Приче

Оливер Сам окружен лепотом

 АШ ми је легла цигара 1492 којом се послужих на отварању ексклузивног Кафана клуба.
    Човек се осећа царски пушећи 1492,  поготову када зна да је комад двадесетосам долара!
            Да повремено не забасам на оваква славља потпуно бих пошандрцао.
            И без мене ће ускоро у Југиним дилкарницама бити тесно као у јебеним ћузама  Њу Делхија где четворица труну на месту планираном за једног.

            Тотално пребукирано.
            Маче за колицима са цигарама и пићем упути ми најлепши кез који икад видех. Слуђивао је. Да се човек истопи, једноставно да нестане с лица Земље, кад му таква маца пошаље сигнал.
            Дијана, прочитах на плочици. Богиња, шта друго.
            Индијски штапићи с мирисом сандаловог дрвета и појање минстрела Драгана Млађеновића, последњег скомраха на свету свему даје мистичну димензију.
            Лебдим, или ми се чини.
            "Желите коктел? Одаберите или да вам припремимо посебан. Имамо их више од три стотине! "
            "Сваки је бољи од претходног", покушах да будем проницљив.
            "Да, господине: сваки је бољи од претходног!"
            Летимично погледах карту пића. Коме је до пића поред такве рибице?
Мацо не изазивај, не питај шта желим. Не џарај мечку где је најосетљивија.
            Дај или бежи, склањај главу, стисни ноге, чувај леђа, дупе уза зид.
            Кад луче обели зубе Кафана клуб сине као да је муња ошинула хиљаду дијаманата.
            Да ослепиш, човече!
            Не могу да бирам, ваља ми се задовољити цигаром мада бих радо пипнуо мацу за пицу.
            Пусти сад коктеле!
            Повукох жесток дим. Мммм! Дивота. Промоцијом луксузне цигаре 1492, Куба је прославила дан у којем су Европљани открили дуван. Докони историчари се заклињу да су пре пет векова, четвртог дана, месеца једанаестог, поменуте године, два Шпанца из Колумбове мисије, Родриго де Херес и Луис де Торес, први видели локалне Индијанце на североистоку Кубе како савијају и пуше дуван. Ако су пушили овај од којег је направљена 1492 значи да су знали шта је првокласно. Још да им је оваква маца била уз скуте па то ти је да се човеку не мили мрети. Триста коктела да не помињем.
            За срећу је мало потребно: цигара, боца доброг пића и очаравајући осмех жестоке мачке. Срећа би била потпуна када би била моја. Сад, или никад.
            Мудрост је у умерености говорио сам и Тому Монахану, власнику ланца пицерија Домино, дубоко религиозном католику док није схватио да му баснословно вредна колекција уметничких дела, старих аутомобила и имања широм Америке сада, заправо, не значе ништа и неће му обезбедити место у рају. Зато је решио да се ослободи греха таштине и све распрода. Пазите: распрода, а не поклони. Опет се врти у круг.
            Шта ће после са силним новцем, није ми јасно.
            Није ни њему.
            Не може се побећи од себе.
            Ја се, бар једном у животу, дочепам добре цигаре и осећам се царски. Нема потребе да се распињем радећи за мало овоземаљског задовољства. Не морам баш да пушим најбоље цигаре, а од жена штогод налети добро је. Да свакодневно кадим 1492 чезнуо бих за бољим. Зар бих издржао да стално дељем мис света?
            Маче гледа како уживам у 1492. На седмом сам небу.
            "Допада вам се цигара?"
            "Фантастична је. Она међу цигарама, ви међу женама."
            "Ох, хвала" бљесну ванземни осмех, "љубазни сте. Желите још нешто?"
            Кад би само знала шта желим.
           "Не би ми шкодило да имам цигаре и за други пут."
           Човек је слабашно биће. Порочно.
           "Па узмите још једну."
           "Мало ми је једна." Намигнух уз одабрани кез. Трудим се да је шармирам.
           Играм на иње у коси. Продајем се за цигару.
          "Видећу шта могу да учиним." Схватила је поруку.
           Да ли да затражим још штогод или да се стрпим?
          "Који коктел препоручујете?"
          "Сви су изврсни. Не можете да оманете. Штогод узели бићете на добитку."
          Знам, маче. Кардиналима се једном омакло па им је папу узео собар па је свети отац постао мајка  и породио пред светином, на улици, али мени не промиче ништа добро, осим када ми промакне због субјективних слабости и објективних околности.      
            Узимам што могу и колико могу.
            Код оваквог избора очигледно је свеједно који ћу коктел одабрати.
            Дигох чашу до висине очију: "За вашу ванземну лепоту."
            Бљесну ниска бисера. "Хвала", прошапта. Отпих лагано, проваљах коктел по устима.
           "Мммм, изврстан је. Бармену сви комплименти." Онда тргох опробани штос: драмска пауза пре одлучујућег потеза. Спрема се да крене.
           "Да се нађемо после затварања?"
           "Молим?!" Разрогачи очи. Не верује ушима.
           Зар је никад нису позвали на пиће? "Да нисте мало престари за мене?"
           Ту, значи, зека пије воду: "Немам предрасуда."
          "Можда их ја имам."
          "Предрасуде само загорчавају живот, мала. Уосталом, не треба кудити коња пре јахања. Пре би се рекло да сте ви премлади него ја престар."
          "Пријатно!" рече благо вртећи главом и оде.
          Да ли ми измаче?
          Јесам ли се разрогачио?
         Па, видећу ускоро.
         "Ха, стара кућо, штуче риба! Шездесетосмашима је истекао рок употребе, а и даље би пилетину. Славко, стари друже, још си жив! Дај да те боље погледам. Сто година се нисмо видели."
         Физиономија ми се чини познатом али не могу да се сетим откуд. Старим брже него што могу да поднесем.
        Склони улепшавању рекли би да сам рано почео да сазревам.
        "Ма не. Није јој се свидео виц." Ко беше овај?
        "Причаш бајате вицеве, стари мој. Што је нама било духовито, овој генерацији је тужно, неразумљиво, незанимљиво. Досадно, брате, да не околишим. Отимамо се али нас време мушки гази. Молим те, Моника, објасни генерацијске разлике мом ратном другу."
         Вероватно сам се забленуо у Монику, гром мачку. Осећам то. Прождирем је као да сам са Крусоом био на острву. Сигурно изгледам блесаво као Петко. Шта је овом свету данас! Гдегод се окренем жене равне богињама, младе, насмејане, изазовне. Умиљате. Просто не знаш која је боља, лепша, жешћа или старим па губим критерије, грабим.
          Моника не објашњава, само се мило смешка.
          Шездесетосме, коју баџа помену, водио сам два рата: у јуну сам демонстрирао за боље услове студирања и живљења, у  августу сам мобилисан да браним те, какве такве, услове. Оба пута сам се заправо борио за слободу у пуном смислу те речи. Два пута првоборац, заправо, кад размислим и три пута јер сам у средњој био међу вођама побуне против смене директора гимназије. Беше то неразумно храбар потез 1960. Прва побуна средњошколаца у Србији. Како то сада објаснити онима којима су и вицеви шездесетосмаша, када сам такође био на нокат до полицијског кордона, објаснити. Три пута првоборац у једном животу то ни Јошки није успело иако је имао три ордена народног хероја.  
         Никад нисам веровао у случај па ни тада: требало је испаштати због демонстрација па где ћеш боље могућности од слања грешника у евентуални рат. То може да буде дефинитивно  кључ за решење свих проблема са подобнима и неподобнима.
Не знам у коме смо рату били скупа мада ми се помало бистри. Лика се сећам, али име ми једнако измиче.
           "Ни теби пилетина није одбојна."
           "Мислиш ли на Монику, моје најдраже пиле," пољуби је овлаш, "имаш право, пилетина је најделотворнији афродизијак."
           "Пала ти је секира у мед?"
           "Случајно, стари мој. Љубав не можеш да планираш. Сутра славимо Младенце. Могао би да нас посетиш..."
          Не могу очи да одвојим од Монике. Постаје непријатно колико буљим. Неки су људи стварно рођени под срећном звездом. Али, ко беше овај? Хоће ли ми неко помоћи?
         "...Доћи ће старо друштво. Одавно се нисмо окупили, прилика је да се испричамо, да се сетимо младости. Нећеш ме, ваљда, одбити стара кућо. Ово је моја визитка."
Оливер Сам! Како се нисам одмах сетио?! Оливер Сам, човече. У шта се претворио вижљасти лепотан, најтраженији момак на универзитету?! Види се да је био леп човек, али куд одоше све те префињене црте, зналачки формирана линија тела? Утростручио је масу. Изгубио у салу. Колико смо девојака у Студењаку, Патрису, Пенезићу, Митровићу и којекуде газили заједно и на смену? Никад им се неће знати приближан број.
          Оливер Сам, невероватно! Добру годину растурао сам му некадашњу, што би рекли политичари, актуелну, вереницу. Кришом, наравно. Можеш се кладити да ми није остао дужан. Било је то време када смо могли и птицу у лету.
          "Хоће ли бити медених колачића да вам брак буде сладак?"
          "Наравно. Држимо до обичаја. Биће и коприве да крв ојача."
          "Коприве су добре за потенцију, али да знаш: шворц сам па не очекујте дарове."
          "Нека те не брину глупости. Дођи да се испричамо. Поклоне ће донети родбина".
          Најзад Моника проговори: "Зове вас она девојка." Мислио сам да не зна српски. 
          Добро је да нисам нешто лануо.
          Заиста, Дијана је гестикулирала, звала ме је. Стижем, душо.
          "Јесте ли плавуши заказали састанак?"
          Опа, бато! Сањам ли или се неодобравање збиља осећа у њеном умилном гласићу. 
          Мала се, канда, срди. Изгледа да ми се повећавају шансе.
          Набацих маску невинашца: "Моники?! Ни у сну. То је супруга мог великог пријатеља."
          "Да ли сваку супругу ваших пријатеља гледате као мачак рибу у акваријуму? Све време сте се гутали. Као да се одузела док вас је гледала па реч није могла да прослови. На месту вашег пријатеља не бих вас остављала насамо ни секунд."
          Погледа ме враголасто.
          Намигнух кроз смешак.
          Прочитала ме је.
          "Имам нешто за тебе", наједном ме интимизирајући се подлакти и поведе.
          "И ја за тебе. Позвани смо на Младенце."
          Загрцну се: "Ми!"
         "Шта је у томе чудно?"
         Уђосмо у некакав малени службени простор. Две фотеље, сто.
         Хтедох да је загрлим. Зашто губити време, пропустити прилику!
         "Е, нећеш!"
         Шта би? Спонтани прелазак на перту обећава али: "Зашто не?"
         "Зато што имам дечка..."
         "Овде је?"
         "...и зато што је бар два пута млађи од тебе..."
         "Овде је?"
         "...и зато што је мој тата..."
         "Питам: је ли жутокљунац овде?"
          "У војсци је. Није жутокљунац."
          Причај то другоме. Све до чина пуковника за мене су, мала, жутокљунци. Па, богме, и понеки генерал. А твој је редов, бедник. У цивилу знам неке који би да се потпишу као академик али не знају којим редом слова да угурају.
         "У чему је, онда, проблем?"
           "Уморна сам."
           "Уморна си вечерас али нећеш бити сутра. Сутра су Младенци."
           "Добро, видећемо. Далеко је сутра."
           "То је већ боље."
           "Спремила сам ти два паковања цигара."
           "Невероватна си." Лагано, дајући јој прилику да се одупре, привукох је. Срце јој је необично снажно тукло као да ће експлодирати. Склопи очи нудећи усне.
           Пуче колан свечевој кобили.
           Дијана се љубила симпатично невешто, али страсно, изгарајуће, предано, дрхтећи као влат траве. Мора да је момак бесконачно дуго у војсци. Не треба губити време, може сваког часа да дође до скраћења војног рока.
           Сувишно је тражити Дијанине еротске тачке: горела је од сваког додира, трнула, губила се. Не би ме изненадило да ми се онесвести у наручју.
           Почех да јој свлачим гаћице. "Не!" грцала је између пољубаца, "не, молим те!" и љубила све страсније док сам јој мазио чврсту, облу, глатку гузу "не буди зао" шапутала је обасипајући ме пољупцима (трипут у заносу пољуби своју руку!), гаћице су лагано падале и Дијана извуче лако, грациозно, леву ногу и припијајући се настави, све неразумљивије и тише да говори: "немој!"
          Ватрено је узвраћала пољупце, дрхтећи, видно онемоћала, зацрвењена, понављајући као у бунилу: "не! не!"
           Гледала ме као у полусну, не видевши ме јасно, сва топла, изгубљена: "Немој, лепо те молим!" али без снаге и воље да се брани. Зашто би? Миловао сам је благо, пажљиво као да би првим грубљим покретом ишчилела крхка лепота богиње Дијане.  
          Допадало ми се немоћно опирање, без снаге за истинску, непорециву, одбрану.
          Предавала се миловању не схватајући сасвим шта чини. Дисала је убрзано, испрекидано, тражећи место које још није пољубила. Било их је све мање. Разум јој је говорио да се одупре, жеља је надјачавала.
         Природно је да тело тражи нежност и пажњу.
         Мислим да сам том неодољиво лепом телу пружао све што му припада.
Све време пазио сам да не осети избочину коју је чинио ужарени Мефисто. Хтео сам да га што дуже очекује, да пресвисне за њим. Кад ми се учини да је сазрео час тутнух јој у руку страшну жилу, девојачки сан, бич божји.
         Дијана га прихвати као у бунилу цимајући му кожу до бола. Пажљиво, да не пореметим чаролију, спустих је у фотељу и уверен да је било довољно предигре лагано продрех. У први мах осетих сасвим мали отпор, затим удобно сместих Мефиста у пуној снази и величини. Колико се Дијана страсно љубила толико је била, док сам улазио, мирна, готово бесвесна, полумртва. Па шта: мени је лепо, њој ће бити други пут. Ако буде другог пута.
         Пошто избацих прво семе схватих да би неко могао да наиђе. Дијана очигледно више ужива у љубљењу и миловању него коитусу па наумих да још једном, на брзака, свршим и хватам тутањ. Будем ли одуговлачио могу остати и без цигара.      
            Радио сам беспрекорно, уједначено, брзо и семе је изнова почело да куцка о топле зидове Дијанине маце. Како фотеља није тантра лежај, Дијани није било баш претерано удобно па сам још мало пулсирао у тој лепој пици, да не помисли да сам само хтео да се испразним. Док сам паковао Мефиста угледах крв на глансу.
           Нисам повређен.
           Дијана је навлачила гаћице.
           "Ниси рекла да си невина."
           "Било па прошло."
           "Како то да ниси спавала са својим дечком?"
           "Не знам. Једноставно, нисмо. Мислиш да је требало да му кажем, хајде, дефлориши ме, радознала сам да и то доживим. Чекала сам да се догоди са њим а, ето, десило се са тобом, непланирано. Хоћемо ли да организујемо симпозијум о невиности и како је превазићи?"
          Ужас. Кратка интимност и жена се, из основа, преобрази. "Извини."
          "Ништа. И то смо обавили. Баш ме је оптерећивало. Награда је у цигарама." Пружи ми два паковања 1492.
         "Ти то озбиљно?!"
          Пољуби ме. "Не буди на крај срца. Шалим се, наравно. Хајде, морамо напоље, вероватно се питају где сам."
         "Да те сачекам после посла?"
         "Немој. Тата ће доћи по мене. Чува ме. Шлогирао би се када би знао да сам спавала с његовим вршњаком."
         "Једном ће морати да се суочи с чињеницом да данас не може ни ругобу да сачува, а још мање такву лепотицу да држи под стакленим звоном."
          "Знаш, мама је пре удаје имала сексуалног искуства и то јој још није опростио. Зато мене чува, али, видиш и сам, вечерас му је пропа труд. Идемо."
           "Идемо сутра на Младенце?"
           "Најбоље је да сутра, кад пођеш, навратиш у клуб, па ћемо видети. Важи?"
           "Добро, мала. Чувај се."
          "Ћао, заводниче!" Цмокну ме. Слатко. Звучно. Драга је мачка Дијана.
          Узех са колица један коктел, свратих у тоалет и дезинфиковах мачора. Не могу, тек тако, неуредан, на улицу, ко зна шта може да налети.
         Сутрадан, да се не бих угрувао купујући посуђе, одлучих да Моники, коју сам те ноћи сањао и имао полуцију, подарим најлепши  букет који се може купити у граду.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања