Приче

Нешто недостаје за добру љубавну причу

ЕТАР ме погледа чакарастим очима загрмевши као светaц на рођендан 2. августа.  
   "Буразеру, пописмо и божју кишу."
   "Вала, пописмо."
            Поносили смо се.
            У Ајови више не беше пива ни за лек.
            Успех је, макар у оскудним временима, оставити Ајову без пива.
            Када Петар исказа задовољство примитивно подригнувши чаше готово поскочише иза шанкерових леђа.
            Момак се, бришући шанк, гадљиво намршти.

            Петар је задовољан пљескао по трбушини, по мешини која је прихватила хектолитре пива и изобличила пивопију до непрепознавања.
            Изнебуха:  "Буразеру, што ти не дођеш код нас за коректора?"
            Месецима сам се злопатио покушавајући да нађем какав послић, али ми коректура, стварно, није падала на ум. Више сам волео да носим џакове или мешам малтер него да ловим словне грешке. Код малтера је ситуација јасна, односи такође: зна се ко коси, ко воду носи. На толико песка оволико воде и онолико цемента. Није лако, али искључује понижавање пред сујетним ауторима и њиховим кочоперним женама.
            Само даље од коректуре. Драже ми је да будем без посла, поготову ако имам коју цркавицу за пиво у хладовинастој башти Ајове него да ми очи исцуре над бедно плаћеном коректуром имбецилних текстова графомана.
            Моје коректорско искуство обилује ситним али битним поразима и грешкама. Нису баш типа краљица се, бурно поздрављена од народа, испрцала са свитом и посадом али грешке су грешке. Уистину имао сам три које памтим и какво је време било не знам да ли сам се извукао.
            Све су биле у истом броју новина и на најопаснијем месту: у честиткама за државни празник. Две су биле у имену улице. У једној је писало маршала Мита, у другој машала Тита. Имао сам и једну с промењеним именом и презименом – које нипошто није смело ту да се нађе – председника државе и врховног команданта. Како нисам приметио? Био је то празнични број на много додатних страна, посла је било одвише и честитке нисам стигао да проверим.
            Таква грешка не би прошла да сам ваљано одрадио посао!
            Било је очигледно да грешка није случајна. Словослагач је злоупотребио обим посла знајући да један коректор не може да постигне све да прочита како треба. Можда је био алкохолисан, можда незадовољан, бунтовник с разлогом или без, али свакако кукавица без снаге да се отворено супротстави.  Грешка би у нормалном времену била безазлена, али време  је било  сулудо, а најблажа последица могла је бити губитак посла с вишегодишњом стигмом и беспослицом.
           И док се за прве две могло – уз много добре воље – рећи да су коректорски превид без задње намере, трећа је била довољна за вишегодишњу робију. Грешка се догодила на најбесмисленијем месту – у плаћеној празничној честитки и вероватно је због тога прошла незапажено. Честитки је било безброј, штамапне су крупним слогом и није их ваљда читао ни јавни тужилац који је по дужности проверавао свако слово у новинама. То што је грешка била у честиткама посебно је било опасно јер би квалификација оптужбе била тежа, а казна драконска. Каква је опасност претила довољно говори то што сам је истиснуо из памћења.
            Да је примећено, најмања казна била би забрана новина, можда и трајна. Други корак био би затвор за све који су на било који начин сумњиви: главни уредник, технички уредник, коректор, словослагач. Губитак посла, чак и тог с бедном накнадном, често хонорарном, подразумевао се.
            Толико ми се коректура огадила да сам почео да привиђам грешке и где их никад није било.
            "Буразеру, коректор ми је потребан ко..." Очекивао сам да каже пиво и био бих сигуран да му је догорело до ноката, али Петар, наједном, застаде не довршивши мисао. Протресао је криглу и усркао пену.
            "Силан посао, а коректора ни свећом да нађеш. Писмен си човек, имаш искуство с коректуром, чуо сам са разних страна да грешке налазиш и летимичним погледом у текстовима које су прошле многе коректуре и не видим шта би ти фалило у штампарији."
            "Пиће", кажем.
            "Буразеру, нема поштене и јебене. Узми или остави. Ја овде пијем, а тамо радим. Дете, дај још једну туру."
            Заборавио је да смо све попили.
            Шанкер га погледа с висине. "Желите!?"
            "Пиво, бре!"
            "Нема више пива."
            Петар се избечи: "Буразеру, овде више нема шта да се пије. Шта ћемо овде, а?!"
            У праву је. Мењамо локал.
            Само што се, излазећи из мирисне оазе Ајове, не сударисмо са женом чија прилика је већ почела да ме прогања. Сретао сам је свакодневно. Кренуо бих по новине: ишла ми је усусрет. Пошао бих на јутарњу кафу: прво бих њу срео.
            Готово ниједан доручак ми не прође без сусрета са незнанком.
           Испрва бих помислио гле, опет она али, заправо, нисам придавао значај чињеници да не прође дан без сусрета. Случајно или не, свакодневно сам је сретао.               
           Могао сам, као што деца чине, да жмурим док се мимоилазимо али не верујем да би ишта изменило: била је ту, осећао сам јој мирис тела. Пре или касније морао сам да обратим пажњу и на појаву.
            Почео сам да размишљам о тој жени, да удишем мирис, да је очекујем.
            Наједном излазећи из куће изненађен открих да размишљам о незнанки. Хоћу ли је данас срести.
            Нисам могао себи да објасним зашто ме та жена, и мисао на њу, опседа. Ако је то хтела, успела је, још како.
           Можда умишљам да сусрети нису случајни! Потребно је много енергије и стрпљења да би се наше свакодневне путање укрстиле. И нечастиви би морао итекако да поради на томе.
            О, да.
            Мрзи ме да се окрећем за женама.
            Гледам их док ми иду у сусрет, у мислима их за трен свучем, а позадину могу да замислим. То је сва филозофија. Чему напор окретања, зашто показивати свету своје мисли? Жена која пролази и тако неће знати да сте се окренули, а свесна је да је очима свлачите. Паметној жени не треба понављати.
            Интелигентан мушкарац умеће да процени шансе. Све друго губљење је времена.
            Петар не издржа. Окрете се, поведе и умало не тресну о излог Ајове. Мислио сам да воли само пиво, али, потпуно га разумем, ни испосници нису имуни на жене.
Ко ће им одолети?
             Зар монаси не обожавају Марију?
             "Буразеру", загрнуцу се "види како ова меша!"
            Жена која ме је прогонила прође њишући боковима. Некако необично хода, бутине јој се дотичу, чује се трење ликре или ја умишљам. Ништа ме не би изненадило. Мушки понекад халуцинирају.
            Отуд, најчешће, неспоразуми са женама.
            Биће неколико дана како почех, сам враг би га знао зашто, интензивно да мислим на незнанку. Гледала ме је баш безобразно, продорно, мало дивље, изазивајуће, мада, истини за вољу, некако с висине, гордо.
            Понекад их, стварно, не разумем. Жене у сусрету са непознатим мушкарцем порумене само у причама, а мало која тако пиљи у очи као ова. Још ће ми бити непријатно, склањаћу поглед као пас пред разгоропађеним господаром.
            Много тога ме је мучило, питања су се низала без одговора.
            Шта ако тако гледа читав град, сваког пролазника, мушко и женско.
            Ако навучем психопату на врат?! Боље би ми било да седим с миром.
            Пролазећи окрзну ме раменом. Више бих волео да ме је такла боком мада реагујем на сваки додир, на поглед, мисао, дах, ковит ваздуха. Да ме је, овлаш, само малчице, тек колико да јој наслутим близину, дарнула боком: одох ја! Нико ме више не задржа!
            Трен један бејах у недоумици да ли да кренем за мирисом незнанке. Петар је, као медвед, ухватио равнотежу. Брундао је нешто о пиву и санкцијама. О блокади.               
            "Чуј, стари. Размислићу о понуди за коректуру. Видећемо се!"
            "Чекај, бре, идемо на пиво у Казабланку или Рио."
            "Други пут", довикнух, "немам више времена." Понекад ми тако, из чиста мира, дође да цитирам песнике. Једноставно ми излети. Шта да радим када су песници све опевали па љубав постаје научена лекција. Шта рећи вољеном бићу у часу када звезде падају, када се образи жаре? Зар стихове знане!? То, онда песници уместо нас љубав воде! Само ми фали да незнанка почне да декламује Десанку Максимовић па да комплетирам одабрана дела.
            Ударио бих у модерну лиру, очију твојих да није, па руку твојих да није, па смеха твога да нема, па ти би се и младом вуку могла дати, па да би те видела трска је порасла за два коленца, па хоћу да твоја тајна постане моја, све док не каже, макар неразговетно, ноћас ћу ти дати, када вече падне. То, најчешће, пали, обара, свлачи кожу. Тек на крају, као што балкански ред налаже, почело би оно знано и прозаично: прошла је љубав, стишале се страсти и врати ми моје крпице од жежене наде.
            Ипак, шалу на страну, кад се сетим једне песме, постајем одлучан, диваљ и сетан истовремено:
            На свету има много дивних жена,
            у хиљаду градова, у сваком можда једна,
            што могла би нас волет, чежње наше сена,
            а не знајућ нас умрет ће њена уста жедна.
            Помислим: то је она што на ме чека, само ме не препознаје, није свесна моје присутности. Треба јој дати знак да би веровала чулима. И  - ето ме! Ни течним азотом не може да ме се отресе и охлади ме.
            "А да одемо до..." губе се речи мог пајтоса. Када су жене у близини, оглувим за све друго, чак и за пиво немам воље. Данас је пива било превише, сада ме занима само животни сок који жене бескрајно примамљиво точе.
О, да, жене, жене!
            Идем за незнанком. Шпартамо град уздуж и попреко. Застаје, гледа излоге, премешта се с ноге на ногу, улази у продавнице, мислим да пиљи у све мушкарце редом, али се, попут неких жена, не обазире на добацивања, не осврће се ни за мушким ни за женским док је пратим у стопу. Као да нема циља, осим да иде, иде, иде.
Можда, помислим, зна да је пратим и сада ме излуђује дугим шетњама.
            Ако овако сваког дана шпарта градом онда, збиља, није чудо да се свакодневно срећемо. Колико ли је мушкараца у граду опседнуто мишљу да је поново сретне верујући да само њега чека.
            Незнанка уђе у посластичарницу Ливерпул, ја за њом, мада не марим такве локале.
             Пијемо кафу, свако за својим столом.
             Гледамо се, али као да гледа кроз мене.
            Узмем своју кафу и примакнем се. Сада се наши столови готово додирују, а ми смо и даље застрашујуће далеко. Незнанка сребрном кашиком меша кафу да се шећер растопи и, најзад, ухватим јој смешак!
            Али – нити је мени нити икоме у посластичарници та милост упућена.
            Никога не примећује – ни мене.
            Спушта кашичицу и  – да ли ме уши варају –  цвили, тихо, као да јеца. Скочих од свог стола, претурих, нехотично, шољицу која слете на дебели итисон и прискочих незнанки.
            "Није вам добро?"
            Погледа ме некако необично, као да ме не види, изненађена што уопште постојим.
            Ухватим је за руку. Зној.
            Пипнем јој чело. Жар.
            Образи горе.
            "Позваћу лекара!"
             Задржа ме ухвативши ме, као у полусну, за руку: "Не, молим вас, не."
            "Али", кажем, "није вам добро."
            "Не, молим вас, одлично се осећам. Није ми ништа."
            Збиља, мало се повратила, као да јој се и поглед избистрио.
            Неко је узео шољу са пода и очистио мрљу.
            Власник приђе да пита желим ли другу кафу.
            Захваљујем и одбијам. Колико дугујем за чишћење итисона?
            "Ништа. Таман посла, свакоме се може десити. Желите ли нешто друго?" пита љубазни власник.
            Гледам упитно у незнанку.
            "Не, не могу. Прошетала бих."
            "Добро сте?"
            "Да, изврсно."
            "Могу ли са вама?"
            "Да!"
            "Био сам се уплашио", рекох кад изађосмо из Ливерпула.
            Погледа ме упитно: "Молим?"
            "Помислио сам да ћете се онесвестити. Није вам, збиља, било добро."
            Насмеја се. "Варате се", рече, "било ми је изврсно, сјајно. Осећала сам се божанствено, као никад. Па, рекла сам вам већ."
            "Али", кажем, "тресли сте се, јечали. Стварно сте ме забринули."
            Опет се смешка. Одмахује руком.
            "Рекла бих вам шта се, уистину, догодило, али бојим се да ме нећете разумети, да ћете ме исмејати."
            "Не рачунате то што се свакодневно срећемо."
            "!?"
            "На улици, у граду, срећемо се, гледамо."
            "Ја вас гледала?!"
            Нисам, ваљда, погрешио, заменио је са другом. "Наравно, ви."
            "Знате... да пређемо на ти", климнем главом, "знаш, ја једноставно гледам људска лица, али их не памтим и не препознајем увек. Понекад помислим, какав ли је овај мушкарац, али немам жеље да проверим."
            Поћута. "Јеси ли ожењен?"          
            "Био сам. Давно. Кратко."
            "Колико?"
            "Небитно. Кратко, месечеву мену."
            Није се изненадила.
            "Да, збиља кратко. Ја сам се три пута удавала."
            "Краља Свазиленда, Собхуза, када је 1982. умро у 83. години оплакало је преко стотину законитих жена."
            "Он их није убијао!"
            "Колико знам: није. Али Индуси, у Њу Делхију, годишње убију три стотине тек удатих жена. Једноставно их полију бензином и запале јер им нису донеле обећани мираз."
            "Мене су сва тројица покушала да убију. Не говорим о психичкој тортури, о уништавању личности већ о криминалном акту. Један ме је полио бензином с намером да ме запали. Разумеш ли ти то?"
            "Не баш."
            "Тешко је објаснити, још теже разумети. Зато, понекад, кад пожелим мушкарца прво помислим да ли би ме тај, можда, убио. Схваташ да прво помислим на најгоре. Превише манијака је слободно. То је моја љубавна прича. Напорно је стално одмеравати, овај би ме убио, овај, можда, само осакатио. Не знам шта је горе. Треба ризиковати, али је живот превелик улог. Зато сам одустала. Људи су помахнитали, незадовољни својим животом уништавају туђе. Не знам због чега ти све ово говорим. Знаш ли колико претучених и измрцварених жена годишње позове број СОС телефона за жртве насиља у породици? Много, застрашујуће много. Зато немам више снаге да ишта покушавам, да се надам."
            "То је само лоше искуство."
            "Ха! Лоше искуство. Три покушаја убиства су превелико искуство. Већ би могло да се говори о усуду. Хоћу да живим, а не да будем робиња или заморче."
            "Свет је тако устројен да су мушкарци и жене потребни једно другима. Не можеш против тога."
            "Вараш се. Не кажем да ми повремено није потребна љубав, да се не ужелим мушког додира и друштва. Самоћа убија, али нисам спремна да за мало људскости платим превелику цену. То што ми се малочас догодило у Ливерпулу било је нешто најбоље ове године. Није то био напад болести, као што си помислио, али јесте нека врста слабости."
             Поћута.
 "Био је то оргазам, знаш. Пун, потпун, снажан. Малаксала сам од задовољства. И ту си у праву: умало се нисам онесвестила." Погледа ме. Нисам још стигао да реагујем. Пролазили смо поред бара Цепелин.
            "Вероватно мислиш да нисам нормална."
            "Не пада ми напамет тако нешто. Да свратимо на кафу."
            "Не, мој стан је прекопута па те позивам на пиће и мезе. Ако ме се, наравно, не бојиш."
            "Ти и даље исту песму!?!"
            "Не бих ти замерила нити бих се изненадила. Свашта сам доживела па ме ништа више не изненађује."
            "Онда би ти требало да се бојиш, а не да ме позиваш у стан."
            "Можда, али, понекад, осетим потребу да са неким разговарам. Неко непознат ко се побојао за моје здравље не би требало да буде опасан. Можда грешим, али мало ризика чини живот занимљивијим. Свесна сам, такође, да многе збуњујем, иритирам. Не бих ти замерила ако би се предомислио. Није обавезно да измишљаш разлоге."
            Свашта ћу још доживети, помислих улазећи у незнанкин стан.
            "Имам читаву колекцију вотки. Препоручујем финску. Али, ако желиш, имам и виски."
            "Може финска вотка."
            "Финска вотка и лигурио салата."
            "Каква?" Учини ми се да нисам добро чуо.
            "Лигурио. То је личност Макијавелијеве комедије Мандрагора".
            "Знам ко је Лигурио. Мислиш да ће нам бити потребан афродизијак."
            Умиљато ме погледа: "Брзо капираш, али никад се не зна. Шкодити неће, а афродизијаке не верујем."
            Салата је била изврсна. Финска вотка не може да подбаци. Мислим да је најефектнији афродизијак младо месо. Све остало су бапске приче, трице и кучине. Мојој домаћици није потребан афродизијак.
            "Јеси ли пронашла неки нови афродизијак за салату или се држиш стандарног рецепта."
            "Стављам све што ми је при руци. Волим изненађења и нове укусе, а никад се не зна шта ће да упали. Немам превише поверења у афродизијаке."
            "И у мушке, уосталом", додајем.
            "Да, као и у мушке који мисле да је женама са њима бескрајно лепо. Па они су, забога, секс машине. Јединствени и непревазиђени."
            Отпих. "Мислиш да мушки увек уживају у сексу."
            "Е, видиш, у томе је цака. Сада смо опет дошли до онога. Пре неколико месеци купила сам јапанске куглице... Боже, једва те познајем, а свашта ти причам. Баш сам ћакнута."
            Ухватих је за руку, намигнух: "Никоме нећу рећи." Вотка је одлична. Делује.
            "Нема везе. Тако ми је мало стало до тога шта други мисле."
            "Стали смо код јапанских куглица."
            "Копка те."
            Нисам баш луд за причом о некаквим куглицама нити сам сасвим схватио о чему је реч: "Наравно, лутко."
            "Знаш о каквим куглицама говорим?"
            Ухвати ме на спавању. "Не баш."
            "Нисам изненађена. Мушкарци тако мало знају о жени и сексу да је то запањујуће и забрињавајуће. Тако су надмени да ти се смучи." Испи добар гутљај финске. "Јапанске куглице ослобађају жене мука и понижења. Пружају бескрајно уживање и оргазам готово кад год га зажеле."
            Мислим да сам почео да схватам. "Користиш их?!"
            "Наравно. О томе ти све време говорим. Не одвајам се од њих. Ко би се лишио задовољства без ризика и претварања? Не морам да глумим, не морам да удовољавам мужјаку, да се понижавам, да чекам милост и нечију добру вољу. Понашам се нормално, не мислим на њих, а оне непрестано раде за моје бескрајно задовољство."
            Бистрило ми се. Мислим да сам почео да схватам. "Оно у Ливерпулу је, дакле, био оргазам са куглицама!"
            "Тачно. Једноставно нисам издржала, прилично сам ходала по граду и било ми је толико угодно да сам се топила од милине. Села сам да попијем кафу, читав дан сам треперила од задовољства, стисла бедра, неколико контракција и оргазам је стигао буран, неописив, фантастичан."
            "А ја сам, препаднут, глумио будалу."
            "Жао ми је. Нисам била свесна околине нити сам могла претпоставити да ће куглице тако добро обавити посао. За кратко време имала сам више оргазама него читавог живота, о сталној пријатности и да не говорим, али овај је заиста био жесток."
            "Тако су мушкарци постали луксуз."
            "Не бих била категорична али се, углавном, може без њих. А да су мушки луксуз сада ни ти не би био овде."
            Можда силно гледање, све ово време, неће бити узалудно.
            "Чему да захвалим за толику милост?"
            "Не буди саркастичан."
            "Само сам знатижељан."
            "Па, рецимо да сам, за промену, пожелела мушкарца. Ништа више. Имао си среће да се нађеш у близини, да си, можда, учинио нешто да те приметим у право време и то је све. Не треба мистификовати."
            "Припала ми је, дакле, улога палома мушкарца."
            "Молим? Каквог?"
            "Употребиш и бациш."
            "Ти би споменик као градски огласници: оријашки фалус с бакарном капом да личиш као бакин колач!"
            "Бојим се да разговор иде у погрешном смеру."
            "Извини. Припремићу вечеру. Добро јело смањује нервозу и улива поверење. То нам, мислим, сада недостаје. Припремићу бифтек. Ти одабери вино. Винотека је у трпезарији."
            Тако је већ боље.
            Одабрао сам вино и ушао у кухињу. Домаћица је у тесној, лакој, готово прозирној, изазивајућој сукњи. Заузета припремом бифтека није ме приметила. Пољубих је у врат.
            Стресе се од задовољства. "Ох!" рече. "Прођоше ме жмарци."
            "Вино је спремно, госпо."
            "А, изгледа, и ти", рече осетивши мој набрекли уд на својој лепој гузи. Пружи руку и стеже га као да ће га откинути.
            "Потпуно". Наставих да је љубим дижући јој сукњу. Увијала се и мазила попут мачке.
            "Зар нећемо прво да вечерамо?"
            "Најпре да те се заситим."
            "Треба да се истуширам и извадим куглице."
            "Тушираћемо се после."
            "После свакако али пре обавезно."
            Покушах да јој свучем гаћице. Изви се и измаче ми.
            "Рекох ти да хоћу да се истуширам."
            "Добро", кад већ немам куд, "без љутње."
            "Друго купатило је кроз ходник десно."
            Певушила је у купатилу.
             Изненађење ме је тек чекало у спаваћој соби: огледала су нас вребала са свих страна. Не знам откуд је допирала дискретна оријентална музика. Не бих рекао да се женска задовољавала само јапанским куглицама.
            "Бого мој," омаче ми се, "шта је ово?! Позоришни фоаје!"
            "Соба за уживање."
            "Како да уживам поред свих тих, збуњујућих, огледала?"
            "Нема уживања без опуштања."
            "Да се опустим поред оволиких огледала!?"
            "Што да не? Ја не уживам потпуно ако не видим шта ми радиш."
Прими ме за руку: "Ходи, мили мој, усрећи ме. Мисли само на на нас, на оно што чинимо да нам буде лепо."
            Са ноћног сточића гледале су ме златне јапанске куглице.
            Како да мислим на жену, како да јој пружим очекивано задовољство када знам да у сваком часу и на сваком месту могу да ме замене неуморне куглице, које не зановетају, нису арогантне, посесивне, љубоморне, не наређују и никад не оману. Не, не могу да водим љубав док куглице буље у моју мушкост не само са сточића него и са хиљаду огледала по зидовима и таваници. То ме је дотукло.
            Извукох се из загрљаја. "Још нисам спреман", рекох.
            "Али, мили, малочас си инсистирао да водимо љубав!"
            "Малочас ме нису гледале твоје јебене куглице!"
            Насмеја се. "Али, то су само куглице. Слепе су."
            "И ја сам само човек. Теби је потребан марсовац."
            "Болестан си."
            "Не, потпуно сам здрав. Од крви и меса сам, ево, пипни. Али теби је потребно мало живе у златним куглицама. То је идеална маправа за оргазам. Мушкарац је несавршен луксуз. Погледај своје јебене косооке куглице: беспрекорне су. Повремено их дезинфикујеш и поново су у игри, а мушкарцу је потребна пажња, љубав, разумевање."
            Седела је нага на постељи, у положају лотосовог цвета.
            "И: шта сад!?"
            "Врати се својим куглицама", рекох затварајући врата за собом.
Кад се нађох на улици удахнух ваздух пуним плућима.
Свет је пун лепих жена, а проклети Јапанци неуморно раде.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања