Приче

Анита, рајска јабука

 ОВЕК се пријатно осећа у топлом купеу, уз дискретну, готово нечујну, музику из звучника изнад врата, док напољу, од мраза, који све више стеже, пуца камен. Када још и воз, уз лагани трзај, који дуж кичме изазива благу, неодређену, слатку, сексуалну жељу, крене на време, подрхтавање прија и смирује напетост.
             Воз све више убрзава, што, у први мах, збуни јер мислите да се опет догодила једна од бројних, добро знаних, макар и безначајних, неправди што вас прате кроз живот, и да то, у ствари, одлази воз са суседног колосека.

             Који тенутак потом откријете варку, после које се задовољно опуштате и започињете безначајни разговор са сапутницима (најчешће о томе како је воз, зачудо, тачан) док надолази осећај сигурности.
            Разговор отклања копрену непријатељства која је, све време, лебдела због непознавања сапутника, чије присуство осећате као угрожавање властитог животног простора.
            И баш се то догодило: воз је кренуо на време, у купеу је топло, а напољу, док се спушта вече, мраз снажно шиба и стеже, леди ноздрве, пара грло...
            "Тачан је," каже, пробивши зид ћутње, живахна, витка девојка, још девојчица заправо, коју не држи место. Устаје, покушава да отвори прозор пропињући се на врхове прстију и очи ми, за трен, остају приковане уз њене чудесне листове и изазовно извајане бутине. Трнци ми прострујаше телом. Стресох се.
            Ослобођена тешке зимске одеће, извијена у покушају да отвори прозор, девојка показује фину линију тела. Танани струк, обло дупенце. Тек ће доћи године када ће, препуштена уживању, најпре у сексу а потом, када навике убију вољу, у храни, упропастити већи део онога што јој је природа штедро даривала. А тек године, издајице?!
            Како ли се сада мазе сасвим младе девојке, помислим са жељом.
            Тргнем се.
            Прискочим да јој помогнем. Снебљиво се насмеши и једва чујно захвали.
            Не знам шта ме је спречило да пољубим то отворено, љупко лице будуће жене.
            Учинило ми се да је очекивала, тражила, желела. Али, не, не може бити. Приснило ми се. Не разликујем снове од јаве. То ће ми једном доћи главе.
            Док вучемо прозор на доле, њена немирна коса ме голица по осетљивом, свеже избријаном, лицу. Путује ли сама, питам се. Вероватно су ту матори, претворни, агресивни и опрезни.
            Бдију али се не издају. Гаје јој осећај самосталности. Кербери, спремни да растргну сваког ко само помисли да им је преотме, да је научи ономе што мора да сазна и савлада.
          Хладан ваздух хрупи у купе. Девојчурак се опрашта од станице. Ко зна шта оставља у њој. Љубав? Млада је, мислим, још за таква, снажна, осећања према мушкарцу. Ипак, сигуран сам, осећам, емитује љубавни зов. Време је да јој се јави жеља. Уосталом, љубав помера границе, почиње све раније, све жешће, разорно, омамљујуће. Размишља ли, на прагу девојаштва, о забрањеном воћу? Зашто би била другачија од својих другарица? Можда је већ кушала воће са дрвета сазнања. Млада је, тело јој је зрело. Лепо. Драго. Податно, изазивајуће. Мирисно.
           Да ли то хоће још једном да види, у даљини, у ноћи густе магле, родитеље, младића, љубавника? Протура главу кроз прозор, пушта да јој ветар шиба лице и игра се косом. Ипак, поново, кажем себи, још је дете. Смири се. Савладај. Имај обзира. Нема потпуног
уживања без старе коке. Колико их само иде около узалудно тражећи жарач! Људи су као планете: понекад је боље да се не сретну.
            Воз убрзава и купе осваја хладноћа.
            "Тачан је" сложи се господин у годинама на седишту уз прозор. "Овај је увек тачан", додаје. "Не сећам се", каже, "када је, у поласку, каснио."
            "Јах, видећемо када ће стићи", запрети скептични господин до њега, безразложно буљећи у свој масивни,  златни, џепни, сат. Као да долазак воза у крајњу станицу зависи од тачности његовог златног сата.  
            "Мала", додаде заповеднички, "затвори прозор! Хладно је."
            "Да", сложи се, као да је аутомобилска гума која се управо пробушила,  госпођа очију изгубљених у сланини. Не знам са чиме се сложила: да ће воз каснити или да је хладно али сам потпуно сигуран да ће јој сало, ако хитно не започне строгу дијету, или не оде на операцију, сасвим прогутати лице. Већ видим у новинама текст огромног, дречећег, наслова о њеном случају.
             Девојка би да послуша али нема снаге да подигне прозор.
             Погледа ме молећиво.
             Сама је, дакле.
             Скочих као да сам само чекао тај поглед. Јесам ли икад радије прискочио у помоћ?
             "Дани су све краћи", каже господин до прозора не обраћајући се никоме посебно.
             "И хладнији", додаје власник златног џепног сата. "Кажу да ће зима бити оштра и дуга."
             "Свака је зима дуга", проницљиво ће госпођа. "Што смо старији све је дужа."
             Два господина не схватају поетичност дебеле госпође. Пошто су пребродили прву кризу, ону која не допушта да се разговор заметне, почињу да брбљају о свакодневним стварима. Госпођа је превише дебела и у годинама за поштовање а они, мада не могу да поверују, престари да би се ичему надали, чак ни, обавезне,
скаредне, мада безазлене, сексуалне шале, набијене двосмисленошћу, не почињу.
             Предали су се, још несвесни чина. Дебела госпођа нема никакве шансе да је прихвате као жену, нити је желе за равноправног саговорника. Она је изван њиховог интересовања, у купеу прве класе са шест места и петоро путника, сама, потпуно сама. Изгубљена. Непостојећа.
За мене, у купеу, постоји само девојка са којом разговарам тихо, изван домашаја радозналих сапутника. Зове се Анита, пред матуром је и још се није одлучила за животни позив. Волела би да буде стјуардеса, манекен, фото модел, глумица, водитељ спектакла на телевизији, жели атрактиван, динамичан и добро плаћен посао.
           Хоће да путује, да проживи, да ужива.
           Ужасава се помисли да читав живот проведе у месту радећи монотон посао.
           Потпуно је разумем.
           Све гушћа ноћ прекрива земљу док се воз бори с прождирућом тамом.
           Дебела госпођа отвара завежљај, ређа по широком крилу ђаконије као свештеник у олтару свете сасуде и нуди сапутнике. Анита и ја одбијамо понуде, господа се театрално захваљују, и сама су, очас се покаже, понела замашну попутнину. За тили час купе се претвара у мали, живахан бифе у којем се дојакошњи незнанци фанатично предају уживању у јелу и пићу док се мириси преплићу као руке заљубљених.
              Пролази стјуард нудећи сокове, чај и кафу.
              "Најрадије бих јабуку", каже Анита стјуарду.
              "Жао ми је госпођице", стјуард ће, "имам само густи сок, чај и кафу".
              "Увек тражим немогуће", каже као да се оправдава.
              "Вараш се", кажем.
              Анита се озари: "Имаш јабуку?!"
              "Никада не бих себи опростио да немам нешто што желиш".
              Схватила је, наравно. Ништа не каже. Разумемо се.
              Јабука је крупна, племенита, сочна. Примамљива.
              "Из мог воћњака је", кажем поносан.
              "Збиља!", кликне Анита. "Како је лепа."
              Затим је прође занос: "Превелика је", каже, "имаш ли нож?"
              Окрећем јабуку, тражим најбољи положај, испитујем јој слабе тачке. Хоп! Анита је запањена.
              Не може да верује да сам, без ножа, скоро идеално, преполовио јабуку.
              "Како си снажан!", задивљена је.
              "То је само концентрација. И жеља да ти угодим."
              Зажмури, поласкана. Дајем јој да одабере половину.
              Гледа преполовљену јабуку. Мерка. "Исте су", каже.
              "Твоја је лепша".
              Смеје се, мазно, умиљато.
              "Која је лепша? Ова", показује прстом, "или ова?"
              "Најлепша је она коју одабереш."
              "Ласкавче" каже претећи, уз смешак, прстом. Одлучи се.
              Загризе. Испод здравих зуба сок једре јабуке прска на све стране.
              "Баш је слатка", закључи. "Хеј!" изненада ће, "променили смо улоге."
              "Молим? Какве улоге?" Стварно нисам схватио.
              "Ева је јабуку дала Адаму, а ти мени."
              Насмејасмо се. "Еву је змија наговорила да јабуку понуди Адаму, ти си је од мене тражила."
              "Тражила сам је од стјуарда. Ти си се наметнуо."
             "Увек тражиш од оног који не може да ти да?"
             "Кад нешто много желим то, на крају, и добијем".
             "Од овога или онога?"
             "Од онога кога желим!"
             Лапсус или подсвест, шта ли би на ово рекао матори Фројд?
             Можда би било боље да Анитине речи прихватим као најобичнију грешку, без скривеног смисла.
             Ноћ лагано осваја и сан долази по своје. Још само Анита и ја ћућоримо. Други су поспали а и ми смо добрано уморни. Глава ми је све тежа, речи успорене. Потребан нам је одмор.
             "Хоћемо ли да мало одспавамо?" полугласно питам Аниту.
             "Да", каже гледајући по купеу поспале, "могли бисмо да спавамо."
             Навлачим завесе и гасим светло. Спуштам уморно главу у угао, мало касније, док ме хитро хвата сан, осећам како се Анита намешта и наслања своју лепу главу на моје услужно раме.
            Клопарање воза делује као љупка успаванка.
            Сањам лепе и чудне снове. Повремено, када ми до свести допре Анитина присутност, осећам како равномерно дише. Прија ми њена близина. Чедност чудно осваја изазивајући супротна осећања: сачувати је и разорити је!
            Не знам колико сам спавао. Осећам пријатну, добро знану, топлину међу ногама: курац ми се одмотава и пуни моћном крвљу. То је поуздан знак да сам добро спавао. Одморио сам се. Враћа ми се снага и буди се жеља. Сада сам као нов. Протегнем ноге, ширнем их и спустим руку у међуножје да га погладим. Чиним то несвесно. Много пута сам га, у животу, тако промешкољио. То је наш поздрав, знак да се можемо радовати јер смо живи.
            Неко је дошао до исте идеје. Чкиљим. Још нисам сасвим сигуран да ли сам будан или сањам. Где сам? Дотичем Анитину руку која је већ отворила шлиц и, пошто је одвојила мајицу од слипа, надире ка мом полутврдом, још сањивом и лењом Маестру који је, ипак, ишчекује. Радује се женској руци. Воли женску пажњу. Кад јој дотакох руку, застаде тргнувши се. Гледа ме испитивачки. Не смем да покажем да сам будан. Не желим да је уплашим. Хоћу да настави. Прија ми.
             Знатижељан сам докле ће ићи, шта ће урадити девојчурак за којег мишљах да је анђео. Мала ме нетремице гледа неколико тренутака и пошто је закључила да спавам наставља да послује. Побратим ми је већ тврд као челик и усправан као казаљка сунчаног сата. Има одличан угао за продирање. Могла  би да се насади, да га обујми својим пичићем, прстеном својим нежним и разиграним. Спреман је.
            Похотан је, незајажљив. Чека је, жели је.
            Нада јој се најбоља светска машина коју је икад срела.
            Зна ли она, уопште, да има неизмерну срећу?
            Такав комад врелог и жарача не налази се сваког дана.
Што се не намести већ једном? Што га не умува, макар само вршком да је такнем. Овлаш да је пицне као муња, као језик змијски, да је жарне попут коприве, да се ваздан чеше, да не зна шта јој фали, да је жешће сврби што се више чеше, да је разбукти, ватру да јој суне у груди, у главу, у пићић ружичасти, у дупенце обло, немирно. Да је обезнани и слуди, да је спржи и уздигне, небо да такне, у амбис да је стропошта. У врело незасито да јој га стуштим као усов, да доживи грмљавину оргазма, да помери памећу па да јој никад више ниједан топуз не буде довољно добар.
            Можда се није довољно овлажила?
Провртећу је и на здравом месту а нећу ли у пиздуљак да га утерам. У рану живу и ватрену, у бездан од памтивека, у извор свих зала и уживања да га скоткам. У топли зденац да га умочим. У јастук и гнездо мојој глави, црвеној и глаткој, напетој, моћној, да га сручим. Да је разнесем експлозијом сперме. На цвет њен мирисни да долети моја неуморна и халапљива пчелица, да оплоди још неотворени рај и умножи животне радости, да на својим коврџавим длачицама понесе слатки полен моје драге успаљенице, мале, уздрхтале, знатижељне Аните, њене неодољиве пице, радости моје свеколике и безмерне.
Узбуђује ме и сама помисао да га Анита милује. Анита, за коју сам до малочас био спреман да се закунем да је нетакнута, да чедност њену узносим и да јој се, у грозници, надам. Да је желим као дар небесни. Анита, којој се хиљаду година не бих усудио да приђем, девичанство да јој угрозим. Анита, дете мило, уз образ наслања моје дивно чудо, умиљава се око њега и гргољи. Наизменично га стеже и опушта као да га пумпа. Уздржавам се да је не зграбим за гузове, мале, чврсте, обле, изазовне, и закркам јој га до корена. До балчака, до јаја па и са њима када би могло. Сав бих ушао у то младо, једро, распусно месо. Распрснуо бих се у мојој малој Анити у милионе атома и сперматозоида. Семе би шикнуло у васиону и тамо еонима кружило славећи спој са Анитом. Умножио бих се до неслућених могућности. Био бих чудо природе, феномен, човек семе, човек створитељ. Јебач над јебачима. Гласник апокалипсе. Кад појебем Аниту нека буде пропаст света. Уништење. Ни за чим не бих жалио. Сваки атом оплодио би се у Анитином ружичастом врту сласти, у рају земаљском. Поцепаћу је. Располутићу је као јабуку. Рукама, фалусом, језиком, ногом, главом, свиме и билочиме, дај само да га утерам. Анииитааа!!!  Имај милости, кучко! Макар само мало, тек врх да му причестим, да ти пицу пошкропим благословеним семеном, длаке да помешамо и помрсимо, нека се лизну и звизну, нека се ошину слашћу и страшћу, нека се сатру и побратиме. Нека се саставе и растуре. Нека се зачипе.
Почиње лагано да га дрка. Горе. Доле. Горе. Доле. Стегне га. Опусти. Стегне.
Лизни га. Лизни га, кучко! Лизни га,  прогутај га, чујеш ли?
Пољуби га, шта чекаш, до курца! Не мучи ме, молим те. Не буди тако окрутна и неосетљива. Како можеш толико да издржиш поред Маестра ватреног и распаљеног? Узјаши га, поломи га, измори га, дотуци га. Нека му то буде последња пичкица у животу па нека после ове шеве више ни главу не дигне, нека само гледа у ново, долазеће месо без жаљења јер је појебао најбоље, јер је попио све земаљске и небеске сокове: тебе, Анита, пичићу наднебесни. Тебе радости. Тебе, снаго моја, животодарна. Отвори ми рајске двери, увуци ме у своје вртове.
Усисај ме, лепото!
Превише му вуче кожицу надоле и френум се, уз оштар бол, затеже а не знам како да јој то кажем. Како да јој кажем да ми се, чим сам је угледао, јавила страшна жеља да је појебем, дрхтао сам при сваком погледу на то младо, свеже месо; како да јој кажем да сам будан, да је гледам и да горим, да једва чекам да га усрче, да га прими? Зар не зна да моја топузина вапи за њеним нежним прстеном?
Још мало раширим ноге лагано одижући гузицу. Нудим јој га. Волео бих да га узме у уста. Олакшај ми, пиздо, муке. Ћапи га, прогутај га, прождери га! Самељи га. Растури га! Такни га језичком твојим или твоје лепе пице. Дај да ти моја страшна мотка измери дубину и ширину, дно да ти дохвати, бубреге да ти помери, меру своју вечиту да ти да.
Анита, у ватри ништа мањој од моје, повлачи блузу и гура га међу сисице. Леп лежај има. Волео бих да јој читав будем међу сисицаа, међ чврстим дудама. Хоћу Анитине брадавице, хоћу њене голубице, хтео бих је читаву. Да је растурим, да је милујем, да је сатрем, да је мазим, да је карам, да јој сажежем рибицу, да јој га утерам у немирну гузу, да је повалим, провалим и развалим, да јој спалим сваку длачицу, да је усијам и запалим вртећи оклагију у њој.
Анита трља мунгоса о чврсте сисиће.
Колико ћу још издржати, Господе, да не пружим руке, да не зграбим те сисице и стиснем, да малену Аниту не поставим на крило, усадим на мотку и цупкам хиљадама километара? Подај ми снаге да се не одам. Само овог пута да се уздржим, да видим Анитину игру до краја, а после ћу му, неутољивом, услишити сваку жељу, нека буде како он хоће. После ћу му препустити на вољу па нека жари и пали, нека бије и милује, скупља и растура, нека мази и гази, нека јебе док све живо не разјебе. Пали се, гори и уздише док јој диносаурус, провлачећи се између сиса, додирује грло.
Најзад га прихвата устима, грицка га с доње стране, гура га у око, хтела би да јој уђе у ноздрве, трља образе о страшну топузину коју је близина пичића напела преко сваке мере. Како да стргнем њену белу смицалицу, њене паучинасте гаћице, како да јој га утерам док воз гута километре и путници хрчу сном праведника? Како да у овом невероватном возу, док сневачи блажено путују, превалим дуг пут између Анитиних ногу, како да је ослободим остатка детињства а да је не повредим? Како?
Није ли ово само безазлена игра, очајнички покушај да се запрета страст, жеља да се утажи, јер можда још нико није курцем размакнуо Анитине усмине и дошао до дна? Да ли је ико отворио двери Анитиног раја? Јесам ли наивчина? Романтичар? Игра ли се мноме? Како се зове ова неизмерна глад наших тела?
Пружио бих руку да помилујем Анитину косу, да је зграбим и натерам да га целог прогута јер више не могу да издржим ни трен. Чезнем да такнем Анитине сикице, да јој драшкам брадавице али се ужасно бојим да се не уплаши, да не врисне.
Муке су моје невиђене. Имај милости, мала моја Анита.
Мешкољим се, не могу више да издржим. Анита се примири. Шпијунирам је кроз трепавице. Како бих љубио то мило, то заносно лишце што ме гледа уплашеним очима!
Спавам, мила моја, спавам, не брини, све ти је допуштено.
Чини што ти је воља, љуби га, измори га, изломи, стежи, гњечи, уједај, шамарај, истежи и сабијај, располути га и, најзад, дај нам одушка, лагано, с уживањем, увуци сокоћало у своје младо, топло, пожељно тело. Намами га да шета по тек забруцалом паперју, нека завали главу у будуће руно због којег ће пођеднако разум губити манијаци, робијаши, дивљи мустанзи, смерни мужеви, неукротиви мужјаци и уважени академици. Баци га, моја мила девојчице, у пичић, покретач свемира, утерај га у свој малени прорез, у тор, зајаши га па нека буде ован предводник свим твојим будућим уживањима и предавањима. Дај му да привири и предворје раја. Набиј га у себе, ошамути га и осоколи, нека те располути, нека нас измори и сможди. Испразни га, мила моја девојчице, исцеди и семе и крв. Уништи га. Сатри! Разнеси га и узнеси! Затри га, љубави! Стави га и слави му сумануту снагу, издржљивост и чврстину, истрајност и лепоту. Њега слави, љубави, творца неба и земље, творца уживања и сласти, подавања и раздвајања, умножавања и преплитања. Њега, мила, што га, неодлучна, држиш у лепим и нежним рукама и љубиш као анђео док ме уништаваш невиђеним мукама.
Знаш ли, љубави, да ме распињеш.
Лагано, врхом језика, Анита ми темељно оближе главић који само што се не распрсне у хиљаду комада, затим га гута у налетима као змија јаје. Стежем зубе до ломљења да не бих вриснуо од уживања. Топим се. Опустио сам се, пловим пространствима неизмерне сласти. Анита одлично управља бродом чула. Волео бих да ми драшка јаја али не могу тек тако да повучем панталоне понудим их  доброј вили дубоког грла. Мом спасењу. Анита предано ради. Могла би и сабљу, без тешкоћа, да прогута. Худини јој није раван. Извлачи га до самог гланса, затим га хитро сјури у грло. Све је гласнија. Стење, јеца, дише убрзано, испрекидано. Чудно га стеже. Крајичком ока видим да јој је друга рука под сукњом.
Мастурбира.
Убрзава ритам, при крају је.
Анита, мило дете, гута га халапљиво, незасито. Секунд потом и сама свршава, уз крик. Да би га угушила снажно гура главу у крило. Када се примири трља образе о чудовиште које је још увек напето.
Наравно, схватила је да сам будан. Усправља се, зајахује ме и грли. "Хвала ти", шапуће ми у ухо, "хвала ти, хвала ти, хвала ти."
У први мах помислим да ми спермом влажи лице док ме избезумљено љуби, потом схватам да су то сузе. Анита плаче.
"Хвала теби, радости моја", кажем јој одговарајући на пољупце.
Бришем јој сузе. "Зашто плачеш, љубави?"
"Од радости, од олакшања. Нисам могла да издржим", шапуће, "тако ми се јебало да сам мислила да ћу полудети. Не знам шта бих урадила да се неко пробудио."
"Је ли ти боље?"
Клима главом: "Али ми није доста", додаје.
"Ни мени", кажем.
Смејемо се, љубимо се.
"Ако се неко пробуди?"
"Правићемо се да их не видимо."
"Луцкаст си", каже.
"А ти си неодољива."
Љубимо се. Завлачим руку под блузу. Најзад је њена сика, малена и чврста, у мојој шаци. Милујем једну па другу. Леже ми у шаци као да је творац, најпре, узео отисак. Не могу да се задржим на једној. Хтео бих обе, одједном, за свагда, да стиснем, да откинем, да љубим, да мељам, да милујем.
Истовремено сам и нежан и груб.
О, како су чврсте и изазовне.
Не могу да их се заситим.
Читаве ноћи сам их сањао и желео а нисам смео да их такнем.
Откопчавам јој блузу, откопчавам прслуче. Сада су слободне. Горда је на њих, прси се и нуди ми их. "Гризи их", каже. Љубим их док дрхти од узбуђења.
 Сва се зажарила.
Гура ми језик у ухо.
Жмарци ми прострује читавим телом. Спуштам руку низ Анитин једва приметни трбух, гладак, округао и чврст, клизећи ка брежуљку. Гледам је, упијам је. Дивим јој се. Необичне је лепоте. Ретке. Велике. Провиђење је послало то младо тело да ми угоди. Хоћу да је појебем, макар се читав воз пропео, макар искочио из шина.
Волим пилетину.
Обожавам је.
Излуђује ме.
То је јаче од мене, од обзира, од закона, од свега.
Урањам у маховину, у свиласте, нежне, длачице.
 Анита једнако дрхти. На сваки додир се стресе од задовољства.
"Немој, молим те", шапуће.
"Зашто?"
"Вриштаћу!"
"Вришти", кажем. "И ја ћу."
Спавачи су блажени.
"Личиш на мог оца."
"Много?"
"Невероватно. Као да сте близанци. Кад си ушао у купе помислила сам да је он."
"Сигурна си да нисам он?"
"Шашав си." Љуби ме као да хоће да ме поједе. "Лепо ми је с тобом."
Трљам јој пицу надланицом. Мешкољи се, намешта се. Хукће. Брзо се влажи. Кажипрстом јој дотичем шупак, фитиљ сувог барута. Осећам, распамећује се. Натиче се. Не може да контролише пљувачку.
Поскакује.
Јеца. Гризе ме.
Све брже се врти на надланици, хвата ме за руку и гура ка пицином оку.           
Улазим, благо, опрезно,   можда је девица,  средњаком. Био би грех да је дефлоришем прстом. Нема никакве препреке, ни најблаже. Упада домали, затим и кажипрст. Убрзо свршава, бурно, дивље, ватрено.
Љуби ме као да хоће, кроз уста, да уђе у мене, уједа ме и грли. Угушиће ме колико ме стеже.
Ознојили смо се од узбуђења, од страсти. Горимо. Грлимо се и љубимо непрестано. За читав живот.
Поново расте температура наших пробуђених чула.
Лагано јој скидам гаћице. Гледа ме у неверици. Помаже ми.
"Ако их пробудимо?" показује главом на сапутнике.
"Рећи ћемо им да сањају."
Лижем јој и гризем брадавице док јој руком драшкам клиторис. Анита се трља о руку, нестрпљиво, дивље.
"Јеби ме", каже, "јеби ме, јеебиии мее"!
Мало јој одигнем гузеве, наместим курчину и пустим да се, красно подмазана, сјури низ њега. Да склизне до јаја. Да се насади, да јој га занитујем. Да јој чукнем на матерични улаз. Збогом романтични снови и наук о постепеном продирању, о нежности, збогом мале радости детињства, збогом старе навике, девичанске сање. Збогом илузије о чедности. Збогом памети.
"Ох", уздише, "како ми је лепо. Ох, како ми је лепо. Јеби ме грубље, грубље, растури ме, мили мој." Поскакује и набија се као да је зајахала мустанга.
Одижем је и спуштам, одижем је и упуштам. Пазим да ми не нагњечи јаја док је бушим као нафтоносно поље. Ђипа као омица, поново не успева да контролише пљувачку и заборавља да нисмо сами.
Скинула је блузу, прслуче се ваља по поду, сукњу је задигла, руке је склопила за мојим вратом, коленима се одупире о седиште на којем јој леже, бачене, гаћице и граби мој жарач који се као осовина појављује из утробе и нестаје у њеним дубинама. Скинуо сам сако, кошуља ми је раздрљена и погужвана, а панталоне и гаће леже набране на ципелама. Бар пет минута би нам требало да се обучемо и, колико толико, уљудимо а више од пола сата да се смиримо, да повратимо нормалан дах и пулс, боју и мир. Срећом, сапутници имају тврд сан, тежачки. А и да се пробуде, из ове се коже не може. Не помишљамо да може неко, било ко, кондуктер, контрола, путник, сецикеса да наиђе и затекне нас. Страсти су јаче од разума, од нас. Зато им се предајемо као да нам је смрт за вратом.  
"Мила", кажем, "свршићу." Одиста, семе надире незадрживо.
"Хајде", прихвата, "хајде", каже, "скупа ћемо".
Почиње све жешће да скаче, да се набија као да хоће да се повреди. "Сада", каже, "хајде, сада, сада! Дај ми га, дај ми га, молим те!"
Стежем зубе док семе бије по Анитиној утроби као митраљеска ватра. Њен крик би и мртве пробудио. Само наши сапутници спавају. Или се претварају.
Седимо још неко време приљубљени, загрљени. Ознојени.
Испражњени.
Ћутимо.
Анита повремено стезањем мишића обујми мог ждрепца као да проверава да ли је још увек на месту, у њеном прождрљивом пичићу. Хоће да га подсети на себе. Наша тела разговарају. Она се непогрешиво разумеју.
Анита прва проговори. "Кад би само знао како ми је било лепо", каже облачећи се. "Кад би знао како је лепо имати сисице и рибицу."
"Ни курац није лоше имати", кажем.
Смеје се. "Волела бих да имам и", застане, мило се насмеши "један курац као твој. Онда ми више ништа не би требало у животу."
"Ја бих волео да имам тебе".
Пољуби ме: "Брзо бих ти досадила."
Дебела госпођа се промешкољи. Изгледало је као да ће се пробудити.
"Ускоро ћу и ја бити оваква", закључи Анита. "Коме сам таква потребна? Гомила меса и сланине. Товар гована. Хрпа костију." Извадила је, из ташне, папирнате марамице и почела да се брише. "Болести, тегобе, проблеми. Пуна кућа лекова и кукњаве. Не верујем да ова жена има више од четрдесет, а последњи пут се можда појебала пре двадесет година." Погледа марамицу. "Добро си ме развалио. Изгледа да ћу добити." Пронађе у ташни влажне марамице. Пружи ми једну. "Дезинфикуј га, мало. Заслужио је."
Дебела се опет промешкољи. Изгледа да се нажуљила од лежања. "Страх ме је" настави Анита, "и да мислим на време када ће ме мушкарци избегавати. Погледај је: и она је некад била млада. И њу је, некад, неко желео. А сада: ужас! То је наша судбина."
Намештао сам се за спавање. "Млада си и лепа. Чему песимизам? Живот је пред тобом."
"Да, живот. Јебени живот, драги мој." Пољуби ме. И њој се спава. Наслони главу.
"О, како се сада лепо осећам."
Када сам ујутру отворио очи Аните није било. Ни њеног пртљага. Никаква порука, ништа. Празнина. Ништавило. Анита, Анита, зар си морала опет да ме ставиш на муке.
Где да те тражим, љубави!? Јави се ако икада ово прочиташ!

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања