Гризем, откидам.
Мој поглед боли. Жари. Пече. Растура.
Све оне, наравно, примећују и осећају поглед који сажиже говором, који их разара и отвара, који им мења пулс и дисање, који их омета у разговору и свлачи, потпуно, бестидно, али већина, у почетку, не може себе да замисли како се јебе са неким ко у позориште долази тако неприкладно и немарно одевен, са неким коме се, на дубоким каљачама и излизаним фармеркама, усред бљештавости позоришне дворане, суши блато, са неким, на крају крајева, коме – мисле – једино мирише Вирџинија из луле.
Није све као што изгледа.
Тако је у почетку, поверише ми своја размишљања кад се зближисмо. Онда ухвате себе како се, готово несвесно, питају каква би била шева са мном. Мора да је другачија, мислиле су мастурбирајући, од оне коју имају са својим мужевима. Чак и да их та шева не задовољи, ипак је ново искуство, доживљај.
Потом маштање почне да их узбуђује. Хоће ли ме срести на вечерашњој премијери, мисле док се купају, док се шминкају.
Тешко је одолети новом.
Искушење је превелико. Рачунам на то.
Лепо је у позоришту.
Топло, меко, тихо, раскошно, одасвуд парфеми, злато, па и дијаманти, негована тела. Мирисне пице. Осмеси као бљесак муње. Понекад бих, преморен, у тој лепоти заспао. Тада се осећало да користим пробране, скупе парфеме. Дотле је мирисао само лулаш.
О, какве сам божанске снове имао.
Онда сам, као струјни удар, доживео премијеру драме Тенеси Вилијамса Берта, шашава лутка на Малој сцени.
Долазио сам на многе репризе (због комфора које ми је позориште пружало, посебно у зимским данима, заваљен у удобну фотељу, меркао сам младо месо, окружен лепим женама које бих, повремено, освојио и победнички појебао) па тим пре премијере нисам пропуштао.
Да се не лажемо: ко би се загледао у мене схватио би да нисам скупљач пужева на погрешном месту. Не може човек баш толико да се преруши.
Тек сам се, при крају дана, сетио премијере.
Упртио сам џак с пужевима, улов је био одличан, сишао на друм, убацио џак у џип, однео Столету ловину, задржао нешто за себе, зграбио шушке, одвезао се до стана, пужеве ставио у со и сирће, истуширао се, пресвукао и отишао на представу не очекујући више него иначе.
Вилијамс је само наизглед једноставан писац, а насловну ролу тумачи глумица чије ме мршаво, ситно, покретљиво, сексипилно тело и једва приметне сисице излуђују. У два маха сам је, пишући о позоришту, изразито хвалио, чак, рекао бих, текстовима колегама скренуо пажњу на ту ненаметљиву, природну, снажну глуму.
Чуо сам је једном, у пролазу, како се одушевљава мојом критиком о својој глуми. Знао сам да, у глуми, није све дала, веровао сам у тај дар; копкало ме је шта пружа у кревету.
Чекао сам прилику да ми и то покаже.    
У позоришном бифеу сам, пре дизања завесе, док су истоваривали пиће, с ногу сручио два пива да исперем грло.    
Представи је претила катастрофа.
Младу Берту играла је неуверљиво, млако, повремено наглашено и уплашено студенткиња завршне године глуме. Чарли је био подношљив, Голди ужасан, Лена укочена, несигурна.
 Погрешна подела улога урнише глумце.
 Већ сам, пре друге слике, имао, у глави, концепт критике која ће представу скинути са репертоара, када се појавила она која ме је занимала, одрасла Берта. Сада је имала шансу да исплива, да се наметне не зато што је играла са слабом поставом већ зато што је улога била сложена, тешка, требало је публици показати слојеве личности.
Речи су пратиле покрет и илустровале га, а не обрнуто, како раде шмиранти. Речи су ту биле да би се изразио глас, којим је глумица морала да дочара атмосферу, ситуацију, болест како је раздире.
То је, стварно, била шанса и она је осетила.
Зграбила је.
Почео сам, у глави, да мењам генералну оцену о представи.
Берта је била све боља.
Фасцинантна.
Мој будући текст бавио се њоме, не представом. Остали глумци нису више постојали.
Публика је била опчињена.
На крају драме Берта умире.
Њен ропац показао је лик велике глумице.
Најежио сам се од узбуђења.
Публика је аплаудирала стојећи. Само њој.
Осетио сам како се празним: семе ми је клизило низ ногу.
Гледао сам глумицу како се топи од среће, како публику грли погледом.
Отишао сам до гардеробе. Покуцао.
"Опростите, морам да се пресвучем. Немојте да улазите."
Наравно да сам ушао. Куцао сам из пристојности, то није моја природа. Била је запањена, варнице су јој врцале из очију. Представио сам се пре него што је почела да хистерише.
Гледала ме је, један часак, запањено. Није веровала.
Покрила је лице рукама, тресла се од среће. Бацила ми се у наручје. Плакала је љубећи ме. Тргла се.
"Опростите", рекла је збуњено, "узбуђена сам." Гледала ме је вртећи главом. "Јесте ли то стварно Ви?"
"Хоћете са мном на вечеру?"
"На вечеру?" поновила је. "О, да, свакако, како да не."
"Имам свеже пужеве. Данас сам их скупио."
"Пужеве! Да, чула сам да у позориште редовно долази неки скупљач пужева. То сте, значи, Ви."
"Вероватно. Волите ли пужеве?"
"Никад их нисам јела."
"Никад нећете јести овакве какве ја припремам."
"Заиста! Сами их припремате! Вечераћемо код Вас?!"
Климнух главом.
"Прихватам позив, али знајте да сам страшно уморна. Не очекујте сувише."
"Не знам да ли ћете имати прилике, код мене, да се одморите."
Погледа ме, затим склизнувши погледом, запази мокру мрљу од сперме.
Мој позив био је сасвим јасан, отворен.
Дотаче мрљу, најпре, готово бојажљиво, прстом, потом, осетивши набрекло месо испод, поклопи је шаком. Задржа је тренутак, онда благим покретом склизну.
"Шта је то?"
"Узбуђење савршеном глумом."
"Мени изгледа као дело најслађег пужа којег ћу вечерати!"
"Може се и тако рећи", сложих се.
Наједном прснусмо у смех, растерећујући за обоје.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања