Приче

Школа јахања

УШКЕ приче немају краја. Ловачке, риболовачке, војничке, љубавне. Мушки само лапрдају. Лагарије немају ни главе ни репа, али се мушки и даље, несмањеним темпом, надмећу, лажу и мажу, себи највише верују и диве се. Матрица је позната, увек иста: како смо лепи, моћни, неодољиви, ненадјебиви. Надимају се мушки, прсе.
                Сујетин надолази, све ће преплавити.
                Небески народ испреда бајке.
                Има, као и свуда, маштовитих, даровитих лажова.
                Има уверљивих. И сами верују својим лажима. Коме ће ако себи неће?

                Има болесних: не могу без лажи.
                Има будала: мисле да сви чекају само на њихове болесне маштарије.                     Пирка, као да милује, ветрић док испијам капућино на тераси Галерије. Кад конобар придје да наплати као да га је смрт послала. Не може се човек повратити од цене која је попут гиљотине.
                Бритка. Немилосрдна. Убитачна. Незадржива.
                Већ видим како се тобожњи пријатељи и зналци свих вештина просеравају над гробом ми. Заборављам мирис вискија, на коктеле више не мислим, не знам да ли ћу икад више моћи да приуштим освежавајући Caribian Love, маестрални Лонг Island Ice Tea са џином и румом, финском  вотком, кока колом и лимуном, сјајни Fasten seat belts или изврсни Flying Kangaroo коктел, да направим цех ко армијски буџет и не трепнем.
              Збогом, лепи дани, нема више коктела Hurricane, све нас сада другачији ураган урнише.
             Поједе нас време. Ниједно знање  – а бескорисна су највреднија – не може да помогне.
            Збогом црна мирисна амброзијо и сјактава вирџинијо! Све даље је уживање. И живот иде даље... све даље одавде. Ни капућино није за џабака мада треба пуно маште да би човек поверовао да стварно пије што је наручио.
            Овдашњи капућино није ни принет италијанском. Волим зналачки, с љубављу, припремљен јачи капућино од робусте с киселкастим укусом арабике, али где у овој саксији од државе расте жбун арабике, где дрво робусте?
            Дупла доза јаке, високопечене еспресо кафе, која попуњава трећину шире шоље, с мало млека додатим под паром, без какаоа и сличних слаткастих глупости на врху, чини добар капућино којим, у оскудним временима, замењујем све: порто, малагу, аликанте и мадеру, траминац, бургундац, шардоне, мушкат, пиво, виски, џин и вотку, коњак, прошле дане.
           Нисам – знали сте,  дабоме – задовољан капућином у Галерији али шта да радим, такав сам, никад задовољан. Знам, осећам, ускоро неће бити ни кафе. Ни цигуре, ни јечма. Зато ћутим и пијем што има. Док има. Ждерем се као месец, глумећи хладнокрвност, лежерност.
            Могао бих да наручим пастирску чорбу, пилећу салату са ананасом, девојачку плетеницу, рамстек Балкан или аргентински ћураско, тартар бифтек или шпиковани јагњећи бут. Могао бих али нећу јер не волим када ми кажу да баш то немају. Тешка су времена, знате. Знам, али нећу да знам. Дивљач је у шуми, блефери у кабинетима.
            Чујем да нам проминенти нуде корење као здраву храну.
            Трава је, као уинат, спржена. И да није, шта ћемо назиму?
            Једног дана опићу се да се наплатим за све муке.
            За суседним столом мушки брбљају.
            Мушке приче.
            Мука ми је.
            Надлагују се.
            Лажа и паралажа.
            За кафанским столом и у мушким причама очас крепа котао и девице буду поваљене.
            Пиће чини чуда, сујета такође. Када би мушке приче садржале атом истине све би женке ишле ошамућене и разјебане. Нико живи, традиционална медицина поготову, не би био у стању да их састави и врати у нормално стање. Бого мој, послао би нови потоп, кад би само знао како мушки јебу за кафанским столом.
            За столом испред мог женка покушава да мужјака наведе на праве теме. Говори му, до детаља, како се купа. Сом не капира.
            Не прислушкујем, прегласни су. Ова земља нема тајни. Треба знати шта је истина, одвојити просо од пепела, сан од јаве, разликовати џентлмене  од болесника што се осушише од онаније. То је посао за Баш Челика.
            Пијанци урлају улицом Друже Тито, скренусмо ти с пута, сад нас јаше и курта и мурта.
            То су, ваљда, они што су раније причали виц о љубичици од сто кила па годинама гледали пучину у присуству власти. Ништа се, у овој земљи, не мења тако брзо као закони и политичка убеђења. Крилатица о циганину и коњу застарела је. Друга времена, други обичаји.
            И ја знам једну масовну песмицу на исти глас: Друже Тито, љубичице жута, зима дошла а ја без капута! Зимус сам је певао из свег гласа, али није помогло.
            "Рибица се", каже, "пере шампоном. Ја користим увозни. Одличан је Action."
            Тип клима главом. Ваљда мисли: Јеботе, ова је баш школована риба. Знао сам типа који је прао зубе каладонтом extra. Да, рекох му у погодној прилици, пазећи да га не увредим, и ја користим каладонт екстра. Јесте, сложи се, у трену схвативши на шта циљам, пише екстра али ми кажемо ехтра. Па, нека ти буде.
            "Прво је млаком водом благо истуширам, свуда и изнутра, онда шампон сипам у руку, истрљам га добро па пажљиво ставим на рибицу."
            Мени се, богме, диже на овакве приче, слатке су мирисне бибице.
Сад је маче нашло да прича како се пирка! Половини Галерије нарасли уши ко сателитске антене, само што не ударе шлајф. Мушки. Семе им цурка низ ногу.
            Мала и даље ћерета како јој прија топла вода. Узбуди се кад тушира пичић. Коме не прија свила влажне вршњакиње?!
            Мора да јој је рибица изнутра свиласта. Нежна. Мелем за кару.
            Тужни пичић залуд троши сјајан шампон који даје кожи мекоћу и не суши је као домаћа хемија па пица буде храпава попут крављег језика.
            Упорна је мала као чапља док вреба плен.
            Тип је баш кедер. Дудук. Дурдубак. Хладан ко пецарош.
            Дође ми да добацим кретену да учини нешто, мала се натиче као да се разбуктао шумски пожар. Ту вода не помаже.
           Учини што је неопходно или се склони!
            Школа за јебаче била би златни рудник када се сомови не би устручавали да је похађају.
           Пре би да им човек бркне у око него да признају да немају појма о женама.
           О љубави. О половима.
           Немачка женска ревија Пријатељица распитала се код готово четири хиљаде мушкараца какви су љубавници. Очајни, наравно: мање од половине испитаника усудило се да себе сматра добрим љубавником.
            Шта је ово? Све се изопачило. Раније је било више самоуверених, макар и без покрића. Све више мушких верује да пица има зубе. Па, нека је воде стоматологу који и тако зубе само ваде јер немају чиме да их поправљају! Више од половине испитаника, док се решава на интимност разједено је сумњом да ли ће моћи да удовољи партнеру. Трећина, од 18 до 29 година, признала је да је већ доживела разочарање.
            Све већи број Немаца мисли да је непривлачно. Истовремено 62 одсто милитантних шкембастих пивопија чине хомићи, а 36 одсто жена не воли да свог мушкарца (не себе!) дели са још једним мужјаком! Како да га дели када није довољан ни за њу?! Изгубили су самопоуздање, а знање о женској психологији и потребама никада нису стекли држећи да је неважно.
            За мушку несигурност криве су управо жене. Нестрпљиве су да буду, одмах, потпуно задовољене. Очекују од мужјака да буде секс машина, да зна шта јој је потребно и како да јој то пружи. Полако даме, мушки су преосетљиви, рањиви. С њима треба пажљиво, деликатно им изложити властите потребе и жеље иначе ће ефекти бити супротни. Зато мушки беже у снове, у приче и лажи.
            Такозвани мушкарац одвуче, први пут, жену у кревет, звизне јој један шампионски метак од десет секунди и мисли да је баџа. Жена само што не прецркне од муке и незадовољства. Оде у купатило да се пљусне киптећи од беса. Онда, вероватно, помисли да још није све изгубљено, да јој се партенр повратио, врати се, дограби скврчен фалус, јадничка, промуља га и кад се после приличног труда малчице укрути зајаше мужјака. Онај ни да зине од изненађења. Препаднут је и очас сврши.
            Сад је, ваљда, јасно зашто се мушкарци боје предузимљивих жена. Није повређена само њихова крхка сујета већ је у добраној опасности мушкост. Шта ако ова роспија настави да узима мушкарца као аспирин кад год је засврби међу ногама, чим јој се пробуди жеља, прострује жмарци и топлота телом.
            Мушкарац је на најбољем путу да откаже.
            Можда и за сва времена. Ужас!
            Пуни се тераса Галерије. Пролеће је дошло свима, подједнако.
            Пијанци проширују репертоар. Урлају из свег гласа: Друже Тито, љубичице бела, пролеће је а ми без ципела.
            Навући ће запаљење плућа.
            Град је живнуо. Излазимо из љуштура, тешке одеће, из кућа.
            Бацили смо, за леђа, зиму, надамо се бољитку. Има, у нама, још места за снове. Живимо од лажи.
            Сад почиње лов на женке. Оно зимус било је тек колико да се одржи кондиција и мада ловостај не постоји пролеће је чекани час. Већ чујем цвркут неодољиве птичице. Шева је весела, попут вожње у забавном парку где одбаците бриге, платите карту да се провезете кроз све станице и да гледате и уживате у вреви, шаренилу и светлима око себе... а осим тога, то је једина забава у граду. И ко би хтео не би могао да је одбаци.
            Најгоре су прошли они који нису хтели кад су могли.
            Ко сад да им помогне: хтели би, а не могу.
            У двадесетим низашта није касно. А може да буде.
            У педесетим за све је касно, а не мора да буде.
            Жена у педесетим, дајем вам бесплатан рецепт из програма почетног курса школе за напредне јахаче, ако лотосову дршку или цвет згњечи у млеку, од тога умеси ситне кугле и увуче дубоко у свој ружин грм биће свежа као девица.
            Онда настаје проблем: треба наћи младог, издржљивог јахача који зна шта може да пружи жена зрелих година, жена која је дуго чекала. Такве највише дају, могу да подуче, умеју да обдаре љубавника, поштују га. Обожавају!
             Нескромне се лако дају. Певачице воле да их милују споља и изнутра. Говорљиве чезну да им мушкарац запуши уста. Сиромашној је шева мила. Хладне  себе стално проверавају. Жене импотентног мужа, таквих је небројено, оног који више воли да једе, суровог, примитивног у опхођењу, нижег, старијег, позера... пре скину гаћице него што уста отворе.
И кад кажу не, кажу да.
            Жене које су вазда на капији или избаце близнакиње преко симса, чуче на прозору као жене отправника возова, чекајући да их неко угледа, запази и повали док не оде воз!
            Чекање је дуго па немају стрпљења за пробирање. Мушки не маре хировите жене, склањају се подједнако као и од паметних а оне, више од свега, воле да их мужјак заскочи, преврне, разврне, преполови.
           Незадовољене жене су хировите! Паметне су усамљене.
           Несрећнице без деце жељу утапају у сексу, поготову ако им муж
непрестано, неодмерено, грубо пребацује да су јалове а то, наравно, нема веза са његовом стерилношћу. Лако је, тврди градиво моје будуће школе за напредне јахаче, повалити хвалисавицу. Тешко се од ње решити. Лепо је зајахати детињасту женицу. Њој је увек као први пут. Стално нешто открива, свему се радује, фалусу поготову, бескрајно. Како је леп, цвркуће, како је чврст, како гладак? Како се диже?! Има ли кост у средини?
             Уседелице, додајем на крају часа, пре него што звони за одмор, више воле мушку жилу од свега на свету.
            После одмора разговараћемо о начину прилажења.
            Тако је то, одиста. Ко не верује нека проба. Одмах. Не каже залуд песма:  нека буде вечерас што ће бити јесенас. Ко да чека, док време лети?
Латини су много пута упозорили да ће доћи време када ће се наши потомци чудити што тако јасне ствари нисмо знали.
            Ум за морем, смрт за вратом.
            Ако можеш жену данас да имаш, не остављај за сутра.
            Да је женама гуза топлија риба би им се брзо покварила.
            Гвожђе се кује док је вруће. Не зна дан шта носи ноћ. Мудар је народ.
            Ко има уши нека чује.
            "Ја сам жена, он је мушкарац и природно је да се јашимо" чујем како, без много речи и барокних украса који скривају суштину, отворено, једноставно, недвосмислено, чак просто, гласније него што добар укус може да поднесе, млада жена, испијајући капућино – шик је пити га – излаже пријатељици животни резон и разлоге везе са неким ко је одсутан, али је у причи жив, веома.
             Чујем  како јој се пријатељица разметно кикоће.  Потпуно је разумем: и сама би да се, с раног пролећа, натакне како приличи. Вероватно већ жмићка. Схватам да би се кресала, нема у томе ничег лошег али, вероватно, у овом часу, није јој при пици одговарајући џокеј. Ништа за то. Снаћи ће се ако зна шта јој треба. Чујем је док се смеје широко, издашно, отворено и почињем да је замишљам на свом Мефисту  који се, лагано, мешкољи.
            Прија нам тај смех.
            "Физички је шева здрава", звонко говори млада жена као да, пред огледалом, вежба говор за наступ пред општинском секцијом жена за 8. март, "а психички ми је потребна. То је", наставља не чекајући да види утисак и већ је пола терасе пажљиво ослушкује мада она, занесена у причу у којој очигледно ужива као и самој љубави, ништа не примећује, "потреба сваке физички здраве жене. Мени прија, стварно ми је потребна и не видим зашто бих то скривала од свог младића."
            И од гостију Галерије, млада дамо.
            Неудата је, значи. Не, нисам пуританац, само закључујем. Не замерам него подржавам. За столом до мог мушкарци испредају своје приче, по обичају незанимљиве, лажљиве, извештачене, нарцисоидне, грубе које ме ометају да помно пратим разговор младих дама.
            Покушавам, дискретно, колико је могуће, да се окренем и осмотрим
младо месо.
            "Волим јеб јер у њему постајем разуздана и слободна. Чулна сам, волим да се осећам слободном, страственом, разумеш."  
            Лако је разумети њене прохтеве. Нормални су. Али, како разумети све те мушкарчине, хвалисавце, пуне прича, лажи, опсена, док се уљуљкују, а женке чекају, чезну узнемирене, топле, податне.
            Зар не знају да је лако задовољити жену уморну од ходања, после тешког рада, дуге паузе, у месецу после порођаја, о првим месецима трудноће и да не говорим, ни помислити не смем колико им је, када је најпотребније, ускраћено миловања, пажње, мушког тела у свом, разнеженом због предстојећег материнства.
Мушки губе време, пресипају празне приче, а жене су тужне, малаксале, поспане и податне као пун месец.
              Све те веселе жене у Галерији што, повремено, глуме стидљивост и неупућеност, мислећи да  мушкима годи, желе их, још како их желе. Лако је познати жену којој предстоји менструација или је управо прошла. И пре и после, макар пре била нервозна, а после малаксала, жели да се да. Предавање опушта дајући осећај жељености, испуњава задовољством. Пролеће је грануло, још недовољно топло и мирисно, али током читавог периода жене трагају за мужјацима. Најизраженија је жеља док грми, сева и киша пада. Када се то, молим, дешава? Читавог пролећа, наравно.
             Мушки причају досадне приче. Прежвакавају празан живот.
             У женски живот долазе и одлазе као да имају карту за кружну вожњу. Зато неке жене губе интерес за секс. Изнова почети? Не, хвала. Ко још мари за једноставан мушки образац: такни, пољуби, окуси, појеби.
            Мала и даље прича како негује пицу. Мушки део Галерије је у трансу.
            "Често мастурбирам", каже. Све покушава; узман – мајмун не реагује. Или је оперисан или га треба прегледати.
            "Обично то радим електричном четкицом за зубе. На четкицу ставим мокру марамицу и клиторос навлажим кремом. Лежим на леђима растављених ногу. Левом руком размакнем усмине да изложим клиторис, а десном држим четкицу и нежно је притискам на клиторис. Ипак, без маштања се не узбудим довољно."
            Не машташ, ваљда, о кретену коме се узаман повераваш! Губиш
време, мала моја. Сом има више среће но памети и никад те неће опалити.
            Да ли мушки данас пречесто одлазе у тоалет или ми се чини! У току је, изгледа, општинско такмичење у онанији. Напред момци, нипошто не одустајте! У дркању је спас.
            "Гледај, буразеру", помислим да се тип мени обраћа, али се варам. Чова је само прегласан, комотан, "то је риба о којој сам ти причао да се супер кара!"
             "Њу си туцао?!" одушевљава му се пајташ.
            "Њу!" каже баџа пуних уста. "У клозету Галерије."
             "Јеботе" свршава наивко, "чуо сам да је нимфа."
            "Јесте" сложи се јебач који се уверио у истинитост чаршијске приче у ресторанском тоалету.
            Осврнем се да видим чудо природе и, наравно, још једном се уверим да мушком хвалисању и незнању нема краја.
            Галеријом језди као ослободилац мртва риба. Не верујем да је, за месец дана, од како сам је карао, једном и никад више (жив човек греши!) толико напредовала у уметности вођења љубави да тип за суседним столом усред ресторана падне у транс.
            Риба је изгубљен случај, мртваја, устајало месо, клада. Кара се зато што је, ваљда, чула да тако треба. Која, црна, нимфа? У животу нисам срео неспретнију и хладнију жену, а онај самозвани мушкарац запенушио о супер карању.
            Не може човек да живи од блефера.
            Сутра ћу регистровати школу за напредне јахаче.
            Последњи је час.
            Жене ће ми дићи споменик, а мушкима ће се дићи у космосу изгубљени пенис. Напеднији полазници знаће како да га употребе и убудуће разликовати празне приче од искуства виртуоза, и праве уметнице на фалусу од мртвих риба.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања