Приче

Бог је наглув

ОЛИКО сам затрпан информацијама да је дошло до засићења.
             Због засићења нисам имао појма да је светски Дан борбе против сиде.
   Недељу дана се боримо против рака, а тек један дан против пушења, седам дана бијемо битку за Црвени крст, а само дан војујемо против сиде.
            Имамо светски дан дојења и светски дан куртона.
            Код нас би и миленијум борбе против глупости био недовољан.

            Ја, изгледа, ништа не разумем па нећу да се мешам ни у чију борбу, али сам узео туце кондома које су ми лепотице на неколико места у граду све убрзано трепћући тутнуле у шаку.  Нисам хтео да им кварим акцију, мада бих са неким активисткињама радо демонстрирао навлачење.
            Чика мисли своје, а оне нека живе у заблуди да верујем како су ми дале луфт-балон за унука. Коначно, из посуде пуне кондома коју ми млађахна лепотица подсмешљиво гурну под нос узех два, али маче ме безмало лупи по прстима. "Само један, господине", рече наглашено мазно, "oставите који и за друге" додаде као да је Песталоције лично. "Ово је едукативна акција за младе" подучи ме као да хоће да ме посрами. Само што не гукне "Матори, прошла ти је гаранција". "Луче" одвратим јој најлепшим гласом који имам "чика неће гумице да мења него да настави". "Ваууу" отеже маче. "Вауу", одвратих, "јави ми се мацо да видимо како ми стоје!" Упутих јој пусу па се живахно удаљих. Мислим да је маче остало без текста. Лепо ми је почео дан.
            Узех своја два куртона и продужих. Рекао бих —  мада се не могу заклети —  да ме је лепотица прождирала док сам одлазио, али мораће да сачека: имао сам пред собом напоран дан; обележавали смо тридесет година матуре. Требало је смислити гомилу лажи за уцвале лепотице које ће се курчити бројем деце и њиховим дипломама, говориће у суперлативима о мужевима које не могу да смисле и мекетати још хиљаду лажи. Планирао сам, јасно, неку да одвојим на сат или два. Нико неће знати, никоме неће шкодити. А и да дознају: после јебања се ништа више не може покварити.
            Било је, у длаку, како сам очекивао.
           Једино нисам планирао да се одвојим са Габријелом.
           Бог је наглув.
 Габријела је, Бого мој, довукла са собом, из Швице, толико куртона да је читава генерација могла да се кара до смака света и да нам претекне. Тврдила је да их је донела баш за мог мачора. Одакле јој толика самоувереност да ћу је креснути, никада ми неће бити јасно.
            Шеткао сам се по замраченој соби с флуоросцентним кондомом на Маестру и шепурио задивљен. Маестро ми је на критичној горњој димензијској граници. Да је микрон дужи верујем да не бих могао ни руском пумпом да му надрукам крв и останем при себи. Могао бих једино да га користим за растеривање мува или жилу за везивање бродова.
            Флуоросцентна боја је мом мачору истицала застрашујуће димензије и наглашавала мистичност што је Габријелу фасцинирало. Усхићивала се разрогачених очију. Гегао сам се и увијао као нарцисоидни шупљоглави билдери по нудистичкој плажи да би ме лупкао по бутинама. Паф, пуф, паф!
            Габријела, која за себе, од како је знам, чврсто верује да је анђео даровала ми је мноштво разнобојних швајцарских кондома. Ово ти, маче, нећу заборавити. У Југи друштво не лудује за кондомима, али их продавци држе на цени. Јесам се данас огребао за два комада, што је занемарљиво ако хоћу да се истински и својски заложим за акцију против сиде. Ко зна када ће опет тај светски дан па да шаржирам накурњаке за трећи миленијум.
            Где год се окренем само наилазим на презервативе: у белешкама, међу пословном поштом, прибору за чај, у бифеу, под креветом, у футроли за наочари... Баш ми куртони фале док Амери витлају ракетама! Анђели се боје сиде. Не верују да неко може, данас, док луди снајперисти траже мете, бити здрав као дрен.
"Драги", понавља анђео Габријела умирујући моје непрестано гуњђање, "не буди детињаст. Нико, више, није апсолутно здрав. Кондом неће шкодити твојој мушкости, а може да користи. Прошли су ригорозну здравствену и сигурносну контролу Швајцараца, зато лепо одабери који ти се допада и навуци га ако желиш љубав. Више волим", говори кроз осмех којим исказује симпатије мом лудирању, "сигурност од кајања".  
Габријелини дарови, живописни, ароматизовани презервативи са укусом банана, ананаса, чоколаде, јагода, кивија, мангоа, јонатан јабука, упаковани у атрактивне омоте, медаљоне, имитацију ораха, златника, чоколадне бомбоне, амбалажу жвакаћих гума, жетона за метро или телефон, у златарске кутије за накит, оматорелог анђела Габријелу привлаче више од мог голог и топлог, чврстог меса повремено тешког мириса.
            Гутање каре, умотане у ароматизовани куртон, бацало је Габику у екстазу. Узаман је говорити јој да је учинак исти као да лиже целофан којим је прекривена торта. Предуго живи у Швајцарској, да би сада пренебрегла моћну кампању против сиде и јебала се нормално, опуштено, природно, као што је Бог рекао. Што је свет цивилизованији то је јебање бесмисленије. Леди, рече лорд после првог брачног креса, надам се да сте затруднели и да нећемо морати да понављамо ове смешне кретње, all those funny motions fun.
            Габријела није леди, ни хладна, о напротив, жива је ватра, пичкица јој је усијана попут лаве, жељна каре као пустиња Кара кум кише али би да буде јебена и поштена, да јој га закркам до корена, а да јој не уђе, да прогута семе па да потом може само да повуче куртон са резервоаром који јој је ох! фантастично драшкао ресицу и грло јој остане стерилисано. No risk! Буди паметан, пливај даље!
            Херберт ни лабораторијским претрагама не би могао да докаже да му је љубљена женица блудничила у прапостојбини, на јебеном Балкану, да је гутала семе дивљих сународника док се наивко, под надзором хорде лекара, театрално рекреирао на Боденском језеру. Моја серва, herr Херберт.
            Тридесет година је између наша два виђења натегнуто као трегер. Последњи пут је видех на свечаном уручењу средњошколских диплома; марио сам за Габријелу колико за лањски шкрипац. Можете се кладити! Увек сам буљио у Клару, само у Клару, Габријелину другарицу из клупе. Скакао сам бунован из сна, врућ као сам пакао, док ми је Маестро пулсирао.
Ох, не, неее!
Опет!
 Сањао сам луче Клару сваког дана, сваке ноћи, сваког трена. Гутао сам је. Обожавао. Глорификовао. Како да се одбраним од врућих ејдетских слика?
Кучка Клара вртела је репом као ветрењача глумећи девицу. Трептала је окицама као сврака на југовину, као она пилетина што на улици дели кондоме. Изазивала је, ето шта је радила и зато ми је непрестано била пред очима. Проклет да сам ако се нисам носио мишљу да јој приђем на великом одмору док брише таблу пропињући се на прсте, вртећи гузевима жешће од електричне мешалице и закркам јој га до корена.
Од самог погледа на беспрекорне Кларине дуге ноне и бокове упаковане у сукњиче од којег једва да је могла да се скроји марамица, при помисли на шумарак, на mons veneris, на свежину и росу коју испушта, топло семе ми је избијало на уши и нос, на уста, кроз сваку јебену пубертетлијску пору.
Ако ми не проври мозак добићу епилепсију.
Маестро ми је био модар од онаније на часу и одмору, на путу од куће до школе, од учионице до гимнастичке сале, до кабинета, до директорове канцеларије у коју сам морао свакичас да положим рачуне због неуморног рада руку.
Због ошамућујуће Кларине гузе Маестро ме је болео од стезања и истезања. Другови су прорицали да ћу, наставим ли упорно да га тегљим, ускоро моћи да га заденем за ухо и глумим бензинску пумпу. Точио бих свежу сперму.
            Злопатио сам се док је Клара попуњавала некакве јебене споменаре сличицама феминизираних глумаца и певача. Да сам се, рекох, тада спотакао о Габику не бих се ни осврнуо иако јој је пиче, повери ми сада, шапатом, смејући се, после тридесет година, при сваком погледу на међуножје утегнуто у фармерке на којима се шепурило испупчење као планински венац, треперило, доживљавајући непрестане струјне ударе сласти и сокова, а када ме није било стезала је бутине да би изазвала сличан осећај.
Бадава је анђео Габријела емитовала силну чежњу, грцала у соковима носећи пуну школску торбу гаћица пошто јој се пичић у мојој близини ненормално влажио, ја сам зијао само у Клару. Зато се, шану ми Габика, али стварно не знам колико јој се може веровати, из очаја кресала са другима, са свима.
            Шевала се неуморно, то знам, то сви знају, али све ми нешто говори да ме фолира како је ноге стално држала у ваздуху да би ме начинила љубоморним.
Била је несита, ето шта је.
Сад је био мој гем.
            "Довољно је било да те погледам па да свршим", каже док је посматрам при треперавој светлости неонске фирме хотела.
            После неколико пропалих покушаја да се окупимо, прослављамо три деценије од матуре. У међувремену је гузица Габријели готово прогутала главу, а стомак (набран као ребрасто црево) сисице, које никад, ни у средњој школи, нису имале претерано истурене коте.
Боже мој, Боже мој, зашто си нас оставио?
Оматорели смо, поружнели, постали сентиментални јер смо се уверили да живот пролази.
Шта си учинио од нас?
Зар си нам простро тепих да би могао кад ти се прохте да нам га извучеш испод ногу?
"Тридесет година сам чекала овај дан", каже Габријела мазно док ме машка лупка по бутинама као палица за бејзбол. Паф, пуф, паф!  Погрешно је протумачила и присвојила ужагрене погледе које сам упућивао Клари и сада хоће да испуни тридесетогодишњи сан. Габријела је сањала мене, ја Клару. Још је Рабиндранат Тагоре знао за такве муке. Тешко је живети без неспоразума. "Уместо да се волимо, ти се лудираш са тим блесавим куртоном," богорада анђео Габријела нервозно трљајући брежуљак  тражећи, кроз шуму, врата гротла.
"Чуј!", каже, "нисам код гинеколога и нема потребе да ми светлиш по пици него узми неки нормалнији кондом па да се рокамо."
            У праву је, рекао би Кањош Мацедоновић. Младе и лепе отишле су младима и лепима; некоме су габори досуђени. Грех је оставити их неутажене жеље. Габори знају: једина шанса да их неко зачепи је да се кокају маестрално, без извољевања и бирања. И већина оних које знам кара се ненадмашно, ненадјебиво, божански.
            Нисам жељан али кад је већ Габријела дошла мечки на рупу поштено је да мушки одрадим. Што би рекао Ненад Ристић "Није православно одбити!" Уосталом, ни Клара више није лепотица, ни трага од пичорка због којег ми је десница ненормално јача од левице. Троје је родила (једно се убило, једно је на робији, најмлађе је проблематично с извесним крајем, краде, бежи од куће, смуца се са сумњивим типовима, вероватно се дрогира, муж агресивни алкос; све је то удесио јебени живот) спарушила се, уместо сиса има неке јадне кесе као свеле краставце, па подочњаке, проблеме с бубрезима, венама и хормонима.
 Преживела је неколико не баш безазлених операција и сада је руина. Бујају јој застрашујући бркови, брада је далеко од паперја, подваљак крмећи. Замастила се и запустила. Како је све то успела за само тридесет година?! Из уста јој сукља задах трулежи. Очај. Не треба човеку гора казна до да кока Клару, дојакошњу лепотицу, после тридесет година аршин дугу, два широку. Јесу ружне жене постале ружније, али су и лепотице пале на суве гране, нису се пролепшале иако су веровале да ће читавог века моћи носом облаке да парају. Ето им сад!
            Анђео Габријела је непролазна: ружна је била, ружна остала, нема за чим да жали. Сад још да јој га баџа закрка до балчака и сан јој је испуњен без остатка. То је више него што човек стварно може да очекује од живота.
            "Зашто нећеш да те карам у светлећем куртону, а?"
            "Зато што волим кару, каткад, да стрпам у уста. Ваљда те не занимају моји крајници?! Хоћеш да ми бројиш пломбе? Осим тога, ти куртони имају врло постојан мирис па ми је некако слађе и укусније да осећам мирис банане, мангоа или кивија, а и пика ми дуго и примамљиво мирише на њих него да светлим."
            "Не волиш природан мирис каре!"
            "Наравно да волим али се бојим, схвати."
            "Значи нећеш да ти га рокнем без тих јебених панцира."
            "Не долази у обзир па макар био последњи мушкарац на свету. Не сумњам да си здрав, али не бих да чикам срећу. Знаш да ђаво нити оре нити копа само гадости смишља. Вучем кондоме из Швице и ваздан мислим да их не заборавим и сад се господин фемка.
            "Хоћеш да те рокнем овим у црном паковању?"
            "Ти, марке Casanova, су за удовице, знаш."
            Збуни ме: "За удовице?!"
            "Па у црном су паковању."
            Хм. Има духа. "Зар су ови у зеленом за девојчице."
            "Барабо једна. Завршићеш у соби два са два због девојчица."
            "Хеј, види, добио сам данас кинеске навлаке, с јапанским именом: Зелени лотус. Они су за анални секс."
            "Молим?!?"
            "Па жутаћи су их правили."
            "Стварно си скот."
            "Добро Габи изјасни се. Хоћеш да организујем референдум на коме ћеш рећи одлучно: да, што подразумева рокање с флуоросцентном навлаком, или нећеш."
            "Видим да ти је колекција богата. Имаш чешке Ирис, холандске Romed, па Elegance и Medbio... Могао би да отвориш бутик."
            "Код нас су in бувљаци."
            Седела је гола на ивици кревета са руном до пупка. Као да је пречула питање о референдуму.
            "Знаш ли када је попу најдужа брада?" питам чудећи се њеној шуми. Покушавам да скренем разговор с проклетих куртона.
            "Стари штос: кад пољуби попадију у пупак." Обавештена је.
            "Кад би тебе попа цунуо међ сисе, брада би му била до колена."
            "Ниси духовит, знаш. А ниси ни фер."
            Јеби га, претерао сам. Радо бих избегао Габријелу и чашу која ми предстоји али сам сабијен у угао. Није поштено сад да бацим пешкир. Све би, ваљда, било другачије да сам могао да се савладам и да на вечери нисам испио небројено флаша Blejk Lejbela а кад ми је Габријела, смишљено се угњездивши до мене, тутнула бокс скупих цигарета, био сам скуван.
            Продадох се за бокс јебених цигарета зато што ми је докурчило да их купујем од дркаџијских шверцера, а да не причам када сам последњи пут поштено напунио лушу изврсним Принц Албертом или мирисном црном амброзијом, па онда тај чемерни Кларин изглед ме је дотукао.
            Радовао сам се прослави матуре јер се надах да опалим Клару и сад сам ту где јесам са голом, меснатом Габријелом чија ме растворена и напаљена рибетина чека. Зажмури и убоди! Јеби и ћути! Ко добије тај набије! Колико ли их је што сањају да им анђео Габријела да миг?
            "Хеј!" изненадих се, "куртон се угасио."
            "Дођи да погледам."
            Приђох послушно као дете. Допада ми се светлећи Маестро.
            Анђео Габријела пажљиво ми скиде куртон и погледа га спрам светла које је у собу штедро допирало од неонске рекламе осветљавајући кревет. Унела се у проучавање куртона као мајстор за уметничко штоповање.
"У реду је" рече, "ако га поново изложиш светлу опет ће засветлети." Гурну ми руку у међуножје, одмери јаја, промеша их да се не упале, наже се, облиза их, потом загризе Маестра са стране. Мачор, неочекивано живну, поскочи, нагло очврсну. Има неког вражјег жара у анђелу Габријели. Можда влада кинеским тајнама.
            "Годио би ми felatio!" понудих јој.
            "Ох, како је крупан, како је снажан, како га волим."
            "Шипопу!" преведох понуду на улични жаргон.
            "Читав живот сам га желела", уздисала је трљајући га о образе и љубећи му жиле.
            "Попуши га, пиздо!" урликнух изнервиран одуговлачењем. Покушах да јој га утерам у уста. Топио сам се од Габријелиних угриза и пољубаца. Ни жен шен ми га не би тако очврснуо. Жмарци ме подилажаху док ми гузеви подрхтаваху као да су под високим напоном.
            "Волим да ме тако зовеш. Хоћу да будем твоја пизда. Волим ту буџу. Одувек сам сањала да буде у мени да ме џара, да ме растура, да ме урнише, да ме цепа, да ме јебеш без
престанка."
            Поћута, затим се наједном разгоропади: "Зови ме како ти се допадне и знај да хоћу да се јебем с тобом али нећу да ризикујем. Ако хоћеш да уживаш навуци проклети кондом и ради ми штогод ти падне на ум! Нисам их донела да би се играо. Њиме штитиш и себе, а не само мене. Нисмо се видели тридесет година, можда сам ја болесна, а да то још не знам, можда ти! Хоћу да ме јебеш, схвати, хоћу да ме најпре разглавиш, потом ти га могу и појести ако хоћеш. Читав живот сањам о шеви с тобом, а ти би да онанишеш. Одрасти већ једном и навуци тај курчев куртон!"
            Ћутао сам изненађен обртом и навалом реторике. Анђео Габријела претио је да се одметне и постане зли демон или сам Бог. Нема збора: владала је ситуацијом. Остаћу сува курца ако се не повинујем.
            "Предајем се, душо. Изабери му кошуљицу."
            Габи ме прихвати за гузеве, привуче и облиза јаја. Торањ је претио експлозијом док га је грицкала као миш кад ситни хартију.
            Изабрала је кондом психоделичних боја и пажљиво га навукла. Затим размакну руно и стави сокоћало на почетак трасе. "Доста је било лудирања", рече, "сад навали, ову тврђаву треба освојити."
            Продирао сам лагано у гротло. Осећао сам да ми се буздован још напиње као да већ није досегао космичке размере. "Ооохххх", испусти Габријела уздах олакшања и задовољства пратећи кретање ракете према дну галаксије, кроз црну рупу која ће је самлети и прождрети, "мили, ох остварује ми се животни сан. Најзад ме цепаш љубави! Ох љубави, ох душо моја, ох најмилији курче мој, ох како сам те се ужелела. Од основне то чекам. Оооохххххх!"
            Анђео Габријела махала је невидљивим крилима. Била је изван себе, у облацима, а речи које је избацивала као катапултом док се увијала брзином недостижном витким девојчицама палиле су ме кано жива жеравица. Пропињала се љута ждребица да сам се с муком одржавао у седлу. Смејаће ми се, мислио сам, ако ме збаци. Сад видим да нису биле претеране приче Габријелиних негдашњих јахача. Мислио сам да булазне, да причају пусте еротске снове. Ово је била ненадјебива анђеоска јахачица. Улудо ми прође живот и најбоље године у опасивању некаквих безвредних пичорака.
            "Јаче мили! Сатри је, сможди! Не жали га! Удри јајима по гузици! Ожежи проклету пизду нека запамти када јој се сан испунио. Жешће, најслађи курче мој. Опаучи је, преврни је, изврни је нека пукне, нека се поцепа на стотину места да је нико живи не може зашити. Рокај ме, душо моја, да се каре заситим до смрти."
            И набијао сам га, стварно, крвнички. Извукао бих потпуно торањ са главом пумпе на нафтним пољима, затим бих га таквом силином сјурио у амбис да се стотину кила Габријелиног месишта повлачило за пола метра. Чуди ме да већ није почела да пуца по шавовима и трупло да се раздваја. Сабио сам је у угао, кревет је претио да се сломи, шкрипао је изваљен из лежишта, цвилео, цијукао, крцкао, стругао по соби, изваљивао паркет. Габријела је подметнула јастук да не разбије главу о зид када је кревет стигао у угао између ходника и купатила урлајући да ме осоколи "тако луче моје! тако јебачу најлуђи! тако кољачу јебених пизди! надири! развали! разнеси! вазнеси! освети! омекшај је! раскокај! преврни је! ошамути! луду незаситу пиздурину!" истовремено се пропињући као омица док су разјарени суседи схвативши откуд ветар дува протестовали, лупали на врата, грували о зид, таваницу и под, телефонирали, претили, преклињали, молили, кумили, а мени је баш курац пуцао због њихове нервозе, лифт се, од анђелових крика, лелујао као перо, стакла су испадала из прозора, светиљке прегоревале. Леђа су ми била као сито од Габријелиних ноката. Крв је надирала из милион зареза које ми начини јебуља.
            Габријела се за своју килажу задивљујуће лако савијала и окретала, пропињала и набијала да је све то заједно и појединачно деловало као прворазредни афродизијак.
            Сат на црквеном торњу избијао је поноћ када сам га закркао. Зора је, ево, добрано улазила у собу, а још нисам свршио упркос дивљем ватромету Габријелиних сокова који су неуморно прскали подмазујући ми буздован и гигантска јаја у којима је врило семе довољно да потопи Титаник. Надошли анђелови сокови мириснији од јебених куртона жмићкали су као да ми је вода ушла у чизме док сам се упињао да од њих справим екстра бутер.
            Габријела се окренула на стомак и уздигла гузицу као водоторањ. Гузио сам је готово стојећи, не измичући. Успео сам да је обухватим око бившег струка и чврсто испреплетем прсте. Габика је тако жестоко вртела као да мноме муве растерује да сам задњицом ударао час о један час о други зид, али се нисам дао. Нећеш ме, вала мајци, збацити док сам жив! Јастук, у који је Габријела набила главу да не би узнемирила полицију и ватрогасце, прогоревао је од урлика и врелог даха. Ускоро ће и душек почети да се пуши!
            "Сврши већ једном, молим те!" јечала је Габи, "не могу више. Издаће ме срце! Сва дрхтим."
            Био сам спреман. Стегао сам јој гузеве да се примири и после неколико жестоких набијања и заваривања за Габикине сапи, семе је покуљало. Бреше су склоњене, брана се празнила, анђео се топио. Знојила се, јечала, скичала, заривала нокте у душек цепајући га на фронцле.
            "Оххх!" отеже с олакшањем, "како је то било лудо карање!"
            Још сам био причврљен уз Габикину гузицу кад она, наједном, страхотно прдну да изгубих ваздух и умало не падох с кревета.
            "Извини", рече, "ово ми се одавно није десило. То је знак да сам потпуно задовољена, то ти је као подригивање после доброг јела. Стварно си баџа. Овако ме нико није задовољио. Све време ме је гузица сврбела као никад. Нисам те узалуд чекала толике године. Штета је да се нисмо раније јебали."
            Габријелин моћни прдеж подигао је силну прашину, летело је перје из јастука, а соба се као око напунила смрадом који се мешао са знојем, мирисом сперме и куртона куљајући кроз разбијени прозор у борову шуму изнад хотела. Лежали смо дахћући, исцрпљени, задовољни. Јебуља позва рецепцију: "Донесите два доручка у 410. Бутер, тост, ровита јаја, џем од кајсија, ђус, кафу и млеко. Не морате да куцате, врата су отворена, бићу у купатилу."
            Пре но што смо повратили дах конобар донесе доручак. Габика му даде баш богату напојницу. Мора да јој сервис за прање авиона доноси баснословну зараду. За овакву напојницу и ја бих јој сервирао доручак у кревет. Киту обашка. Ја сам, сећате ме се, онај што се продао за бокс цигарета. Кад конобар оде, пређосмо у купатило. Дуго смо се пиркали па још мало лешкарили пушећи, дубоко увлачећи дим. Направили смо стотину димних колутова који су се преплитали у ваздуху пре него што смо се прихватили доручка.
            "Не једеш бутер", приметих.
            "Њиме ћу да подмажем гузу. Хоћу да ме рокнеш у канту."
            "Не верујем да жути праве квалитетне куртоне који могу стварно да издрже задњи приступ" бираним речима јој се похвалих да сам пронашао топлу воду.
            "Јебеш куртон. Кокаћемо се без њега."
            "Више се не бојиш сиде?!"
            "Бојим се, али ми је кара слађа од стотину живота. Уосталом једном се живи, а много пута мре. Доста ми је јебених забрана и страхова. Мислим да лекари претерују. Хоћу да уживам док ме растураш, да га осећам, да гутам вруће семе, да ми уђе у све рупе, хоћу да ме потпуно раздрмаш да се осветим за све године чекања, а после ћу ти га појести да га ниједна више не добије."
            "Знаш, Габи, стварно ми је жао што се нисмо кокали у школи. Ненадмашна си, без шале. Не бих жалио да ми га одиста попапаш јер после карања с тобом ниједна ми неће бити по вољи."
            Наже се да ме пољуби. Љубили смо се пуним устима док је бутером свесрдно мазала гузу припремајући се за наредну туру сврдлања.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања