Приче

Запис учитеља зена

ИВЕО сам једноставно, задовољан, упражњавајући зен.   
 Ако сам гладан, једем; кад ме сколи жеђ –  утолим је ако је вода надохват; узбуди ли ме присуство жене – узмем је, буде ли емотивног немира међ нама.     
Незналице зен поистовећују са философијом киника.
             Не осврћем се.    
             Једино сам губио осећај за време и догађаје, што је, заправо, вештина ослобађања духа.  Једном ће ме, верујем, тај дух сачекати када ме не буде.
             Медитирао сам и био чист и чио као планински брзак.

             Моја обријана глава одударала је од других и иритирала дугокосе хипије који су се множили као амебе.
             Не освртах се.
             Слобода је свакоме дана колико је освојио.
             Био сам са више жена него што су они, који проповедаху љубав, имали косе, али сам о томе ћутао предајући се контемплацији.
            Уосталом, има ствари и догађаја који добијају на значају тек када се о њима ћути.         
           Моје успомене су такве: што мање о њима говорим, то су занимљивије, провокативније, више људи жели да их се докопа.           
           Узаман, природно.
           Зато извођење стриптиза више узбуђује од наге жене: у ишчекивању је драж.
           Глава не боли толико од лошег вина колико од слабости човека да свлада жеље.
          Зачињале су се, некако стидљиво, комуне деце цвећа док су неке примамљиве девојчице, још неодлучне, немарно раскопчаних блузица и комотних мајица, не схватајући колико су привлачне и изазовне, чезнуле да мало звирну изван и окусе забрањено месо нежигосано од заједнице.
            Моја пресијавајућа лобања беше сигуран знак да не припадамо потпуно истом свету и препорука изнад свих. Ко би пред изазовом зажмурио у најлепшим годинама? Срећом, хипици нису, јавно, агресивни па тако није долазило до сучељавања идеја и убеђивања. Изгледало је као да су поносни што ми се допадају њихове девојке.
Девојкама, у тренуцима слабости, откривах да сам био хипик пре него што су им се родитељи упознали. Говорио сам им истину.
            Tако су умиривале савест због издаје покрета и предавале жешћим жаром.
Објашњење је у томе да смо увек на одстојању од света. Кад је хипи покрет изгустиран у свету, код нас је био у лутки, тек је буба пробијала опну, неодлучна: да се ишчаури или замре.
            Уосталом, ненадана љубав са хипи девојкама била је део покрета или, можда, грешим?
           Већ сам био у прилици да покажем да сам кадар стићи, утећи и на страшном месту постојати, најпре јуна 68. код одавно непостојећег новобеоградског подвожњака, па августа исте године док сам се, мобилисан на брзину, ломатао у близини границе ишчекујући каћуше и баћушке. Од свега најдуже памтим ћушке. И власторучну љубав – по себи.
           Испостили смо се, жестоко смо се испостили те, мишљасмо, преломне године.
           Показало се да је за нас свака година преломна и све поснија.
           У јуну смо, грлати, тражили бољу исхрану, боље услове и бољи стандард, а добили преломе ребара, подливе, фрактуре и досијеа; у августу смо, мобилисани наврат– нанос, покуњени ишли да конзервираним оружјем бранимо што смо тражили, а нисмо добили. Мислили смо да нам све припада, а да ни себи нисмо припадали.
Било је више масти у пушкама него у нередовним конзервираним оброцима из ратне резерве истеклог рока, све док једног дана, за војску неочекивано, старешинама свакако најављено, није стигао некакав уђођени генерал. На брзину је импровизован туш испод којег смо, шурећи се као да ћемо са генералом у кревет, под надзором подофицира, својски скидали наслаге соли и разједене коже. Мртви епидерм, мртве војске.
           Покушао сам о једном трошку, кад већ има топле воде, да оперем и мањерку али је неко намигнуо подофициру који је пазио да когод не испусти сапун и пукне као диња.
Невероватно је колико се подгузних мува, непријатних, потказивачких ликова, мува около.
           Пошто ме је првокласни старији водник уловио како топлу воду користим мимо Правила службе опростио сам се, насапуњан као бесни пас, од купања.
           За то време куван је жестоко замашћен ручак који ће батаљон, после многих посних дана, без зрна барута, избацити из строја.
           Војска је жељно и наивно кидисала на мрс и кашику док сам, у хладовини, спокојно, у шлем, јер није заударао као мањерка и личио је, брате, на посуду за салату, крижао једри патлиџан и нељуштени краставац, отровно љуту папричицу, црни лук и босиљак. Добро би ми дошло мало уља, макар моторног да окадим салату, али га није било.
          Генерал је примио рапорт и отишао поносан на себе, уверен да је одужио дуг отаџбини, заслужио унапређење и место у алеји великана, одрадио плату и оправдао бенефиције, војска је сласно ручала да би се убрзо, смандрљаних гаћа, раштркала по кукурузишту.
           Није било војника славне армије у стању да, дуже од осам минута, истовремено чучи и стоји, држи гаће и пушку.
           Жешћи а ефектнији непријатељ, од глупости, није нам потребан.
           Никад кукурузиште није било доследније нађубрено.
           После баксузних 13 година историја се, незнатно измењена, поновила на другом месту.
           У Пољској се концем 81. жестоко кувало.
           Црвени ветар је још дувао са исте стране. Није нам био потребан Манифест да бисмо утврдили с које стране дише баук.
           Тачка врења би врло близу па нико од дремљивих писаца на које су се саплитали по канцеларијама Удружења књижевника Србије није имао три чисте да се одазове позиву пољског Савеза и отпутује на неколико дана у посету.
           Живот је писцима драг као успомена од које се нерадо одвајају.
           Мио је госама врабац у руци.
           Воле трице и кучине. Празне приче. Лог и брлог, кафанско ћоше.
           Ја на то, чини ми се, другачије гледам.
           На телефонски позив да отпутујем у Пољску, одговорио сам потврдно.
           У авиону сам спокојно читао Око.
           Нисам знао куда сам се упутио.
           Нисам у том часу био знатижељан. Било је важно само да мало изађем из собе, да удахнем другачији ваздух.
          Надлетали смо Краков када у сећањима хрватске списатељице Соње Манојловић, која се тек била вратила са сличног пута, прочитах да се за улазак у Пољску мора заменити сто долара за сваки дан боравка.
          У животу нисам имао сто долара. Марка ми је, некако, ближа па ни њу немам кад је најпотребнија.
          Опет је неко, сред поста, кувао мрсан ручак, а ја без шлема.
           Луткица опчињавајућег осмеха, сва у природном крзну као из елитног европског журнала, пољуља моје скромне представе о Пољској.
          Знајући нас, мисло сам да је читав свет сиротиња.
          Мала, што ми, уз извињење због кашњења, дотури потврду да ме ослободи замене марака за злоте, имала је аристократско лице, држање и манире.
Живот је пун изненађења.
          Луче се зове Барбара, недавно је дипломирало славистику, изврсно говори српски, углавном дочекује привредне делегације и има пуно посла, чаврља возећи ме у хотел својим аутом. Имао сам – осмехује се – срећу: Савез пољских писаца је ретко ангажује јер је веома заузета. Воли српске писце, али нема времена за њих.
            Нико нема времена за доконе српске писце.
            Срби су, додаје, направили наопак распоред. Углавном долазе у Пољску зими, када су дани кратки, ноћи хладне и дуге па не избијају из хотела или кафане, тек ретки одаберу најбоље: сауну.
            "Имао сам срећу", сложих се, "и бирам најбоље", додах.
            Осмехну се: "Ја такође."
            Не знам шта је тиме хтела да каже. Знам да сам се палио.
            У Савезу су начинили факултативни програм: балет Фантазије Ериха Валтера на музику Чајковског, Брехтова Опера за три гроша са сонговима Брониевског и, у Кракову, обилазак Вавела и неизбежни Бекетов Годо. Ако желим сусрет са неким писцима да најавим како би ми уговорила састанак. Имам ли посебних жеља?
            О, да. Слатко бих креснуо преводитељку. Не због урбаних легенди о            Пољакињама већ из много једноставнијег разлога: жестоко ми  се допала.
           Није – ћерета – баш погодан час за посете Пољској, времена су несигурна, на помолу су крупне промене, говорка се и о државном удару, али нека ме то не брине. Ако дође до најгорег склониће ме док не прође олуја  –  а приближава се, отац јој је генерал и поуздано зна  – код баке на село.
           Хоћемо ли се заједно сакрити код бакице у шумици?
           Не скрби се лепотице – мене никада ништа не брине.
           Пријатан парфем користи Барбара. Папрено скуп, рекао бих.
           Нисам начисто о каквој олуји говори и није ме брига. Кренуо сам грлом у јагоде, зашто бих се сада бринуо.
            Што ће бити -  биће.
            Упијам, отворено, нападно, чудесно Барбарино лице повремено пиљећи у њену изазивајуће раскошну шубару. Моја шубара, коју купих специјално за ово путовање, верујући да ће засенити Пољаке, јадна је спрам Барбарине, раскошне, величанствене.
            Премало сам знао о Пољској да бих путовао припремљен.
            Убрзо утврдих да су Пољаке друге ствари обориле. Позитивно: кожне чизме високих сара (за које дадох пола хонорара од нетом изишле књиге) које ни Србе не остављају равнодушним; негативно: скромни пртљаг.
            Ништа, дакле, од дарова није донео необавештени српски писац.                  Премного изненађења за кратко време.
Најбоље је, успут ме упућује, да се храним у хотелу али ако нисам при парама преостаје ми Клуб књижевника. Ручак се служи од дванаест до два.
Ако се одлучим за клупску храну најпробитачније је да из практичних разлога на обед долазим у подне када је већи избор јела и када је сигурно да ће га бити. Многи ресторани у граду су затворени јер немају ни хране ни пића па, поред писаца, у Клубу кљижевника ручава читава уметничка Варшава.
Боже, помислих, нисам ли непромишљено пошао у јагоде.
Савез ми је одабрао добар хотел с одличним баром препуним божанских лепотица из којих је исијавао позив на секс.
Вероватно се облаче у неком центру европске моде, помислих.
Стварно воде рачуна о одевању, о сваком детаљу. Гледао сам их с задивљен с уживањем, критички као да их купјем.
Ваздух је експлозиван од толиког младог, изврсног, опчињавјућег женског меса.
С времена на време појави се по који мужјак.
Овде ћу, радовах се, да харам.
Баш ћу имати леп студијски боравак у Пољској.
Запала ми је за око изузетно грађена црнка. Као албастер.
Афродита. Богиња, неспорно.
Уз дамин скут, попут кербера, седео је, у пуној форми, зналачки однегован велики шнауцер. Вероватно је шампион расе Пољске и Балтика, а у хотелском бару сигурно не седи из пуке досаде.
Овде изгледа важе другачија правила игре.
Препад отпада, стари приступи овде немају прођу.
Било би добро да вечерас ескивирам Барбару и смислим тактику да се примакнем омамљујућој црнки; Барбара нека се стрпи, неће јој шкодити.
"Није испод петсто долара" дискретно ме обавести Барбара.    
"Молим?
"Дама са псом кошта бар песто долара" подучи ме Барбара.
"Проститутка?!"
"Овде се окупљају."
"Сигурна си да је тако скупа?" Нисам одустајао.
"Ако имаш пара покушај да обориш цену."
У животу нисам имао толико долара. Марка ми је, рекох ли, дража, а више волим да потрошим на пиће.
"Зар јој је златна?"
"Не буди неукусан!"
"Само сам неискусан. Учим".
Хм, канда их брани. Хтео бих преко хлеба погаче.
"Примају ли марке?"
"Мислим да примају, али долар више цене."
"А злоте, примају ли злоте?" Настојим да оборим цену и ослободим се товара.
"Злоте примају уличарке. Ове су прва класа."
И јесу прима. Али и папрене.
Ипак, да прво оберем зеље око куће да ми од црнке не утрну зуби.
Пописмо, у име сусрета, Барбара и ја, по два вискија, затим царски вечерасмо зеца у вишњи уз одлична стара француска вина.
Јесте, рече Барбара, ресторани немају хране, али ово је ипак хотел у којем искључиво одседају странци. Без обзира на опште стање мора да буде свега, а дивљачи још има довољно.
Што је више вечера одмицала, а вино доливано Барбара ме је све више привлачила.
Вино је, показа се, у узорцима. По боца, ретко две.
Не мари. Пробасмо неколико.
Кад Барбара скиде тешко крзно и показа витко тело Грације, готово да се ошамутих. Вино је према Барбарином телу вода коју ни Исус не би могао да прекрсти.
Дискретна музика стварала је нестварну атмосферу, али задовољство без дувана није потпуно. Зажарих лулу. Ароматични дувански дим преплави ресторан. Приметио сам да неки гости покушавају да одреде одакле допире мирис амброзије.
 Лебдео сам.
"Ох, како дивно мирише", Барбара ће.
Пружих јој лулу. "Хоћеш дим. То је црна амброзија."
"Ммммм! Фантастична је."
"У соби имам резервно паковање лулаша и колекцију лула. Ако желиш можеш да изабереш једну за себе."
"Мамиш ли ме то у собу?"
"Рецимо да те мамим."
"Рецимо да прихватам."
Учитељ зена има земаљске слабости.
Вечера ми је збиља пријала, вино ми је, макар мешано, додуше од најбољих, легло, пут уморио па сам са Барбаром започео игру. Сутра ћу, вероватно, предузети нешто конкретно, али вечерас сам преморен за подухват по коме би ме памтила једна изузетна пољска лепотица која је до сада верујем имала само најбоље.
Конобару, уљудном и услужном господину, дадох лепу напојницу и замолих да цех стави на рачун собе па отплових са Барбаром.
За нама је остајао пријатан мирис дувана и парфема.
Траг задовољства.
Дадох јој лимену кутију црне амброзије и препустих да одабере лулу из колекције. После кратког премишљања изабра екстра добру, нешто масивнију лулу од ружиног дрвета са водоравним годовима. Зачудо изврсно се слагала с Барбариним гордим држањем.
Запалисмо.
С лулом у устима огледала се и вртела по соби смејући се као дете. "Подсећаће ме на тебе", прошапта. Гледао сам је са све већом жељом: одиста има тело богиње на репродукцијама слика. Тешко је бити присебан у близини такве жене.
"Хеј!" Барбара наједном одложи лулу"немаш ништа против да се истуширам. Читав дан сам на ногама и у журби. Тело тражи негу и топлу воду."
Немам ништа против чистих, намирисаних жена. Обучен прилегох да се мало опустим док се Барбара окупа.
Тек кад се опружих осетих сав умор. Мек и удобан кревет неосетно ме одвукао у сан.
Када сам отворио очи, у први мах нисам знао где се налазим, шта се заправо збива, не препознах, чак, ни Барбару која се ритмично, нага и неодољива, њихала нада мном.
"Ако сам гладна, једем; кад ме сколи жеђ: утолим је, ако ме мушкарац узбуди – мој је," рече Барбара мирно, као да је најприроднија ствар на свету да се жена попне на мушкарца док спава, да му пробуди плот и бестидно га узме.
Не смета ми, само сам изненађен.
Једноставно, нисам навикнут на такав однос међу половима, као што никад, до овог часа, не видех лепшу обријану девојачку главу. Барбара је стварно вансеријска. Не само да има тело богиње већ и ванземаљски беспрекорну лобању, савршенију од билијарске кугле.
"Мала, љубав се не води на препад", тобож је укорих и повукох да је пољубим. Хтео сам да је наградим за иницијативу, за то што је учинила први корак да нам време не отиче улудо. Свакако бисмо се сјединили; чему одлагање?
Спусти се поред мене и пружи фино вајане усне.
Сласт тог пољупца и сада осећам на уснама.
Ако тако љуби црнка из бара пет стотина долара је ситна пара.
Умор је, наједном, ишчезао.
Љубили смо се дуго, страсно, учили једно од другог јер је љубав вештина за доживотно учење. Сатима смо водили љубав мењајући положаје који би јогине везали у чвор.
Доминирао сам и пуштао да буде доминантна.
Волели смо се, заиста смо се волели, уживали једно у другоме.
Некоме десет живота не би била довољна да научи да се љуби, мази и предаје као ненадмашна Барбара.
"Носи ме, мили, носи. Молим те, носи ме."
Нисам је, одмах, разумео. "Куда, лутко?"
"Носи ме по соби, молим те, носи ме кудгод хоћеш."
Обгрлила ме је око врата, опасала ногама док сам јој придржавао полутке и љуљао.
"Ох," уздисала је и узбуђујуће јечала, "као да сам на таласима. Ох, ох, онесвестићу се."
Однео сам је на свом немирном кантару до прозора и уједначеним ритмом шевио гледајући на Варшаву. После пола сата децембарски пејсаж није пружао ништа новог, а бојао сам се и за Барбарине бубреге.
Добар је сто, ни радијатор није претерано неудобан (посебно кад се прекрије ћебетом), прозор може да послужи, фотеља и обична столица су подношљиви, на поду може да буде тврдо, понекад и недовољно чисто, шева у води прија али удобност кревета је непревазиђена када већ у хотелу немају тантра столицу. Однео сам луткицу до кревета, спустио на ивицу да би лакше држала подигнуте ноне и када сам се спремао да је још једном однесем на фотељу семе би спремно.
Зграбих Барбарине чврсте бокове покушавајући узалудан потез: да читав уђем у то невероватно тело. Који тренут потом постах свестан својих снажно стегнутих зуба и Барбариног дивљег испрекиданог урлика.
Када смо се мало смирили ћаскасмо, опуштени, задовољни, сат, можда два.
Повремено смо се нежно додиривали, мазили и тражили, поново љубили, наизменично узимали. Када би ме Барбара пожелела једноставно би ме узјахала као што би друга попила чашу воде. Елегантно, грациозно, лако.
Зен проповеда природност, зен је наш живот.
Мислио сам, испрва, да је главу обријала док сам спавао да би ме имитирала.
"Ма, не. Први пут сам се, из пркоса, обријала 68. Потом сам се заинтересовала за зен и прихватила што ми одговара."
"Да ли ти ја одговарам?"
"О да, веома."
Још  мало смо се мазили под тушем, поново предали и заспали уморни и бескрајно задовољни.
Пред зору одлучисмо да се одморимо.
Пробудио сам се рано. Очни капци су ме пекли. Нисам могао да спавам. Устао сам, истуширао се, и, на прстима, изашао у град.
Варшава је усред зиме суморна као ваљда сваки град источног блока.
Била би Варшава неиздржива да непрестано не сретах људе с цветним букетима, префињено аранжираним или с цвећем у саксијама. У читавом граду овако рано беху отворене само цвећаре.
Цвеће су носили и мушкарци и жене.
Ненадано сретох конобара који ме је служио за вечером.
Затражих објашњење.
"Господине", рече, "у Пољској је често женско име Барбара и данас оне славе имендан. Пољски мушкарац то не сме да заборави. Ми не славимо рођендан али имендан је свечан дан. Видите, и ја сам радио до касне ноћи и устао у зору да бих жени и кћерки купио цвеће. Имам две Барбаре у кући."
Обишао сам десетак цвећара. Најзад сам нашао што пристаје Барбари.
Богами, поштено сам платио. Када сам почео да бројим лову мислим да се неко иза онесвестио. Ослободио сам се злота.
Продавачица, висока и витка девојка живих очију, упркос огромном реду, додуше дисциплинованих купаца, испрати ме до излаза, отвори врата и замало се не расплака. Читавог монотоног живота приповедаће како је једног дана, неком чукнутом странцу, продала скупоцени бонсаи еукалиптус.
Барбару затекох веома узнемирену на рецепцији.
Лакну јој кад ме угледа, али је то не спречи да оспе паљбу.
"Па, где си, забога? Ужасно сам се уплашила."
"Госпођице, имендан треба прославити."
Рецепционар је, ненападно, пратио развој ситуације.
Барбара се, због мог нестанка, толико усплахирила да је накнадно разумела да је бонсаи за њу.              
Разрогачила је очи.
"Ти ниси нормалан! Па, знаш ли колико то дрво кошта?"
"Заборавио сам", рекох. "Потпуно сам заборавио. Не знам много о Пољској, веома мало о слављењу имендана, али одлично знам да је бонсаи тису, стару преко четири хиљаде година, од цара Хирохита наследио цар Акихито, а ако два цара имају један бонсаи онда и Барбара треба да га има. Цареви имају тису, Барбара еукалиптус! Мислим да је то праведно."
"Барбара треба да има свог мушкарца. Идемо у собу."
Све пролази, каже јапанска песма ирови, само ја, после много година, мислим на Барбару и Барбара, јављају ретки путници, тугује за мном. Хоће ли наше успомене трајати колико бонсаи еукалиптус?
Може ли зен философија да нас ослободи чежње?

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања