Приче

Китинка

 ОСЛЕДЊЕ седмице августа 1983, капетан боинга 727, друг из младости, Слободан Јевђевић, преузео је команде да би, као огромни змај, лебдећи над Охридским језером, сачекао дозволу за слетање.
 Моћна машина је дрхтурила.
           Имао сам утисак да птичурина стоји у висинама осматрајући плен пре но што се устреми ка писти.
           Међ ногама ми се ширила топлина као епидемија.
           Увек исто: при полетању, при слетању.
           Само, овог пута је, ипак, осећај био жешћи, пунији.
           Задовољство ми се дизало дуж кичме.
           Трнци.
           Утицај мега стјуардеса на сабласна јаја!       
           Сваког часа могао сам силовито да штрцнем, семеном да фијукнем.
           Вероватно би дошло до имплозије летилице.
           Стјуардесе и бирирање авиона имају знатан утицај на осетљиво стање окрупњалих јаја.

           Ово је стварно нов осећај.
           Славан.
           Откопчао сам шлиц и извукао Мефиста на ваздух.
           Милкио га.
           Како је леп, крупан, мирисан, моћан.
           Окупан.
           Пожељан.
           Морам да вежбам јогу.
             И држим дијету.
            Да тренирам дување.
            Нисам могао да се уздржим.
            Нисам се освртао на жену до мене.
           Човек често не види што му је пред очима. Само сам мислио на стјуардесе.
           Послужила је пишљиви сок, сав од вештачких боја, бљутав и уопште одвратан и мисли да је посвршавала све послове на овом јебеном свету.
           А ја, шта ја да радим?!? Да га ишакетам.
           Жмурио сам замишљајући стјуардесу како се навлачи.
           Мефисто ми је набрекао као сиров балван. Ни Драгољуб Алексић више не би могао да га врне у гаће. Ни Баш Челик. Бетмен и Бананамен. Само стјуардеса, маче моје милооко.
           Као кроз сан чуо сам како декламује поруку да се ближимо Охриду и мазним гласом моли да будемо дисциплиновани до престанка рада мотора.
           Мој мотор је непрекидно укључен.
           О, што бих јој га слатко умувао.
           До корена. И преко њега, ако је икако могуће.
           Свлачио сам је погледом.
           Прождирао.
           Није остајала дужна.
           Али ово је био јебени лет на краткој реалциији.
           Вероватно се за један сат враћа у Београд.
           Нема времена ни за поштен петинг.
           А где је време за остављање утиска да се не заборавимо?
           Јевђа има среће. Уракљити се оваквом мачету јесте успех, али само на Балкану где се свака шева броји у победе. Капетан боинга не мора да се доказује. Довољно је што командује летилицом. Све је његово.
           Он бира особље, он јебе све.
           Да је подрхтавање летилице потрајало још који минут свршио бих тако експлозивно да би путницима очи испале, ушне шкољке отпале и ребра попуцала од праска. Подразумева се да би оглувели: прасак би им пробио обе бубне опне, можда и главу убушио.
           Уопште не морам да га дотичем. Он зна свој посао. Само што не пукне.
           Поистоветио сам се са авионом, осећао као птичурина, као Бог.
           Доле су рибарили, а горе ја моћан као Демијург.
           И мој несавладиви Мефисто. Уд који прави човечје удове! Бог кружи над      Охридским језером. погледај, мацо, овде је Сведржитељ.
           Уживање ме је терало да склопим очи тонући у блаженство, знатижеља да кроз прозор упијам лепоту језера.
            Хтео сам да устанем и пошаљем телеграфску честитку Борхесу за 84. рођендан и пожелим му да најзад постане власник јебеног Нобела, макар у шипкама, што не би требало да буде тешко јер је главни опонент, маторо гунђало и дркаџија Лундквист умро, али ми се није дало да прекинем уживање које ми се, уз кичму, дизало до мозга, а потом сјуривало међ ноге. Трнци су јурили као да сам тобоган.
            Борхесу, верујем, не би много значила честитка више, мени је важан сваки оргазам.
            Ближио сам му се.
            Пуначка дунда поред мене, на коју нисам обраћао пажњу, не одлажући књигу у коју је буљила од како је сместила гузицу у удобно седиште и везала, а да ниједном није окренула лист, спусти руку на набреклу кару као да је мењач.
            Увежбано.
            Без грешке. Види се да није свикнута на аутоматик.
            Хеј, то је мој курац! Ма, добро, помислих, дај шта даш. Мислио сам, дабоме, јер изгубих моћ говора.
           Свашта ми се дешава али не и да сапутница, тек тако, махинално, као да смо сто година у браку, дохвати мочугу.
            Грешим: да смо десет, а не сто година у браку  – такла ме не би.
            Хајде, мрмљао сам, блажен, убаци га, сестро, у брзину.
            Довољно је туриран. Префорсиран.
            Одувек сам знао да се женке, за разлику од већине мушкараца, не устручавају када им загусти. Зашто би? Оне знају шта хоће, чак и кад изгледа да немају појма. Мушки су смотани, фолирају се да су мачо. Празна прича. Не умеју да се угледају на женке.
Сигуран сам да га је кучка меркала све време.
           "Ох!" стресе се суседа и испусти књигу.
           Пет пара нисам давао за њено узбуђење. Ја сам битан. Могу да свршим без ичије физичке помоћи, само буљећи у стјуардесу. Ма и за мањи импулс –  довољно је да помислим на њено изазовно, грациозно тело.
           Дунда се промешкољи, попусти појас и даде се на посао.
           Напуни уста. Миксер јој није раван.
           Пумпа га бучно. Сласно. Зналачки. Нема времена за нежнији старт. Још ћемо доживети турбуленцију.
           Нисам се противио.
           Нисам очекивао толику професионалност. Верзираност.
           Савршенство.
           Мала зна посао.
           Велемајстор је.
            Шикнух јој топло семе у дубоко грло.
            Брзо.
            Кратко.
           Убитачно.
           У налетима.
           Оркан.
           Сапутница халапљиво смота понуде, потом се облизну као да би га попапала.
           Мушкарац до ње турбо је хркао.
           Шампионски. Ненадјебиво. Блажено је пајкио.
            Надам се да чова није фундаменталиста Мухамед Севим који је у Истамбулу, на изложби, оштетио два акта које је осликао Салвадор Дали, при том се посекао на заштитном стаклу и оставио крваве мрље на Далијевим портретима Микеланђела и Леонарда да Винчија, урлајући "Шта ће овде слике голих жена? Зашто овде нико не носи мараму преко лица!"
         Ако је он, и ако се пробуди у невреме, биће белаја.
         Шта ако усмери летилицу према Њујорку нишанећи пословни центар.
         Мала га не зарезује. Могао је да симулира, да шпијунира.
         Могао је да пише мемоаре, да дуби на глави. Да се укока.
         Ма боли ме Мефисто!
         Ако му је жена: начинио је добар избор: мала је апсолутни шампион у фелациу; лош избор је што је незајажљива.
            Бесрамна.
            Поново се нагнула, облизала мотку до корена и прогутала гланс. Испуштала је, притом, чудне гласе. Мислим да није размишљала о томе да чак ни у Југи, где је све могуће, кита не расте сама.
           Стујардеса је ждракнула и схватила да се догађа нешто што није свакодневно у авиону. Пропела се, курвица, на прсте, одглумила балерину и видела како ради миксер.
Пред тим се не могу затиснути само очи него и уши. И опет би чула и видела.
           Макар у сновима.
           Видела је чудо.
           Мислим да је луче, намах, облио зној.
           Премештала се с ноге на ногу.
           Стискала бутке.
           Мазила стомачић.
           Овлажила сто посто.
           Гуза јој је ждрала гаће. И рибица је жвакала гаће и ко жапче пишкала у недостатку нечег чвршћег и топлијег. Набреклог.
          Добро је да летимо са домаћим превозником па нема бојазни да ће нас ухапсити и судити због оралног секса у авиону као што се догодило енглеском пару којег, како је рекао члан посаде летилице Американ ерланса, нису могли да одвоје.
         Стјуардеса је мењала боју.
         Паметно женче: брзо схвата, све разуме.
         Пре укрцавања Јевђа ми је, не знам зашто, саветовао да седнем у прве редове.
         Али, рекох му, Весна Вуловић је седела у репу.
        "Ти", одвратио је, "седи како сам ти рекао".
        "Добро, де. Ти си газда."
        Уваљен у други ред био сам захвалан за сугестију. Ипак више волим да га попуши неко умиљато женче ма где седео него да га ручно обрађујем.
Јевђи препуштам стјуардесу. Али нећу заборавити да га, за њу, приупитам. Биће још летова, свашта се може догодити. Једини смртници у авиону беху чланови посаде.    Остало: песничка елита на путу за псеудо Олимп. Новине, увек ближе лажима но истини, смишљено дизаху температуру тврдећи да ће се на Струшким вечерима поезије окупити преко 250 песника из 40 земаља.
          И било их је. Не знам колико песника, али превише свакако.
Највећи допринос гужви дао је добитник Златног венца, Сачинанда Хираманде Ватсјајана Агеј, окружен невиђено бројном свитом.
           Агејева камарила комотно је могла да испуни хотел осредње величине. Било је, у песниковој пратњи, итекако занимљивих фаца, жена са пурпурним знаком припадања на челу и оних којима је тек требало ударити печат. Црвен печат, црвен бан.
          Држали су се скупа, као у харему.
          Пролазили су хотелом као литија.
          Али језик је невероватна граница, непремостив ров. Штета.
          Искуство мање, мука више.
          Незнанац, добитников је надимак, ипак се зезнуо. Изостао је пун, потпун ефекат.  Бадава сва драма и поза. Нико није давао пет пара на егзотику.
           Агеј се прешао у рачуну.
           Није очекивао да ће у Стругу, баш кад он треба да буде централна личност, долепршати комад са славом међународне куроломке.
Сви хоће да јој га умувају.
           Јебеш литературу, дај да га умочимо макар у августу, када су сисе најмекше.  
           Уверен сам да су сви имали исту жељу јер су се бесомучно утркивали трудећи се да буду што ближе, за мој укус, малчице, оволишно, препуначкој списатељици.
           Њена слава слободне јебачице ишла је испред дела као глас о јунаштву испред Алије Ђерзерлеза. Нико, мислим, није знао са које стране да је начне.
           Мушки су наједном, од силне жеље, постали импотентни.
           Тресла их је трема од превелике жеље.
           О, дешава се то, још колико.
           Никог да шапне како се поваљују женке из Новог света. Није ми се дало да их драшкам, као пашче на ланцу, причом како ми је мала већ помогла.
           У авиону.
           Над језером.
           Слатко и неочекивано.
           Док сам јој сипао сперму у грло стишћући јој несвесно, од задовољства, од омаме, гузу, нисам знао да је славна. Јебало ми се за ичију славу.
           Нисам повезао тај лик са делом. Зар ћу још да се распитујем за морално политичку подобност, отаџбинске врлине?!
           Славно је шикнути семе пуначкој сапутници над Охридским језером.
           Славно је свршити кад ти је најлепше.
           Уживао сам као нико мој.
          Да сам знао да је тешка силне милионе долара, и то од јебеног заната од којег се, у Југи, може црћи од глади, а да, чак, не прибави ни популарност, о слави је илузорно говорити, тражио бих да ми се, зубима, разговетно потпише на Мефисту.
         Поред неколико уједа, од којих су ми остали подливи, потпис би лепо пристајао.
         Пуфница има зубе под конац. Мора да је читаво детињство провела са жицама у устима.
         И Мефистом, дакако.
         Овако га дува само интернационални велемајстор.
         Потом бих га, кад западнем у беспарицу, показивао снобовима. За лову, природно.  Све за лову. И пицу. Потпис америчке пице као прстен на Мефисту. Она се, свакако, кад га је зграбила, потписала на десет хиљада метара. Све у круг.
         Птичурина је меко дотакла писту.
         Авионом се заталасао пљесак. Готово сам завидео капетану. Тако лако освојити читав авион и стјуардесе приде! Стујардесе су убрзано дисале, копилот сијао од задовољства. Гледао је Јевђу као да чека одобрење да му се увуче у задњицу. И остане тамо заувек док путници аплаудирају и мала чепа облизује усне. Стренџери, миљеници богова, свршавали су од среће што их је земља дочекала живе и хамбургери и чизбургери, кечап и кола им нису излетели на нос.
          Стјуардеса, ослоњена о зид пилотске кабине значајно се смешкала. Као, ето, шта се ту може, такав је наш капетан. Меко слеће. Меко узлеће. Јебе јој се што ми је Мефисто балавио док сам буљио у њено младо, изазовно месо сањајући да јој га уракљим. Боже, какве ноге носе ову малецку! Што има сапи! Чиме ли парфимише брежуљак? Сигурно не ставља некакав колоњски бућкуриш.
           Моја добра сапутница, спаситељица, виртуозно је завршила посао, облизала се, извадила огледалце. Погледала се. Узела тампон, истапкала Мефиста. Пољубила. Обрисала трагове. Поправила шминку. Протресла га. Порука је: спавај мали, одмори се. Одличан си. Наравно, знам то. Не треба ми прекоокеански, скупи маркетинг, нема потребе за симпосионом.
          Онда ме је, ваљда први пут, погледала: "Китинка", рече.
          Пружи руку.
          Пољубих је, театрално.
          Добра си мала, помислих али би дуже трајало да се нисам напалио на стјуардесу.
          "Славко", рекох.
          "О.К. Славко, надам се да ћемо се још видети."
          Шта да кажем? Ћутање више казује.
          Осмехнух се. "Настојаћу."
         Жмирну, симпатично, књигу тутну у ташну, тампон стави у кесу с рекламом компаније, кесу у мрежу наслона, потом се окрену сапутнику и продрмуса га. "Стигли смо, или".
          Како је напољу све једноставније. Стигли смо, мили. Отвори окице, лепо си пајкио док сам се забављала с овим балканским момком и његовом примитивном алатком.
Испред аеродромске зграде чекала нас је телевизијска екипа.
         Звезде су сишле на земљу.
         Први је у видокруг камере ушао Индус Ситикант Махапатра.
         Ваљда му није пријао лет или је хтео да надокнади то што није дошао са Агејом.
         Незадрживо је грабио ка камерама као да је фото финиш. За њим је, сит камера и насртљивих новинара, са Магдаленом Хогел и Педром Франсиско Лисардом, корачао достојанствени Луис Пастори, министар културе Венецуеле, па говорљиви Жан Русло из Француске и, на корак иза, Египћанин Мохамед Ел Тохани. Неколико корака иза Мохамед Ел Акилал из Алжира и црномањасти насмејани млади бог, Грк Макис Апостолатос. Кинез Зенг Чо није имао са ким да чаврља на свом рачвастом језику.
          Војтех Михалик и Јан Пиларж нису се одвајали. Сијамчићи.
          Непрестано су проверавали утиске.
          Да ли се поклапају. Хоће ли их опевати.
          Роналдо Черта пекао се на тихој и упорној ватри. Од ранијих сусрета у Струги и сличним песничким теревенкама схватио сам шта га мучи: није знао, поуздано, да ли долази Љерка, каћиперка.
           Обећала је да му преведе књигу.
           Две године касније испуниће Трноружица обећање али Роналдо тада још није знао поуздано.
           Исто је занимало и Дантеа Мафиу али није имао коме да се повери нити се усуђивао да пита.
           Понекад завидим боговима.
           И жалим их.
           Једино они, све, знају унапред. Зато су им муке велике и узалудне. Знали су и тада да ће доћи Љерка обожавана од есејисте Саше Вереша и да ће се хвалити да је баба верујући да изгледа као невеста. Успела је да увери Роналда и Дантеа да је чудо природе, феномен, да не стари. Да не дави.
          Преостали, мушки, свет био је заинтересован за моју сапутницу. Она је канда била сита.
          Љерка је веровала да ће засенити Китинику. То ни бољима је није успело.
          Пусти снови.
         У снове је веровао и Агеј.
         Америка је ближа од Индије. За европског песника, Китинкина слава је значајнија. Већа. Она –  примамљивија. Чак ни организатор, повремено немоћан, није придавао довољно пажње лауреату. Вероватно се од Агеја могло чути много лепог, занимљивог,
поучног, корисног али новинари су вијали Китинку, а она је гањала свог јахача.
Вредело је бити одличан возач слалома, избећи све надркане јебаче и Китинкиног кошаркаша одговарајуће мускулатуре, да би се дошло надомак циља.
        Премного напора за три дана Струшких вечери.
        С неизвесним исходом.
        По Струги и хотелу Извор вукао се, последње августовске седмице, свакојаки, галамџијски, зачуђен и слуђен, шаренолики свет пристигао с конца и конопца. Било је више придошлица од домородаца. На другом месту, у друго време, не би се сјатило толико разнородног, а тако сличног света жељног славе и мувања.
            Тискао се, гмизао, сударао, лагао, осмехивао белосветски врвеж.
            Мравињак.
            Сјатило се кусо и репато.
            Сад или никад.
            Take the money and run.
           А лове ниоткуд.
           Организатор плаћа само путни трошак и симболичне дневнице.
           Танка напојница. Ни да једеш ни да гледаш.
           О пићу ни говора.
           Једва скрпиш за постељу.
           Празну.
           Снађи се како знаш.
           А треба се, бре, и показати. Зуји ту разно, добро, омамљиво, женско месо.
          Ко, за три дана, ништа не намакне боље да га нема.
          Нека га отфикари. У манастир да оде, постидео би се.
          И опет се, у Стругу, слегне, и по њој мува, свакојаки, шаренолики, невероватан, свет.
         Докон.
         Пун себе, лажи.
         Самообмане. Маштања. Илузија. Причам ти причу, усмени писци. Саветници. Умоболници. Муваџије. Књигољупци. Паралаже. Глумци. Глумице. Занемоћали. Манџије. Старлете. Рачуновође. Обожаваоци. Паљевине. Конкубине. Кабалисти. Проминенти. Зврндови. Митингаши. Тупаџије. Мувосери. Лептири. Вође. Калцани. Лучоноше. Аброноше. Рачунополагачи. Будалине. Чангризала. Гарагани. Туњави. Лајавци. Тужибабе. Ретардирани. Бузери. Имбецили. Ексцентрици. Куси. Соће. Дволичњаци. Ругобе. Репати. Безвезњаковићи. Куротресила. Лујке. Развртаљке. Урокљивци. Врачаре. Левенте. Трчкарала. Курвештије. Камионџије. Некрофили. Скоротече. Стегоноше. Сиромаси. Сецикесе. Биоенергетичари. Битанге. Телекинетичари. Зли. Муфљузи. Посилни. Трансвестити. Мангупи. Револуционари. Луцпрде. Дисиденти. Редуше. Распикуће. Крпигузи. Енолози. Ихтиолози. Спадала. Стрвине. Папци. Скотови. Преваранти. Хајдуци. Отмичари. Сплеткароши. Плагијатори.  Пљачкаши. Љигавци. Собари. Женскароши. Параноици. Уличари. Пси.  Ленчуге. Вуцибатине. Исцелитељи. Бандити. Епилептичари. Пребези. Аналфабете. Компилатори. Културтрегери. Дорадници. Шизофреничари. Медиокритети. Барјактари. Курвари. Стрви. Дрде. Командоси. Кемзе. Спремачице. Персоналци. Клицоноше. Куроње. Камиказе. Пиздолисци. Бедници. Графомани. Митомани. Пиромани. Скрибенти. Гњиде. Убице. Коке. Вашљивци. Дилери. Аламуње. Копилад. Полицајци. Троцкисти. Песници. Бескичмењаци. Усвојеници. Просјаци. Доушници. Лизогузи. Сатанисти. Комедијанти. Кладионичари. Јајаре. Кулови. Ноторњаци. Проповедници. Стока. Занесењаци. Згубидани. Курсисти. Менаџери. Покрштењаци. Прдомуди. Даркери. Епичари. Алкоси. Трагичари. Они. Алосани. Уштве. Видиоци. Исусовци. Потплитачи. Ногопрани. Локице. Коњокрадице. Свађалице. Потукачи. Пизде. Садомазохисти. Некрст. Стенице. Препродавци. Илузионисти. Драмосери. Увлакачи. Кокошари. Рогоње. Коцкари. Потказивачи. Прдоње. Уходе. Политиканти. Фуфе. Шарлатани. Ваљатори. Жбири. Гузоње. Манијаци. Онанисти. Лажови. Цинкароши. Језикословци. Трипераши. Дрпароши. Уфолози. Бигамисти. Рецидивисти. Прпошни. Потурчењаци. Војници. Фашисти. Резервисти. Јунговци. Фројдовци. Кукумавке. Миломуди. Видовњаци. Јуде. Луде. Садисти. Фанатици. Мамипаре. Дупеглавци. Борци. Сведоци. Пророци. Фарисеји. Фантасте. Распопи. Залудњаковићи. Џабалебароши. Пезе. Гребатори. Фаћкалице. Олош. Ломикурке. Шљам. Камењарке. Дроце. Требе. Лопате. Сисаљке. Ветропирке. Пушикаре. Преклапаче. Цаве. Гузаре. Содомисти. Полиглоте. Киклопи. Ждрепци. Космополити. Бадаваџије. Јебиветри. Пувандери. Фићфирићи. Давитељи. Вештице. Развратнице. Педофили. Фантоми. Алхемичари. Мазохисти.  Егзорцисти. Мистичари. Националисти. Уврнути. Агиши. Сподобе. Билмези. Измећари. Звезде. Апокалиптичари. Артисти. Кадровици. Посрнули. Кретени. Кењатори. Премазани. Кукавице. Хероји. Профитери. Хушкачи. Гегуле. Калаузи. Пргави. Погани. Вртирепи. Пуноглавци. Туцачице. Муватори. Педери. Мудоње. Незналице. Пицајзле. Филантропи. Радодајке. Аналитичари. Крпељи. Шкрабала. Штребери. Подгузаре. Новинари. Махери. Гориле. Боктери. Полегуше. Шверцери. Чанколизи. Падавичари. Шупљоглавци. Хипохондри. Несмајни. Накупци. Мизантропи. Вагабунде. Тромоторци. Звездочатци. Климоглавци. Егоисти. Харакришновци. Адвентисти. Подстрекачи. Кликераши. Первертити. Фуфице. Хермафродити. Фетишисти. Фобичари. Подводачи. Шибицари. Воајери. Несити. Мизогини. Жиголи. Чукнути. Курвичци. Ветрогоње. Гатаре. Јебачи. Језуити. Калаисани. Климактерични. Улубљени. Ћакнути. Сифражеткиње. Мачке. Аматери. Дегенерици. Трулеж. Нарциси. Ојађени. Хедонисти. Лолите. Барабе. Ускоци. Инфатилци. Изгубљени. Драматичари. Милокарке. Куроломке. Макнути. Хироманти. Психопати. Рашљари. Инквизитори. Монголоиди. Декламатори. Лакрдијаши. Сератори. Дрматори. Камелеони. Опсенари. Пиштољџије. Фосили. Смрдљивци. Евнуси. Кеше. Лапонци. Ментоли. Протуве. Езотеричари. Емигранти. Носталгичари. Муфтаџије. Дроти. Кајишари. Комуњаре. Активисти. Загорели. Угрожени. Покварењаци. Амзе. Гологузани. Партизани. Четници. Издајници. Лопуже. Лезбије. Провокатори. Фолиранти. Шуше. Егзекутори. Миротворци. Гњаватори. Шлогирани. Сјебани. Фуњаре. Конвертити. Килавци. Кибицери. Дропље. Пилићари. Стипсе. Башибозлуци. Ладомуди. Куртони. Дементни. Слинавци. Баксузи. Угурсузи. Намћори. Тастери. Мамлази. Сифилистичари. Каријеристи. Дунстери. Цвикераши. Цвикатори. Муве. Хуље. Дркаџије. Милодајке. Дромбуљаши. Завидљивци. Стрвинари. Киници. Блесани. Каскадери. Попрдљивци. Сатири. Ниткови. Тапири. Егоцентрици. Мрсомуди. Вагабунди. Прозелити. Откачени. Методисти. Валденжани. Анабаптисти. Менонити. Шекерси. Баркери. Стихоклепци. Трансцеденталисти. Розенкројцери. Евангелисти. Квекери. Хернхути. Агитатори. Баптисти. Назарени. Мормони. Јеховини. Едиповци. Муле. Ерудите. Реформатори. Ројалисти. Отаџбинци. Домољуби. Патриоти. Обележени. Сликари. Колекционари. Покајници. Сулуди. Фрустрирани. Деградирани. Светитељи. Удворице. Докторанти. Улизице. Багра. Удварачи. Ударачи. Грешници. Злочинци. Анонимуси. Фушери. Путници. Безмуди. Месије. Кловнови. Библиотекари. Изабрани. Авантуристи. Самозвани. Љубавници. Сезонци. Акробате. Мастодонти. Шармери. Еквилибристи. Опседнути. Гладнице. Слуге. Бедници. Притајени. Обећани. Аутисти. Ритери. Лудаци. Војводе. Пустињаци. Кремањонци. Слепци. Покора. Питекантропуси. Дактилографкиње. Губавци. Гностици. Семантичари. Борџије. Секунданти. Фаталисти. Проналазачи. Харангери. Штимери. Упуштени. Скутоноше. Мимикричари. Шатровци. Сомине. Трубадури. Скромарси. Раскољникови. Теолози. Одрпанци. Имигранти. Близанци. Превртачи. Испичутуре. Супозиторији. Морони. Кртице. Бели. Шпије. Свакојаки. Црвени. Мућкови. Паликуће. Садукеји. Студенти. Недонешени. Лашци. Одликаши. Фукара. Мртвозорници. Књижничари. Прдежи. Румени. Рђе. Убоги. Алави. Стипсе. Кљасти. Суманути. Пажеви. Дупедавци. Нуле. Мандови. Чепе. Куртизане. Суклате. Клошари. Жути. Зелени. Пошаст. Сумашедши. Дилетанти. Вратари. Маторци. Деде. Прадеде. Чукундеде. Наврндеде. Парћипани. Аскурђели. Курђели. Замлате. Курлебала. Сукурдови. Ожмикури. Курајбери. Блесасти. Магистри. Тутумраци. Гоље. Крље. Хвалисавци. Сведенборговци. Антитринитарци. Пијандуре. Зунзаре. Калаштуре. Лоле. Сакати. Лажгаћани. Пробисвети. Такнути. Звекани. Скрајнути. Цикетани. Плачипичке. Бунџије. Гуланфери. Саморекламери. Швенкфелдовци. Пуританци. Параплегичари. Особењаци. Ексцентрици. Губави. Трезвењаци. Хохштаплери. Самотњаци. Самоубице. Дудуци. Пустахије. Реваншисти. Штроке. Гадуре. Очајници. Смушени. Кантори. Грингоси. Мунгоси. Зајебани. Макрои. Зајебанти.
            Јебежљива беше 1983. Могао си јебати и бити јебан.
Ваљало је бити на опрезу.
           Држати дупе уза зид. Памет у главу, куртон у џеп.
           Седео сам у пространом предворју хотела и размишљао о заробљеном растињу у бетону и стаклу. Курац је мој њему ту место. Неки надркани архитект је тако одлучио и    сад шта је ту је.
          Снобови се диве.
            Песници су врвели као мрави.
            Несмајни.
            Многи не знају шта ће са собом.
            Тргао ме је бљесак флеша.
            Нека песникиња узе ми лик за успомену.
            Моју обријану главу. На пању.
            Не знам чему ће јој служити али боли ме курац.
            Узвратих јој кез.
            Носи се, помислих.
            "Упознај ме, пођи са мном јести."
            Китинка. "Цитираш ли Џојса, или позиваш?"
            "Оба. Идемо на ручак. О.К."
            "Наравно, мала." Хтедох да упитам за момка, па одмахнух.
             Боли ме и за њега.
            "Имаш апартман?"   
            "Наравно. Увек најбоље."
            "А...", не издржах.
            "Спава", Китинка ће.
            "Нека спава", лакну ми.
            Нећу срања. Мука ми је од љубоморних певаца.
            Подлакти ме. Омириса. "Хеј, користиш Black Tie!"
            "У чему је ствар?"
           "Прилично је скуп."
           "И ја сам."
           Насмеја се.
           Махну, можда пре Китинки него мени или нама, Олаф Анђел.
           "Maybe", рече Китинка. "Maybe", понови.
           Искези се.
           Неодређено. Анђелу или свима. Свеједно.
          Тражили смо по Струги пристојан, чист, миран, ресторан.
          Тражили смо иглу у пласту сена.
          Одабрали смо башту с погледом на Дрим. Ускоро је врвело од писаца.
          Мала је Струга за свет.
Гутали смо се. Прождирали. Китинка ми се све више допадала.
           "Била сам на вечери са Артуром Милером и Инге Морат, Хауардом и Бети Фаст, Робертом Андерсоном и Терезом Рајт, а сада сам на ручку са српским песником. Занимљив је живот. Непрестано приређује изненађења. Обрте."
           "Разочарана си због српског песника."
           "Радознала сам."
           "Радознала?!"
           Диже чашу. "За нас." Сусти ми руку на бутину. Да ли је то одговор? Мефисто, муњевито, прими сигнал. Нагох се да је пољубим кад севну флеш.
           Китинка се намршти. "Проклетство. Човек нигде нема мира."
           "Занимљива си за наше читаоце."
           "Знам. Али ваши папараци немају мере. Неваспитани су. Нападни. Ја имам и приватни живот. Не припадам им сва."
           "Припадаш ли, икоме, сва?"
           "Повремено, не сасвим, некоме кога волим, са ким ми је лепо. Али, знаш, то не може да траје ни дуго, ни вечно. Жена није створена да припада сва, ма шта мушке шовинистичке свиње мислиле. Жене су, ипак, људска бића. Осећају. Желе. Пате. Воде љубав. Планирају. Напредују. Мисле."
           "Лепа си", рекох.
           Мала лаж никоме неће шкодити. Мени не. Китинки не.
           Лепа реч не кошта, а користи.
           Загледа се у ме као да ме први пут види. Који јој је мој?
          "Знаш ли да сам свршила?!"
          "Сада!"
          "Ма не. У авиону док сам ти га љубила."
          "Збиља?!" Обрадовало ме је признање. Надам се да је искрена.
Уосталом, што да не. Па не може таквог Мефиста да купи у јебеној америчкој дрогерији.
          "О, да. Страшно сам се узбудила. Тако сам се била напалила да сам мислила да ћу вриштати. Био си безобразан и читавим летом га крутио. Изазивао си ме, зар не?"
           Погледа ме испитивачки. Смешкао сам се.
           "Заљубљен си у свог пријашка. Не мораш да кријеш. Очигледно је."
           "Не бих рекао. Једноставно сам га мало помазио. И он тражи љубав. Пажњу. Негу."
           "Ниси свестан колико си поносан на свог пријашка. То се јасно видело. О, Боже, како сам се само била напалила. Била сам спремна да те узјашим па шта буде. Обично сам, стварно ти кажем, веома опрезна. Бојим се. Марк је спавао али мислим да ме ништа на свету не би спречило да се насучем. Нисам сигурна да не бих учинила то што сам наумила да је лет још мало потрајао. Нека ти то не ласка. Непрестано тражим нова узбуђења."
           "Устручавају ли се мушкарци зато што си позната или ти се удварају само уметници."
            "Јеботе, какав академски разговор!? Је ли то интервју?"
            "Не зезај."
            "Ти зезаш, знаш. Узимаш превише слободе, али О. К. нека ти буде. Одговорићу. Сви хоће жену, нико неће одговорност. Све те силне приче о једнакости полова су О.К. али, уистину, мушкарцима се јебе за женску еманципацију. Тако је у Америци, тако у Европи. Сви би само да га умувају, повале, онда се отресу као да је жена прашина што је нападала на одећу   и забораве. Јебе се мушкима кад сврше јеси ли славна."
             Поћута да провери какав утисак.
            "Риба је изврсна."
            Наравно, сложих се. Пастрмка. Ово је Преспа. Пили смо бели пинот, одлично годиште, полуслатко вино пружа ужитак, побољшава расположење. Приближава сваку жену, поготову ону која је одрадила фелацио. Над језером. Лагано опија, заварава.
            Јеси ли се припремила за симпосијум?"
            "Мислиш да ли сам написала реферат."
           "Тако некако."
           "Не мислим да симпосијуми нешто мењају у поезији, у стваралаштву, у животу. Понеко познанство, који мушкарац више, добра вечера, ћаскање   и то је све. Ни на крај памети ми не пада да седим и пишем некакве мудре реферате. За коју лову, пре свега. Како сам обавештена они то не хоноришу. Шта, уопште, замишљају? Ко су они, шта значе у књижевности? Никад нисам чула ни за једног од њих. Ја сам професионалац и говорићу на том симпосијуму, импровизоваћу и нека буду срећни што сам уопште дошла. Уосталом, нисам дошла због њих него да упознам људе, видим земљу. Путовање више, задовољство више."
           Отпи. "Ти?"
           "Говорићу о томе да је поезија сан о другом животу."
           "Хм. Има ли то везе са Нерваловом Аурелијом?"
            "Браво. Фантастично!" одиста сам био изненађен. Креснула је из прве. Није празноглава, као домаће умишљене празноглаве песникиње. "На Нерваловој реченици из Аурелије да је сан други живот, заменом теза, изводим низ закључака, а да слушалац не примећује да је заведен. Биће то читав спектакл. Слушаоци ће стварно морати да се напрегну ако хоће да разумеју о чему говорим. Мислим да ће ти се допасти."
           Наже се, пољуби ме.
           Осећала се на рибу.
           На бели пинот.
           На задовољство.
           Била је спремна. "Ти ми се допадаш."
           Узвратих пољубац. "А тек ти мени, маче."
          "Моја теорија је да Муза директно комуницира с подсвешћу. Треба, како каже Фројд, пронаћи краљевски пут к подсвести."
          "Говориш о сексу?"
          "Говорим о поезији."
          "Секс је поезија."
          "Да. Ако си са правим мушкарцем."
          "Да. Ако си са правом женом."
            Насмејасмо се као по команди. Слатко. Грлено.
            Неколико писаца, завидљиваца, посматрало нас је као да смо из друге галаксије.  
           Жао ми је, момци. Мала хоће најбоље.
           "Допадаш ми се", понови.
           "Знам, мала. И ти се мени допадаш."
           "Можда ово није поштено према Марку."
           "Заборави Марка. Марк спава."
           "Шта ће бити када се пробуди?"
           "Биће будан. Maybe."
           "Ти ћеш одлучити."
           "Ох, baby, како ми се туца!" Дрхтала је. "Кад би само знао колико се бојим".
           "Чега?"
           "Једва се знамо. Бојим се болести."    
"Разумем те", рекох, "потпуно". И јесам. Разумевао сам је свим бићем. Разумевање ми је брекло међ ногама. Бубрило. Пулсирало. Па баш сада ћу да умујем о поезији. "За твоју, добру обавештеност треба да знаш да др Томас Фриберг са Очног института у Питсбургу тврди да превише секса може изазвати слепило."
           "Зезаш."
           "Не".
           После свих мушкараца који су је гањали по свету, и које је имала кадгод је хтела, сада се нашла, очи у очи, са једним Балканцем. Значи ли јој то ишта?
           "Ипак, никад нисам била верна. Свеједно ми је хоће ли се Марк пробудити и шта ће рећи. Није ми важно хоћу ли ослепети од секса или од старости. Идемо у хотел."
           "Кад човек нешто жарко жели онда не мисли на последице. У енглеском граду Страуду, у жељи да добију награду за најлепше уређено место, офарбали су у зелено траву спржену топлотним таласом. Њихова жеља за победом јача је од узуса." Пољубих је.
           "Зашто ми причаш о победи?"
           "Мила, на Балкану, сваки контакт са женом, посебно у кревету, победа је о којој се прича."
           "Слушала сам пуно о Балкану."
            "Не много лепог".
            "Било је, у тим причама и лепог и егзотичног и застрашујућег и збуњујућег."
            "Где ја спадам."
           "У лепе, егзотичне, збуњујуће и застрашујуће приче и снове. Идемо ли?"
           "Узгред: нисам одсео у хотелу."
            Како да јој кажем да је за српског песника успех и кад спава у пољу.
           "Свеједно. Узећемо неку собу."
           "Мислим да је све пуно од јебених пискарала."
           "Има, ваљда, још хотела?"
           "Гоф Вудс, власник ноћног клуба у велшком граду Порт Талбот ставио је на страну, док поспреми клуб, своје стаклено око од 960 долара. Његов миљеник, пас Флојд, мислећи да је стаклено око мастан залогај, апио га је. Вудс је потом пратио пса док му није искакио око. Не видим разлог, рекао је Гоф, да око не дезинфикујем и поново га употребљавам као и раније."
           "Зашто ми сад па то причаш?"
           "Да ти не буде досадно. Ако ослепимо од секса сачекаћемо Флојда и узети му стаклено око. О.К.?"
          "И користимо га заједно!"
          "Наравно."
          "Бојиш се?"
          "Наравно: не!"
          "Хоћеш да одемо код тебе?"
          "Гдегод хоћеш, мала."
          "Зашто сви, овде, говоре жени: мала?"
          "Брзо скупљаш искуства."
          "Чујем штошта у пролазу."
          "Вероватно зато што је то, на одређен начин, тепање, уједно јој тиме показују да ће је заштити, пре свега од околног света, јер је још мала, ништа не разуме, доћи ће зли вук и појешће је заједно са баком и капом. Поред тога, тепањем јој казују да је њихова, мушка, супремација огромна, да ништа не покушава, да не врда јер је још мала и може јој се свашта десити, а да они имају такву топузину да ће је сву испунити и да ће опет остати мала."
           "Зезаш ме."
           "Не, озбиљан сам. Мислим."
           Наже се. Пољуби ме. "Мислиш."
           "Да. И још мислим, реци ако грешим, да ти, заправо, не желиш да будеш песник. Да би то била, свеједно, у суманутој Америци или ислуженој матрони Европи, мораш да будеш, бар, два пута боља од мушкараца. Два пута, три пута, хиљаду пута, безброј пута.
Схваташ ли то? Мораш да се доказујеш. Поезијом и телом. Без права на бирање. Мораш допустити да се свакаква, алкохолисана, уредничка протува пентра на тебе, да се зноји какав умишљени уметнички, духовно и физички кастрирани уреднички коњ, да дахће
и да ти дува у лице смрад запуштених, кварних, зуба и уста, задах гњиле трбушине, да те мрцвари и жвалави док на теби не заспи или се не скљока са постеље.
         Тек кад будеш матора и застрашујуће ружна бићеш мирна.
         Ако су те дотле зајахивали моћни уредници, а од речи, што је реткост, можеш да се надаш да те неће, у старости, исмевати.
         Али, чему се, уопште, може надати матора песникиња? Само смрти која ће јој, евентуално, донети славу. Мораш бити мртва да би била песникиња. Мртва, схвати."
         "Знам да живим у јебеном патријархату. Незаслуженом, уосталом. То ме ужасава. То је чињеница од које се, на жалост, не може побећи јер ти је мушкарци стално набијају на нос. Ништа не могу да променим."
         Отпи добар гутљај вина. Изврсно је.
            "Хајдемо", рече, "хајдемо из ове рупе".
            "Куда?"
            "Води ме гдегод хоћеш. Идемо на реку."
            "Волиш да цитираш и парафразираш."
            "What?!"
           "Цитираш Џојса, парафразираш Лорку?"
           "Кога?!?"
           "Заборави."
           Изашли смо у топли, августовски, дан. Струга је освежење.
           Писца ни на пушкомет. То је олакшање. Они не воле реку, осим ако је алкохолна.
           Китинка хода мало испршена.
           Скреће пажњу. Мами. Изазива. Свуда.
           Мушки, мислим, у први мах, не схвате шта их је привукло.
           После је касно за замерке. Ако их, уопште, имају.
           "У почетку сам објављивала под девојачким именом и презименом: Китинка Ман. То је, уосталом, одувек било моје име. Добила сам га по кћерки Томаса Мана. Моји су родитељи били опчињени Маном. Обожавали су га. Онда је мој муж, злобни фројдовац, рекао: песникиња нема мужа, је л да.
            Почео је да ме мучи излишан, безразложан, блесави осећај кривице. Уместо да му пркосно узвратим, наравно не, превисоко си сам себе поставио, песници су у браку с музом, дозволила сам да ме присили да се послужим његовим презименом.
            Требало је да се потпишем као Китинка Ман Јорк, али сам се уплашила да ће ми се смејати. Рећи ће, завидљивци, ништарије, песникиња са три имена! Ужас.
            Како ствар стоји с тобом? Имаш три имена, зар не?"
            "И не видим никакву препреку да тако не буде и убудуће."
            "Добро, са мушкарцима ствари стоје другачије. Ви сте проклето изабрани, увртели сте себи то у главу, свет сте убедили да сте у праву, да једино тако може и сада вам је све допуштено. Твоје име је предуго зар не? То Амери не би сварили. Комформисти су. Мораш на то да мислиш. Мораш да им угодиш ако хоћеш да их имаш."
"Ко хоће да чита, ваљда мора да користи мозак. Ко га има, и уме да га употреби, требало би, по дефиницији, да може да запамти три речи."
            Ходали смо дуж обале. Повремено бисмо застали, љубили се, нежно, врло нежно, као да лахор прелази преко наших зажарених лица.
           "Куда ћеш после Струге?"
           "Мислим да су ме одредили за Скопље.
           Ужас.
          Људи овде мисле да могу да располажу тобом како им се свиди.
          Ти идеш тамо, ти радиш ово, ти оно.
          То не могу да разумем."
          "Ти си Китинка. Можеш да бираш. Скопље, Битољ, Прилеп, Кавадарци, Штип, Куманово."
         "Ићи ћу с тобом."
         "Моје је да прихватим дестинацију коју одреди организатор или да одбијем па ако су злопамтила, а јесу, више да ме не зову. Разумеш. Не могу да бирам."
         "Ја ћу с тобом."
         "И Марк?"
         "Ако жели."
         "Кад одемо, Струга ће остати пуста, досадна предугу годину."
         "Гледаће телевизију."
         "Да. И то је оно што ме ужасава. Када бих живео у таквом месту, које живне само лети, кратко време, умро бих од чемера. Они, наравно, свикли на чамотињу, ништа не примећују. Телевизија је застрашујуће сугестивна или смо ми подложни опчињавању.
Треба човеку прилично воље да јој се одупре, под условом да је свестан њеног утицаја.
Сећам се: само што сам устао од компјутера, укључим телевизор да погледам филм. У њему некакав писац куца на механичкој, писаћој машини. То просто пробуди, код мене, носталгију. Само ми још фали да се застидим што пишем на компјутеру. Како је лепо куцати на писаћој машини, мислим се, заборављајући да је то, готово, после компјутера, враћање у камено доба. Да ствар буде збуњујућа заборављам да сам, тог дана, уједно, пишући на компјутеру, откуцао и неколико редова на машини. Али, телевизија ти не да да предахнеш, не допушта да мислиш. Све што се од тебе тражи је да буљиш у екран и имитираш.
             А ови, изгледа, то могу. Мислим да је матори Борхес на то мислио исписујући причу Један сан.
           "Хеј! Читаш више него што је потребно."
           "Читам критички."
           "Свеједно, читаш више но што је нормално за писца."
           "Елем: на једном пустом месту у Ирану постоји не одвећ висока кула без врата и прозора. У једној просторији   чији је под од земље и има облик круга –   дрвени је сто и клупа. У тој кружној ћелији човек који личи на мене исписује словима, која не разумем,
велики спев о човеку који у другој кружној ћелији пише спев о човеку у трећој кружној ћелији.... Тај процес нема краја и нико неће моћи да прочита оно што сужњи записују. Као што нико ове људе неће одвићи од разарајуће навике буљења у екран."
            Гледала ме је, неко време, чудно. "Хм", рече, "хм!"
Гађали смо, пљоскама, реку. Такмичили смо се. Чија ће пљоска дуже одскакати.
"На Барнарду сам се заљубљивала у Блејка, Бајрона, Шекспира, Поука, Јејтса, Одна и све ме је то помало прошло. Када сам се, на Барнарду, озбиљно заљубила, у човека од крви и меса, а не у фикцију, одмах и свесно планирала сам да се отарасим невиности. Ако се у тебе заљубим не знам да ли ћу хтети да откачим Марка. Не могу више да планирам онако као на Барнарду, као бруцош. Ако не будем могла да откачим Марка, не знам како ће реаговати, хоћеш ли ти моћи да ме делиш с њим или да он буде само посматрач."
           "У Папуи Новој Гвинеји две жене, Дебра Бамир и Лора Моро из Кундиава усмртиле су мужеве згњечивши им тестисе ударцима ноге."
           Застаде с руком у ваздуху. "Па?"
           "Дајем ти идеју како да се решиш Марка и мене."
           Прсну у смех. "Лудак! Лууудак!" Баци пљоску која потону после другог скока и обеси ми се о врат. "То би за мене, сада, била трагедија да се одрекнем једног од вас двојице."
           "Сви ми, госпо, идемо трагедији у загрљај."
           "Fuck off."
                  Пали смо у траву, котрљали се, љубили, скидали одећу, нестрпљиво, журно, уплитали се, сударали. Нико, више, није постојао, за нас, на овом ни било ком другом свету. Марк је блажено спавао док смо се, Китинка и ја, напајали праисконском жељом да се имамо, да се спајамо, плодимо.
                 Улазио сам у Китинку, у светицу, у првосвештеницу секса и поезије губећи, готово свест. Ни Вебстер не би могао да повеже у смислену реченицу што је Китинка изговарала, мрмљала, брзала жарећи се, стишћући ме до бола.
                Дан је увелико окретао леђа овом делу човечанства, Китинкини гузеви, у мојим шакама, нису губили, драстично, облик полулопти; бивало је, већ, и у августу, у ово доба дана, прохладно, а ми смо се још, незасити, љубили.
                Узјахивао сам Китинку и узјахивала ме је.
               После нас ништа неће остати.
               Можда је потоп на помолу, није нас занимала никаква прича, пророштва нас нису могла опчинити ни збунити, нити луде, нити генији.
              Јебали смо се да је све праштало од Китинкиних врискова и мојих крикова док су ми падали каишеви коже и крв сливала низ леђа.
              Китинка ме није штедела.
              Нисам могао да је се наситим.
              Хтео сам да је упијем, прогутам, растурим, располутим, навучем на Мефиста и тако да остане занавек.
             Свет се окупљао на мосту.
             Почео је ватромет.
             Славила се поезија, славио, можда, наш сусрет.
             Китинка је вриштала парајући зрак, мрешкајући воду, скрећући путању разнобојних ракета над нама.
            Имао сам довољно семена да оплодим васиону, а некмоли малу, пуначку, правог кресила жељну Китинку.
           Давао сам све од себе да ме памти, да јој до краја живота долазим у снове.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања