Приче

Yoni

 ТАРИНСКИ намештај. Висок стил. Прима укус. Огромна врата, бљешти политура, брушена стакла и огледала, тешке, раскошне завесе.
     "Сама живиш у овом дворцу?"
     "Не, ту су стари газда и његова кћер. Александар, газдин син, одселио се."

            Кресне светло. Соба као тениски терен, огроман кревет, мора да је удобан као сан.
           Стамен.
            Неће се распасти кад кренем као звер на Елизабет, америчку дињу.
            О како лепо мирише. Зрела. Само што се не распукне.
            Извиру сокови, шире мирис.        
            Са лустера висе неки дроњци, конци, привезана разнобојна парчад стакла.
            "Шта је ово?" покажем на висуљке.
            Елизабет дуну. Стакла се сударају.
            Мала, ноћна, музика оставља ме хладним.
            Само ми Моцарт фали.
            "Старац те не напада?"
            "Старац је."
            "Код нас се каже да без старца нема ударца."
            "Молим?"
           "Није ли старо вино најблаготворније, нису ли старе јабуке најслађе, старо дрво, не гори ли најбоље, није ли старо рубље опрано најбеље. Прекаљени ратници, драга, најпоузданији су, стари љубавници најразборитији. Уосталом стари пањ кола обара."
            "Овај је већ труо. Једва се креће."
            Срећа твоја, мислим се. И његова, дакако.
            Од неодмерене жеље се мре. Брзо, неосетно, али слатко.  
            "Где је Александар?"
            Укључила је телекомандом радио. На трећем програму је класика.
            "Оженио се и живи у другом стану."
            "Имаш пића?"
            "У фрижидеру је."
            Извадим пиво.
            "Хоћеш?"
            "Пијеш као Едгар Алан По."
            "Имамо исте проблеме. Нико нас не разуме. Ни најближи. Али ја нисам некрофил као По."
            "Имаш породицу?"
            "Знаш ли шта је записао Поов биограф? Да се не зна од чега је умро: од алкохола, дроге, тумора на мозгу, безнадежности, страха, гриже савести, усамљености и туге или од свега заједно.
            Хоћеш пиво?"
            "Ти ћеш од пића."
            "Емили Дикинсон никад није окусила алкохол па је умрла. Хоћеш пиво?"
            "Мислила сам да ћемо да се крешемо, а не да пијемо пиво."
            "Кресаћемо се и пићемо пиво."
            "Угасићу светло."
            Пошла је према прекидачу, стала за тренутак, "ово ми не треба" рече, скиде, преко главе, блузу испод које није имала  ништа од одеће и угаси светло.
            Допирала је светлост уличне светиљке.
            Одложих пиво.
            Имам преча посла.
            Искочих из мокасина.
            Нагазих најпре једну па другу чарапу.
            Откопчах војнички опасач, свукох војничку кошуљу.
            Свукох фармерке заједно са гаћама.
            У журби сам.
            Дуг пост исцрпљује.
            Сад ће ме упамтити.
            Кад буде писала мемоаре, никако ме неће заобићи.
            Биће то најобимније поглавље.
           Кресаћу је као морнар после вишемесечног крстарења, као робијаш којег су, после много година, изненада помиловали.
           Свукла је сукњу, онда и гаћице. Још је стајала тамо, код прекидача. Стварно је ово судар са другом културом. Американке нису баш бескорисне: мушкарац треба само да га укрути. Све друго саме ће да ураде, бар тако ми изгледа док гледам како се Ели припрема да јој се данас испуни девојачки сан. Имам, богами, тог сна охо.
            Спремна је, спреман сам.
            Пришла је, док сам стајао крај постеље, послушно као на причест. Кад ме буде мрзело да вртим дупетом, да га набијам и вадим, кад ми досаде све те смешне кретње, all those funny motions, тражићу само Американке.
            Љубили смо се најпре овлаш, млако, научено, испитивачки, тражећи начин који се партнеру највише допада, који га испуњава милином и узбуђује га, потом све жешће, страсније, па дивљачки, неконтролисано, манијачки, с угризима.
            Предавали смо се анђелима.
            Дахтала је као парна локомотива.
            Свалисмо се на постељу.
            Ухватих је за бибу. Још се није овлажила.
            Као да је дрмнуло милион волти. Пупољак је бубрео. Још је сув. Љубећи је спустих се у међуножје. Пољубих је у средиште. Старац је вероватно глув као топ иначе би дигао полицију и ватрогасце на ноге. Санитет и армију. Црвени крст и Секцију за друштвени положај жена. Теле апел. Конференцију жена. Сифражеткиње. Куроломке. Милодајке. Мажореткиње.
            Елизабет је њиштала као омица.
            Оглувећу, мајко моја.
            Пропињала се правећи мост од свог пуначког тела.
            Нисам јој радио ништа посебно: само јој љубио пицино око и гледао како бубри мењајући боју. Размакнуо сам јој усмине и почео лагано да пирим цикјајући клиторис. Хтео сам да је мало охладим, али јој је струјање , као што сам и очекивао, убрзавало пулс. Пицино око се ширило. Пулсирало је. Послах прст у извидницу. Примила га је с олакшањем. Вртела је, млела. Сатирала га је, дахћући.
            "Стави два прста."
            О.К. бејби.
            Придружих други.
            Мала се помами.
            "Хоћеш још један?"
            "Хоћу, хоћу, хоћуууу!"
            Кркнух јој Маестра. Клизну у топло, подмазано гротло.
            Улетео је као носталгија.
            Оријент експрес.
            Био је то сиренски зов једне мале нимфе. Можда је неки високи тон Елиног крика стигао и до Вашингтона, ДЦ. Све је могуће само ми тога, често, нисмо свесни. Зар је Елизабет могла и да сања, тамо, у Америци, док су је мрцварили на задњем седишту аута, да је то бедна шевине шеве шева, да ће је тек тамо, на Балкану, изненада, тако рећи случајно, боговски пошевити један повремени бескућник и то мање због тога што је жељан, више да би се домогао преноћишта које ће поштено да одради.
            Не да би се показао него да би јој доказао. То је то. Шева. После долази сова.
            Надам се да рода неће долетети.
            Чудно је како је, у тако малу жену, стало толико меса.
            Дигао сам јој ноне на рамена, али нисам клечао већ чучао.
            Добро је за обострани ужитак.
            Тако дубље улазим у дворац.
            Ништа нисам хтео да остане напољу, да пати.
            Ударао сам као маљем.
            Радио сам као пнеуматик.
            Допадало јој се. И мени.
            Спустих јој лагано једну, па другу ногу. Опружисмо се.
            Подвукох ногу испод њене. Хтео сам да се окренемо, да мало она буде одозго, за промену. Немам предрасуде, лишен сам комплекса. Нисам хтео да излазим из Елизабет, из тог раскошног двора. Успели смо да се окренемо. Елизабет се вртела на лепо подмазаној осовини. Усправила се, зајахала ме.
            Очигледно је код куће јахала правог коња. Само јој је бич недостајао. Поскакивала је док јој се пљувачка цедила и сисе тресле. Полако, мала, можда се Маестро може поломити.
            "Како је добро јебање", ода ми Ели признање. Или је то уопштена похвала која подједнако важи за сваки јеб.
            "Жена воли да јаши и чврсто се држи", цитирах Аристофанов стих из Лизистрате.
            "Често је јахала, па ипак никад није огребла своју окретну бутину", одговори ми епиграмом Филемиде.
            Изненади ме да Амери знају за Грке.
            "Јеси ли се одиста често јахала?"
            "Кад год сам могла," рече као Питија и настави да поскакује на ђогату.
            "А увек си могла", закључих.
            Насмеја се.
            Пустих је да ужива. Да се вере. Да се набија. Лагано га је извлачила, а онда се нагло стропоштавала. Још неколико таквих покрета и бићу готов. Рекох јој да ћу брзо свршити.
            "Ти још ниси свршио?" зачуди се.
            "Не."
            "Сачекај само мало да и ја свршим још једном."
            Хоп. Хоп. Хоп.
            Нисам могао више да чекам. Стегох јој гузове, навукох је до балчака и сручих сперму. Зум. Зуууум! Зуууум!
            "О! О! О!" свршавала је и Ели.
            Добро је, нисам је изневерио. То је добро за први сусрет.
            И нада да ће опет бити лепо. Стезала је мишиће. Презнојила се. Није показивала намеру да сјаши. Узео сам је за бедра и почео да дижем и спуштам. Клизила је као по шини. Усркивала је зрак. Топила се. Осећао сам да ми се уд поново напиње, мада је, све време, био укрућен и чврст.
            Водио сам Ели, све брже сам је дизао и спуштао, све брже, све брже, ритам је био убитачан, напоран, жесток, ближио сам се врхунцу, склонио сам руке са бедара,  стискао сам јој груди, крупне и меке, као да је рађала и дојила, месио сам их као тесто, прео сам над њеним сисама, стезао све жешће, све јаче, мора да је болело али је Ели то доживљавала кроз сласт која је сву обузима и снажно узноси, узбуђивала се, губила везу са светом, говорила неразумљиве речи, набијала ми је нокте у прса, гребала ме али је бол изостајао, ништа нисам осећао: свршавали смо.
            Обоје, истовремено.
            Божанствено.
            Стезала ми је Мефиста мишићима захвалне јони.
            Пријало ми је.
            Волим то стезање.
            Он воли.
            Она воли.
            Нисам хтео да изађем из незасите јони.
            Срце јој је било у јони. Ја сам јој био у јони.
            Сочна је јони моје драге.
            Мирисна је.
            Морао сам да изађем из моје драге да бих јој љубио јони.
            Та лепа јони ме је чекала.
            Мој језик је њен драган.
            Мефисто је њен драган, ја сам њен драган, ја сам њен Бог.
            Мој Маестро њен је Бог.
            Њена је јони, мишљах, грађена по мери мог дората.
            Ждребица моје драге воли да се утркује и игра с мојим немирним ждрепцем.
            Мој ждребац стално иште зоб.
            Сада га стеже, повлачи му кожу и гледа умилно. Лежим опружен и гледам како се Ели игра страшним фалусом. Глава му је глатка, сјајна, велика. Крупна. На врху је, опет, кап сперме. Ели је гледа док га држи чврсто као да хоће да га прекине.
            Спусти се и врхом језика покупи сперму.
            Затим гута ђогата и једњаком  масира, опушта и стеже, опушта, стеже.
            Размичем ноге. Издижем се. Хоћу да јој га још више угурам у уста, али она га је готово целог прогутала. Коленима јој њишем меке груди на којима се увећавају и учвршћују брадавице. Стопалом јој трљам јони.
            Свршавам јој у уста. Ели гута протеине. Шест калорија.
            Хоћу опет да је појебем.
            "Зар ниси свршио?" пита.
            "Јесам, наравно. Али хоћу те опет."          
            "Сада мање осећам."
            "Али ја осећам више. Хоћу те."
            Ели, с неверицом, гледа застрашујући фалус. Хоће да му угоди. Зајахује ме. Лагано се дижем и преваљујем је на леђа. Хоћу да је кокам са стране. Кад схвати шта хоћу окрене се без речи. Туцамо се ћутећи. Повремено Ели испушта грлене крике, још га осећа, још јој пица одговара на топузове интернационалне сигнале.
            Недопустиво је да тако раскошно намештен стан мена тантра столицу. Незамисливо.
            Шева траје дуже од сата. Кама сутра је сиромашна положајима. Постељина је засићена знојем. Лепимо се за погужване чаршаве.
            Много се знојимо.
            Много се јебемо.
            Ваздух у соби је као тесто, лепљив и густ.
            Куцање на вратима. Шта је сад, у пизду материну?
            Умиримо се.
            "Ели, телефон," каже женски секси глас.
            Јебени телефон. Сад!
            "Газдина кћер" шапне ми Елизабет.
            Елизабет устаје, огрће се кућном хаљином и одлази да телефонира. Лежим с укрућеним Маестром као јарболом и чекам да се врати.
            "Пријатељица", каже Ели, "досадно јој."
            "Па она нам прекида шеву. Јеси ли јој рекла?"
            Ели се смеје. "Нисам", каже. "Дуња много воли да јебе."
            Видим да воли да подјебава. "Да јебе?"
            "Како се каже?"
            "Да се јебе."
            Понавља. Хоће да упамти. Али Дуња нам је покварила јебачину. Не могу сад, једноставно, да дограбим Ели и појебем је.
            "Откуд знаш да воли јебање?"
            "Била је Александрова девојка."
            Опет тај дркаџија.
            "И тебе је кокао."
            "Али Дуња не зна. Убила би ме да зна. Љубоморна је. Мислила би да је Александар оставио због мене."
            "Наравно, ти си недужна."
            "Александар је нестабилан момак. Незрео. Несталан."
            "Имала си много јебача?"
            "Око петсто, петстопедесет. Можда шесто. То није много за Америку, знаш. То је овде много. Тамо то није ништа."
            Покушавам да сакријем запрепашћење. Шест стотина јебача! Ништа нарочито. Мушка гимназија. Биоскопска дворана. Железничка композија. Два јахача на дан. Ако је свако навукао само једном у животу Ели  је примила безмало 12 километара живог меса. Човече! То се зове карање!
            "Колико је много?"
            "Ништа, у Америци, није много. Не знам. Можда хиљаду, можда две хиљаде."
            "Да ли је милион јебача много?" зезам се да прикријем гађење над толиком километражом.
            "Милион је много. То је претерано, али ја имам пријатељицу, у Америци, која се јебала можда са пет хиљада. И то је много, знаш. То је само fuck, ништа не осећаш за мушкарца. Нема љубави, само фукање. То није, увек, добро. Жена, онда, не поштује себе."
            Спикер најављује критичара који ће говорити о мојим песмама и глумца који ће их казивати.
            Ели ме гледа разрогачених очију. Радује се. Усхићена је. Ван себе је од радости и изненађења.
            "Ти си стварно славан песник."
            "Јесам", кажем, "јесам. У курцу."
            "Славан си", закључује Ели и претвара се у ухо.    
            Слушамо. Критичар ме хвали. Има само лепе, биране, речи за моје стваралаштво. Нисам, као што се каже, ни знао да тога има у мојим песмама нити да сам баш то хтео да кажем. Сигурно је тако кад каже познати критичар, доктор књижевности. Критичари увек нешто изнађу. Није моје да мислим о томе колико су у праву. Прихватам, с подједнаким миром, похвале и покуде. Узгред помиње и еротску прозу. Издваја књигу Vulva dentata. Ели поново разрогачи очи. Цикне. Сад је схватила да је Vulva dentata.
књига еротске прозе. Грли ме и љуби. Не знам, заправо, шта јој је.
            Глумац прави дуге и сувишне паузе и наглашава погрешне стихове. То је за плакање. Убићу га. Требало је да ме позову да им покажем како се чита. И да погрешим, то су моји стихови, зашто ми унакази песме.
            "Нисам све разумела", каже Ели, "али осећам их. Лепе су."
            "Као твоја јони", кажем.
            Тако и мислим.
            Елизабет ме гледа с неверицом.
            "Ти би још јебао?" пита.
            "Бих", кажем љубећи јој врат. Стискам јој, благо, сисе. Брадавице, крупне, необичног облика, расту, бубре, стрше. Грицкам их. Ели се увија, нуди ми једну па другу сису, наизменично. Кад јој измамим уздахе и кликтаје, знам да је спремна. Тражим јој по
телу ерогене зоне. Испитујем. Љубим је између прстију, иза ушних шкољки, гурам јој језик у ухо, љубим трепавице, врх носа, грицкам јој усне, ко зна где је скривено жариште
сексуалности. Љубим јој стопала, сисам ножне прсте, љубим и милујем потколенице, прелазим јој Мефистом дуж кичме.
            Ели почиње да се увија, да стење, да гуче.
            Идем јој топузом до вратних пршљенова док непрестано јечи и трља брежуљак о постељину, окреће главу покушавајући да га ћапи устима, дотиче га језиком, видим да гура руку пода се тражећи клиторис, стеже ми га између браде и рамена, преврне се на леђа, хвата га и вуче према својој горопадној јони, трљајући успут сисе о Мефиста. Дотичем јој пицу благо, овлаш, што је распамећује, размичем јој главићем усмине које хоће да га
усисају.
            Игра траје неколико минута.
            Док на трећем програму Радио Београда емитују Берлиоза хватам ритам.
            Ели њише гузовима замишљајући да сам у њој, уздиже се да га прихвати али јој се стално измичем.
           Хоћу да јој жеља помути свест, хоћу да моли, да схвати да је божанство у њој.    
           Наједном ме зграби за гузове и снажно повуче к себи.
           У њој сам, потпуно.
           "О", каже, "оооо, ооооооох, оооооох!"
           Сва је у црвеним печатима, по лицу, по телу.
           "Оооо", јауче, "оооооооо", вришти дуго, отегнуто, продорно.
           Свршава бурно.
           Детонација семена и сласти.
            Предигра је трајала дуго и интензивно, почињем да шикам семе.
            Можда сам могао да се уздржим да сам га на време извадио, да сам се примирио, али ми је слађе да свршим. Ели се пропиње као да ће да ме збаци са себе, да ме избаци из седла.
            Ваздух је у соби лепљив и густ.
            Све мирише на сперму, на зној, помало на мокраћу.
            На мене, на њу.
            Љуби ме страсно, пуно, брзо.
            Узвраћам пољупце.
            Мало ме пеку ране од Елиних ноктију.
            Повремено га, затежући мишиће, натерам да се, мада сам миран, помера у њеној јони. Ели одговара стезањем мишића.
            То јој пица одговара на позиве.
            Поздравља Мефиста.
            Они разговарају; ми ћутимо и гледамо се.
            Елизабет ме милује као лутку од жада и смарагда којом доказује, пред светом, статусни симбол.
            Лежим на њеном пуначком трбуху, а набрекли уд не дозвољава сперми да исцури. Све је, још увек, у Ели. Повремено се мало померим, колико да га осети, да видим да ли га још жели. Задржавам дах. То помаже ерекцији. Мада је чврст, желим да буде још чвршћи, да могу, без бојазни да ће исклизнути, поново да почнем игру.
            Пред смрт се, чак и старијим мушкарцима, уд дигне и учврсти, самоубицама, које за крај одаберу вешање, када се омча стегне, уд скочи и дуго остане укрућен.
            Кад год осетим да ће омекшати, после коитуса, задржавам дах до гушења, догод га не пробудим и усправим.
            Сада то чиним. Не дишем. Не мислим. Мирујем.
            Чекам одлучујући тренутак када ћу оборити столичицу и затегнути омчу.
            Ели ме милује, игра се ушном шкољком. Надолази ми снага, напиње се, лагано почињем да се померам, савијам ноге у коленима, заузимам мисионарски став. Узимам јастук са пода и стављам га Ели испод бедара. Дижем јој ноге и почињем све брже да је кокам.
            Хоп! Повлачење. Хоп! Повлачење. Хоп! Елине сисе падају са стране, тресу се као пихтије. Предимензиониране су.
            "Спусти ми ноге, молим те. Не могу више да их држим тако. Боле ме."
            Спуштам јој ноге, потом јој кажем да их испружи. Спуштам се по њој. Дижем јој леву ногу и пребацујем је преко главе. Сада Ели лежи по страни. Окрећем је потпуно на стомак, стављам јој руку на трбух, одижем од постеље тако да се ослони на колена и лактове и гузим је. Још јој уздижем гузу, а притискам главу да се спусти на руке. Јастук који јој је био под крстима превијам надвоје и стављам под стомак да је нови положај не замара. Сада
јој је гузица довољно високо да јој га утерујем веома дубоко и с лакоћом.
            Сва је влажна.
            Послушна.
            Разумемо се без речи као да смо годинама разрађивали план шеве.
            Само да је опет не зове Дуња.
            Елизабет ослоњена главом о постељу, ослобађа руке, хвата ме за бутине и стеже. Хтела би да јој јаче забиберим, да још дубље уђем, али више се не може. Све, што је требало, у њој је.  Шест стотина јебача треба да засеним, да надјебем. Биће тешко. Ипак, ово није олимпијада, само обична шева коју ће Ели, верујем, да памти док је жива. Држим је за гузове и ударам ритмично.            
            Кад год јој га рокнем испусти кратки уздах, као да јој истерујем ваздух. Гузови су јој лепи, замамни. Мами ме док меша гузевима као да је шенула.
            Лагано, пажљиво, да је не повредим, без лубриката улазим анално. Мало је тесно, мало је боли, али не тражи да престанем. Мефисто лагано сврдла. Стављам јој прст у пицу, онда два, три па четири. Покушавам да јој угурам целу шаку али ми положај не одговара.
            Свеједно –  презадовољна је.
            Осећам то, држећи прсте у јони, Мефиста у гузи.
            Ели се све више увија, стење, грубо набија на Мефиста и свршава. Изневерила ме је. Требало је да ми каже да ће свршити. Хоћу да извучем руку из вулве, али се Ели противи, хвата ме за ручни зглоб и тражи да симулирам улажење и излажење фалуса. Притиска ми руком пицу.
            Стискам је неко време, потом повлачим руку, ослањам се о широка бедра и почињем да је, све бржим темпом, гузим. Узимам у шаке обе сисе и стискам, гњечим, гужвам као да ћу их откинути. Стежем зубе, сперма је кренула.
            Ели испружи ноге. Још неко време лежим на њој. Лагано га извлачим. Окрећем се на леђа и хватам зрак. Хоће да ме пољуби али је одгурнем да бих повратио дах. Врела је ноћ.    
            Радио шушти. Ближи се поноћ. Ели, са полице изнад главе, узима даљински и  са Трећег одлази на фреквенцију Првог програма. Претпоноћни тренуци.
            "Хеј," кажем, "то читају моје песме."
            "Озбиљно говориш?" пита Ели.
            "Да, да, сасвим озбиљно. То су моји стихови."
            Ћутимо. Слушамо. Држимо се за руке, као деца.
            Спикер, на крају, изговара моје име. Оно што се другима не догоди читавог живота, мени се десило у једној ноћи. Невероватно.
            Ели ме гледа, разрогачених очију. Радује се.
            "Ти си стварно славан песник."
            "Јесам", кажем, "јесам." Почињем и сам да верујем у то.
            "Волим што сам се јебала с тобом."
            "И ја волим. Требало би да се истуширам."
            "То је мали проблем", каже Ели, "мада не би требало да буде. Погледаћу да ли је газда легао."
            Устане, упали светло, огрне кућну хаљину.
            Сад могу да је одмерим.
            Није баш за распамећивање али је страни квалитет.
            Боља израда, мањи проблеми, свеобухватнија едукација.
            Баш ме нервирају ова стаклад што висе са лустера.
            То је неки амерички глупи штос.
            "Знаш, " каже Ели, "старац гледа филмски маратон. Мораш да прођеш поред њега."
            Баш да не идем мечки на рупу. Шта ако попизди?  Да га робијам, ако пукнем,
            Од Елизабет узима доларе, и то је у реду, али мене би искаширао док трепнеш.
            Можда полуди па и Елизабет избаци.
            То би му била последња демонстрација силе.
            Не би имао кад да се похвали ни да се покаје.
             За шаку долара, или колико већ узима, не мора и мене да трпи. Човек, лепо, гледа телевизију у својој кући и, одједном, у два по поноћи, некакав го мушкарац му се увлачи у купатило. Шарада у недоба. Туширање мора да причека.
            Боље да седим неокупан у кући него у Забели.
            Изложим ситуацију Ели. Не види ништа необично у томе да прођем поред старог, пожелим му добро вече и одем у купатило.
            Можда је то, у Америци, нормално.
            Овде углавном не пролази толики безобразлук. 
            Ово је други свет. Стари континент.
            Ели оде у купатило. Мени се припишало, хоћу да експлодирам. После оволике шеве морао бих да се проветрим, и за то нема проблема, осим што морам прво да људски да уринирам. Вртим се по соби, отворим врата од терасе, запахне ме пријатна јунска ноћ.. Испод терасе пролази електрични вод. Није безбедно. Бојим се струјног удара. Уђем у собу, вртим се, нећу још дуго издржати.
            Најзад нагазим празан тетрапак од чоколадног млека. Спас.
            Проширим рупу на тетрапаку и пустим млаз.
            Како прија топлина мокраће у тетрапаку.
            Какво олакшање.
            Сад могу да прдим до миле воље.
            Ако матори није чуо Елино вриштање неће ни мој прд.
            Рокнем једном, за пробу. Онда рафал. Није лоше, у форми сам. Стаклићи на лустеру се узнемирише. Ето музике и њима. То би требало Ели да чује.
            Прилегнем и сан ме ухвати.
            Тргнем се кад Ели уђе у собу, свежа, окупана и  намирисана.
            "О", каже, "што сам се јебала. О!"
            "Ко те је то јебао, маче?" питам.
            Смеје се.
            "Хеј", каже, "имаш добре вене! Дрогираш се?"
            "Не. Откуд ти то?"
            Погледа ми пажљиво вене подлактице. Нема убода, наравно да нема.
            "Хоћеш? Имам."
            "Не! Ти је узимаш?"
            "Наравно, али само траву."
            "Коју?"
            "Марихуану. Acapulco Geld. Лакше долазим до мексичке траве него до колумбијске. Хоћеш да пробаш?"
            "Рекао сам ти да нећу. Хоћеш да спавамо?"
            "О, не, не могу више."
            "Маче, ниси ме разумела. Мислио сам на сову, а не на шеву."
            Лакну јој.
            Заспах чим је заћутала. Исцрпљен сам. Проблем је што лоше спавам кад променим кревет. Пробудио сам се чим се зора увукла у собу.                              
            Више волим да јебем преко дана и ноћу него рано изјутра. Зором је шева на брзака. Јеб за причест. Зором кокају физички радници јер после рада неће бити способни ни да га нађу, о нечему конкретном ни говора.
            Обујмих Ели. Како је лепо истурила гизу! Како је топла! Привукох је. Пољубих јој врат, шашољим је иза уха.
            Мешкољи се, прија јој, гура ми гузу у крило.
            Где је пица, дај ми пицу?
            Ели ширну ноге.
            Разумедох то као позив.
            Поклопих јој брежуљак шаком.
            Лагано је отварам средњим прстом. Мазим је. Милујем усмине. Сува је. Додирујем јој анус. Ради јој гуза као шкрге. Размичем јој бутине и покушавам да уђем. Отпозади не иде, окрећем је на леђа, чудно ме гледа. Није се добро овлажила па га утерујем лагано, застајкујући. Ели испрекидано дише. Добро је, сместио се како ваља. Подухватам јој ноге да их забацим на рамена и видим –  шта је сад? –  плаче.
            Ништа не разумем.
            Стајем.
            "Шта је мала?"
             Гуши се у сузама. Не може да проговори.
            "Реци."
            "Не могу више," каже. Лије сузе.
             "Хоћеш да престанем?"
            "Да, да, хоћу, молим те. Не могу више."
            Свалим се поред Ели. Не знам у чему је проблем.
            Окрене се лицем према мени, загрли ме. Још неко време грца, онда се умири.
            Милујем је по коси. Љуби ме.
            Заспимо. Загрљени.
            Сунце је било прилично одскочило када сам отворио очи. У собу допире живост улице. Елизабет ме, надлакћена, посматра. Смешка ми се.
            "Пика није добра", каже ми.
            "Ко није добар, маче?"
            "Пика. Не може много да јебе."
            "Пика. Хм. Јеси ли то чула од Александра?"
            "Он је рекао да се то зове пика. Ја сад знам да пика није добра. Боли ме. Видиш!" шири ноге, "Видиш како је црвена. Све ме боли. Не знам када ће опет бити добра за јебање."
            Стварно је црвена. Не, модра је.
            Чивит.
            "Увек те боли?"
            "Само када ти јебеш."
            "Чудно", кажем.
            "Ти си имао много жена."
            "Молим?"
            "То је питање."
            "Не тако много као ти мушкараца. Зашто?"
            "Знаш шта. Идемо, после доручка, код лекара у амбасаду. Хоћеш?"
            "Болесна си?"
            "Још не знам."
            "Не разумем те, бејби."
            "Ако су жене које си фукао могле колико ти хоћеш, онда сам болесна. Онда ми је потребан лекар. Ако нису могле, онда је, за мене, све у реду и теби је потребан лекар. О.К."
            "О.К. бејби."
            "Знаш, лекар у амбасади је врло добар. Ако нећеш, реци."
            "У реду је. Нема проблема." Никад ме није прегледао лекар дипломатског кора.
            "Добро. Онда доручкујемо."
            "Кад ћу моћи да се истуширам?"
            "Мислим да можеш одмах. Пре подне сам само ја код куће."
            "Да не налетим на маторог."
            "Никад није, пре подне, код куће. Ни недељом."
            "А ако налетим на газдину кћер? Да је појебем."
            "Она је као Дуња. Много воли fuck. Али ни она није код куће."
            Немам среће.
            "Шта да спремим за доручак?"
            "Свеједно ми је, мала. Све једем. Где је купатило."
            "Кроз ходник, право, онда уђеш у дневну собу, тамо је телевизор па друга врата лево. Узми плави фротир и плави сапун."
            "Је ли и вода плава?"
            Није разумела. Није важно.
            "Шампон је у ормарићу. Имаш и соли за купање."
            Нећу да питам да ли је со плава. Нећу да компликујем.
            Пљеснух је по гузи. Лепо сам провео ноћ, само кад би се тако наставио дан. "Не заборави пиво, бејби."
            "Много пијеш."
            "Пиво је храна, бејби," добацих јој из дневне собе, "а добро је и за потенцију."
            Ако, сад, однекуд, искочи газдина кћер имаће шта и да види: голог мушкарца с уздигнутом буџом како се шепури по кући. "Кажу да је пиво одличан афродизијак, мацо," довикнух.
            Нисам чуо шта је рекла. Можда ништа.
            У купатилу нема бојлера. Матори има топловод. Јеботе, где ја живим? Шта све, људи, имају!
            Орибах каду, напуних је нешто топлијом водом него што бих користио за туширање, сипах довољно миришљаве соли и уроних у ново уживање. Како ми прија топла вода. Огромна је предност ове каде над јавним купатилом. Заслужио сам је.
            Уживао сам у пени. У блаженству. Мирисима. Лак као перо. Шева је врашка ствар.  
            После купања био сам као нов.
            Ели ме је чекала на доручак. Размазиће ме. Слатко сам доручковао. Ели је цветала гледајући ме. Залих доручак пивом.
            "Хоћеш траву?"
            "Последњи пут ти кажем: не!"
            "Океј, океј, не љути се. Идемо у амбасаду."
На улици неуобичајена живост. Превише плаве боје за мој укус.
Коњица. Пицгауери. Ротациона светла на сваком проклетом возилу.
            "Шта се догађа?" упитах уличног продавца новина.
            "Студенти демонстрирају. Неколико хиљада је код подвожњака."

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања