Приче

Шта ће твоје гаћице на трну

АКО су само лепе девојчице, како су чедне када, у тами паркова, у шибљу, први пут дотакну врели топуз својих момака што још нису кушали сокове уздрхталих птића. Како, не знајући шта се збива са телом, дрхте док га неспретно милују и стежу.
            "Шта да радим?" питају оног који и сам не зна. Оног који је, такође, у чуду.
            Слушам притајен, уздржавајући дах. И исто тако, мада из другог разлога, дрхтим.
            Не смем да се огласим, да упутим, да помогнем. Не смем да дотакнем чврсте, стидљиве сисице. Ни језиком да дарнем вршке брадавица још малених и невештих, несвиклих на мушки уд који хоће свуда да продре, нити на језик што драшка до онесвешћивања од милине.

            Не усуђујем се да увучем, лагано, испрва благо, али вешто, руку у гаћице, да оросим ту маховину, да смоквицу што све чешће и нестрпљивије пулсира, постајући ружичаста, испуним врелим соком. Макар само мало, малчице, оволишно, молим да ставим свој страхотно очврсли уд у младо, скерлетно, месо. Нећу да повредим твој слатки пичорак! Само бих овлаш да уђем, до предворја, химену се нећу ни примакнути, тако ми свега. Или прстом, допусти малена, само да такнем, да га, потом, са слашћу, миришем.
            Да се смирим.
            Допусти, ако се бојиш повреде, да језиком дарнем вршак клиториса. Тренутак само. Хип. Магновење. Трен један краћи од трептаја твог умилног ока које ће жмурити док уживаш у сласти што пружа безобразни језик  узнемиривши вапијућу бибицу пуна сокова.
Погледај само како ми је језик мекан, влажан, топао, уздрхтао, паперје му није равно. Мила моја девојчице, не бежи од уживања, од сласти, од природе своје.
Oд мене.
            Није ми допуштено да одгурнем момка, да га испрашим и испратим кукавног и несмајног, јер не могу више да гледам и подносим мрцварење, неукост, страх, па да му драгу научим, ту, у парку, најслађој телесној љубави, да склизнем у соковима науљено светилиште, да отворим, широм, капију ждрепцу, за свакојака уживања, за подавања, за земне радости које вазносе у рајске висине, да се осећам божански док стварам жену. Не смем да је, узаврео, зграбим и покажем јој све тајне наших тела и постојања.
            Дај да те научим науку стварања човечанства!
            Уздржавам се све теже.
           Сурово сам кажњен да гледам, да све видим, а да не смем да учествујем.
           Задржавам дах да их не препаднем.
            Срце, које жестоко туче, може да ме ода. али и да ме изда. За свагда.
            Не могу да гледам, немам снаге да одем, да се отргнем, да будем изнад телесног. Не могу да не гледам када знам шта видим. Ко може да затвори очи пред улазом у рај, ко може да стоји уз ватру, да се не огреје? Како је слабим створен човек. Мушкарац и жену. Одиста си суров господе, када си допустио да се читавог живота траже, да се кушају и искушавају, да се многи, никада, не нађу.
Ниси смео да будеш тако шкрт, тако промишљен, тако строг.
Подлац си. То си ти, господе.
            Бескрајно уживам гледајући девојчице како пупе, како им се сисице развијају, како се назиру испод блуза, како им се бокови шире, како им гузе добијају изазовне облине, како их само врте.
Потпуно их разумем и схватам када им уловим поглед који се безобразно дуго задржава на мушком међуножју. Тај поглед јасно каже да постају жене и зато гледају тамо где привидно миран, скотурен, стрпљиво чека онај што ће их излуђивати, што ће их жарити, распомамљивати, уништавати, разарати, цепати, онај којег ће љубити страсно, незасито, онај због којег ће жалити што су несавршене, што им грло није дубље, уста већа, што имају само једну пицу и што им је гуза узана као брвно. Док га не пробуде, док га први пут неспретно не прихвате нестрпљиве гузе гутаће им гаћице. Прождираће их.
Дотле ће о њему слушати чудеса.
И неће веровати да ће због њега свашта да учине, да слажу, украду и убију, нити да је толико бољи од властите руке. Од свега знаног. Зар је могуће, питаће се, да је незамењив. Хоће ли знати да сви наши ратови нису однели толико мушких глава колико њихово међуножје.
            Потом, када прву пут ширну ноге, и прихвате га као део свог тела, питаће се, опет, где је сва она милина о којој су слушале. Куд се деде ужитак? Зашто глумице стењу, зашто се жаре и уздишу? Ја, који сам најчешће присутан, којег не виде и не осећају, јер сам научио да се притајим, да будем део земље и ваздуха, да будем жбун и птица и риба која скаче из воде, не смем да се гласнем.
            Дрхтим, стежем зубе и срце.
            Проговорим ли, пружим ли руку, препашће се, унезверити, изјурити из тмине парковског шибља на светлост,  можда право под возило, дојуриће полиција.
            Испитиваће, хапсиће, тући.
            Млади љубавници ће се истраумирати, мене ће стрпати међу високе ограде и обележити. Могу и да туку, да искале бес и немоћ они који нису одавно жену черечили. И да свршавају тукући. Зато ћутим, стежем зубе и бацам около семе као библијски сејач иако знам да га улудо расипам и да жетве неће бити јер није бачено на право тле и није га усркала ниједна жедна, жива, топла смоквица.
            Тешко је задржати хладнокрвност док младићи траже пут а њихове неискусне драге не знају да им је потребна помоћ. Како, јуноше, да нађу врата на која никад раније нису куцале? Зар да питају, да своју мушкост подцене, да самољубље баце под драганине уздрхтале ноне? Зар да им кажем да треба куцати, лагано, нежно, упорно, по целој грађевини, док се врата не науље и сама отворе?
            Гледао сам и све видео. Пратио сам девојчице од првих паперјастих маља до првих пољубаца. Од петинга до фелациа, од дефлорације до содомије, од трудноће до венчања, од првог порођаја до последње ванбрачне романсе. Знам шта могу, шта воле, где су им еротске тачке, знам где су им младежи, какве су им брадавице,  короне, познајем сваки ожиљак и од чега је, знам шта говоре, како се понашају. Знам им склоности, могућности, снове.
               Ако не чекаш, говорио сам себи, нећеш дочекати.
               Будеш ли нестрпљив, бићеш кажњен.          
Знам шта их узбуђује а шта кочи, сваки покрет им знам напамет. Све знам о њима, оне о мени ништа. Ниједну нисам тада стварно такао. Ни дахом. Тада, рекох. Све у своје време, говорио сам умирујући своју страст, надошлу снагу, неукротиву енергију. Горео сам. У сваку сам туђим удом улазио. Свршавао сам кад и они. Бунцао кад и они. Њихове уздахе и врискове приписивао сам својој моћној плоти. Веровао сам да их излуђује. То што се јебу са другима само је привид, људска несавршеност. Ја сам тај који их растура, усрећује, смирује, воли.
            Пратио сам им развој и трансформацију од неискусних девојчица до незаситих омица, од зацрвењених девојчица до пожудних, бесрамних нимфи. Пред мојим очима њихови пичићи прерастали су у пизде које непрестано зевају као рибе на сувом а округла, једра, дупенца у смрдљиве гузице. Ликовао сам због тога.
Гледао сам, бескрајно радостан и изненађен, како од девојке која не зна како да ухвати уд свог драгана и боји се да га такне, а било је и оних које су се ужасавале помисли да га узму у руке,   постаје зрела жена која зна сваку његову жилицу и уме да га пробуди и да му поврати снагу, да му удахне живот и чврстину кад се чини да је мртав, заувек.
            Дивио сам им се. Понекад сам завидео њиховим јахачима. Чиме су заслужили ту срећу? Помисле ли, икад, како је онима који их гледају. Заборављао сам, у том часу, да нису свесни мог присуства.
            Моје муке.
            Мог крста.
            Био сам њихов чувар.
Нисам допуштао воајерима да их узнемиравају и покраду. Они што су се спајали пред мојим невидљивим надзором, уживањем које су ми пружали, плаћали су властиту заштиту. Друге девојке, или жене, свеједно, па и мушки,  али ређе, јер готово да никад нису сасвим скидали панталоне, али би, због потпунијег ужитка партнеркама свлачили готово све, који нису били под мојом присмотром, остајали су без одеће, усред града и били изложени, јасно, невољи и понижењу. Како да се, наги, докопају куће? Узалуд би по парку тражили делове одеће, бар нешто што би до малочас пожељну голотињу прикрило. Док су трагали за одећом, очајни, бауљајући по шибљу, верујући да се то не дешава њима, пружали су воајерима бескрајно задовољство. Уживали су у понижењу љубавника, наплаћивали су им се за муке које су претпрели гледајући како се љубе, милују и узимају док они само хукћу, гледају, сањају. Ташнама, у којима би се сигурно нашло пара за такси, такође није било трага.
            Воајери не знају за милост, паркови су негостољубиви према љубавницима који никада нису схватили да су добро прошли добивши јевтину подуку. Многи љубавници, у парковима, верујући да су безбедни, били би испребијани и приморани да гледају како силују њихове драгане чију су невиност чували. Само су они, рекох, које сам ја гледао били на сигурном. Могли су се узимати до миле воље, испробавати све позе, могли су да разбацају одећу по читавом парку, да им дрвеће и шибље замени плакаре јер ја сам над свиме бдио. Био сам њихов пас чувар. Кербер. Нико није смео да их такне, ни да помисли да их узнемири. Све ће то, наравно, једном платити.
            Чекао сам. Надао се.
            Трнуо сам од ишчекиваног задовољства.
            Покушавао сам, лагано, стрпљиво да се приближим малим незаситим власницама изазовних тела, када би се разишле са својим драганима. Многима сам убрзао растанак стрпљиво и вешто плетући мрежу.
Стално сам им био за петама. И мушкарцима и женама.
            Знао сам када су у кризи, када треба потегнути конце, затворити мрежу, извадити улов. Знао сам шта жртве (пазио сам да се не осете уловљеним) воле, шта их узбуђује, шта излуђује, знао сам колико им прија, шта им значи, како га узимају, шта му раде и како му тепају.
Бирао сам оне које су га млеле на начин који ми се допадао, који ме је, док сам их гледао у потаји, излуђивао, бацао у транс, мада, одиста, ниједну нисам стварно одбацио.
Све је боље од пустог гледања, од самозадовољавања.
            Биле су ми неизмерно захвалне и одане. Све што су, стрпљиво, очекивале од својих, негдањих момака, сада сам им нештедимице пружао.
Временом се и моје знање исцрпило па и застарело.
Долазиле су нове генерације, нови момци, стилови, прохтеви, жеље, знања али, богме, и простори. Све мање је било парова у парковима, у жбуњу и растињу, у гудурама и врлетима.
У некад, за те потребе незаменљивим парковима и излетиштима, по логовима у којима су се одигравале еротске оргије, сада су се, некад чувене јахачице већ у годинама за поштовање, шетале са својим пекинезерима и пудлицама, чивавама и хртовима, са менажеријом. Љубав, оно што тако именујемо, преселила се у станове и хотеле. Сада имам неколико поломљених ребара као успомену на падове са симсова  са којих сам гледао јахачке параде на висини. Више нисам гледао да бих се, као некад, само узбуђивао већ да бих нешто научио и пренео својим љубавницама. Што сам их више учио прохтеви су им бивали већи.
            Ниједна од тих жена, које сам знао од првог додира мушке руке до последњег предавања, није могла, за мене, да буде тајанствена, далека, нестварна. Нисам им, наравно, показивао да су лак плен, дечја игра, успутна станица већ сам уживао у лакоћи освајања, у надмоћи пред којом је сва женска сујета била занемарљива препрека.
Давао сам им оно што су желеле на начин који су прижељкивале и који су очекивале од својих љубави. Веровале су да их тек откривам и дивиле се  спретности које, дабоме, не би било да нисам знао шта су све са њима, њихови момци, по парковима, па и у становима (а то је тек посебна прича која ми је, најчешће, доводила на врат полицију и санитет), или аутомобилима, почињали и како су на то одговарале. Све је за мене било лако и то је лагано убијало страст. Прво време сам невероватно уживао узимајући оне које сам годинама гледао, оне због којих сам сумануто онанисао док су их други пунили семеном, оне које сам будан сањао, које сам, преко дана, сретао и гледао безобразно у очи дајући им да наслуте да знам њихове тајне, а онда је страст почела да јењава. Недостајала је игра, недостајала је неизвесност. Знао сам да ћу их имати, знао сам како се дају.
Шта је остало непознато?
            Какве ће у љубави бити њихове кћери?

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања