Приче

Ружа лутања

ВАШТА сам покушавао и ништа ми није ишло од руке. Све је испадало наопако, као уинат. Савијао сам чекове преко половине да их оптички читачи не би регистровали. Логика је говорила да би савијени чекови морали на ручну обраду. Добио бих на времену, у међувремену би, можда, на рачун капнула која парица. Издавао сам чекове с почетка и краја серије а на шалтеру говорио да, вероватно, они из средине касне. Тако сам, с мало среће, шарма, упорности и елоквенције, добијао нових десет. Одмах бих их савио и пустио у оптицај.        

           Покрића, наравно, ниоткуд.
          Уздао сам се у несавршеност оптичких читача. Угрувао сам се.
          Морао сам на суд због чекова без покрића.
          Окретао сам две нуле по завршеном међуградском разговору.
          Тако су саветовали деструктивни стручњаци у једним новинама.
          Позвао сам редакцију да питам шта се постиже. Нико није био сасвим сигуран.  Ништа вас не кошта, рекоше, покушајте. Покушао сам, бесомучно телефонирао, молио зајам. Без резултата. Рачуни су папрени, пара ни од корова.
          Позајмице сам уложио у комерцијалне ланце.
          Барабе су ме изиграле, скупиле лову и   тутањ. Једног ћу, кад тад, ухватити за чуперак. Проклеће дан, ако још буде имао времена, када му је пало на памет да покрене комерцијални ланац.
          У међувремену се земља поделила, сви су збрисали, закони не важе, међународно право се не бави шпекулацијама у Југи, нико нас не зарезује. Сви лове у мутном, ја пливам леђно, као риба.
           Планирао сам да таксирам али сам за дрво заварио мечку, Барбарин великодушни поклон. Покушао сам да чекам, за друге, на пумпама за бензин. Тип би сипао бензин, потапшао ме и одмаглио. Фол, нема ситно, платиће други пут.
           Свет је пун муфљуза и ситних душа. Али ни цистерне на пумпама нису без дна.  Јесте, кажу, председник републике, на ледини пронашао нафту, али то је, показало се, била масна мрља па пресушила.
          Пробао сам да дочекујем стране бродове на Дунаву, гурао девизе, најчешће дивљаке, стављао главу у торбу, товарио бурад и хватао маглу. После сам продавао на ситно док ме није препознао морнар коме сам увалио дивљака. Уосталом, није ми продаја цветала. Момци су се опремили пејџерима, оглашавају продају горива у тиражним новинама, имају дилере, развозе робу, ја сам ситна риба, свакоме на мети. Пробао сам да се опарим чекањем у редовима пред приватним банкама.
            Кад све подмажем да бих опослио, једва остане за пиво. Кад је Језда одмаглио штедише су се поразбољевале и, са гуменим душецима под мишком, стале у ред за лекове испред приватних апотека. Брзо сам нашао везу, једно слатко јебуљче, на коју су се мужјаци качили као чичак на овцу. Раније, кад бих загорео, мала ми је олакшавала муке, па ми се и код рецепата нашла. Узимао сам марку по рецепту и делио са чепом.
Убрзо ми се смучило.
            Како год обрнуо узимао сам од слепаца. Типови у новим мечкама нису куповали бензин на улици нити су се бламирали чекањем пред пумпом или, не дај боже, за бонове.
           Пред Дафиментом и Југоскандиком гужвали су се наивни којима је држава све измузла. Најпре им је, док дланом о длан, девизе прогласила старом штедњом, пуј пике, онда их је исцедила зајмом за препород да би им приватним банкама узела и душу. Полакомивши се на камату људи су изгубли здравље. Сад су лежали и цупкали пред празним апотекама. Практично сам узимао од сиротиње којој је марка као воденични камен.
            Радио сам коректуру за новине које су, због несташице папира, престале да излазе не плативши хонорар. Покушао сам да препродајем девизе, наишао је полицајац, био сам жутокљун, нисам знао да се њима даје испод курса, онда ме је опељешио покупивши и динаре и девизе, дао некакву нечитку квиту и изгубио се. Потписао сам уговор о доживотној љубави која је згасла трећег дана загорчавши ми остатак седмице. Био сам у рату: имам куршум у карлици, три у нози, два у руци. За сваку бившу републику по један садашњи куршум. Баш имам срећу. Курату.
            Не кукам за оним што је прошло.
            Непрестано се надам бољем иако знам човека који је написао књигу оптимистичког наслова "Биће боље" па доживео забрану, заглавио ћорку, пола живота трагао за послом и надао се рехабилитацији. Неким људима никада неће бити боље. Више не могу никуд да мрднем, ни по земљи ни из ње.
            Пасош ми застарео, нови ми не треба. Куда ћу с њим?
            Почињем да халуцинирам. Како би било лепо, с нешто ситниша у џепу, да, као некад, скокнем до Баварске. Задржао бих се, најпре, неколико дана у Загребу у којем су ме, као озебао Сунце, чекале две драге: Јована и Јадранка. Нису сестре као у првој песничкој књизи Милана Милишића погинулог од непотписане гранате октобра 1991. у Дубровнику. Обе су ме пазиле, миловале, неговале. Ја сам мало уживања на њиховој пици, мало среће на длану.
            Утркивале су се да ми угоде, да схватим да од њих никад бољу наћи нећу.
            Обе сам волео с подједнаким жаром, обезглављен и омамљен. Слуђен. Вазда хваљен, никад куђен, чак су и  душмани леп говорили. Хоће ли се икад поновити такве баханалије? Не знам која је лепша, која ми је дража. Обе сам натицао, са сваке стране, с константном страшћу, распамећен, задовољан.
            Нестрпљиво сам очекивао нови сусрет, нови јеб.
            Нисам примећивао никакву разлику између њих.
            Пице су им исте, несите, топле, узнемирене, гузе једнако привлачне, тесне, продирања болна али слатка, тела изазовна, податна, горећа, ход позивајући, гласан, недвосмислен. Волео сам их, стварно сам их волео. Јебали смо се као да нам је предглаву.
            Нисмо знали шта нас чека.
            Сада знам да је млађа Српкиња, старија Хрватица, онда ми није падало на ум да их пропитујем. Нисам губио време на глупости, на испразне разговоре. Кредо је: јеби док можеш, у старости се сећај док ти се кара не дигне. До смрти, дакле. Не бих ни сада лупао главу шта је која; мучи ме што не знам шта је с њима као што не знам шта да почнем са тим што знам да је једна Српкиња, друга Хрватица.
           Оно што бих збиља волео да знам је да ли су живе или је час да о великим љубавима говорим у прошлом времену.
           Шта бих дао да знам како проводе ноћи и дане без мене. Како је онима што их, непрестанце, љубих неколико дана и ноћи поготову, неколико седмица које би минуле као трен. У Босни бих био бег, у Србији, са две драге, паша, у Хрватској, можда, барон. Племенити јебач. Није ми глава за једну рупу.
          Грлећи их и љубећи, заборављах све, само ми оне беху на памети, љубе моје, податне, лепе, миле, умиљате. И сада бих, радо, с њима саставио ноћ са даном, делио постељу, чашу вина, седиште у градском превозу. Не бих ни сада, као што никад нисам, правио разлику између пице и гузице, курца и језика али после свега, човек постане неразумно и безразложно храбар или чемерно кукаван. Мени је запао гори комад: жао ми је да изгубим главу. А вредело би: Српкиња је као медовина, слатка, опојна, искричава, податна, уметник у љубави. Због разлике у годинама кад први пут обукох униформу да се обучим за одбрану земље од спољњег и унутрашњег непријатеља, од химера и параноје, моја драга тек се родила –  многи ми завидеше, али због њене љупке младоликости и моје мргодности изгледало је као да је малолетна а ја метузалем, немоћни бес исказиваху православци, католици, муслимани, протестанти, грегоријанци, шинтоисти, монофизити, розенкројцери, епигони индијског мистика Шри Ћинмоја, па гуруа Саи Бабе и његови пропагатори у Србији, једна списатељица и једна уцвала лепотица, учитељ астрологије и хиромантије,  затим Кришнини следбеници, представници покрета за свесност Кришне и Свами Праупаде, окултисти, поклоници сатанисте Алистера Краулија, обожаваоци Алисе Бејли, јеховини сведоци, антропозофи, теозофи ослоњени о учење Рудолфа Штајнера, слуђени трансценденталном медитацијом, заљубљени у оснивача Махариши Махеша Јогу, агностици, суфисти, баптисти, ретки менонити, адвентисти, ногопрани, мормони, теисти и атеисти; сви.
           Није ме бринула њихова завист, ни од кога долази, већ време што отиче. Драга је моја, отворена, научена, навађена, тражила све више. Друга, Хрватица, ближа мојим годинама, веома пожељна, мудра и немилосрдна, волела је чешће. Дуго је студирала и апстинирала, ко зна због чега, док није зграбила диплому. Сада је хтела да надокнади. Узаман сам јој говорио да се пропуштено не може надокнадити ни изгубљено вратити.
            "Прилика човека чини лоповом", говорила је, "а жену курвом. Овде јеби, на миси придикуј."
            Није је занимало да ли ће и друге бити намирене истом страшћу и жестином. Када би нас пробио стоти зној и ноге заклецале, мало бисмо се одморили па запуцали на Сљеме, скупљали кестење за пире, брали гљиве за роштиљ, јебали се у шуми, ослоњени о дрвеће, згуза, као звери. Мирисало је на зиму, на студен, нисам хтео да продајем маглу, ни да залутам у њој. Хватао сам тутањ пут Словеније.
           Затреба ли, грана је близу, могу је прескочити као зец: гледајући уназад, ушију забачених као женски краци. Без пасоша, као Станоје Ћебић. Мрзим накнадну памет, мада сањам уназад. Јебао сам брзо, живео вртоглаво. Ширио сам, и продубљивао, братство и јединство, истоветно сам кокао припаднице народа и народности. Напред у нове победе без подвајања међу братским народима и народностима!
           У Загребу бих, пред полазак, редакцији Еротике обавезно остављао причу, дневник боравка, јебачку сатницу. Познавали су многе моје драгане, моје љубе верне којих се нису могли докопати ни обећањима, ни речима пуних лажног сјаја. Нису хтеле да се фотографишу за дуплерице, у кревет их нико није могао намамити. Српкиња је пркосила, Хрватица је знала шта губи. Јахач је јездио. Једном се неће вратити али ко је то онда знао.
            Смрт је далеко, мислио сам, грешио.
            Ум за шевом, смрт за вратом.
            Путовао сам у Минхен, около. Сви су се грабили за пречицу, штедели време, шпарали бензин, чували лову, пазили ауто, мрсили муда празним причама. Ништа нисам имао напретек као време, тојагу међ ногама, драгане на сваком коначишту и луду жељу да свако ложиште проџарам.
            Нисам, чак, патио ни од реда вожње.
            Имао сам уредну столицу, јео кувано с љубављу и путовао на палац.
            Када би девојчице почеле да преливају, а пице им као јесења измаглица што дави астматичаре, плакнуо бих муда, штрцнуо благ парфем да замири, а не штипа, набацио танак слој парфимисаног талка и кретао на пут.
            "Мудар човек у сваком месту подиже кућу," говорио је отац. Ја сам у сваком месту дизао ноге, мада неке власнице нису волеле да им табани гледају у небо јер су мислиле да ће тако затруднети као и од пољупца. Муда ознојих док их убедих да ће затруднети када виде краву како прелеће преко крова и носи месингана јаја. Да, случајно, не угледају краву која носи белај, кокао сам их згуза, мушки, дивље, грубо, растурао их док не постану буљаве, а трава им порасте до колена и држао за сисе да ме прдежом не одувају, да се не отргну и направе штету.
            Зар семе да просипам улудо?
            Док сам их тртио као да у пици тражим лек за курчеву бољку, несвесне, крвнички су ми стезале бутине, заривајући нокте до коске. Када би осетиле топло семе како рикошетира по пици тако би ме стезале да би ми ноге плавиле као чивут, модреле и бриделе на промену времена. Вриштале су од задовољства. Њихови крици су се мешали са мојим, двоструким.
             Урлао сам од задовољства што се тако славно празним и бола од ноктију дивљих јебачица.
             Хитао сам у Љубљану све мислећи на сисату Вилхелмину из Сенфтенбаха, сеоцета с неколико кућа на аустријско немачкој грани, која верује да се деца праве девет месеци, из дан у дан, из ноћи у ноћ. Зато јој је свеједно када ћу јој га закркати, али да буде често, јер зна да девет месеци нити могу да останем забрављен у њеној пици нити ме њен отац, млађи од мене, може толико трпети, још мање њена полетна мама може, чекајући ред, предуго да цупка стишћући ноге пред вратима.        
            Недостају ми вечерњи изласци, недостаје ми духовита, вазда насмејана, весела, појебљива и савитљива Марјанца с лицем анђела, вечере на Неботичнику и у Цанкаревом дому, уз дискретну музику и свеће. Недостају ми поподнева на Граду, вечери на Тиволију, пиће и чаврљања у клубовима дуж Љубљанице. Још једном да појебем Марјанцу а после нека мре коме је до тога.
            Маестро ми чврсне на помисао како Љубљанчанке шетају Чоповом улицом у смело деколтираним хаљинама и мајицама од којих очи мењају власника а зенице прскају. Мирис се њихов увлачи у маље усамљеника и фитиљи бркове док позиви зибајућих сиса парају уши и напињу ноздрве као уд.
            Имао сам среће, да ли се тако каже, да упознам луцкасту Марјанцу, аутентичну Љубљанчанку, глумицу која сваку ролу брзо заборави као и љубавника. Мало мудрости никоме не шкоди: нисам допуштао да протекне толико времена да се имена помешају а ликови забораве па да се неко умува у моје топло легло нудећи јаја од којих глумица губи разум и заборавља речи изговорене страсно, на врхунцу, док свршава губећи дах и љубећи као да јој је живот, без пољубаца, о концу.
          Такве се речи, знано је, најпре забораве и порекну.
          Зато сам јој често био на путу између пице и  мозга.
          Моја улога вазда је морала да јој буде најзначајнија у каријери. Ваљало је да стално понавља покрете и шлагворт. Није честито стигла да скупи ноге, а већ сам био на вратима или у гледалишту.
            Марјанца, како ми упознаде Маестра, не уграби прилику да својим ногама каже: "Миле моје, спет ста скупај." О, не, не. Тако бих је разглавио, да, мада савитљива као да је од гуме, није могла ноге да приближи ни на дужину фалуса. Чим би се примакла опасној граници искрснуо бих с буџом укоченом као копље парадних застава.       
           Пошто бих опослио што сам намеравао и појебао што налети, најчешће бих поштом, да не губим време на успутним станицама, послао у Марибор редакцији Врућег каја нови дневник шеве у којем су, поред Марјанце, многе јунакиње, живе и веселе јебачице којима сам обећао поновно заламање по њиховим мирисним честарима и грмовима, па пут под ноге, низ стрмине и серпентине, преко Љубеља у Клагенфурт, хладној, уздржаној а јебежљивој поетеси Бригити. На њеној електронској писаћој машини заједно смишљамо еротске и авангардне песме; наги, у наставцима, пишемо бескрајну књигу под насловом "Никад нећу имати електронску писаћу машину јер сам испао из гузице социјализма" и љубимо невино као деца док јој узбуђени пупе сисићи једва већи од ораха, а она се увек, док се љубећи овлаш додирујемо, зарумени кад јој певам Буди се Исток и Запад и Са Истока зора руди , од којих се најежи, длачице јој наелектрисане пуцкетају, састављамо стихове који ће, верујемо, променити свет, онда, када нам се истањи песничка жица и нестрпљење нарасте као тесто, Бригита гори као божур оглунувши од песме У тунелу усред мрака сија звезда петокрака коју опевам из петних жила да осети бесмртну моћ социјализма док стакла на окнима испадају и суседи зову полицију али из Плавог јахача навикнут на истрениране људе и наоружање не примећујем их, шапућем Бригити да не допусти да нам присуство власти поквари задовољство карања јер полиција свуда завлачи нос па нека је не изненади ако јој га неко умува у гузицу док сам ја заузет мириснијим улазом, прелазимо на величанствени водени кревет да стварамо свет, геније, таленте, бунџије, демонстранте, револуционаре, терористе, занесењаке, вагабунде, јебемо се као нерасти да полиција не би, када нам накот одрасте, остала без посла, док поетеса набраја тамне стране капитализма, повремено слуђена од удараца црвеног маља, моли да је на курцу однесем до полице са књигама да нађе литературу којом ће поткрепити мисао о суноврату капитализма и светлим хоризонтима социјализма јер је, мисли, све црвено најбоље, почев од мог несаломивог курца до заласка Сунца, а ја бојим ружичасто комунистичке шарене лаже певајући, иза гласа, масовне песме, никад сасвим задовољни положајем, никад довољно свесни ужитка, непрестано, обоје, тражећи још, трагајући за позом која више даје, подстиче, урнише, чезнући за новом висином, вртоглавицом при свршавању, за криком који се додирује и преплиће.
           Јебемо се као да копамо угаљ у јаловини, кубикаши крај нас не би испунили петогодишњи план макар се сатрли да им лик буде на новчаници читавих седам дана.
Бригита и ја смо ударници.
            Сударио се по средини Балкан са Средњом Европом. Из идеолошких разлога не могу да дозволим да ме Бригита узјаши, али дипломатија налаже смиреност и мудрост па је, повремено, пустим да се узвере на буџу, да поскакује и победнички урличе као Лорелај, незајажљива Брунхилда док је не свалим и, разјарен, поцепам тако да је, у Југи, нико жив не би могао зашити јер нема хируршког конца па моја драга јебачица, мирта разгоропађеног буздована, ни за живу главу, не сме да привири,  камоли да дође у мој завичај да је појебем како приличи на сопственом црвеном буњишту него се карамо окружени капиталистичким њушкалима лочући Фрукталову виљамовку као чај.
            Кад Бригити понестане снаге, када је исцрпим да једва хода по пространом стану, а ноге јој дрхте као пихтије, када потрошимо касету за писаћу машину и папир а крај књизи "Никад нећу имати електронску писаћу машину јер сам испао из гузице социјализма" се не назире, када исцедимо и последњу кап семена и од празних флаша направимо шпански зид, кренем на пут. Бригита ће набавити туце касета, купиће тону папира, ставиће нова, дупла, стакла на окна, а ја ћу, у повратку, са свежом залихом семена да је гузим можда и жешће но пре. У предаху писаћемо епохалну књигу. Када обећам нову шеву, могу да одем: на кратко. Бригита штопује време. Не зна, наравно, чувам муда, да из ових стопа идем Вилхелмини, њеној мами и њеном тати у Сенфтенбах, затим Барбари у Минхен.
            "Он", каже Вилхелмина мислећи на оца, "теже подноси то што мама чека да је појебеш него што нас обе излуђује твој вршњак. Он је, ипак, кудикамо млађи од тебе; мама попизди када одеш и тати не допушта ни да је лизне јер хоће да мирише на твоје семе. Стварно би могао чешће да долазиш. Правиш тако дуге паузе да обе пошизимо. Нервоза се преноси на тату па постаје неиздрживо."
            "Могао бих, с времена на време, и њега да опалим ради мира у кући" кажем једноставно, као да испијам Хајнекен пиво.        
"Стварно!" кликне Вилхелмина одушевљено и зачуђено у исти мах да ми кара готово склизну из науљеног муфа."Бисексуалан си!"
            "Ако пола човечанства чине мушкарци, а ја избирљиво кокам само жене, радим у корист своје штете", кажем с филозофским миром.
            "Не знам како ће тата реаговати али ћу улучити прилику да му предложим једно карање с тобом. Може?"
            "Ако буде добар."
            Ко има времена нека прави децу, ја једва стигнем да, како приличи мајстору, сковем грчка колица. Имам пуна јаја посла.
            У Сенфтенбаху, на  Вилхелмининој пици, остајао бих десетак дана. Читав Сенфтенбах ме је упознао а Вилхелминин стари пиздио док му нисам једног дана, зарад мира у кући, закркао курчину до балчака. Богами, помогло је. Али немам воље да га једнако гузим. Драже су ми слатке пице од одртавеле гузице. Кад већ матори почне да режи, да треска по кући, опростим се од љупке Вилхелмине и миле јој мамице па фурам даље. Минхен, у којем једног срећног дана сретох Барбару, лепотицу, страсну јахачицу, каквих, заклео бих се, нема много на овом свету, жудно ме чека. Барбара је, би ми јасно, створена најпре за кревет, тек потом за све остало. Одмах ме је залудела, мислио сам да ћу експлодирати колико сам се напалио кад је упознах али сам због курчеве сујете пазио да не примети, да не почне да ме врти, глумио сам равнодушност. Као, фол, јебе ми се за тамо неку Барбару.
           Није прошло.
           Поред Барбаре ни мртвац не би остао сасвим хладан.
           Онда сам почео да се довијам за лову да бих што чешће скокнуо у Минхен и уракљио се међ Барбарине ноне. Улетао сам у дугове, чекове разбацивао као конфете, па сам, убрзо, био затрпан судским позивима. Није вредело савијати чекове по средини. Оптичком читачу нисам могао да доскочим. Повериоци нагрћу као варвари. Саплитао сам се о њих и њихове претње. Једва сам се искобељао.
            Вероватно бих заглавио мардељ или дилкарницу да ми Барбара није тутнула лову да вратим дугове. Касније сам се мало, за кратко, тргао, али ми је недостајала као дрога. Била ми је веома драга, дража од било које пичке са којом сам икад био, па сам је шевао са несмањеном радошћу и жељом и осећањем кривице што сам хтео да се повучем.
Давао сам све од себе да је задржим. Како и не бих кад је рипче као здравље.
             Мелем.
              Барбара је, са своје стране, стално прискакала с ловом схвативши –није јој требало много –  да сам углавном без пара.
             Ко није?
             Чим бих се запутио кући већ ми је недостајала та мала паметна чепа. Морао сам све чешће да бивам са Барбаром, о како ми је потребна та мирисна, паметна жена и њена топла пица. Заћорио сам се у то сјајно и мило женче јер је са Барбаром стварно све другачије, занимљивије, изненађујуће, фантастично и, у правом смислу речи, непоновљиво. Све ми је лепше када сам са њом.
             Уливала ми је животну снагу.
             Радост.
             Човече, она ме је учила правој шеви.
             Мене! Барбара одиста уме да се гази као нико.
             Невероватна је, жестока, напаљива, ох, како се та јаши, памет да ти стане. Једном или, у најбољем случају, два пута месечно човече, није Минхен преко пута, узјашим је мушки, дивље и истовремено нежно, слуђујуће.
            Одиста је фантастична и зато ми се, кад год помислим на њу, кара буквално укочи.
Повремено мислим да бих због Барбариног  пичића и много веће раздаљине преваљивао. Осим тога, са Барбаром се може разговарати о свему. Њу, једноставно, не можеш тек тако да опашеш. Сваки сусрет посебан је доживљај. Она, пре свега, није женска за једну ноћ, нити за сезону. Није лака роба. И мада смо неколико година заједно никада нисмо одмах отишли у кревет. Једноставно, Барбара не допушта да наша веза пређе у навику, у аутоматизам, обавезу. Не пристаје да само буде спремиште за моје топло, дивље семе. Дешавало се да се не појебемо. Мислим да ми се то десило равно три пута, што је исто као и милион. Бити са таквом женом, а да се све заврши без секса, незамисливо  је али се догађало. Превалим две хиљаде километара само да бих разговарао са светском јебачицом, да је гледам, гутам погледом и дрхтим у њеној близини а да јој га не шикнем!
            Кад ми се први пут догодило да је нисам опалио, готово да нисам ни био свестан да сам остао сува курца. Опчинила ме је. Два дана смо били заједно, лудо се проводили, обишли пола минхенских барова, кабареа, ноћних клубова, ексклузивних локала затвореног типа, мазили се, шапутали, палили, а нисмо се јашили. Незамисливо. И мени је било чудно али се нисам противио. Као да нисам схватао шта чиним. Био сам опчињен. Гледао сам је, слушао, прождирао.Наравно да сам хтео да јој га свирнем, охо, са задовољством, али, ето, тако је испало да смо се само мазили и љубили. И опет је било божански. Да ми је неко рекао пре него што сретох Барбару да ћу максимално уживати у жени, а да је не појебем сматрао бих га малоумним. Зар ја само да се облизујем?! Ни говора. Никад не реци никад.
            Онда, ево, дођоше времена да не могу да мрднем од куће. Пасош ми је застарео, нови ко зна какав ће бити и за које земље; оседедо сам и не приличи ми да се илегално пребацујем преко гране. Мада, руку на срце, није ми падало тешко. Ишао сам сам, знао стазе и богазе, умем да користим бусолу, знам да читам карту а и модернизовао сам се: на мобилном имам GPS навигацију, у опреми сам носио радио станицу подешених фреквенција. Ништа нисам препуштао случају. Једино не могу себи да објасним зашто сам се враћао у Југу; вероватно – мислим се – да се уверим да још није стигла обећана светла будућност.
            Седим, ћутим, пушим кад је цигарета и видим: устају млади, лепи, насмејани, изгинули у грађанском рату, отресају прашину из косе и са обрва, скидају маскирне униформе на којима звецка шарено ордење, љубе се раздрагани и одлазе кућама.
Видим враћају се политички емигранти огњиштима, вође пребирају по лири, време је да запуцам по републикама и намирим људство, а онда, пут под ноге, Клагенфурт, Сенфтенбах, Минхен и успутне пице.
            Сад кашљем од лошег дувана – а некад сам пушио кубанске ручно савијане цигаре – растерујем дим, не знам где се завршавају снови, где почиње чемерна јава. Халуцинирам, брате.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања