Приче

Нема више златних руна

АИСТА  не схватам како жене успевају да остваре све што им падне на ум.
     Што им дуне у јебену главу то учине. Као од шале.
     Жене не сањају улудо и на празно. Све ће погазити да учине што су наумиле.
     Треба најзад распршити заблуду о слабијем полу: мушкарци су романтични, жене чврсто стоје на земљи. С дигитроном у руци. Бог се, једноставно, упиње из петних жила да им угоди.
            Сигуран сам да га имају у шаци.

            Тек што нешто пожеле, он већ врат да скрши. Само: паф! и готово. Жеља је испуњена, госпо. Захтевајте даље. Имате ли још каквих прохтева?
            Сан је збиља, жена је на коњу, мушкарац у дреку.
            Срећом, не испуне се баш све жеље и не свакој жени. Иначе не би имало смисла борити се у јебеном животу за било шта.
            Коме би, онда, мушкарци били потребни?
            Већ би се чепе снашле, имале би ваљану жељу. Умеле би, о још како, да искористе предност.
Док дланом о длан, остварили би им се пусти снови.
            Мушки би били излишни. И овако их ретко зарезују.
            Када би им се остварила свака суманута замисао настао би пакао најцрњи од свих. Дрхтим и на саму помисао шта би се догодило, како би у трену преокренуле свет.
            Урнисале би нас. Матријархат, каквог познаје историја, био би благ као дечји сан.
            Ех, шта бих ја дао да се бар свака стота мушка мисао отелотвори. Нисмо ми те среће ни у сну, камоли на јави.
            Било је једно луче на студијама.
            Обично име, обично презиме, ни утицајни тата ни позната мама.
            Само је она била у жижи. Гром из унутрашњости!
            Секс бомба са најкраћим фитиљем на свету.
            Експлодира на дах, док тренеш.
            Убија.
            Разноси.
            Вазноси.
            Рибицу је носила на тацни.
            Сваки мушкарчић могао је да се послужи и да опслужи, њам, њам, потом испије чашу воде и све заборави.
            Маргита, тако се звала јебена лутка, није се враћала без ваљаног разлога.
            Лична корист би јој неуморни покретач.
            Потпуно је разумем.
            У глави наша Маргита није имала готово ништа али, богме, у нонама,  сикама,  сукњици,  задњици, у ходу: све.
            Рај и пакао.
            Мелем за мушке.
            Кад би зањихала куковима и прострујао мирис њеног парфема добијали смо морску болест.
            Падали смо на нос као епилептичари. Плућа нам се надимала, зенице шириле, из ноздрва је пламен сукљао, уд нам прскао.
            Поред Маргите нико на факсу није морао да полуцира и злопати се ручним радом. Никога није одбила, али је свакоме повредила сујету заклињањем да је претходник имао већу киту.
            Мушке је то убијало.
            Колика је тек кита у обада кад истера јуницу из хлада?!
            Једнорупчићи су почели да се мрзе.
            Маргита је спавала с целим универзитетом па се сав мушки део гледао попреко.
            Кад Маргита прође аулом љуљали смо се као небодери за земљотреса. Вртело нам се у глави. Сањали смо је отворених очију.
Ломили смо се да је се докопамо.
            Само једну ноћ, само један бод, преклињали смо пошто би нас први пут олако, али смишљено пустила на себе. Ко би је осетио више ништа, од живота, није тражио. Свашта би за њу учинили, за њен мирисни неодољиви брежуљак.
            Знала је то и користила како ваља.
            Никад није била слободна.
            Стално је неко био у њој или у близини не већој од двадесет сантиметара. Профе су имале попуст, доценти такође, а ни асистенти нису остајали сува курца.
            Маргита је радила као драгстор.
            Нико није могао да се пожали на високе цене и несташицу. За све је, први пут, било више но што су се надали.
            Заклео бих се да Маргита током студија није књигу отворила (кад?!) а индекс јој је био набијен десеткама као да кидише на америчке стипендије. Профе су се утркивале у дељењу оцена и комплимената. Право са факса могла је без мрве мозгау Академију наука с најбољим препорукама оматорелих онаниста.
            Сећам се како је један леш, који би се упишао пре но што би га нашао, као вашку, скотуреног у шаву гаћа, пред пуном учионицом, за време испита, док смо дрхтали од његовог убитачног цинизма и зла, делио Маргити комплименте као да је последња и једина жена на свету. Највећа замерка била је њеном акценту који је понела из вукојебине.
            Профа јој је курвањски предлагао да мало поради на акценту јер једног дана може постати глумица. О, да сте само видели како се пренемагала, како успијала, како је профу заводила.
            Прво, наравно, мора њему да испуши, а за оцену – лако ћемо. До сусрета ће професор да задржи индекс.
            Бивали смо, због тога, ужасно фрустрирани. Ко не би? Пуна учионица кршних и угрожених, а профа по нама каки.
            Истог дана Маргита нам је махала десетком испред покуњених носева. Ми смо, углавном, попадали. Никоме није понудио да му попуши. Гад. Знао је да смо на све спремни за бедну шестицу, а уживао је да нас кињи.
            Једног дана, у време најжешће тензије студентских немира, на ректорату су осванула два графита: Маргита од хиљаду кита и Маргита је продала златно руно.
            Шта је писац хтео да каже, питали смо се. За први графит било је јасно да се аутор зезнуо. Маргита је имала хиљаду кита пре но што је дошла из провинције на студије и одавно се забројала.
            Други графит беше аксиом: Маргита је руно вазда продавала! Сви смо били на проби, ко је имао шта да понуди, могао је да рачуна на ново јахање. Био је то чист рачун. Свака појединачна Маргитина љубав беше кратка.
            Маргита не имаде времена за разбацивање.
            Волела је наша чепа да буде окружена мушкарцима, снажним, гипким, суровим и зато нам је увек била при руци, за прву шеву без проблема, у свакој чорби мирођија, спавала је са нама, у учионицама, делили смо последњи јогурт и цигарету, узбуђивала се на саму помисао да се туца док напољу дрежде јаке полицијске снаге, у обручу мноштва кршних момака који више нису имали приступа у њен врт па су се грозничаво тресли обрађујући га сложно и својеручно док их је подстицала крицима и уздасима.
            Да, то је увек било олакшање; мало секса, макар на чекање, било нам је потребно као хлеб и вода, као ваздух, али, наједном, како открисмо графите, Маргите није било ни за лек.
            Графити, схватисмо, беху злослутне поруке.
            Неко је знао више од нас.
            Можда их је сама написала.
            Лидери су се узвртели, заборавили пароле и ватрене говоре.
Није више битан Црвени универзитет Карл Маркс, нико није шљивио Енгелса, у Централном комитету нису се освртали на студентска извољевања, кога су још бринуле информативне блокаде и лажи, маснице и убоји од пендрека него шта је са Маргитом, спаситељицом нашом.
            У тешким временима, када су ломови у друштву, у држави, на сваком кораку безнађе, мало разумевања, саосећања, љубави потребније је од хлеба.
            Ко муке да нам олакша, ко да нас подржи и драшка, макар ударајући на сујету да сви други имају жешћи маљ?
            Сумња је пала на полицију. Ужелела се полиција нашег меса, урлали су најгрлатији и најугроженији. Вратите нам Маргиту, задржите киту! У чвор је вежите! Млади, снажни, сурови полицајци нису се обазирали на наше апстинентске крике, на нашу верност Маргитином грму, на наше правичне захтеве: газили су по нашој љубави, заносу и поносу, презирали потребу да мењамо свет и тукли су нас као вола у купусу.
            Меру њихових пендрека још осећамо са сваком променом времена.
            Жига нас младалачки занос.
            Научени на Маргитин ружин грм могли смо остати без глава. Због Маргите смо увек држали главу у торби. Мужјаци су постајали агресивни када би им окренула леђа, спремни на све. Уосталом, никада секс са Маргитом није био пуко пражњење већ и опасност.
Били смо јој верни, њеном мирисном и разбокореном грму нарочито.
            Само се она, показало се када се све смирило, извукла оставивши нас на цедилу.
            Смотала је неког Шведа који је извештавао за своју хладну новинску агенцију која је студентски бунт посматрала као егзотику homo balkanikus.
            Ми смо усијаних глава мењали свет – Маргита је мислила на своју будућност.
Маргита, наш седатив, тешитељица наша и уточиште наше мушкости сад Шведима узима меру и упоређује са чувеном, балканском, неотесаном и растегљивом.
            Узаман је лупати главу питањем ко је бољи, поносити се народном песмом и славом предака: изгубили смо битку.
            Маргита нас је заборавила, Маргита нас је издала.
            Чујем (стижу, некако, вести из туђине) Маргита има све што је желела: послугу, накит, златне кредитне картице, виле, возача, кола, расне коње и јахаче, пара као нико.
Само нас нема.
Мање ме брине да ли јој је, уопште, стало до нас – одговорила је својим поступком - не да ми мира питање како је, наједном, преко ноћи, док смо се борили за људско достојанство, могла све да баци под ноге да би обистинила своје снове?
            Издала је Маргита нашу ствар.
            Требало је да изгубимо Маргиту, која је имала меру свих наших поноса, да бисмо приметили Ружу, песникињу рођену с расковником за сваку браву.
            Пут у литературу њен расковник је отварао као од шале.
            Најблиставије беху критике на Ружине блесаве песмуљке.
            Сви су се бавили више њоме но њеним песмама: од почетника до академика.
            Слава јој је расла на оба поља.
            Небројене поетесе гацале су Ружиним трагом, неуморно читале бесмислене песмице тражећи тајну успеха. Оне што открише да пут ка књижевним висинама непогрешиво почиње међу ногама, стадоше да се нуде.
            Ружу је било немогуће надмашити.
            Имала је расковник за сваку прилику: сисе као албастер, ноге као кип слободе, врат као кулу од слоноваче, очи као горска језера, косу као царску порфиру.
Свако их је могао имати једном као и хиљаду пута.
И– шта потом?!
Било па прошло.
            Ниједна редакција не беше Ружи недоступна, ниједна рупа отчепљена, ниједан уредник не одоле, а она не би тврдица нити пробирљива. Волела је, подједнако, мушко и женско, спреда и згуза, у кревету као и на улици, у хотелу као и у парку, у шибљу као и на воденом кревету, у кабинету као и на ледини, по мраку и по дану, љубак јој беше број 69, кама сутру је надвисила за многа копља, кама тантру знаде наизуст.    
Говорила је ретко, кад јој уста беху слободна.
            Писала је све мање јер јој руке вазда беху заузете.
            Време је отицало у неповрат, ваљало га је искористити.
            Пропуштено се никако не може надокнадити.
            Ниједан ветар не би нашао пролаз нити би промају торнадо начинио кроз Ружино песничко биће. Није имала кад да устане ни прилике да каже шта је на реду.
            Ко једном умочи перо у Ружину мастионицу заборави Маргиту као да је никад не би.
            Много нас је било тих година угрожених, жељних женских сокова. Ружа беше наше спасење, добротворка. Ружа је, у своје мирисно тело, примала тројицу, још двојицу је задовољавала руком, две жене ногама. Мушкима је такође годило да им Ружа ногама драшка јаја или шашољи анус док не продре.
Навала је бивала све већа, Ружа још није испољавала умор ни знаке трошења али било је јасно да не може све да услужи, да смири, да прихвати. Покушавала је, у ретким тренуцима слободних уста, да нас преобрати својим лепим, сочним, поетским језиком.
            Слушали смо је опчињени. Доказивала нам је да смо, због предрасуда, оштећени јер волећи жене одбацујемо, без разлога, свој пол, а да жене, жудећи за мушким удом и семеном, без правог разлога запостављају друге жене; тако сви преполовљујемо уживање.
            То је глупо, говорила је, то је неразумно.
            Блесаво је људско биће: има један живот и воли једну особу! Сви грешимо. Ко боље од жене зна шта јој је потребно, ко боље од мушкарца може да задовољи другог.
            Уразумите се, проповедала је. Време уживања кратко траје.
            Аман, Ружо, мани се проповеди, пицу дај ако Бога знаш, преклињали смо руку склопљених око фалуса. Јебаћемо и мушке, само дај да прво урадимо што је суђено.
            Благослови нашу плот огрубелу и напету.
            Набреклу.
            Ружина студентска соба била је мала да прихвати све преобраћенике. Отварали смо врата и водили љубав дуж ходника, низ степеништа, ширили се и рачвали као губа по граду. Пролазнике прихватасмо као дуго чекане госте. Ниједан отвор, анус, фалус, уста, ниједна рука, ниједан језик, ниједна нога није смела да остане беспослена.
            Били смо срећни са Ружом, дичили се својим телом и љубављу без предрасуда. Све је било допуштено и потребно. Страст је буктала претећи да пожар сласти захвати град, прошири на читаву земљу, опаше земљину куглу.
            Није нам била неопходна тантра столица да бисмо учинили немогуће.
            Свако од седморо задовољаваних Ружином уметношћу прихватао је још најмање четири мушкарца и две жене или једног мушкарца и пет жена или свих шест жена, при том, не одбацујући иједну комбинацију и поштујући сваку и свачију жељу.
            Четрдесет и двоје придружених задовољавало је до 252 љубљена бића која су страст изливала на најмање 1.512 љубавника што пригрли преко девет хиљада уста, ануса, фалуса, вагина, цветница и вештих прстију спремно да прихвати више од 55 хиљада срећника.
            Били смо сложна породица, која све воли и од свих љубљена.
            Напуштали смо град неосетно, сједињени, обузети љубављу,  пошто нам се придружио свако способан да пушку носи и прими.
            Водили смо љубав дуж путева, множили се, прелазили градске атаре и државне међе. Водили смо љубав да разгледа земљину куглу.
            Упркос акробатском вођењу љубави и исцрпљености били смо лаки, задовољни, раздрагани, опуштени, полетни. Радовали смо се животу.
            Студентски бунт из 68. заменили смо бројем 69 без стида, не осврнувши се на поклик из жуђене Европе посебно из братске Француске Liberté, Égalité, Fraternité јер смо ми са Ружом постигли слободу, једнакост, братство о каквом су на Сорбони могли да сањају. Зато су и избацили паролу: Будимо реални, захтевајмо немогуће. Ми смо постигли немогуће одмах, чим смо се докопали Руже или она нас, а за чуда ће Европа мало да сачека. Не стижемо. Нема нас довољно.
            Док смо мислили на Ружу није на нам на ум падао Црвени Дени Бендит, ни Руди Дучке, ни Влада Мијановић, али смо свакојако радили на продужењу врсте из које ћемо моћи да издвојимо храбрије, даровитиије, мисаоније револуционаре. Затреба ли, а хоће кад тад!
Ружа нам је отворила очи. Хтели смо да скупљамо прилоге За препород Љубави и, на најлепшем градском тргу, Ружи подигнемо споменик натрпродне величине када нас, уверена да више нема чему да нас подучи, да понуди и узме, изненада напусти.
            Све се збило неочекивано: једноставно и брзо.
            Ружа је отишла на седмодневни излет у Париз.
Није губила време: упознала је баснословно богатог старца коме, пошто склопише грађански и црквени брак, срце не издржа љубавне прохтеве и амбициону жељу да задовољи сујету.
            Ружи оста у аманет ланац робних кућа и ресторана, стамбена четврт у срцу Париза, боговска рента и ко зна шта још, нама сува кита у рукама.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања