Приче

Време дисања

ИНХЕН идем повремено, у готово правилним размацима. Време путовања некад зависи од пара, понекад од жеља. Не идем као већина Балканероса да пазарим, већ да променим средину, сретнем друге људе, окусим мало правог, жестоког, ноћног живота, посетим барове, испијем понеко право пиво, претурим коју интернационалну пратиљу, омиришем други ваздух, да се осетим као човек, да проверим да ли сам жив.

            Одем да дишем.
          Да проветрим плућа, освежим мозак. Видим нормалан свет.      Регенеришем се.           
          Прилично је разлога да се паметан човек упути у Минхен.
          Понекад помислим да немам баш чврстог, ваљаног и разумног разлога да превалим хиљаду километара у једном и хиљадарку у другом смеру, али свако зашто има своје –  јеби га! Уосталом, дојадиле су ми домаће феминисткиње које уместо јела соле мушкима памет. Ухватиш је –  пишти, пустиш је  – вришти. Кад је дохватиш  – слатко јој, кад је шутнеш  – кевће по ћошковима да си болесник!
            Стара прича коју је искусио и матори Фројд.
            У Минхену је много једноставније: одабереш, креснеш, платиш и уздравље!
            Већину минхенских пивница нашао бих у по ноћи, пијан и жмурећи.
            Понекад свратим  у пивницу близу Железничке станице, у којој је надмени каплар Адолф агитовао, попијем добро пиво и – вратим се.
            То разумеју само хедонисти. Можда и Бог, ако га има.
            Некад је једна ноћ у Минхену довољна за месец дана живота у Доњој Мезји.
            Причам догодовштине онима који немају срчаности да крену у свет за неколико кригли ненадмашног баварског пива, да се проводе у пивници у којој свако гледа своја посла, настојећи да се што боље забави, а не да ти загорча живот и да те сјебе из чиста мира.
            Па, ако штогод налети, задовољан сам, креснем на брзака, с ногу, у вежи, у клоњи, у лифту, ко зец, ах, ох, ох, штрц, ако сам при парама и у пуној форми узмем бољи хотел и чекам као паук да се појави ваљана женка. Најбоље је када одем на више дана, као што приличи: нема журбе, а уживање гура узлазном путањом у стратосферу.
            Повремено, не водећи рачуна о платежној моћи, не мислећи ни на шта друго до на уживање, скркам, богме, не осврнувши се, зависно од комфора и прилике, неколико чврстих хиљадарки.
            Једном се живи, а креше док се може.
            Паре трошим кад имам, живот се троши сам, имао га, немао га, какав год да је.
            Издатак, углавном, превазилази моје могућности али – како ја доживљавам –  задовољство је задовољство и не може се довољно платити. Држим, пак, да ништа није скупо што се може новцем платити.
            А тек какав је узвишени, божанствени осећај шорање у Розенхајму!
            Ето, ситница, рекло би се посве безначајна, а пружи небеско уживање.
Углавном се уздржавам да шорам пре Розенхајма, некад издржим и до Сенфтенбаха.
            У малени Сенфтенбах, с времена на време, а, у ствари, да се не лажемо, све чешће, свратим да видим драгу Вилхелмину, студенткињу теологије. Код њеног маторог наточим – уз добар попуст, који, истина, нерадо даје, али га, ипак, даје јер зна да ако истраје у тврдичлуку, други пут нећу доћи, па ће Вилхелмина, вулкан над вулканима, постати неподношљива – безоловни бензин.
Вилхелмину, срдачну цуру, својски, мушки узимам, распаљујући жар бечкој уздржаности и тананости сировом балканском анималношћу тако да данима не може да седи, а да се не смешка сећајући ме се док се не вратим с апостолског путовања по  Немачкој.
            То стварно нема цене.
            Да од Смедерева до Розенхајма нема добрих деветсто километара сваког дана ишао бих да се испишам у беспрекорно чистој клоњи кафане Код петла.
            Хедонисти су непроменљиви.
            Хоћу да уживам и кад пуштам певцу крвцу.
            Кад бих, далеко било, код нас пустио Мефиста да поплави апотеку, одмах би позвали интервентну па би ме увоштили и поломили, држали у мардељу до Богојављења и, на крају, скоткали у дилкарницу.
            Зато шорам у Розенхајму, Код петла.
            Чистије је него у српским апотекама. И нормално је да се у клоњи човек празни. Једино што код нас није природно да притом човек ужива. Лепше је кад се гушиш у смраду, угазиш у спечено жутило и разједе те амонијак.
            Неописиво је олакшање када угледам високи јарбол кафане Код петла.
            Ни краљеви не шорају у чистијој клоњи.
            Има мајмуна којима је свеједно. Само да га истресу. Не знају, крелци, шта је задовољство. До јутрос су срали иза куће, у кукурузишту и корову, ишли у велико поље и уместо паломе вуцарали са собом тулуску, данас кењају по канцеларијама.         
Бришу се прстом па онда тиме по зидовима пишу велике мисли.
            Углавном одседам у изванредном хотелу Quality Inn  у Швабингу, Feringastrasse
2, јер је смештај одличан, послуга невероватна, услуга фантастична, особље љубазно, дискретно, чистоћа беспрекорна, мини бар у соби солидан, мада му име квари репутацију, мир потпун, тишина манастирска, шведски сто царски, лифтови брзи и нечујни, понекад залута који Балканерос јер се за овај смештај одлуче само они који за то имају ваљан разлог и пластичан новац.
            Задовољство, рекох, кошта.
            Ипак, и поред високе цене, због изузетног комфора, хотел је углавном пун. Зато, пре но што пођем на пут углавном резервишем собу.
            Некад, мада сам стални гост, ни то не помаже.
            Једноставно: нема слободних соба.
Онда, ако је први део седмице, када хотели, око Железничке станице, нису запоседнути туристима који од знаменитости једино виде излоге, а ужелим се матерњег језика, одседнем у Президенту, чистом и пристојном хотелу безбедно одмакнутом од врвежа Балканероса. Хотел, у Lindwurmstrasse  13, држи моја познаница, невероватно предузимљива Зденка, која би ми, и при највећој гужви, без обзира на национална трвења на савезном нивоу, увек, предусретљиво, обезбедила пристојну собу.
            Баш кад сам у шкрипцу, јавим Барбари да долазим. Онда она резервише конак.
            Ипак, највише волим да је изненадим, да банем када ми се најмање нада.
            И то је део задовољства.
            Све је задовољство кад човек зна шта хоће.
            Кад сам код тога шта волим, најбоље је, ипак, одсести у хотелу. Не прија ми да обавезујем Барбару да тражи преноћиште. Нема ни она великог избора: хотел или мотел.
            Тачка.
Код ње не можемо.
            Док нисам упознао Барбару догађало се да останем у Сенфтенбаху код Вилхелмине и не пређем преко гране у Немачку.
            Десетак дана, за почетак.
            Петнаестак за уживање.
            Двадесет је много.
            Постане напорно. Монотоно.
            Малени Сенфтенбах ме је детаљно упознао, а Вилхелминин стари ме је изгледа изгостирао. Њена стара није равнодушна. Уме, додуше и она да буде веома непријатна ако јој не посветим малчице пажње.
            Жива душа, јебига.
            Кад већ матори почне да се мршти и режи схватим поруку, опростим се од љупке Вилхелмине и фурам даље. Минхен ме чека! Онда једног баш срећног дана сретох Барбару, зрелу лепотицу, каквих, заклео бих се, нема много на овом свету. За онај не знам, али не верујем да тамо има ишта боље.
            Бар ја не знам, а то, ваљда, нешто говори.
            Мислио сам да ћу експлодирати колико сам се напалио кад упознах Барбару, али сам пазио да се не одам, глумио сам равнодушност.
            Фолирам. Као брига ме за тамо неку Барбару.
            Није прошло, дабоме да није прошло.
            Прочитала ме је из прве.
            Поред Барбаре ни мртвац не би остао сасвим хладан.
            Онда сам почео да се довијам за лову да бих што чешће скокнуо у Минхен. Нисам могао дуго да пустим Барбару саму. Без мене.
            Улетао сам у дугове, чекове разбацивао као конфете, па сам, врло брзо, био затрпан судским позивима.
            Саплитао сам се о бесмислене претње поверилаца.
            Вероватно бих заглавио мардељ или дилкану да ми Барбара није тутнула лову да вратим дугове. Касније сам се мало, за кратко, тргао, али ми је недостајала као дрога, а била ми је веома драга, дража од било које жене, па сам је шевао с несмањеном радошћу и жељом и осећањем кривице што сам хтео да се повучем.
            Давао сам све од себе да бих је задржао. Како и не бих кад је вансеријска. Мелем.
            Чим бих се запутио кући већ ми је недостајала та мала паметница.
            Са Барбаром све је другачије, занимљивије, изненађујуће, фантастично и, у правом смислу речи, непоновљиво.
            Једном или, у најбољем случају, два пута месечно  – човече, није Минхен преко пута –  видим се са Барбаром, проведемо дивне часе, али то ни калуђерици, Барбариног темперамента, не би било довољно.
            Барбара је, одиста, фантастична и зато кад помислим на њу, уши ми прогоре.
            Повремено мислим да бих због Барбарине много веће раздаљине преваљивао.
            Барбара је свестрана жена, ренесансни лик у сваком погледу.
            Иако смо годинама заједно никада нисмо одмах отишли у кревет.
            Барбара не допушта да наша веза пређе у навику, у аутоматизам, обавезу.      
            Дешавало се да се сретнемо платонски. Хеј, пратиш ли ме?!
            Десило ми се више пута: превалим две хиљаде километара само да бих разговарао са том чулном, чудесном женом, да је гледам, гутам погледом, да дрхтим у њеној близини, да седмо у некој ресторанској башти, да шетамо. Незамисливо, али је тако.
            Ко разуме схватиће.
            Ове године посебно сам луд за Барбаром. Ишао сам од како је познах, најмање двадесет пута годишње у Минхен. Ове године готово сваке друге седмице.
            Уживали смо једно у другоме као да нам је последњи пут у животу.
            Барбара је непрестано давала драж таквом осећају, стално је појачавала тај утисак, као да смо отимали задовољство од живота, грабили смо, сагоревали.
            Занимљива је Барбара, ненадмашна у свему.
            Заиста.
            Изузетна.
            У све се разуме и свему зна меру.
            Зна када треба да говори, када да ћути, када је време шали, а када ствари постају озбиљне и опасне. Зна да процени када треба да реагује, уме да осети промену расположења. Захвалан сам Случају што нас је упознао.
            Сметало ми је једино што није хазардер.
            Барбара је, збиља, тако прорачуната да ме њено реаговање, невероватно прецизно и одмерено, понекад плаши.
            Претпоследњег септембарског викенда позвах омиљени ми минхенски хотел Quality Inn.
            Љубазно ми предочише да Octoberfest, празник пива који, у Минхен, привуче милионе пивопија из земље и света, само што није почео, па су хотели, не само у граду, него и стотину километара уоколо, запоседнути.
            Као старом, редовном госту љубазно ми обећаше да ће све учинити да ми обезбеде собу у хотелу с најмање четири звездице.
Био сам као на иглама док ми не јавише да су ми резервисали собу у Будимпешти која припада ланцу фирме Hungaria с хотелима и ресторанима од две до пет звездица али, на жалост, једнокреветних  соба нема. Издате су. Добро, дај шта даш.
Хотел је, herr Славко, у Schwanthalerstrasse 36, са четири звездице и надамо се да ћете се угодно осећати.
            Хоћу, сигурно. Danke!
            Стигао сам у Минхен предвече, прилично уморан. Имао сам заиста напорну седмицу. Чим сам се сместио и вечерао завирих у мини бар. Одлучих се за пиво. Истуширах се, испих још два пива, па се увукох у кревет.
            Отворих прозор у свет.
            На каналу 12, или, како га још зову Плаво бело, дневник је добрим делом протекао у знаку празника пива. И Минхен квиз, веома добра, жива, ненаметљива емисија, радо гледана, сва је окренута пиву.
            Концепција је једноставна, гледаност максимално могућа.
            Најпре иде неколико кадрова минхенских улица са, некоме, препознатљивим, другоме, опет, незнаним оријентирима па симпатична водитељица Ула чаврља, одмерено, са гледаоцима који се јаве на телефон 420 40 420 и, као узгред, очекује да чује који је део града минуо екраном док ја немилице испијам пиво у кревету.
            Ускоро ћу морати да наручим пиво из ресторана. У мини бару су још неки сокићи, чоколада и виски, а мени, ноћас, недостаје пиво. Пиво!
            Kако да гледам телевизију без пива?!
            Екраном се, хитро, смењују сличице награда. Стоп! узвикује играч и мада највреднија награда не прелази педесет евра, добитници, као по договору, узвикују, искрено обрадовани маленим добитком: супер, супер!
            Они се играју. Не очекују од квиза да их обезбеди за цели живот и да унуцима од те игре оставе богатство.
            Ула препознаје неке гледаоце. Јављају се често, телевизија је магична.
            Ћаска, кратко, присно, вешто. Саговорник помисли да је Ула ту само због њега, само њему посвећује посебан осмех, лепе речи.
Опасна је. О па сна!           
Вешта је та мала, не само са телевизијским, залуђеним, гледаоцима. О, да!
            Наједном, стари, проблем: јавља се наш човек –  не, нисам ја –  и Ула има тешкоћа са гласом ћ. Покушава још једном. Не иде. Никад неће савладати наше гласове. Али, доскочиће лукавица, као увек.
            Име, молим.
            Влатко.
            То већ иде, само господин Влатко Медић је ипак дођош, не познаје још Минхен и не зна у којој је улици таверна Атина. Какав пех за малу награду!
            Мислим се да ли да позовем Улу, да сутра, на Фесту, испијемо коју криглу баварског пива па, после краћег премишљања, одустајем. Биће дана за мегдана.
Ипак, Ула ми не избија из главе све док, изморен од дугог пута, не заспах.
            Зором, видим са прозора, полиција, која је, иначе, у Минхену, невидљива, мада је –  не заваравајте се, многи су се, посебно јужњаци и егзотични народи, опекли –  веома присутна, ужурбано промиче улицама којима ће проћи парада. Полицајци, а не, како су Балканероси навикли, комунални радници, затежу гајтан да публика не би претрчавала на другу страну. Није препоручљиво: Немци имају искуства са претрчавањем још од Берлинског зида.
            Само што сам сишао у хол хрупи бучна група Балканероса с навикама ослободилаца које је у Минхен довела агенција с добрим пословним везаама када је успела да их смести у сам трговачки центар.
            "Стигли сте, шверцери!" дочека их незлобиви конобар, очигледно стари знанац.
            Човек се одмах опусти, некако се осећа домаће када види да нема шта да крије нити да се претвара.
Препознат је. Уловљен је.
            Најбоље је, помислих, да доручкујем док не прође ова гужва и ларма.
            Балканероси ће одмах, пре него што добију собе, које су, углавном, у ово доба, још заузете, одјурити, неумивени и уморни, у куповину, иако се продавнице отварају тек од девет. Верујем да им је водич скренуо пажњу на радно време али, сигуран сам, многи нису поверовали. Очи су им гладне. Гледаће излоге луксузне робе и куповати јефтину у малим радњама које држе свакојаки деспарадоси, људи без отаџбине с балканске ветрометине, који више не знају шта су и они који су те болести преболели: Турци, Грци, Мађари, Чеси, Словаци, Пољаци.
            Шведски сто није у Будимпешти тако разноврстан као у Швабингу, у Quality Inn хотелу, али је пристојан.
            Уосталом, и цена је одговарајућа.
            Па, рекох себи, пошто сам лепо доручковао, кад сам већ ту, штета је пропустити Octoberfest. Ипак је то спектакл какав се не виђа често, поготову не у мојој отаџбини.
Грех је не попити макар криглу пива, сред поднева, у срцу Баварске.
            Позвах Барбару.
            Колико ме је очекивала, толико се и изненадила.
            "Зашто никад не најавиш долазак?"
            "Хоћу да те изненадим."
            "И успева ти, да знаш."
            "Љута си?"
            "Ма, нисам љута али не знам колико пута треба да ти кажем да морам да ускладим време, да смислим причу за Вилфрида, да одложим неке послове. Схваташ?
            Треба, увек, да припремим и одговарајућу, уверљиву причу за мужа.
            Подцењујеш Вилфрида.
            Мораш да ме разумеш.
            Хоћу да, када си овде, будем слободна, неоптерећена разним пословима и бригама.
            Хоћу да уживам.
            А како, молим те, када ти само искрснеш у Минхену, без најаве, без икаквог плана, као да живиш преко пута.
            То ме, стварно, избацује из равнотеже.
            Тебе, мислим, није брига да ли могу да одложим послове, не питаш да ли имам обавезе или проблеме и да ли, уопште, могу да се извучем.. Никако не прихваташ чињеницу да имам породицу, да морам и о томе да водим рачуна."
            Слушај мала, мислим се, звоцања имам и код куће.
            "Хтео сам само да попијемо пиво."
            "Теби је то: само!"
            " Octoberfest  је, стара. Време је за пиво. Како можеш да будеш тако строга?"
            "О, мој Боже! Сама сам крива. Требало је да се сетим да би се удавио у пиву и да ћеш доћи. Али, схвати, не могу, тек тако да дотрчим. Треба ми времена да смислим убедљиву причу."
            "Избегаваш ме."
            "Опет почињеш! Наравно да те не избегавам. Камо среће да могу да те избегнем, да те заборавим. Недостајеш ми, знаш то врло добро, али, човече, Вилфрид је постао страшно сумњичав.
            Морам да будем опрезна.
            Зар хоћеш да све упропастимо?"
"Долазим ли пречесто?"
            "Није реч о томе већ што се не најавиш. Волела бих да будемо чешће заједно, али без глупости, без ризика. Као да не схваташ да не могу једноставно да изађем кад год хоћу. Морам, за неке поступке, да имам оправдања, али уверљивог."
            "И: шта да урадим?"
            "Стрпи се, смислићу нешто до вечерас."
            "До вечерас?! Хоћу те сада, одмах!"
            "Искључено. Морам да завршим започети посао. Буквално сам затрпана рукописима. Не могу да постигнем да све преведем у року. Немој да ме стављаш у непријатну ситуацију, не тражи превише. Постоји нешто што се зове обавеза, дисциплина, одговорност. Без увреде: ово није Балкан."
            Увек мора да придикује.
            "Добро. Шта предлажеш?"
            "Где си одсео?"
            "У хотелу Будимпешта, Schwanthalerstrasse, соба 2l2."
            "Одлично. Знам где је. Јавићу ти се поподне. У реду?"
            "Имам ли избора?"
            Насмеја се.
            "Немаш, јасно. Видимо се. Чус!"
            Некад ни мени није баш све потаман.
            Заиста морам нешто да променим. Себе или њу, питање је без одговора.
            Бар да се напијем ко човек.
            Парада је почела.
            Нису чекали да се сместим, да ухватим боље место, да се нађем са Барбаром.
            На челу параде су полицајци на истимареним, сјајним, моћним штајерцима. На сапима жиг. Јахачи су некако ситни, као насађени, грешком, на леђа оријаша. Потом добошари. Грувају тако снажно да ће ми срце, подудари ли се ритам, стати. Фанфаре. Стотину, можда. Брунхилда, раскошне плаве косе пуштене низ плећа, на коњу, широко насмејана, наздравља многобројној публици.
            Много пута може се наздравити једном баварском криглом.
            И подригнути.
            Каруце, једва приметне од свеколиког, цветног, аранжмана. Наилазак каруца прати одушевљено клицање публике. Разумљиво, у њима је породица познатог произвођача пива. За каруцама кола с бурадима његовог пива. Опет музичари беспрекорно дисциплиновани, упарађени, у униформама, с перикама.
            Жене точе пиво и наздрављају. Подврискују, бацају цвеће гледаоцима, шаљу пољупце.
            Фестивал траје шеснаест дана, можда ће неко и ухватити који пољубац.
            Могла је, баш, Барбара да дође.
            Запамтиће овај Octoberfest.
            Баш сам је се ужелео.
            Недостаје ми Барбарина близина, она, лепа, умиљата, мирисна, податна, паметна. Мила. Луче моје.
            У  195. години Octoberfesta многи су пољупци нашли жуђени циљ. И тамо, ваљда, остали. Вечерас ће моји наћи Барбарина најлепша, најмириснија, најскривенија места.
            Поново добошари. Поново каруце са породицом пивара. Па пиво, па кригле и пенушаве, раскошне жене.
            Барбара, не мучи ме. Долази, ако Бога знаш.
            Претпоследњи септембарски викенд много је другачији од уобичајених пружајући, чак и захукталим Балканеросима, жељним брзе и лаке куповине, нешто више од сивила минхенских зграда. Као да су полетни Балканероси затечени. Куповали би они и даље, о да, упркос свеколиког спектакла Octoberfesta  али се не може проћи улицом од дефилеа каруца, од раскошних девојака с пуним рукама пивских пенушавих кригли.
            Како прећи преко улице, проблем је нерешив у часу проласка параде.
            Хладни и резервисани службеници су, раздрагани, на прозорима виших спратова, трговци су, попут лутака, избријани, утегнути, намирисани, у излозима својих педантно уређених и чистих продавница.
            Сви гледају параду, машу, радују се.
            За тренутак, за час, живот је изнад трговине, забава изнад добити.
            Само Балканероси шпартају улицама, у чуду, натоварени не више кесама, јер субота је, дан за повратак, већ торбама и предах користе за нови залет.
            Тешко се Балканероси пробијају улицама којима пролази парада, улицама у којима иначе пазаре они који су добили рат али не и прогрес. Зар су баш сада нашли да парадирају, вероватно се пита понеки нервозни јужњак. Ипак, треба се савладати, стати, уживати. Најзад, домаћин може и да окрене ћурак, а виза је најмање зло испод тог ћурка. Протеривање је чешћа, готово би се могло помислити омиљена мера.
            Доста је Octoberfesta, за данас.
            Сад би легло пиво, макар усред буке и разгаљености Octoberfesta. Могао бих после оволике гужве да одем до хотела и мало прилегнем.
            На рецепцији ми рекоше да је кључ у соби. Значи, увалили су ми Балканероса. Лепа пажња. Гураћу се са шверцером и гомилом јефтине робе, а Барбару, лутку моју, нећу моћи да доведем у собу.
            Покуцах.
            Без одговора.
            Покуцах снажније.
            Ништа.
            Поново одем до рецепционара да бих добио одговор као и малочас.
            Ово почиње да ми иде на живце.
            Врата, чим гост изађе, аутоматски се закључавају. Можда је тип једноставно изашао, кључ оставио у соби или га понео са собом јер нема поверења у рецепционара и брига га да ли још неко користи ту собу. Браве су заштићене тако да не може да се уради дупликат кључа без знања произвођача. Собарици је, за такве браве, за цео хотел, довољан један кључ. На рецепцији не дају резервни.
            Собарице се нешто мувају по ходнику и собама, растребљују.
            Стојим пред вратима као идиот.
            Глупо се, бре, осећам.
            Најзад, замолим једну средовечну, живахну собарицу да ми откључа. Такву је паљбу, на мађарском, наједном осула из чиста мира, да сам се пренеразио. Разумем скоро све што каже, некад сам знао нешто тог језика, али нисам у стању да јој одговорим. Показујем јој, да бих је смирио, картон са бројем собе.
            Једноставно, не налазим праве речи ни у једном језику. Заборавићу и матерњи пред овако страшном бујицом. Покушавам да јој објасним ситуацију, али собарица само бљује убитачну ватру.
            Каћуша јој није равна.
            Ако јој покажем средњи прст избиће међународни скандал.
            Који јој је мој, питам се у чуду. Зар стално спава отчепљена?
            Најзад се смилује, откључа ми собу непрестано какоћући.
            Овакву роспију човек да има у кући па да полуди, мислим се.
            У соби лом.
            Као да сам у складишту робне куће. Не могу да верујем да је једном човеку пошло за руком да купи толику робу за тако мало времена.
            Туширао сам се, темељно и дуго. Искористио сам прилику док још могу да се крећем по соби од силне робе. Онда укључих телевизор да ми прави друштво и пре него што је водитељ почео да брбља о догађајима на Балкану заспах као одојче.
            Умор ме је стигао.
            Године.
            Крајње је време за брање зеља око куће.
            Не могу више тако често да се упуштам у авантуру звану две хиљаде километара за метак.
            Стари се, стари.
            Ниједан колач више нема довољно сласти. Ни мед више није сладак као некад. Тупе осећаји, јењавају страсти, споро крв одлази у уд.
            Пробудила ме је звоњава телефона. Мрак се већ спустио. Пре него што дохватих слушалицу звирнух, трљајући очи, на сат. Шест и петнаест је, ако добро видим. Спавао сам као заклани јагњећи анђео.
            Братство и јединство изнад свега.
            "Bitte!"
            "Барбара. Имам лепе вести."
            "Казуј."
            "Вилфрид је отпутовао у Хамбург. Можемо да будемо мирни. Планира да се врати почетком наредне седмице. Шта кажеш на то?"
            "Ред је да ми се срећа осмехне."
            "Ти си баш срећковић. Колико ћеш остати у Минхену?"
            "Колико желиш, драга."
            "Одлично. Имаш ли какву идеју за вечерас?"
            "Па, не баш." Зна она да увек имам само једну мисао: али није ме то питала. Идеје не држим.
            "Онда преузимам иницијативу."
            "Немам ништа против, драга. Радо ти се препуштам."
            "Шта кажеш да одемо на вечеру у Мандарин?"
            "По имену бих рекао да говориш о кинеском ресторану."
            "Није тешко погодити. Слажеш ли се."
            "Што да не. Где да се нађемо и када?"
            "Најједноставније је да дођеш у Мандарин. Рецимо у осам."
            "Хеј, полако. Не знам где је."
            "У Марија Вард 24. Код Ботаничког врта."
            Размишљао сам тренутак.
            "Чуј, мала, да не компликујемо. Зар није боље да се нађемо у неком ресторану на Исару или, ако баш хоћеш у кинески ресторан, знам један живописни у Сендлингу? Обома је близу. Зашто да губимо време возикајући се градом?"
            "Радије бих у Мандарин. Допашће ти се, веруј. Имају прекрасну летњу башту и велики паркинг. О јелима да ти не говорим. То је, мислим, најбољи кинески ресторан у граду."
            Мандарин, Мандарин, што је упорна, мислим се.
            "Добро, онда Мандарин. Где ћеш ме чекати."
            "Понекад ми је драга твоја разборитост. Било би лепо када би дошао по мене, али не би било паметно."
            "Зар Вилфрид...?"
            "Јесте. Али што не сме да зна непријатељ не реци ни пријатељу. То је, чини ми се, кинеска мудрост. Од опрезности не боли глава."
            Сложих се.
            "Чекаћу те код Поште на Макс Планковом тргу у осам. Само се спусти Максимилијановом улицом и за мање од три минута си пред Поштом. Претпостављам да си колима дошао."
            Потврдих.
            "Буди тачан. Чус."
            "Чус!"
            На телевизијском програму опет је нека игра.
            Промених неколико канала.
            Догађаји у свету.
            Драма.
            Филм.
            Квиз.
            Цртани.
            Позориште.
            Цртани.
            Вести.
            Балкан. Ирак. Иран. Израел.
            Спорт.
            Концерт.
            Филм.
            Вести.
            Србија.
            Ирак.
            Иран.
            Израел.
            Србија, опет.
            Искључих га.
            Обријах се и поново истуширах.
            Барбара заслужује сву пажњу.
            Никад нећу тако мирисати као она.
            Кад Барбара пролази градом верујем да сви способни мушки имају ерекцију.
            Њен мирис позива, њен осмех разоружава, њено тело омамљује и буди жељу.
            Тачно у секунд био сам испред Поште на Макс Планковом тргу.
            Барбару, најлепшу жену Минхена, међу хиљадама бих прво погледао.
            Изађох из аута, да је дочекам.
            Треперила је. То је оно што ме излуђује и узбуђује. Увек мислим на Барбарино лепо тело, на осмех, на мили глас, на то божанствено треперење које ме диже у небеса. Она увек даје до знања да је мушкарац са којим је –  једини којег жели. То сазнање је пријатно и стимулативно чак и кад је неистинито. Али, Барбара све чини да изгледа стварно и једино могуће.
            Кад Барбара воли човек не може ни да замисли да постоји мржња.
            Никада не бих поверовао да постоји љубав када би Барбара, само једног трена, најмањим делићем свог прекрасног бића мрзела.
            Нисмо се пољубили на улици. То би било погубно за Барбару. Не због мужа, наравно, не због пролазника, већ због ње, због мене.
Довољно је да је такнем, овлаш, у ходу, да малакше, да се затетура. Јасно је да Барбара и поглед мушкарца којег жели осећа и доживљава као фалус који јој полази од међуножја до мозга.
             И одмах почне да пушта сокове.
            "Било би добро да ти возиш", рекох.
            "Мислила сам да ти то предложим", каза показујући лепе зубе и осмех који обара "брже ћемо стићи и са мање нервозе."
            Машина је прела клизећи улицама Минхена.
            "Јеси ли задовољан аутом?"
            Пољубих је уместо одговора.
            "Играш се животом. Знаш да ће ми испасти волан из руку."
            "Били бисмо заувек сједињени."
            "Рано је да мислимо на смрт."
            Погладих је по руци. Има нежну, неговану руку као пијанист.
            "Мерцедес је скуп ауто", каже Барбара као да је нашла кључ за клинасто писмо.
            Сложих се.
            "Овде га возе индустријалци и, извини, снобови. Немој да мислиш да ти нешто пребацујем. Не пада ми напамет да те корим зато што хоћеш да имаш скуп ауто. Купила бих ти и скупљи да си желео. Знаш да говорим истину, али мислим да би лакше издржавао мањи ауто.
            Наравно, ако опет западнеш у финансијске тешкоће можеш да рачунаш на мене."
            Припрема ли ме то на лоше вести, лецнух се.
Шта је ту је.
            Хтео сам да избегнем директан одговор.
            "Мислим да Балканероси, процентуално, имају више мерцедеса од Немаца."
            Погледа ме.
            "Збиља!" узвикну. "Претерујеш."
            "Ни случајно. Срби овде раде годинама, живе како живе, али штеде да купе мерцедес. Многи нису хтели да се врате у земљу пре него што дођу макар, за почетак, до половног мерцедеса. Упркос чињеници да им многе ствари недостају, прво ће купити мерцедес, што скупљи модел то боље. У сопственим очима биће већи, стећи ће сигурност, свест о властитом значају. То их мотивише, даје им вољу не само за рад него и за живот. Поседовање мечке поистовећују са престижом, са успехом у животу..."
            "Шта их мотивише? Мечка!?"
            "Мечка. Тако тепамо мерцедесу. Чим Балканероси седну у скуп ауто осете се бесмртним, самозадовољним, великим и важним. И они желе да се покажу као што то, претпостављам, желе и немачки индустријалци. Пример су им дали сопствени политичари. Мислим да ниједан Немац, са платом какву има један Србин, не би ни помишљао да купи тако скуп ауто. Ми ћемо се, међутим, одрећи свега, сем ваздуха и воде да би се дочепали мечке."
            "Мислим да је то пуко разбацивање, разметање новцем.
            То је увредљиво.
            Постоји много аутомобила који су кудикамо јефтинији од мерцедеса, а нису много лошији. А ваши људи, па и било који из источног блока, без обзира на добре зараде, које су, јасно, по нашим мерилима симболичне и, рекла бих, израбљивачке не могу да се мере са западним индустријалцима. То је аксиом."
            "Тако је како је".
            "Чудан сте народ."
            "Понекад ни сами себе не разумемо."
             Барбара се насмеја. "Већ сам слушала о томе." Погледа ме. "Ниси ме, можда, погрешно разумео. Стварно не жалим за новцем. Само, рекох ти, мислим да би лакше издржавао мањи ауто. Могла бих, наравно, и себи да купим мерцедес али више волим ауто мање кубикаже који није тако нападан и не пада порезницима у очи. Природно, имам, поред порезника, и друге разлоге." Погледа ме умилно: "Драго ми је што си задовољан поклоном."
            Јесен је све снажније мирисала, дан је био топао, а вече пријатно.
            Барбара је обукла лаку, прозирну, лепршаву и узбуђујућу хаљину.
            Свака ме њена крпица узбуди.
            Мислим да ју је обукла зато што јој одлично стоји, вероватно је шивена по мери и њеном строго негованом, чак, рекао бих, школованом укусу, не само да би искушавала своју –  уосталом, бескрајну – моћ нада мном, да би ми истражила слабе тачке већ да јој буде пријатно.
            Можда је, ипак, добро што сам две хиљаде километара далеко од Барбариног омамљујућег тела, пријатног гласа, опијајућег осмеха, белине њених беспрекорних зуба, од ње, од ње.
            Бојао сам се да помазим Барбарине откривене ноге које су ми се нудиле док је додавала гас и притискала квачило.
            Звале су. Мамиле.
            Ако је такнем судариће се с првим аутом који наиђе.
            Тешко је човеку у Барбариној близини да сачува живу и трезвену главу.
            То ја најбоље знам.
            Успорила је и скренула на паркинг.
            Одабрали смо сто на лепом месту у башти којом се разастирала кинеска музика и рески гласови песме, мало непријатни неприлагођеном европском уху. Ипак, има нечег мистичног у тој музици која опушта.
            Тргох се. Пред нама се клањао косооки конобар који као да је ту стајао и пре него што смо стигли, само невидљив.
            Наравно, не чекајући да Барбара ишта поручи распитах се за пиће.
            "Жели ли господин саке?"
            "Не, хвала. Саке ми не прија."
            "О, да, господине. Зависно од јела, допустите да вам препоручим нешто изузетно. Управо смо из Тел Авива добили ограничену количину вина латрун, које праве монаси и којег нема у слободној продаји чак ни у Израелу."
            Одлично је говорио немачки.
            Невероватно шта су све косооки у стању да науче.
            "Сјајно. Донесите бутељку. Барбара?"
            "Ја бих супу од птичјих гнезда".
            "Управо је готова, госпођо. Господин ћели?"
            "Мени донесите супу од крстовника".
            "Зашто не узмеш супу од диње? Изврсна је."
            "Ова је егзотичнија. Осим тога, легенда каже да је здрава."
            "Збиља! Испричаћеш ми то, а ја ћу теби о супи од диња."
            Помиловах је. "Наравно, мила."
            Конобар је стрпљиво чекао. Брзо смо га заборавили.
            "Шта имате од јела куваних у пари?" Барбара ће.
            Пошто нам наброја двадесетак јела обоје се одлучисмо за пиле са златним иглицама и црвеним урмама. Наручисмо десерт: пудинг од бадема.
            "Мислим да би стогодишња јаја такође могла да иду као десерт", примети Барбара.
            "Радије их узимам као предјело. Слатко кисели ђумбир ми отвара апетит и буди жељу за нечим страственијим."
            Барбара се осмехну. "Славко, Славко!" припрети ми, враголасто, прстом и већ су четири стогодишња јаја била на столу.
            "Изгледа да се супа од птичјих гнезда много тражи кад је једнако кувају. Рекао је да је супа управо готова, зар не?"
            "Хтео је да каже да нећеш дуго чекати на супу, мила. Супа од птичјих гнезда припрема се најмање девет сати, а кува тек нешто дуже од по сата."
            Гледала ме с неверицом. "Шалиш се."
            "Не шалим се. Некад се, уместо птичјих гнезда користи ајкулино пераје али припрема такође дуго траје. Уосталом, знаш ли да стогодишња јаја, пре служења, одлеже, скувана, сто дана?"
            "Откуд све то знаш? Да не држиш, у потаји, кинески ресторан? Има ли у Србији кинеских ресторана?"
            "Наравно. Најбољи је, мислим, Сечуан у Новом Саду, у Дунавској улици. Мени је сечуанска кухиња најукуснија јер врви од пикантних умака."
            "А у Београду?"
            "У центру Београда је ресторан Пекинг, али избегавам пржена јела па тамо и не залазим, а чуо сам да повремено имају проблеме са инспекцијом и да ће га вероватно затворити. Не знам колико је та прича тачна."
            "Ваљда припремају и друга јела, не само пржена."
            "Пекиншка кухиња позната је по прженим јелима. Не могу, у кинеском ресторану, да тражим роштиљ."
            Насмеја се. "Роштиљ?! Балканци стварно не могу без роштиља и кавге. Много меса у исхрани шкоди, то знаш."
            "А ти знаш да месо једем само у изузетним приликама."
            "Зар у Београду имате само један кинески ресторан?!"
            "Извесно време је неки морепловац држао на Славији ресторан са кинеском кухињом у којој су преовладавала јела квантунгшке провинције коју одликују пикантни зачини и очување природног укуса јела. Не знам шта је сада са тим човеком. Вероватно се опет отиснуо у свет."
            "Волиш кинеску кухињу."
            "Не сваку. Допада ми се квантунгшка и сечуанска. Наравно, није све до кухиње већ и до кувара. Мислим да то могу да кажем јер сам обедовао у кинеским ресторанима широм света. Допао ми се један у Паризу, мислим да је у Сан Мишелу, не сећам се више, и један у бечком првом бецирку."
            "Добра су им јаја", закључи Барбара.
            "Да, изврсна су. Ова прозрачно црне боје најчешће су боља од сивоцрних. Истини за вољу, не знам од чега зависи боја. Знаш ли где сам најслађе јео кинеску храну?"
            "У Кини."
            "Изненадићеш се. У Адис Абеби."
            Конобар донесе супе и бутељку латруна.
            "У Етиопији си јео у кинеском ресторану?!"
            "Што да не?!"
            Барбара се прихвати супе од птичјих гнезда.
            "Зар абисинијска кухиња није, сама по себи, довољно егзотична за Европљанина."
            "Наравно. Али је доживљај усред Адис Абебе јести кинеску патку кувану у вину."
            "Ексцентрично је. Личи на тебе."
            Супа од крстовника није била баш очаравајућа. Вероватно су уместо крстовника ставили блитву што је, понекад, посебно Европљанину или континенталцу, тешко да разликује али довољно да стекне погрешан утисак о укусу.
            "Можда," сложих се да је ексцентрично, док људи гладују, јести кинеску патку кувану у вину, али њима не би било боље ни када бих и сам са њима гладовао. "Знаш ли која је кокошка најбржа на свету?"
            "Ваљда етиопијска." Промућурна је. Вазда на опрезу.
            "У неку руку јесте ако протрчи кроз Етиопију и остане жива."
            Барбара ме погледа не схватајући, у први мах, поенту, потом поче све гласније да се смеје.
            Сузе су јој текле од смеха.
            Спустила је кашику, удаљила тањир заценивши се. Тресла је раменима док је њен звонки, заразни, смех у налетима преплављивао  башту Мандарина.  
            Барбарино расположење пређе и на мене. Смејао сам се сопственој досетки.
            Барбара ми се све више допада. Зар се може волети више?!
            Природа нема милости, пући ћу од емоција.
            Експлодираћу.
            Атоми ће ми се разлетети по космосу. Вилфрид би одиста могао да буде срећан човек, али није. Да јесте, не би Барбара била самном док он, вероватно, по Хамбургу вија дроце. Проклето је мало потребно за срећу али како пронаћи меру. Како?
            Барбара није престајала да се смеје. Узбуђивао ме је такав смех, слободан, раскошан, грлен, заразан.
            Не смеј се, мала, узећу те усред баште, на ресторанском столу, међу тањирима и остатком јела, пред свима.
            Кинез је, смејуцкајући се, донео два пилета са златним иглицама и црвеним урмама и два пудинга од бадема.
            Барбара је брисала сузе.
            Кинезово смејуцкање је још више орасположило.
            Стварно ме њен смех узбуђује, а расположење соколи.
            Себи приписујем у заслуге што је тако задовољна.
            Заводљива.
            Неодољива.
            Срећна, рекао бих.
            Топло ми је међу ногама, светлости моја.
            Вино је изврсно.
            Густо. Опоро.
            Ти си изврсна.
            Биба ти је изврсна.
            Сике су ти изврсне.
            Уста су ти изврсна.
            Бокови су ти изврсни.
            Језик је твој изврстан.
            Чујеш ли ме, теби говорим, љубави изненадна и несвагдања.
            Сва си од љубави и жеље саздана.
            Од подавања.
            Од узимања.
            Од уздаха и јецаја. Од свршавања. Од дарова природе.
            Од женствености.
            Од драгости.
            Од миловања.
            Од суза.
            Од лепоте. Од смеха.
            Не смеј се, љубави моја, јер горим, треперим, нестајем и умирем од жеље, од чежње, од тебе. Музика је све гласнија, ти си све гласнија. Лепа си, мила моја, као што ниједна жена није. Створитељ није штедео на теби. Све што је другима закинуо, учино је то да би теби даровао и показао колико може и уме.
            Јело је одлично. Буди жељу и даје снагу.
            Ти си моје једино јело, моја снага и неутажива жеља.
            Како би ми сад легла Барбара, када би само знала, како бих те опасао, узјахао, припитомио, притегао, обљубио, обгрлио, како бих се сада, овде, пред свима, убашкарио међу твоје беле, дуге, чврсте ноне.
            Као никад.
            Не би ме било брига како се осећаш, шта ти је потребно, само бих сипао семе, као из кондира, у слаповима и ослобађао своју страшну енергију, свој жар, своју муку и бес.
            Своју мушкост.
            Не смеј се, душо моја, узећу те као туфахију, у сласт, као зрак, као дар божји, семе мог уживања.
            Не смеј се, лудице, тако гласно и изазовно.
            Дуде ти се тресу и брадавице чврсну, а мој жарач чезне за твојим омотачем, за твојим жаром.
            Не смеј се, мила моја, јер твој смех ми мути разум и тле измиче под ногама, читав град ми се врти и љуља. Пашћу, преко стола, преко јела и пића, пашћу на тебе усред ресторана, при светлости лампиона и чангрљања кинеске музике.
            Латрун ми тече крвотоком, бубња да ми уши глуну и удара о мождану кору док ми крв кључа, а пред очима си ми само ти, само ти, само ти, само ти, гола, изазовна, раскалашна и насмејана: зовеш ме, мамиш, привлачиш, навлачиш и измичеш, желиш, преклињеш и леђа окрећеш..
            Тај магнет је снажнији од земљине теже и не може му се измигољити ни снагом, ни разумом.
            Не желим, знај, да се извучем.
            Напротив.
            Подераћу ти лаку, прозирну, хаљину и грудњак и гаћице са чипком као паучина и сву раскомадати.
            Никада те више Вилфрид неће наћи ни на земљи, ни под земљом, на небу стално бићеш, божанска јахачице. Зауларена бићеш са стрчаницом у себи, са рудом од живога меса на којој ћеш се вртети и пећи у неописивој јари.
            Завршили смо вечеру у сјајном расположењу.
            Барбара је, видело јој се на озареном лицу, била срећна.
            Била је захвална за лепо вече, за пријатне часове.
            Коме ја да захвалим, лепотице?
            Вино је попијено, јело нам је пријало, вече је благо, а ми смо опуштени, задовољни.
            "Понекад ти завидим", рече Барбара. "Тако си опуштен, безбрижан, као да си све проблеме решио, а знам да их имаш више но што то нормалан човек може поднети."
            "Мршави завиде дебелима, дебели мршавима."
            "Мислиш да и то спада у веровање да је другима увек боље него нама."
            "Пепељуга завиди Снежани", рекох.
            "Али она има принца!" ускликну Барбара. "Па то нема смисла!"
            "А Снежана има седам патуљака," рекох као да се инатим.
            Барбара се изненади открићу, вероватно никад није о Снежани размишљала на такав начин, отвори уста, покри их, запањено, шаком и опет, нагло, незадрживо прсну у смех.
            "Белци завиде црнцима", долих уље на ватру дозивајући, гестом, конобара да платим "десет до петнаест сантиметара."
            Ово је било превише.
            Барбари поново грунуше сузе, кикот се таласао баштом Мандарина и прелазио на госте. Окретали су се, гледајући је са симпатијама.
            Косооки се смејуљио.
            Донео је, на тацни, рачун.
            Пружих му кредитну картицу. Конобар се, дирнут поверењем да му дајем картицу, наклони и удаљи натрашке и даље се смејуцкајући. Не прође ни минут, а већ је хитао носећи картицу и рачун на потпис.
            Барбара би, за трен, престала да се смеје, онда би се, вероватно, сетила досетке и наставила с још већом жестином.
            "Хоћемо ли љубави?"
            Климнула је главом обрисала сузе, проверила шминку и пружила ми руку.
            Изашли смо из ресторана загрљени, праћени аплаузом гостију.
            Барбара се измигољи из загрљаја, окрете гостима, поклони и изазва буру аплауза.
            "Погледај их", рече.
            Окретох се.
            Гости су јој слали пољупце. Аплаудирали су јој. Стојећи.
             Како и не би кад је тако мила.
            Сијала је од задовољства.
            "Дугујеш ми причу о лековитости супе од... Од чега оно рече да је?"
            "Од крстовника."
            "Да. Слушам."
            " Легенда каже да је неки старац тешко оболео и да му је лекар рекао да ће једва саставити месец. Старац онда одлучи да, кад је већ тако, нема смисла да и даље троши пиринач па пријатељима и рођацима раздели све што му је преостало. Онда оде у мочвару, изабра лепо место, у тишини и зеленилу, да сачека смрт. Размишљајући о пролазности огладне па поче да жваће неку зелену биљку која је расла поред њега.
            Изненади га пријатан укус.
            Како смрт никако није долазила, а глад повремено, како је природа прописала, опомињала старца, није му преостало ништа друго него да једе биљку коју је кушао на самом доласку у мочвару.
            Заиста му је пријала.
            Изгледало је чак и да се опоравља, а осећао се снажнијим.
            Кад је прошао час који му је лекар означио као последњи у животу, старац се сасвим добро осећао, па одлучи да се врати кући и обиђе лекара. Тај се запрепастио када је прегледао старца и утврдио да је потпуно излечен. И данас се у кинеској традиционалној медицини сматра да крстовник, од којег се прави супа, одржава плућа влажним. Супа је, иначе, веома укусна."
            "И супа од зимске диње, коју сам ти препоручила, здрава је за грло."
            "Мала", рекох, "здрави смо и треба нам нешто друго, а не супа од диње и крстовника."
            Барбара се још више приви.
            О, како ми је пријало Барбарино лепо тело у танкој хаљини, припијено уз моје, ишчекивајуће.
            Њена рука око мог струка.
            Коса која ме додирује.
            Миловао сам јој косу, благо, мирно, као да јој певам успаванку.
            Барбара је убрзано дисала. Груди су јој се надимале.
            Увукох руку у хаљину милујући јој лопте.
            Потражио сам Барбарине раскошне усне, меке, влажне. Осетих како јој срце снажно и брзо туче. Дрхтала је од задовољства и узбуђења. Од моје близине, од оног што предстоји. Горео сам, свест ми се мутила. Крв ми је снажно, као бујица, из главе куљнула у страшни маљ.
            Наслоних Барбару уз ауто и откопчах јој хаљину, открих дуде и уроних у топлину док је јечала притискајући ми главу на сисе. Тражила је да их наизменично сисам и гризем, да их стискам и мазим. Несвагдање мирише Барбарино тело. Месо. Пут.
Барбара, Барбара.
Дигох јој хаљину и зграбих, преко тананих гаћица, напупели брежуљак.
            "Не, не овде, молим те немој", дахтала је, испрекидано, моја страсна љубав, огњиште моје распаљено и ужарено. "Немој овде, молим те. Уђимо у ауто, преклињем те." Заривала ми је нокте у леђа, покушавала да ме зајаши. Стезала ми је ноге међу својим чврстим, дугим, нонама.
            Маљ ми је био спреман за укуцавање.
            Размакох јој ногавицу. Усмине су јој као бутер.
            Одигох јој ногу и сјурих Мефиста.
            Барбара с олакшањем јекну али тако продорно да је вероватно косооки помислио да га неко зове.
            Карао сам је оштрим покретима, набијачки, растурачки. Као да сам хтео да је развалим. Волела је, с времена на време, да је крешем грубо, оштро, дивљачки. Жеља јој се испуњавала на хауби мог новог сребрно метализираног мерцедеса, који ми је, без великих речи, поклонила за рођендан пре непуна два месеца. Није више могла да поднесе да преваљујем толики пут у прастаром форду који је димио и кашљуцао али ме је, истина, ретко изневеравао. Толико је желела да ме обрадује аутом да није могла да сачека рођендан.
            Бринула је да ме ауто једном за свагда не остави на путу.
            Бригу је отклонила елегантним потписом.
            Сада је гланцала хаубу својом лепом прозирном хаљином и телом, податним, жељним неуморног Мефиста, снажног, жилавог.
            Набијао сам га стењући. Покушавао сам да нађем бољи ослонац. Хауба је клизава, Барбара ми је измицала, али се и натицала.
            "Јаче," говорила је, "јаче. Набиј га. Тако, тако."
            Постигао сам светски рекорд. За тили час сам шикнуо семе у Барбарино ужарено гротло.
            Још у ресторану, за вечером, свршио сам гледајући је.
            Док се, за вечером, смејала, замало га нисам извадио и ишамарао.
            Барбара ме стварно узбуђује. Сва је жена.
            Пао сам, тешко дишући, преко Барбаре.
            Сав у зноју.
            Махала је хаљином као лепезом.
            Стварно је било вруће.
            "Никада нисам водила љубав на хауби."
            "Ни ја никада нисам био тако напаљен као вечерас. Умало те нисам повалио преко стола."
            Гледала ме је запањено.
            "Стварно би то учинио?!"
            "Не знам. Можда. Уши су ми зујале колико сам те желео."
            Отворила је ташну и извадила чисте гаћице. Запаковане.
            Ухвати ми зачуђени поглед.
            "Понела сам их за сваки случај. Са тобом се никад не зна. Видиш да се нисам преварила."
            Насмејасмо се.
            "Куда сада?"
            "Било би лепо када би ме одвезао кући да се истуширам али то ће потрајати. Већ је поноћ. Осим тога, знаш да се не усуђујем да те позовем себи у стан, а глупо ми је да ме чекаш на улици."
            "Дакле?"
            "У Maksimilianstrasse постоји Интермецо, ексклузиван ноћни клуб. Имају одличну музику, бар, дансинг салу и раде до јутра. Идемо да мало погледамо њихов програм. Хоћеш?"
            "Све што кажеш, мила."
            "Сада ти вози. Мени се тресу ноге."
            "И мени", признах.
            Насмејасмо се.
            Седели смо неко време у ауту и ћућорили док се сливала музика са касета.
            "Лепо ми је с тобом", прошапта најлепша жена Минхена. Можда и Баварске. Можда Средње Европе. Европске уније, космоса. Ко зна.
            "И мени с тобом".
            Рекао сам истину.
            Стварно ми је лепо са Барбаром.
            Наже се да ме пољуби.
            Поново смо почели да се мазимо.
            Опет смо започели стару игру која је имала многобројне почетке а, сем неколико изузетака, исто се завршавала: лудачким спајањем двоје цивилизованих дивљака.
            Помиловах јој брежуљак.
            Росио је.
            "Имаш ли још чистих гаћица?"
            Насмеја се: "Немам. Али, нека те то не брине."
            "И неће", рекох свлачећи је.
            Оборих седишта.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања