Приче

Вајра

ЕДЕЛА је, опуштена, пуна благости, богињи равна, готово нестварна, изнад овоземаљског, дискретног, загонетног осмеха као Ђоконда.
             Узбуђивала ме. Жестоко. Први пут ме жена ошамутила, омађијала.
             Маче, помислих, готово си. Запамтићеш ме.
            "Не знам шта се догађа, не разумем."
            Слушала је као да ме упија. Палио сам се, жестоко.
            Добро је да сам је позвао, да ме смири, да попусти тензија.

            "Непрестано, ма где био, људи ми прилазе, распитују се за било шта.
            Као да су само на мене чекали да би се снашли у животу.
            Зар изгледам као неко ко зна више од других?
            Ја сам само изгубљен у времену и простору, попут многих, често, безнадежно, и више. Чак су ме и у Кјоту заустављали, додуше не косооки – то би било превише – распитујући се као да сам свезнадар.
            У Љубљани, Загребу, у Бечу и Минхену, у Амстердаму прилазили су ми са таквим књигама као што ти делиш. Шта их привлачи, реци.
            Шта је тебе нагнало да ми приђеш?"
            "Знаш како стоји у Библији: недокучиви су путеви Господњи!"
            "Зар ми, на улици, ниси понудила будистичке књиге?"
            "Јесам, наравно."
            "А сада цитираш Библију?!"
            "Начина је много, пут је један."
            "Објасни, ако можеш, шта те је навело да ми приђеш? Заиста ме занима. Забринут сам. Штавише: прогања ме. Повремено, сасвим озбиљно, размишљам о томе. Оптерећен сам. Је ли то мој лик, одећа, држање, шта? Реци."
            "Првобитно беше само самосвојство, атма, човеколик. Огледавши се атма није видео ништа осим себе. Прве су му речи биле 'то сам ја'. Тако је настао назив 'ја'...
            Бојао се. Зато се, још увек, боји ко је сам. Тада помисли 'Пошто осим мене не постоји ништа друго, зашто да се бојим?' Тада га напусти страх, јер није имао чега да се боји. Страх одиста настаје од другога.
            Али, није имао радости. Зато се, још, не радује ко је сам. Пожели друго биће..."
            Нисам је баш разумевао. Могла је и да ми подваљује. Покушао сам да је пратим: није ми, баш, полазило за руком. Добро, помислио сам, да истрајем на свом питању.
            "Било је пуно пролазника", рекох.
            "Помислила сам, када сам те угледала, да ће те занимати наше књиге.
            То је све. Остало је изван нас.
            Била сам уверена да ћеш узети бар једну књигу. Ето, то је то."
            Застала је. Као да је проверавала да ли је рекла што желим или сам разочаран. Нисам био ни тамо ни овамо. Лебдео сам. Можда сам превише мислио како да је напалим и обалим. Како да је свучем и навучем.
            "Не знам, збиља, деловао си ми некако... некако... немам праве речи, једноставно као да си, ето, изашао у град с намером да ме нађеш.
            Била је нека аура, заиста ти кажем. Светлост. Поље. Привлачност.
            Свесна сам тога. Нешто ми је говорило, прилично нејасно, да треба учинити корак. Покушај. Послушала сам мада је и мени, такође, повремено, признајем, све то магловито.
            Желела сам да ми приђеш иако ниси показивао такву намеру. Бојала сам се да ћеш проћи. Стварно сам се бојала. Не знам шта је то. Нисам смела да те испустим.
            Нема другог објашњења.
            Тек ко спозна обоје, и знање и незнање, тај незнањем надмашује смрт, а знањем постиже бесмртност."
            "Упанишада?"
            Говорила је стихове из Упанишада, ја – ја сам банализовао сусрет два бића.
            "Да. Једанаеста изрека."
            "Јеси ли спознала обоје?"
            "Настојим. Можда ће ми овај сусрет помоћи."
            "Како то да си прихватила будизам?"
            "Као усев зри смртник, као усев се препорађа."
            "Опет цитат?"
            "Али потпуно тачан."
            "Не сумњам у твоје цитате, сумњам у тебе."
            "Постојим. Погледај ме. Замисли ме. Дотакни ме. Иста сам."
            Истина је. Седела је у фотељи, опуштена, као богиња, рекох већ. Кратка, црна, коса, правилан низ зуба, привлачно лице, егзотично, тајанствен осмех, раскопчана блуза, кратка сукња; постојала је, без сумње.
             Било је нечег детињег у њој, али и нешто од зреле, самосвесне, жене.
            Снажно ме је привлачила.
            "Не замери. Понекад сумњам и у себе."
            "Сумња је подстицајна. Она доводи до истине."
            "Грло ми се осушило. То је истина. Да попијемо штогод, ако ти вера допушта."
            "То није вера већ опредељење. Пиће би ми добро дошло."
            "White Horse?"
            "Виски! Са задовољством."
            Насух. "Са ледом?" упитах, мада га сам, чешће, пијем без. Нисам баш сигуран да га имам. Пођох да завирим у фрижидер.
            Наравно, био је пуст као самица. Само је мала сијалица одбојно жућкасто, сабласно чкиљила у њему. Могао сам да претпоставим. Леда је било на фризу толико да га нисам могао отворити, а да га не здробим. Боље да га оставим читавог. Требаће.
            О неким облицима, куглицама, коцкицама, о нечему што би иоле створило утисак да се виски пије код домаћина, ни говора.   
            Јео сам, кад бих се сетио, кад би ми се смучило од глади, када се даље није могло пити без подлоге, по хотелима и ресторанима, у разним рупама, ћумезима, кочинама, кокошарницима, мензама, станичним ресторанима пуним смрада и штроке по којима су вршљали сумњиви типови и досадне, троме, одврате муве па фрижидер није био неопходан.
            Био је ту само као реликт неког времена. Успомена.
            Нисам марио да ли је пиће хладно или топло. Најважније је да га има.
            Фрижидер је у мојој кући декор који смета, знак старе славе.
            Једино ми је кревет, мислим, био како ваља.
            "Душо", рекох тужно, "нема леда ни за лек."
            "Не мари. Ништа не волим разблажено."
            Добро је, помислих.
            Лед сам понудио тек тако, махинално, да будем добар домаћин.
            Опекао бих се да га је хтела.
            Радо бих јој понудио жар, прави, непатворени, који се у мени разбуктава. Она је само лагано и непрекидно пирила у њега. Почела је оног часа када ми је на улици пришла и понудила своју литературу. Или, можда много раније, када нисам знао да постоји.
            Осећај је био потпуно нов, непознат, неочекиван и снажан.
            Јасно је да је њена појава, њено присуство, изазивало немир у мени; не књиге које је нудила.
            Књиге ми ништа не значе поред такве жене.
            "Зар будизам не забрањује пиће?"
            "Будизам, пре свега свештеницима, предлаже уздржавање не само од пића већ и од крађе, лажи, секса, певања и глуме, употребе цветних венаца, мириса, козметичких препарата и украса чак и од високих и удобних лежајева.
            Постоји, за монахе, сто и педесет животних правила или обавеза којима је додато 75 правила пристојног понашања, али ја нисам свештеник већ лаик и мени је препуштено да одлучим."
            "Чудно је да жена попут тебе осети самоћу."
            Заталаса, благо, виски. Отпи.
            "Чудно је и да жена попут мене иште самоћу.
            Свесна сам тога.
            Али промена је она која нас одржава.
            Промена је нада.
            Нада је део нас.
            Наравно, то није исто што и жеља.
            Жеља је бол. Бол удаљава срећу.
            Срећа је не желети да би се избегао бол. Бол нас спутава.
Бол је свеприсутан.
            Рођење је бол, учио је Буда, старост је бол, болест је бол, смрт је бол. Бити здружен са онима које не волимо, то је бол, бити растављен од оних које волимо, и то је бол. Не постићи оно за чим чезнемо, такође је бол. Зато, када те угледах, начиних abhaya mudru, покрет који растерује страх."    
            "Бојала си се."
            "Непознато увек плаши и то је, на неки начин, бол мада сам, наједном, очаравајуће, осетила агну, ватру, снажно, дивље: понела ме је. Она ми је дала снаге да ти приђем.
            Уистину, пришла сам да ти понудим књиге и осетила ватру. Још боље: ватра ме је вукла к теби.
            Хтела сам да те подсетим на себе, да се препоручим, да уђем у видокруг оног који о томе не мисли. Радовала сам се када сам схватила да си сасвим aklishta, неузнемирен, прави, чист.
            Како ме је то веселило, о, како ми је срце... не, то је већ жеља, а она, рекох ти, призива бол!"
            Отпих гутљај. Добар виски, не морам да се стидим. Пио сам и бољи, наравно, али добро је да се и овај затекао.
            "Ниси ми, још, одговорила: шта је било одлучујуће да приђеш?"
            Погледа у чашу. Протресе је. Направи прилично дугу паузу. Нисам знао да ли је разлог ћутања увређеност због превише знатижеље.
            "Не може се дати конкретан одговор. То се не разлаже, не анализира. Пришла сам. Учињено не може никад постати неучињено. Код дуалитета, код принципа мушког и женског одлучује dama."
            "Дама?! Враћамо се матријархату."
            "О, не. Ниси ме разумео. Дама је у мом језику благодат, срећа. То одлучује, а не жена, како си помислио."
            Прекрстила је, победоносно, ноге. Лепе, дуге, витке, почињале су одмах испод пазуха. Невероватно. Не видех жену с дужим ногама. Или јесам, па заборавих. Ове ћу, верујем, памтити. Док не наиђу друге, лепше, или, свеједно, друге. Буду ли ружније, само ћу жалити за овим, извесно време. Да, време, исцелитељ свега.
            Гледала ме је озбиљна и драга истовремено. Пожељна. Заиста је емитовала сигнале који су ми, повремено, казивали да ћемо се спојити, како и приличи при сусрету два људска бића супротна пола.
            Ако постоје паметне очи онда су то њене. Желео сам да их пољубим, тако паметне.
            Бадем топле.
            Док је приносила чашу устима уживао сам гледајући јој префињен облик усана.
            Дођавола, ваљда се не заљубљујем, помислих узненађен навалом емоција.
            "Слађа је", рече, као да ми чита мисли, "bhoga."
            "Bhoga?!"
            "Физичко уживање. Ослобађа напетост. Односи је. Физичко уживање, секс или рад, празни људски организам. Друга уживања, као што је, рецимо, алкохол, само потискују duhkhu, да, баш незадовољство и бол у пуном смислу речи, чак га и умножавају што их чини још снажнијим и опаснијим."
            Помислих да заиста чита мисли.
            Онда зна да је желим.
            Свесна је те жеље јер је и њена.
            Због тога смо сада овде.
            Добро је, потом помислих, ако може да чита мисли. Уштедеће ми нека објашњења. Скратићемо пут.
            "Умеш да читаш мисли?"
            Насмеја се. "За читање неких мисли није потребна натприродна моћ. Читаш ли ти моје?"
            "Па..." заустих.
             "Осећаш ли да ми се јавља kama, да моја mala жели да начини mandalu око твоје linge."
            "Тешко те пратим. Прецењујеш моје познавање будизма и санскрита. Многе изразе не знам, само наслућујем".
            "Жао ми је. То је мој језик. Изумро је, али је мој.
            Учи га, као што ја учим твоје жеље."
            "Покушавам. Помози ми, објасни шта је шта: kama, mala, mandala, linga. Све ново за мене, нејасно, магловито. Молим те, имај милости."
            Смешкала се. Није ликовала, није хтела да ме дотуче, да понизи.
            "Мили мој, kama је сексуална жеља, mala је огрлица. Рецимо да је огрлица мој пупољак који ће те обујмити, mandalu је свети цртеж, круг у који ћу те затворити а linge је..."
            "... falus, зар не?"
            "Да, али не тако једноставно, не тако просто речено. Не заваравај се: латински ми ништа не значи, као ни теби мој језик. Linge је, драги моj, мушки принцип, амблем, светлост, дух, свест, васиона. То је linge. То си, можда, ти."
            Знао сам да речи могу да звуче различито и да се ствари многозначно именују али ово је нешто посебно. Никада за мог Мефиста не бих се сетио да кажем да је светлост, да је васиона.
            Има право, заиста је то.
            "У мени се јавља prema.
            Заиста те желим у себи.
            Не оклевај. Моја те padma, моја топла yoni нестрпљиво ишчекује."
            Подигла је чашу смешећи се.
            Гледала ме је кроз стакло, кроз виски.
            Отпи.
            Загрејала ме је, жестоко.
            "Истушираћу се", рече. "Ти, дотле, размести постељу, размишљај о реченом и ослободи се одеће.
            Дочекај ме обучен у небо, буди digambara."
            "Чекаћу те", рекох изненађен таквим, наглим, обртом, заправо брзим примицањем циљу, "у madniri, спреман за твоју mala. Не дозволи да мој корал пати."
            Преслишавао сам се. Призивао давне речи у сећање. Мислим да је "prema" љубав. Знам да би она рекла да је padma лотос, мислећи на свој цветак. Уосталом, нагласила је то говорећи о yoni.
            "Моја пица је дворана састанка, а не твоја соба, мој драги. Моја kama расте као што ће твој моћни falus испунити моју топлу и влажну yoni и можда је располутити као смокву која сазрева. Наша lila, наша игра трајаће све док моја sunya не почне да прелива пуна семена. Чекаћеш, довољно дуго, бар онолико колико траје мој tapas, дакле моја врелина и жар; мој аскетизам. Смири своје нестрпљење, зауздај га, сапни га. Тако се постиже већи ужитак. Не мисли на оно што ће доћи. Заборави оно што је прошло и не буди ужурбан ни забринут због онога што се још није догодило.
            Тако ће имати смисла наш сусрет и наше спајање."
            Није се имало шта размештати. Француски лежај чекао је младу, лепу жену огрнуту будизмом која је у мом купатилу, у мојој кући припремала тело за предавање. Узео сам само два чаршава боје трешњиног цвета. Један да ставим испод, другим да се покријемо после љубави. Онда сам обукао небо, како је желела и отишао да је видим нагу, да је помиришем, љубим. Да је милујем.
            "Namaste, драги мој!
            Обожавам твоје тело и твој напети falus који ће, када једном уђе у мој лотос, увек бити nitya, вечито поштован и љубљен као што су поштовани и љубљени богови. Он усрећује као што то само богови могу. Моћан је", узе га у руке, "као бог. Моја ће пица бити његов nurgundi, шимшир  у којем ће се скрити и нестати његова снага."
             Стискала га је тако нежно да сам дрхтао од задовољства.
            "Молим те, господару, немој дуго да се задржиш у купатилу. Жељна сам сокова који се точе из тог прекрасног тела, желим ту viryu, ту моћ, ту енергију само за своју yoni. То није vasana, не, далеко је и сама мисао од подсвести, то је обожавање.
             Доста је било yamase, нема више уздржавања господару.
             Сада хоћу да га узмем, да му се предам.
            Хоћу да нестанем у његовом огњу."
            То су речи које жаре дижући температуру до изгарања. Мој дивни послушни, радознали Маестро постао је стварни apsaras, небески играч који чека да се раствори њена gauri pattan, пица којој се надао безбројне године.
            "Како се каже: безбројне године?"
            Пољуби га. Сочно. Како су јој топле усне.
            Влажне.
            Меке.
            "Palua, то је период безбројних година."
            "Толико сам чекао твоју пицу."
            "Ти си, господару, чекао мене, а твој falus моју пицу. Дистинкције су битне. Њихово поштовање је важно за разумевање. Моја ће се vulva одлично слагати с твојим falusom. Ако досегнемо нирвану наше разумевање биће потпуно. Оне, наше гениталије, говориће за нас. Њихов говор је потпунији и тачнији. Ти знаш, обожавани, да после нирване долази велико стање, то је смрт. Али, драгане мој, како досећи нирвану?"
            Обрисали смо једно друго и прешли у спаваћу собу.
            Љубио сам јој дуге прсте док ме је водила ка кревету. Она је водила, Mahasukha што на профаном језику јахача значи Велика срећа.
            Не знам шта је нашла у мом купатилу, не знам чиме је истрљала своје лепо, витко, путено тело. Мирисала је.
            Удисао сам тај мирис ноздрва напетих као уд.
            Мошус.
            Зов дивљине. Мирис њеног тела испунио је собу.
            Села је на ивицу постеље.
            Клекнуо сам љубећи јој ноге, нижући пољупце све више, ка ужареном средишту. Прешао сам преко шуме (држала ми је прелепим рукама главу, провлачила дуге прсте кроз косу), испитао сам чвор пупка, одигао, језиком, очврсле брадавице, облизао јој дојке чија ми је величина пунила шаке, затим, кад приђох лепим, меканим, сочним уснама, легосмо.
            Дрхтао сам. Срце ми је дрхтало као сеница и тукло својих хиљаду удараца.
            "Ох, мили, губим свој aham, јер видим да ћемо постати једно, advaya, од које ћу сагорети. Твоја linga је бесмртна. Ох, горим. Горииим! Дај ми курчину, шта чекаш?"
            Утерао сам га нагло, изненађен обртом и распомамљен.
            "Набиј га до краја, разнеси ме, располути, уништи. Утерај га до муда, сасвим, не жали ту проклету пизду. Разбуцај је, сатри. Нека га прождере, гладница. Ожежи је. Сможди је. Никад се неће курца заситити. Напуни је, ох, нека јој зидови помодре, нека је раскрвари твоја моћна топузина. Уби чудовиште у њој. Ох, ох, ох, ааааа!"
            Лице јој се осуло црвеним печатима.
            Већ сам свршио. Јебига.
            Избацивао сам последње капи.
            Изненадни крик перфорирао је опне.
            Свршавала је, бурно, дивље, пропињући се.
            "Морам још једном, хоћу још једном, немој да станеш, молим те. Дај ми га још једном. Јеби ме, јеби!"
            Та учена жена, зналац санскрита и будизма, која је тежила просветлењу, bodhi, на улици је поклањала књиге о будизму; сада је хтела само мог Маестра и вечно mani padme, мој драгуљ у свом лотосу, или, мислим, било чији, само тврд, упоран, снажан и издржљив.
            Данас је у њој био мој драгуљ, сутра, како рече, ко ће бити и шта, нека ме не брине.
            Не треба мисао да жури, нити да се враћа.
            Овај час је веома битан. Можда је последњи. Зашто га, онда, кварити мислећи о оном што је било или што ће бити.
            "Ох, ох, ооооо, оооо." Опустила се с олакшањем. Опет је свршила. Брзо и ефикасно. Мора да је дуго апстинирала.
            Зар је мене чекала?
            Не верујем.
            Шта је онда?
            Не знам.
            Мисли о овом трену.
            Маестро ми је још увек био као видија. Није чудо, мала будистичка успаљеница савладала је тајне љубави, била је првосвештеник кама сутре.
            "Моја ти је пица захвална. Она цвета. Радује се. Она те поздравља и зове као цвет што мами пчелу да слети и оплоди га. Maithuna је блаженство. Овај сам коитус чекала вековима. Ти си мој makara, стави ме на своја крила, узми у своје чељусти, сагори ме, уграби ме и јеби поново, до последњег атома, до реинкарнације. Моја kama је дуга, бескрајна, незасита. Гладна сам тог воћа и сласти али пре свега, falusa. Тврдог и вредног."
            Тргох се.
            "Надам се да узимаш нешто против зачећа!"
            Насмејала се. "Наравно да не узимам. Али..."
            "... Како: наравно?! Шта ако затрудниш?"
            "Ниси ме саслушао. Уплашио си се. Чак и да затрудним, то, уопште, уопште, кажем, није твој проблем. Никада не би ни сазнао да си се, спајајући се са мном, наставио. Не мисли на оно што ће доћи."
            Није више био тврд.
            Лагано је спласнуо и, кад се накашљала, исклизнуо је.
            "Мали, добри мој", узела га је у руку и стискала, "како си ме усрећио".
             Миловала га је као мачку, низ длаку.
             Лежали смо око по сата. Склоних јој руку и устадох. Гледала ме је молећиво.
             "Враћам се", насмејах се. "Морам у тоалет."
             И она устаде. "Идем и ја."
             Отворио сам славину и пустио да вода помогне уринирању. Лепо смо се испразнили. Држала ми је Маестра као да је играчка.
             Онда сам је гледао како уринира и слушао како танки млаз удара о зид шоље.
             Смејали смо се.
             Сисе су јој се тресле док се смејала заклањајући лице рукама. Кроз раширене прсти гледала ме је огромним очима.
            Над лавабоом сам га темељно прао. Најпре споља, потом сам повукао кожицу и лагано прао сваки набор.
            "Могли бисмо да се истуширамо" рекла је.
            "Да", рекао сам, "моја сперма нагризе сваку пицу".
            "Да ли их је многе нагризао?"
            "То би морала њега да питаш", рекао сам улазећи у каду.
            "Хеј, друшкане", протресла га је, "јеси ли многе нагризао, овако жестоко као мене, а?"
            "Не тебе", исправих је, "већ твоју пицу. Дистинкције су битне. Не заборави то."
            Насмејала се. Схватила је.
            "Хеј", опет ми је, с љубављу, тресла Маестра  "чујеш ли ме: колико?"
            Ништа јој није одговорио. Тако сам и мислио.
            Туширали смо се дуго. Гурала је гузу уз Маестра, узалуд. Није дизао главу.
            Како мало утољује жељу.
            Поново је мала мирисала.
           Њена чиста кожа омамљивала је зрак, и мене, и све око себе. Опет смо отишли у собу, покрили се чаршавом боје трешњиног цвета, привили се једно уз друго, мало разговарали, тихо, сасвим тихо, потом заспали задовољни, лаки.


sunya, празнина, несаломива попут дијаманта и стога звана Вајра –  девојка ниже класе, куртизана. Не треба мешати са вајром из наслова која означава драгуљ, уретрални пролаз, гром, лингу

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања