Приче

Како смо се волели

 ИЛИ смо одвојени од стола и постеље, и већ годинама свако је ишао на своју страну, гледао своја посла, бринуо своје бриге, мада смо спавали у једном кревету. Она са својим јахачима, ја са својим ждребицама.
             У малом стану ни Соломон не би могао другачије.
             Седам мудраца не би нашлo боље решење.                  
             Имали смо један француски лежај на којем се одвијао скоро читав наш живот.
             И живот вароши.

            На том кревету смо јели и пили, некад се, као млади брачни пар (како то оптимистички, обећавајуће звучи!) водили љубав до зенита и понора, волели како смо знали и умели, сада, пак, свако са својим партнером, ту смо се мрзели.
             Нисмо могли да преболимо раскид, хтели смо да онај други пати.
            Знам,  патили смо обоје.
            Зато се у нашој постељи показало пола вароши.
            Мушки су јахали моју жену, ја сам опасивао њихове. Нико не зна шта смо преживљавали, нити ми знамо какве је то последице имало по нас, наш живот, организам, психу.
            Још нам је новчаник био заједнички.  Черупала ме је немилосрдно, као најгорег непријатеља. И терала по своме. Љутио сам се, нервирао, претио, тукао је мучки и крвнички, али ништа није помагало. Потом, када је, после једне гласније расправе, у којој ни шакетање није могло да буде заобиђено, на позив суседа, дошла полиција, затим и санитет, дигох руке. Кредитне картице, које је тако немилице користила, отказах. Ако јој је до пара нека их заради. Муштерија, видим, има на претек. Не може да удовољи потражњи.
            Представа једном мора да се заврши и глумци скину шминку.
           Нас је шминка већ умарала.
           Представа је предуго трајала да би имало смисла настављати.
           Варош је неко време брујала, једва дочекавши да има о чему да испреда, да упреда и додаје, да везе причу, да негује усмену књижевност, да се слади туђим е да би своје невоље и неуспехе заборавила, па временом слегла кад је схватила да од приче нема користи. Најзад, многи су начули, али касно, како то већ и иначе бива, да им је враћено мило за драго. Ко је моју жену бушкао могао је бити сигуран да ћу и ја његову просврдлати. Свака једном зевне.
   Било је то улудо трошено време, расипана снага.
   Много сам научио тих година гледајући како мужјаци кидишу на моју жену. Свашта преживљавао. Привидно смо били задовољни, готово срећни, лагали не само друге него понајвише, ако не и једно, себе. Живели смо у лажима и претварањима не верујући у оно што нам је било пред очима.
   То више нисмо били ми.
   Наравно, нисам могао ништа више да покажем супрузи јер сам јој, све што знадох, пренео у оних неколико месеци на почетку, верујући да сам ненадмашан, јединствен, да ме моја љубљена никада неће преварити.
   Заклели смо се на љубав и верност док нас смрт не растави.
   Да ће ме оставити на цедилу, то ми, заиста, ни у сну није падало на ум.
   Поред толиких јебача, које је измењала за кратко време, док су стално надолазили нови, свежи, орни, жељни пичетине, младог меса, перверзни, витки, издржљиви, неиживљени, дрски, раскалашни, шта сам могао?
   Лагао бих када бих рекао да ми је било свеједно.
   Љубила је сваки набрекли гланс, исисавала и усркивала семе, заривала је своје лепе зубе, с подједнаким жаром, у свако мушко месо.
   Терала ми је инат, јасно, али је и уживала. У то је залуд сумњати, улудо је уљуљкивати се.
   Јебачи су, слушајући њене уздахе, подстреке, ослушкујући то несито тело, веровали да су бољи него што, уистину, беху. То их је бодрило, давало им снаге, исцрпљивали су се. Надмашивали су себе. Повремено би се, кад би се примакли врхунцу, одмарали, да продуже шеву и започињали разговор са мном. Уопште им није сметало што сам био заузет истим послом: или сам гледао како се моја драга креше или бих и сам зајахивао.  Ако би се који, у почетку, први пут, снебивао видећи и мене на истом кревету, са партнерком или самог, убрзо би заборавио на сваки обзир, на пристојност, на нелагодност.
   Ивана, да јој најзад изговорим мрско име, брзо би своје јебаче ослободила не само одеће већ и сваког стида и уздржаности. За њу сам био само део намештаја. Не би много прошло и њени пастуви би на мене потпуно заборавили. Потпуно их разумем. Поред ње би човек заборавио и властито име и лице своје, у огледалу, не би препознао. Многи осетивши топлину њених одаја никад више пут до властите куће не нађоше.
               Да, уживала је у свом телу, поготову када је у њему била жила у којој су се осећали дамари срца. Што је жила издржљивија то јој је дража. Ако бих још и ја био на кревету, док се подавала, тада би њена страст брзо досезала врхунац. Светила ми се. Била је с другима не само зато што јој то прија, већ да би ме излудела, да ме дотуче, да ме урнише.
               Нико није могао да заборави топлину њене утробе, контракције тог пичорка, сокове које је испуштала као зрела смоква. У мом стану – јер био је то, ипак, мој стан, који је планирала да присвоји, да ме сломи, да одем главом без обзира да би било више места за чекаоницу – није се удисао ваздух већ сперма и зној. Киселина. Урин. Све се то лепило на одећу, на тела, по постељи.
               Ретко је моја велика љубав, за коју смо обоје, Ивана и ја, говорили да никада неће проћи – ја сам у то, искрено, веровао –  била без партнера. Није узалуд просипала сокове. Лако би она себи нашла одговарајући чеп. Бар је чепова било ако је већ љубави недостајало. А штета је да се сокови тек тако расипају.
              Добро, није ми било право, и могу сад ја да причам штогод ми је воља, али треба признати: Ивана је, за кресање, била надарена. Стварно је била ненадјебива. Ко би у њено међуножје ушао, другу пожелео није.
              Не, то никад није могло да буде тако добро као са Иваном.
  Зато је неколико пута, у вароши, пала крв.
  Гложили су се мужјаци.
  Севали су ножеви, потрзано оружје; полиција је, буквално, имала пуне руке посла. Неколико пута су ме звали, молили да нешто учиним зарад мира у вароши. Шта ја ту могу да урадим? Још док смо били на меденом месецу, на мору, испразнила је летовалиште. Људи су, с породицама, побегли главом без обзира. Сваке вечери због Иване избијале су крваве туче. Полиција није имала мира ни дању ни ноћу. Појма немам како је све то почело, ни где сам погрешио, ни јесам ли ја, заправо, уопште крив.
             "Њиштиш, курво!" добацих док јој је некакав набилдовани тип, истетовиран по читавом телу, утеривао живо месо, "њиштиш!"
              Ризиковао сам да ме чова премлати, али нисам издржао.
              Разгаћен, лежао сам на нашем једином кревету који се убрзано распадао и покушавао да читам новине.
             Безуспешно, дабоме.
             Нисам имао мира. Онај је растурао моју жену као што би свако туђу: набијао је, стењући, до краја, мушки. И ја бих тако његову када бих је се докопао. Типа не познајем. Очигледно, Ивани више није била довољна наша варош. Сад је почела и друге да увлачи.
             "Јој", одврати дроља, "кад би само знао колико ми је лепо. До грла ми га је утерао, знаш. Овде ме", показивала је под грлом, "шашољи својим красним шестопером. Ах, како га волим, како ми је лепо. Обожавам овако дебеле палице. Уживам кад ме цепају. Ох, немој још да свршиш, молим те, само мало се уздржи, одмах ћу те стићи! Наби га до краја, молим те!"
             Боље би било да сам ћутао. Читав стан је мирисао на њене сокове. Семе ми поцури кад само помислим на њему лепу пипицу. Хоћу ли је више икад проџарати? Кревет је једва издржавао. Лудак је умислио да гази мечку. Ако будемо пали, нас троје, пропашћемо до приземља. Не верујем да би Иваниног пастува то омело. О чему ли, само мисли, да ми је знати, кад може оволико да гусла, питао сам се.
              "Без бриге, душо", забрунда јебач, "кад ја будем свршио овај ће твој обожавалац", показа, кривећи уста, на мене, "моћи сам себи да попуши."
               Узбудило ме је Иванино туцање. Исукао сам га и лагано му шетао кожу грчевито га стежући. Имао је право орангутан: да сам могао сам бих га себи испушио.
              Како је само лепа моја курчина. Зар она то не види?
              Ивана је све чешће пуштала грлене крике. Почела је да се жари у лицу, да гужва чаршав под собом. Уздизала је задњицу као да хоће да направи мост својим лепим телом. Јебач се једва одржавао на дивљој омици.
              Спремао сам се да свршим.
              "Молим те, немој још да свршиш", говорила је Ивана свом јебачу, "тако ми је лепо."
              Случајно –  мислим да је било случајно мада се са Иваном никада не зна  –дотакла је моју снажну машку. Мој челик!
             Мужјак над њом радио је складно, имао је ритам као тестераш. Он није јебао, он је радио. Увуци га, извуци га. То је он. Робот.  О, Боже, тај није заслужио Иванину пицу ни у сновима.
            Узела га је својим лепим, нежним, негованим рукама, повукла кожу горе и доле, још једном, још једном, нисам више могао да се уздржим, мада сам се још сећао како ме је један Иванин јебач претукао када сам му, дркајући, шибнуо семе у лице, пружио сам руку и напунио је оном сисом коју дуго, годинама, нисам дотакао, оним омамљујућим месом чија ме је белина прогањала у сну. Дотакао сам ону исту сису којом ме је Ивана, понекад, у сну, додиривала и коју сам, повремено, кришом, у страху да се не пробуди, дотицао и љубио, а када би се промешкољила хитро се повлачио претварајући се да спавам. Не знам да ли је схватила да је дотичем, сав у грозници,  чезнући за њеним међуножјем и дињом која је ту зрела и сочна пуцала опојно миришући, или се претварала да спава.
               "Ох, ох, ооо ооо ооо!" почела је да стење.
               Јебач јој је био потпуно незаинтересован. Био је забављен мешањем Иваниних сокова као да је кали.    
               Тај стварно никад неће да сврши. Можда и не може.
               Језиком ми је облизала гланс, пажљиво, меко, онда је почела да га увлачи, у налетима као кад змија гута јаје. Имала је дубоко грло.
              Све је Ивана радила као што нико није. Семе је наједном наишло као бујица, незадрживо. Ивана га је жељно прогутала док је и сама свршавала. Стварно нам је било лепо.
               Билдер изгледа није могао да сврши. Ивани је сада било свеједно: свршила је док је гутала семе које сам одувек чувао за њу.
              Одгурнула га је и окренула се мени. Хтела је да се милује. Сви су је зајахивали као омицу, без поштовања, без предигре јер су мислили како да што дуже сачувају семе, да би свршили када и она.
              Да се покажу.
              Да се прославе.
              Да их, једном, када јој се прохте, опет позове. Узалуд.
              На свету постоје многе ствари које, чак и кад не сличе мом Маестру, могу да га замене. Само миловање не може ништа да замени. За то је потребан жив човек. Зато ми се Ивана вратила. То је ражалостило читаву варош. Не зато што више неће имати о чему да наклапа јер ће, сигурно, извесно време, упослити језик причом о Иванином повратку. О покајању. О љубави и греху. Имаће чиме да испира уста. Нешто друго мучи чаршију: мушки више никада неће под собом имати такву ждребицу као што је моја Ивана; жене ће остати жељне миловања какво сам им ја пружао.
             Богме, и шеве са мном итекако ће се ужелети.
             Тако се, изненада, за читаву чаршију неочекивано, па и за Ивану и мене, свако вратио својој њивици да је обрађује најбоље што уме.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања