Приче

Жена која уме да љуби

ОНИКА Сам отворила је врата извукавши феноменално високо Ц задовољства. Букет ју је одушевио, што ме је уздигло у тим бадемастим очима. Вредело је дати лепу суму за читав врт који сам пружио фасцинантној Мони.
           Невероватно одушевљење букетом чини ме срећним!

           На вратима ме је загрлила, просто зграбила, и пољубила у уста! Неколико тренутака није могла да се поврати; ни ја се нисам баш снашао.
            Нисам очекивао такав излив нежности на самом прагу.
            Био је то пољубац жене која зна да љуби.
            Пољубац који траје и пољубац који се памти.
            Узела је букет и играјући по предсобљу унела га, озарена, у салон.
            Годио ми је Моникин излив одушевљења мада је мислим било мало нетактично што га је гостима показивала као да их је прекоревала што сви нису донели раскошније букете.
            Зачудило ме је да префињена, децентна жена тако показује незадовољство.
            Било је очигледно да очекује да јој се сви безмерно диве и обасипају пажњом.
            Настојао сам да искористим предност.
            Код Самових је живо као у Кафани.
            Неке особе сретао сам повремено, неке сад први пут видех.
            Оливер је уживао са симпатичном дозом надмоћи.
            Чинио се себи врло важан што је окупио толико старог друштва и што је могао да нам покаже Монику.
            Имао је, стари шармер, разлога за задовољство. Сити смо се испричали, подсетили многих згода и љубави из студентских дана а, што се мене тиче, уживао сам гледајући Монику.
            Кладим се да међу гостима нисам био једини који му је завидео.
            Да, било је то, после прилично времена, једно одиста занимљиво и пуно вече.
            Моника је мајстор кухиње. Јела су тако омамљиво мирисала да их је било штета јести.
            Одлично смо јели, прсте олизали; Оливер је имао добар бар, пили смо мушки, жестока и скупа пића.
            Мушкарци су се дуго знали, а жене углавном нису вредне помена.
            Сем Монике, наравно, која је, збиља, не само у односу на окупљене, била супериорна, беспрекорна.
            Оливер је то зна и уживао у том сазнању.
            Потпуно га разумем.
            Моника је не баш уздржани егзибиционист што је Оливер толерисао, можда чак и подржавао. У веома, рекао бих, безобразно прозирној хаљини  струјала је кроз кућу као дух.
            Јасно се видело да нема грудњак,  али и да су јој груди неговане. Плитке гаћице, као исплетене од паучине паука крсташа, ако не и тање, вапиле су за мушкарцем.
            Схватам Оливерово задовољство што има прекрасну жену, грациозну, али повремено сам се питао зар не би могла да пред гостима мање расипа раскошне дражи.
            Изгледа да је из мене избијала суздржана љубомора.
            Покушавао сам да је не гледам, бар не отворено и нападно, али то је неописиво тешко.
            Ноћ је увелико одмакла, већина нас је била припита, многи су се, водећи рачуна о пристојности и сутрашњим обавезама, припремали за одлазак, мада се никоме није напуштала добра забава на којој смо имали све: укусно јело, добро пиће и женског друштва.
            Моника, чијом сам се грациозношћу читаве вечери наслађивао, села је до мене, нагла се и поверила: "Синоћ сам те сањала."
            Погледао сам је зачуђено: "Збиља?!"
            Климнула је главом.
            "И? Какав сам?"
            "Супер."
            "Није ваљда сан био безобразан!"
            "Веома."
            "Знаш ли да сам и ја тебе ноћас сањао."
            "Ниси оригиналан."
            "Не. Стварно сам те сањао."
             "Како?" Засмеја се: "Онако!"
            Запалих 1492. Повукох добар дим.
            "Полуцирао сам."
            "Збиља. Мислила сам да ниси угрожен."
            "И нисам, али сам, макар у сну, имао једну невероватно лепу жену."
            "Не мораш да ме сањаш да би ме имао."
            Погледом сам махинално потражио Оливера.
            Причао је вицеве. Био је не само домаћин већ и душа скупа. Зна ли да ми се набацује његово пиле? Оженио се прелепом женком паука крсташа који не прави мрежу, али у њу упада: чим његовој женки понудиш муху – размакне ноге.
            "Оливер ми је пријатељ."
            "Оливер ти се много обрадовао. Пуно ми је причао о теби."
            "Само ружне ствари, претпостављам."
            "Само ружне ствари које ми се допадају."
            "На пример?"
            "На пример како сте мењали девојке и како сте водили љубав на смену. Причао ми је о групњацима. Лудо сте се проводили."
            "Да ли ти је причао да су му се увек више допадале моје девојке од његових."
            Насмеја се. "Јесте. И како си му увек преотимао најлепшу."
            "Проверавао сам им постојаност. Није ми остајао дужан. Мислио је да су моје боље од његових, а мени су се његове увек више допадале."
            "Јеси ли знао да је понекад намерно излазио с габором да би ти напакостио када би му је преотео?"
            Засмејасмо се тако гласно да нас гости погледаше, тобож са симпатијом.
             "Рекох ти", добаци Оливер "да ће те Славко освојити!"
            "Ниси ми причао да си више од својих волео његове девојке."
            "Њих двојица могли би да држе катедру о преотимању девојака", ускочи Матеј.
            "Матееееј" супруга га изненађено благо упозори да не говори што га се не тиче.
            "Вараш се, Моника, ако мислиш да су само један другоме преотимали девојке. Нико живи на универзитету није имао мира од тог тандема снова. Сви су одахнули када су се, најзад, покупили и одтутњали као што су и дошли."
            Матеј се није дао.
             "Нека ти Славко то оприча. Нешто и нека прескочи," додаде Оливер задовољан Матејевом упадицом, "није све за причу."
            "Водили сте узбудљив живот," закључи Моника. "Кад сте учили ако сте стално били у кревету?"
            "Ослањали смо се на интелект. Учили смо лежећи."
            "Да ли се још ослањаш на њега?"
            "Наравно: али више на инстинкт. Интелект уме да изневери."
            "И?"
            Повукох дим.  Ту смо. Правио сам се невешт.
            "Шта ти сада каже инстинкт?"
            Мислим да је ризик занемарљив.
            "Сигурна си да желиш да ти кажем?"
            "Питам те да би ми рекао."
            Нагох се. "Инстикт ми каже да ти се допадам."
            Диже обрве. "А интелект?"
            "Нисам сигуран, али чини ми се да није прилика."
            "Е па, драги мој, инстинкт ти је добар, а интелект те је овог пута гадно изневерио. "
            Хтео сам да ми објасни шта под тим подразумева, али време је за тоалет.
            "Извини, морам на оно место, а не знам где је."
            "Оба су на крају ходника. С купатилом је право; без купатила десно."
            Опседала ме је мисао на Монику.
            Лакше него што сам очекивао прихватила је отворен позив на прељубу. И раније су Оливера девојке остављале без великог премишљања, прихватале удварање и све што га прати са мном мада су добро знале да смо пријатељи, али ово, са Моником, ипак је нешто друго.
            Прича се, изгледа, понавља.
            Никад нисам схватио две ствари: како је Оливер вазда долазио до добрих и неупоредиво млађих девојака и зашто су га тако лако остављале. Моника је спремна да га превари на прву прославу Младенаца док у кући врви од гостију. 
            Хопс! Погрешио сам врата. Немам намеру да се купам.
            Свеједно, могу да исвратим мехур. Добро сам га истресао да ми не остане мрља и темељно опрао. У сваком трену мора да буде максимално уредан мој највећи пријатељ који ме никада није изневерио.
            Излазећи сударих се са Моником.
            "О, ту си! Нећеш да се купаш?"
            "Купао сам се пре сат и по."
            "Одлично. Дођи да ти нешто покажем."
            Отвори врата спаваће собе. Кресну прекидач. Три халогена рефлектора унакрсно бацише снажна светла на француски лежај.
            Квадрофонски систем дискретно је испуштао музику.
            "Овде ћемо се креснути."
            "Ми!?" Нисам пуританац али понекад надвладају обзири.
            "Природно."
            "Сада!?!"
            Уместо одговора обисну ми се о врат. Прихватих слатки језик љубави.
            Остајем при уверењу да је Моника жена која уме да љуби.
            Од Моникиних пољубаца губи се разум.
            Обујмих јој прекрасно тело. Витко. Младо. Изазовно.
            Поред Монике није ми потребан никакав подстрек.
            Обзири кратко трају. Троше се.
            "Оливер нас може изненадити."
            "Може, али неће."
            На твом месту не бих био тако сигуран."
            "Ниси на мом месту и ништа не брини."
            Било ми је већ свеједно. Нисам више владао собом, нити сам био тако прорачунат као док сам долазио. Моника ми је била у загрљају, Моника коју сам од јуче, када сам је срео са Оливером,  снажно желео.
            Свлачили смо се као да нам од брзине зависи живот.
            Пали смо на кревет и не да смо се љубили  – цепали смо се, кидисали једно на друго, љубав на љубав, жеља на жељу. Она, за коју синоћ веровах да је неосвојива и далека небројене светлосне године сада ме је љубила сва ван себе.
            Заборавих Оливера, заборавих све.
            И име ћу своје заборавити.
            Моника је мој универзум, нирвана, откровење. Мој мир и моја, изненадна, радост.
            За страст којом смо се љубили и миловали француски лежај је премален.       
            Склизнули смо на дебели тепих, ваљали се по читавој соби, горели од жеље и предавања.
            Сметала ми је светлост халогених лампи.
            "Чему оволика светлост?"
            "Да се боље видимо."
            "Дискретно светло би било подстицајније."
            "Ти си мој подстицај. Не обраћај пажњу на светлост."
            "На поду је пространије."
            "Знам, ипак, удобније је на лежају. Попнимо се."
            Све је лепо на Моники. Створена је као узор лепоте. Могли би је унети у уџбенике за историју уметности као канон савршенства.
            Поново смо кидисали једно на друго. Вечерас ми се посрећило.
             Покушавао сам да будем нежан, да је узбуђујем прелазећи префињеним телом пољупцима благим као лахор, да мажење доживљава као додир паперја али ми није полазило за руком.
            Гушила ме страст, надирала је попут бујице.
            Да бих је миловао благо требало би да је познајем дуго, да је не будем тако неизмерно гладан, да је не желим таквим жаром као сада, жељом која ме је бацала у очај: хоћу ли испунити очекивања.
            Бринуо сам као што никад нисам.
            Први пут, после дугог времена, мислио сам и на жену, не само на своје потребе, на свој его и либидо.
            Дивно ме је љубила Моника,  настојао сам да јој, ако је икако могуће, лепо узвратим лепшим као да ми је последњи пут, али не нежно, као што сам хтео, већ дивље, незадрживо, халапљиво, егоистички. Мислио сам да је повређујем толиком саможивошћу али Моника је уздисала, вриштала од задовољства, тражила да је љубим још и још, ту и ту, говорила је: и овде ме љуби и овде, подметала је своје лепо тело, нудила се, размицала усмине тражећи пољубац па језик и фалус и ножни палац и руку. Молила је да јој ставим целу песницу у вулву, али ми није успело из прве.
            Лагано је страст долазила у нормалу па сам почео да је волим природније, смиреније. Није више било делића коже на који нисам спустио пољубац, леп и лак, мек и дуг. Сисао сам јој лепи ножни палац, пиркао у бибицу док се пропињала тражећи језик, молећи да јој такнем клиторис. Уједао сам јој гузеве, гризао брадавице до бола, од уласка у Моникину кућу нисам владао собом.
            Урлао сам током фелација, док је диркала језиком фалус као пуж када испитује терен, покушавајући да га гризне као пас кад носи кост по башти.
Љубили смо се дуго, бескрајно. Хтео сам да је толико узбудим да се онесвести кад јој као симплон улети Мефисто, али Моника није од оних које чекају, свикла је да добије што жели и када јој одговара: преузела је иницијативу када сам се најмање надао.
            Док је била нада мном сва зажарена, а ја се жестоко палио на облик, величину и топлину прекрасних груди, наместила се и уз једно дуго и олакшавајуће "ох" склизнула на разгоропађеног Мефиста.
            Навлачила се лагано, уз вреле уздахе. Усркивала је ваздух док се одсукивала и испуштала дуго и отегнуто "ох" догод се не би насукала приљубљена уз корен.
            Држао сам руке управљене према дојкама. Пропињао сам се да такнем дно, да будем што дубље, али није се могло даље од међе коју је поставила природа. Кад би Мефисто утонуо у милину, сисе би јој налегле у спремне шаке.
            Налегла би свом тежином на отворене шаке.
            Уздаси су прелазили у крике.
            "О, како ме добро јебеш, о како ме добро јебеш", полугласно је брзала Моника још више ме распаљујући. Толико сам био излуђен да бих јој откинуо беспрекорне близнакиње. Гутао сам их, палацао језиком играјући се брадавицама, стезао до бола. Ненадмашне су. Зашто немам такве?!
            Поверих јој да сам близу врхунца.
            "Фино!" кликну, "доживимо катарсу заједно. Хајде, можеш ли!"
            Почела је да поскакује на мени као да сам коњ који не сме да изгуби трку.
            Пустих је неко време док је брзала "Хајде! Хајде!" потом је ухватих за рамена, мало примирих и преврнух.
            Сад, пошто бејах одозго хитао сам да јој сручим све семе преостало од шеве са данашњим драганама и све семе које је икад остало и све оно које ће се тек створити у свим будућим сусретима и искушењима.
            Моника заслужује само најбоље.
            Онда сам збиља почео да пресипам снажно и много. Необично много семена даровах Моники. Склопила је очи. Вриштала је, урлао сам. Да, стварно смо складан пар.
             Љубио сам је, узвраћала је.
             Блистали смо од задовољства.
            етке су прилике да се двоје, мушкарац и жена, тако брзо, лако и идеално сложе при првом односу. Некад се и разиђу после одређеног времена, а не нађу се.
             Не могу да употребим ниједну уобичајену реч да опишем однос са Моником. Не могу, заиста. Не могу да будем баналан, не смем да будем вулгаран. Била је то љубав. Да. Сигуран сам. Било је то нешто што никада раније не доживех.
            Свако је добио што је тражио.
             "Мислим да нема потребе да те питам да ли си задовољна."
             Насмејала се. "Одиста нема потребе."
            "Али хоћу да те питам."
            "Нема потребе да ме питаш."
            "Волиш успутни секс?"
            "Ово није успутни секс. Желим да наша веза буде чврста."
            "Није фер према Оливеру. У време студија је то била сасвим друга ствар. Ово је ипак подривање брака."
             "За тебе је у реду да се једном пошевимо али не и редовно.  Једном је фер према Оливеру, два пута није. У чему је код тебе разлика између фер и нефер? У броју, зар не?!"
            "Непријатно ми је због Оливера."
            " Од како смо ушли у собу, па све до овог тренутка, Оливер нас гледа и слуша. Можеш му махнути, камере су у углу. Насмеши се свом старом пајтосу чију си жену управо дивље  појебао."
             Занемео сам. Буквално сам изгубио моћ говора. Где сам ја то упао, хоћу ли уопште, икад више, проговорити?! Сиђох са Монике. Не знам шта да учиним, како да се понашам. Камере су хладно зуриле. Неме.
            "Не гризи се, Славко. Иди се истуширај. Оливер једва чека да водимо љубав. После ћемо ти све објаснити."
             "У какву сте ме то игру увукли?!"
            " Ово није игра, ово је било уживање за све троје. После ћемо разговарати о свему."
            Оливер је ушао у собу као да је сасвим природно да му неко опаше жену буквално пред носом и пред гостима.
            "Добар си стари мој. Могу мислити какав си био пре тридесет година. Сад ми је јасно зашто су се жене које сам ти преотимао враћале теби, а моје нису више хтеле са мном."
            "Не знам како да ти објасним..."
             "... Ми ћемо теби објаснити." Пружи ми баде мантил. "Иди се окупај. Напунио сам ти каду и ставио чисте убрусе. После ћемо натенане разговарати. Сада ми дозволи да се поиграм са својом милом женицом."
             Изашао сам смушен. Гости су отишли. Пустио сам топлу воду и у почетку расејано утрљавах опијајући мирисни шампон, а потом, готово неприметно, престах да мислим на Монику и Оливера. Били смо заједно, био сам ван себе од жеље за Моником и шта сада. Ако им треба дорадник, неће ми тешко пасти.
            Излазећи из купатила застадох да ослушнем испред Моникиних врата. Водила је љубав са Оливером.
            Отишао сам у салон и наточио пиће.
            После жестоког секса потребно је такође жестоко пиће.
            Повремено је допирао Моникин хистерични крик од које ми се Мефисто узнемири као да данас није било довољно узбуђења.
            Нисам истраживао где су монитори. Заспао сам у фотељи.
            Како и не бих: најпре одличан секс, потом топла вода, па жестоко пиће на гурманску подлогу. То је више него што човек може да пожели.
            Кад сам отворио очи Оливер ми саучеснички намигну. Насу ми пиће: "Живели, стари мој."
            "Објасни ми, молим те, каква је моја улога..."
            "... Нема ничег нечасног у овоме што ћу да ти предложим. Моника се, наравно, слаже..."
            "Где је Моника?"
            "Купа се. После ћу ја. Сад ме лепо саслушај. Ја, још од ране младости, то не знаш, имам константан проблем: узбудим се тек пошто гледам секс. Другачије не иде или је толико траљаво да је мучно и мени и партнерки. Нисам тако потентан као ти, али Моника се не жали, под условом да претходно има једног партнера што и мени одговара.
            Сложили смо се да је неупоредиво боље да има сталног партнера."
            Слушао сам нетремице. На шта ће ово да изађе, питао сам се.
            "Не могу да допустим", настави "да стално мења партнера и да га тражи по граду. Има свакаквих манијака, може да навуче какву болештину, а о понижењима и ризику сваке врсте да не говоримо. Осим тога, такав начин није стимулативан за мене. Нећу, ваљда, властиту жену да уходим по буџацима. Инсталирао сам интерну телевизију и Моника је доводила неке типове али смо после са њима имали проблема. Сирови су, примитивни, уцењују. То није за нас. Зато сам се одушевио када сам те синоћ угледао у клубу. Делили смо много жена, можемо и Монику. Ако хоћеш можеш да се преселиш код нас. Многи практикују такав секс." Застао је, отпио. "Не мораш одмах да одговориш. Размисли, одмери, прихватићемо сваку одлуку. Заиста бисмо волели да прихватиш понуду тим пре што ти је, видим, Моника драга. Она и јесте драго биће. Било би нам, утроје, прекрасно."
            Моника је стигла из купатила. "Мили, готова сам."
            Оливер је устао: "Одлука је само на теби."
            Дао јој је до знања да је ставо карте на сто.
            Села је, насула пиће и дигла чашу смешећи се: "Живели!"
            Подигао сам чашу. Оливер је певао у купатилу.
            "На твом месту бих прихватила предлог. Мислим да је коректан и примамљив."
            "Волео бих када би припадала само мени."
             "Буди реалан. Да би се мој муж узбудио, да би уопште био способан да води љубав, неко мора најпре да ме има. То ти је, мислим, објаснио. Ако ти нешто значи, ако још ниси схватио, увек бисмо прво нас двоје водили љубав, онда бих се дала свом мужу. У чему је, онда, разлика између тога да ли сам твоја жена и спавам са другим од тога што сам туђа жена и увек прво припаднем теби. У томе што ти нудимо бољу варијанту. О економској страни, која је, за тебе, у овом случају повољнија и да не говорим. И још нешто: да сам, којим случајем, твоја жена онда би припадао само мени."
            "Убедљивија си од Оливера."
            Пређе руком преко Мефиста који се јасно оцртавао у ногавици. "Да те, пре него што даш коначни одговор, упозорим на једну ситницу –  луда сам за сексом  када имам госте. Чињеница да могу да ме чују, да ме затекну, да будем уловљена како се карам, доводи ме до врхунца. Свршим на саму помисао. Значи, да не би морао да трпиш наклапања гостију и да не бих увек после тебе била са Оливером јер не може увек тек тако да остави госте саме. Треба да знаш и то да се свака шева снима. Тако се Оливер узбуђује када немам партнера. То је, мислим, такође добро јер ћемо моћи потом сви да гледамо филм. Зар то не пружа нове, неслућене могућности. Шта кажеш?"
            "Морам да размислим".
            "Мили, желим те," шапну Моника пружајући језик према Мефисту.
            Завалих се у фотељу, склопих очи играјући се близнакињама. Потом је подигох и гурнух језик дубоко у уста. Овој жени  не мора Мефисто два пута да каже шта је добро: Мони ме опкорачи и вешто се навуче: да, била је напаљена.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања