Приче

Кога то још занима

ОШ нисам спустио перо на папир, намеран да испишем причу, и већ се читалац, који се меша у све, мешкољи: Чему љубавне приче!? Све знамо. Час је да се успротивим! Ни свој живот не знамо, како ћемо туђи? То више нема никаквог смисла.
Најзад, не исписујем празне приче већ истину, животну, ону која се само наставља, а ако се ишта понови то су, по правилу, најгори тренуци.

Читаоца занима политика, судбина света, космички проблеми, на себе заборавља. Талес је бројећи звезде пао у јарак! Зар није природније гледати испред себе.  
        
     Љубав jе наша прича, поручују они о којима ће још бити речи. И додају: говори о нама, осликава нас, води и држи. Све остало трице су и кучине.
             Застанем. Горка је мука писање.
             Али, дописујем, кога, још, занима истина?
             Ако ништа друго, љубав се мора прихватити као компромис. Неће наудити, може помоћи. Чак се и медицина ослања на веру да лечење неће шкодити; помогне ли   још боље.
             Љубав је моћан лек, ако се троши с мером. Чак се и речи тање од неумерене
употребе, постају провидне, прозирне, одбојне, бљутаве. Кидају се, пуцају везе, нагло престају велике љубави. Тако све пролази.Опрезно, молим, с речима и не понављајте, ако нисте сигурни, као бесловесни папагај: Волим те! Одвајајте речи од фраза. Трудите се да тај, и сваки други исказ, буде истинит да вас не преплави горак укус лажи у устима.
            Лако је саветовати, чујем како неко мрмља, тешко је савета се држати.
            Знам.
            Нико није ни покушао да се савета држи. Свако је најпаметнији.
            Када би човек говорио само сушту истину, брзо би понестало речи. И то је истина.
            Јелена шетка по соби у готово провидној хаљини. Као да изазива. Када прође поред прозора сунце је помилује и оцрта лепе облике. Та слика ми годи. Повремено протрљам међуножје.  Али, морам прво да довршим причу.
           Речи, речи, речи! Треба научити њихову цену. Кажу да је исти Талес, дакле Милећанин, онај коме приписују да је рекао Упознај самог себе написао стих Многе речи не откривају разум а таоизам учи да истинске речи не морају да буду пробране, нити су пробране увек истините. Није, ваљда, само Конфуције рекао да мрзи брбљив свет!
Велика је разлика између добра и зла, мала између да и не.
            Више је глава пало од речи него од мача.
            Неспоразумима, због речи, броја се не зна.
           Све је у речима.
           Боље је оћутати па се кајати него рећи па се стидети.
           Ето, знам и то, још је остало да научим да се имајући на уму ту мисао, њоме руководим. Можда ћу једном успети, али успети једном је пораз. Ни успети сваки пут није успех.
           Јелена се нагиње, чита ми преко рамена. Њени топли сисићи –  са минијатурним, прћастим, брадавицама, које на врхунцу уживања достигну тек величину биберовог зрна, а осетљивим на сваки, особито овлашни додир –  належу ми на плећа говорећи веселим језиком љубави.
            Деконцентрише ме њен дах и узбуђује близина.
            Свесна је тога, о да.
            Провоцира ме, одмерава снагу.
            Три месеца смо заједно, премало да бисмо се заситили једно другог, недовољно да бисмо знали шта други, у одређеним ситуацијама, мисли и осећа. Сам поглед на Јеленине голубице васкрсава мртве. Не видим их, јасно, али осећам одвише пластично да бих остао миран.
            Јеленини бокови ошамућују. Ход излуђује. Жена је, потпуно. Изазовна, пожељна, умиљата. Њена близина напиње сваки уд. Забацујем главу умиљавајући се о њен дуги, глатки, млади врат. Остављам перо и обујмљујем јој ноне, најпре листове, потом, када почне да се мешкољи, идем ка бутинама.
           За тренутак мислим да ли да јој одигнем лагану хаљину, која више открива него што скрива, изазива жељу и напиње уд. Одустанем у истом трену: можда би било грубо, нападно. Не треба је плашити.
            Лагано, као да масирам, стежем јој дупенце док се мешкољи.
            "Шпијунираш, мала."
            "Речи, речи, речи", чита наглас. "Може ли се без речи?"
            "И Ева је Адаму речима понудила јабуку", кажем стежући јој чврсту гузу.
            "Хеј!" гуче малена топећи се од милине "не почињи ако немаш времена!"
            "За тебе га, лутко, увек имам."
            "Не троши речи" каже мазно увлачећи ми руку под кошуљу док је другом откопчава. Љуби ми раме, врат, грицка ухо. Покушавам да је уједем за јабучицу.               
            Измигољи се и угура језик у ухо. Жмарци ми пројурише телом. Окрећем се сасвим зажареној женки, настојим да јој устима дограбим сисић. Вршак јој изазовно штрчи, зове, мами.      
            "Лакше, јој, лакше. То боли." Хоће да ми одгурне главу, да ме одвоји од својих дуда, које, распаљен, гризем преко хаљине али нема снаге.
            Откопчам јој хаљину и цветићи, ослобођени вела тајне који их је дотле овлаш скривао, искочише на светлост, ударе ми у лице. Благо јој стискам брежуљке, док их гура у моје незнатно топлије шаке. Належе на шаке, мешкољећи се. Сада јој ниједан део тела не мирује.
           Палацам језиком и драшкам малене брадавице док се сасвим не учврсте, онда сишем једну па другу, наизменично; не могу да се задржим на једној.
           Јелена врти гузом, стеже ми ногу својим дугим бутинама.
           Језици нам се преплићу, ако овако наставимо везаћемо их у чвор па нас ни Александар Македонски не би могао одвојити. Љубимо се час дивље, незадрживо, насрћемо једно на друго као звери у игри, час благо као а нас поветарац милује.
          Нестрпљив сам, уд хоће да ми прсне.
          Најзад ми откопчала и последње дугме кошуље, свуче је  спусти на под.
          Покушавам да је ослободим хаљине, али не иде баш сасвим без проблема. q
          Станем да предахнем, размислим.
          Јелена лагано излази из хаљине као Венера из мора.
         Гледам је док свлачи хаљину преко главе, руке су јој у ваздуху,   пазуха су јој беспрекорно обријана и напудерисана, намирисана. Упијам лепо, крхко тело док стоји преда мном спремно да ме прими у се.
         Свукла је хаљину, нема времена да је слаже, театрално је баца на под, маше рукама имитирајући лет, смеши се и притрчава ми, на другој страни лежи моја кошуља, а језик ми је већ дубоко у Јелениним топлим, слатким устима.
         Откопчава ми опасач, отвара шлиц –  прилично спретно –   и једним потезом свлачи ме до коже. Нема времена за губљење.
         Дижем је и љубим, затим је узимам у наручје и носим до постеље.
         Љубимо се још неко време, сасвим кратко, превише сам узбуђен, не могу дуго још да чекам.
         Изненађен сам да се није довољно овлажила, али сада нема узмицања, не продирем баш лако, повремено ме засецају длачице, сува је, невероватно, кажем себи, како је могуће да после свега остане тако сува, чудим се, како је то могуће, понављам у себи, како је могуће, зар се нисмо довољно миловали, па имала је времена, жене су непредвидиве и хладне, само глуме, фолирају, зар мисле да су мушкарци толике будале да све прогутају. Наравно, после ће ми пребацити да сам журио.
        Данас је некако хладна.
        Осећам се некако глупо, као да га мувам у гумену лутку у којој вода није довољно загрејана. Јелена ме гледа, хладна и мирна. Шта се догодило? Куда је одлутала?
Обично дуго после врхунца не може да отвори очи, гори, сва се зажари, а њени продорни крици чују се неколико спратова, преплаве читаву зграду, можда, чак, ни околне зграде не оставе сасвим нетакнутим, све дигну на ноге и изазову свађе међу супружницима. Знам, неки су ми се жалили. Молили су да будемо тиши, жене слушају, деца питају шта се збива. Где је то сада?      
        Глупо се осећам. Због Јеленине мирноће не могу ни да доживим врхунац.
        Да је силујем бар би се отимала, овако лежи као клада.
        Милујем је,  покушавам да је пробудим, али она ме само гледа.
        С мржњом, рекао бих.
        Станем.
       "Који ти је курац, данас?"
       Гледа ме. Ћути. Као да ме не чује.
       Одгурне ме. "Доста је било", каже.
       Вала и мени је доста, попиздим и устанем.
       "Лепше би ми било да карам фрижидер!" кажем бесно.
       "Вибратор има више осећања", каже Јелена, окрене се на стомак и зарида.
       Не разумем, стварно не разумем у чему је ствар.
       Хоћеш ли већ једном рећи у чему је проблем!?"
       Не одговара. Тресе се. Плаче.
       Губим стрпљење.
       Има лепу гузу.
       Кажипрстом пређем између полутки и преко усмина.
       Скочи као опарена. "Остави ме на миру!" врисне.
       Ако ми пукне филм изгазићу је. Не треба ми још много.
       "Хоћеш ми рећи истину?"
       Ћути.
       "Теби говорим!" заурлам.
       Окрене се, обрише сузе, гледа ме. "Шта хоћеш од мене?!"
       "Да разговарамо. Хоћу истину. Хоћу да знам шта не ваља."
       "Речи, речи, речи, сам си написао. Кога још занима истина? И то је из твоје приче. Шта ће ти истина? Талес је пао у јарак, написао си, зато што није гледао испред себе. А где ти гледаш? У шта?"
       "У тебе, душо. Ја сам пао у твој јарак." Зезам се да бих прикрио да још нисам схватио на шта циља.
       "Управо тако: пао си. Без осећања, без нежности. Само си пао. У тебе, душо", имитира ме, "у тебе, душо! Све вулгаризујеш. Разбацујеш се празним речима. О њима ниси још ништа написао. О речима које звече, јер ништа не значе."
       "Шта није добро у мојој причи?"
       "Није реч о причи већ о теби."
       "Молим? Нисам добар!"
       "Никада нећеш схватити да је жени потребна нежност."
       "Зар ти је не пружам довољно?"
       "Шалиш се. Знаш ли каква је твоја предигра? Желиш ли истину, ти, који на њој инсистираш? Желиш ли је? Реци!"
       "Шта фали мојој предигри?"
       "Само то што изгледа као да мастурбираш с боксерском рукавицом."
        Занемео сам.
        "А ти се јебеш као цепаница!" Морао сам да узвратим истом мером.
        "Наравно", одвратила је с миром који ме је излуђивао "да ли је мени потребан климакс, да ли си се икад запитао?"
        После таквог разговора стварно ми није до жене.
        Оставио сам је без одговора. Шта да јој кажем. Да ме замара да мислим на то када ће да сврши, да ме мрзи да се уздржавам када ми дође. Зашто се не усклади са мном? То је питање на које очекујем одговор.
        Истуширао сам се, обукао, отворио флашу пива и, још љут, не погледавши је, наставио да пишем: Јелена се нагиње, чита ми преко рамена. Њени топли сисићи –  са минијатурним, прћастим брадавицама, које на врхунцу уживања достигну тек величину биберовог зрна, а осетљивим на сваки, особито овлашни додир –  належу ми на плећа говорећи веселим језиком љубави.
       Деконцентрише ме Јеленин дах и узбуђује близина.
       Свесна је тога, о да.       
       Провоцира ме, одмерава снагу.
       Три месеца смо заједно, премало да бисмо се заситили једно другог, недовољно да бисмо знали шта други, у одређеним ситуацијама, мисли и осећа. Сам поглед на Јеленине голубице васкрсава мртве. Не видим их, јасно, али осећам одвише пластично да бих остао миран.
       Јеленини бокови ошамућују. Ход излуђује. Жена је, потпуно. Изазовна, пожељна, умиљата. Њена близина напиње сваки уд. Забацујем главу умиљавајући се о њен дуги, глатки, млади врат. Остављам перо и обујмљујем јој ноне, најпре листове, потом, када почне да се мешкољи, идем ка бутинама.
       За тренутак мислим да ли да јој одигнем лагану хаљину, која више открива него што скрива, изазива жељу и напиње уд. Можда би било грубо, помислим, нападно. Не треба је плашити.
      Лагано, као да масирам, стежем јој дупенце док се мешкољи.
      маестро Мефисто ми се лагано диже. Осврнем се да видим шта ради Јелена.
      Покрила се фротиром и заспала.  Добро је, бар ћу на миру да окончам причу.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања