Приче

Љубио сам, и претекло ми је

ЕЧЕРА је била изврсна, вино такође. Анастасија равна богињи: излуђујућа, неодољива, ненадмашна. С њом се ове ноћи осећам посебно, понесен па све заборавим и читав свет ми је драг. Како је то ретко, како потребно осећање!    

     И сада, док лежимо и љубимо се, док будимо сва чула откривајући изнова снажну страст и сласт која се множи, кипи и букти, вазноси и сатире осећам силну снагу. Диван осећај, збиља.
    Јели смо умерено, одабрано, најбоље.
    Управо због тога да бисмо неоптерећени могли у постељу.
    Млади зец на вишњама, динстан у вину.
    Пили смо прво бела вина, као што је ред, одмерено: од раније сам знао - нећу моћи да се  уздржим од мешања, нити ћу се задржати на томе.         
    Онда су дошла црна, млада па стара, прво лака па миришљава, тешка, опојна, домаћа, достојна.
    Пили смо редом, пазећи да нас не издају ноге: једно бело, два црна.
    Аперитив и десерт.
    И вино између.
    Тигар и Еуфрат.
    Рај. И ми у њему.
    Најпре бело да отвори апетит, па црно што буди жељу и, на крају, миришљаво да разбукта страст и помути разум.
    У јелу смо се држали мудрости да је најбоље престати кад је најслађе.   
    Хладнокрвност не можемо да сачувамо, меру морамо.
    Анастасија је дискретно давала ритам водећи рачуна да нам све буде потаман, да ништа не поквари сусрет, да га се с радошћу, узбуђењем и благим контракцијама сећамо до следећег виђења и до Судњега дана, да нам вече не прође у тоалету, мамурлуку и кошмару него у облацима и љубави, у задовољству и срећи, у чулности и блаженству.
    Уживали смо у сваком сусрету, максимално, потпуно, богато, свим чулима. Својски смо испуњавали животну меру. Да нас смрт ошине, не бисмо се ни осврнули, мада је штета нагло се запутити у доњи свет после сусрета са Анастасијом као што је неразумно запловити Стиксом пре упознавања чудесне жене чија се десна дојка, при врхунцу, с обе стране палиндромски зове Ана Ћирић, а лева се оглашава дрхтавицом и треперењем када се дозове милим именом  мудрости: Анит Атина. Десној, када се име помене подједнако као када се такне, брадавица очврсне и истури, док левој, јер је запостављена, иако има два имена, због љубоморе, биберово зрно се повлачи сетно вибрирајући у ритму бугарштица. 
       Лепо смо се слагали јер је и моје име палиндромско. Зовем се Славко Квалс али ме пријатељи зову Квасник, то ће рећи што ће рећи.
    Помисао на нови сусрет ме одржава, подстиче, подмлађује, а Анастасији - сасу ми тајну у ухо при другом виђењу, сва у ватри - близнакиње мењају места и имена тако да их препознаје по томе што десна гласније изговара самогласнике имена оног чији отисак шаке чува као меру раста, а лева, у трансу, замуцкује сугласнике.
    Зато ме лева, желећи да чује како звучи име оног што безмерно љуби, верујући у магију, дозива певушећи у себи.
    Док јој брадавица трепери на познати звук имена кришом погледа сестрицу Ану очекујући да јој добаци самогласнике као појас за спасавање.
    Једино док пева не замуцкује, али од тог зова ни Анастасији сан није лек.
    Анастасија беше сјајно искуство, животна награда. Од првог сусрета, пре десет година, када су црви били слађи од трешања, непрестано сам имао на уму да је посебна, дар божји. Свестан да понекад ситница, несмотрено уназад изговорена реч или гест помути, пољуља, поткопа, поремети дугогодишњу везу, љубав, снове... водио сам рачуна о поступцима док језик вешто држах на узди учећи га да истовремено, из два кондира, гледајући ушима, пије воду и вино и говори само што Анастасија прижељкује.
    То је најкраћа пречица.
    Ако ниси уверен да ћеш рећи што јој годи, што изазива вибрације у телу, што ће је преплавити милином, боље је да ћутиш мудро и дубоко, подучавао сам језик свој и подсећао га на новозаветну изреку: не чини што не желиш да ти чине.
    Непогрешиво бирах речи, подешавајући тембр, које ће као расковник отворити тело и пробудити жељу у оној која је изишла из морске пене, речи што попут мелема од кантариона зацељују време раздвојености. Трудио сам се да сваки наш сусрет буде светковина и успевао захваљујући Анастасијиној жељи да одиста тако буде.
    Сваки сусрет почињао је изнова, као што дуга дође када небо изврне душу.
    Живели смо своје животе, бринули своје бриге и ишли својим путем не марећи што се тако најлакше коте непријатељи и завидљивци: ко се на њих осврће губи најлепши део себе.
    Састајали смо се прве вечери уштапа и водили љубав све време расипног Месеца и првог дана на размеђи годишњих доба не гледајући на Месечеве и женске мене, на недовршене послове, чини, вражбине, басме, уроке и чакарасте очи.
    Орни, неоптерећени, устрептали пред новим сусретима потпуно бисмо крочили у годину на Младенце, дан пре или дан после;  разуздани бејасмо на Ђурђевдан, радујући се премалећу и времену пред нама; маштовити на почетку кресова, поготову ако би август жегу трампио за грмљавину пре Илијиндана; страствени но икад доласком подјесени; сетни кад стигне Архангел и закуца мркла јесен носећи под пазухом мирис светога Мрате.
    Дабоме да смо знали: година се хитрином најављене смрти  ближи крају жмурећи над понором крхким као тестија од препечене глине.
    Петровске жеге измишљене су за изласке, вечере удвоје уз свеће и дискретну музику, са младим пријатељима у башти, мажења у сенци с ејдетским сликама предстојећег, понекад, кад страсти надјачају разум и мошус напне ноздрве као уд, коитус брз као пуцањ бича, шетње у касне сате, за успомене које мењају боју, сјај и оштрину и ишчекивање подјесенских вечери створених за љубав.
    Свесни да живот кратко траје живели смо бурно, убрзано, потпуно, снажно, водећи љубав на две воде. Када би уштап пао на почетак годишњег доба устајали смо касније, волели се двоструко дуже и страсније мрсећи језике као биљар и макавен дане, узимали се природно и зачуђујуће као што трава и деца расту, као што јутро свањива и ваздух што се дише, као вино што се пије, нектар и амброзија. На растанку бисмо погрешили стране света и губили у осећањима. Компас је увек био у другој руци што нам је једнако измицала као риба пред поларним псима. Ко нам је замерао, губио је време, узаман ситнећи живот.
    Страст призивам лагано, пажљиво, језиком мерећи путању од пупка до највише коте забрана mons veneris упоређујући је са другом половином у којој је садржано растојање између близнакиња сабрано са висином унутрашње, бочне, стране којом је клизила медовина од које деца брзо зру и затежеим  се мускулатура.
    Ниједном нисам успео да одредим која је мера слађа.
    Повремено губим рачун милујући близнакиње, умиљавајући се Ани и Анит, сишући их, цокћући језиком да бих, под ресицом, одлучио која ми је ближа. Анастасија је цичала да рачун није тачан преклињући ме да изнова исучем језик који је као кандирана урма клизио глатком кожом. Када бих језиком, податним попут житварске трешње, небројено пута прокрстарио Анастасијиним невероватним телом, трагајући за раскршћем на којем се пева у по гласа и увек утврдио мере идентичне Венериним, знао сам да јој кожа неодољиво мирише на рајско воће, а брадавице капљу нектар, док ми се мутило у глави, драга ми беше ван себе, име ми заборавља, дане с ноћима мрси.
    Волели смо се и ништа више на овом и оном свету, на земљи и на небу, није вредно помена.
    Руке не остављам залудним јер не могу да поднесем да се осете сувишним, да ме издају када су најпотребније. Зар руке да оставим по страни, њих које љубав буде, призивају и прихватају када све изгледа изгубљено?
    Повремено се уплићу са Анастасијиним, нежним, белим, говорљивим рукама.
    Анастасија има необично меке, топле јагодице.
    Волим те руке!
    Сусрет руку је кратак: тренутак, два, али мио, речит; до новог уплитања прстију!
    Говор им је гласан као дах узбуђених тела, дах коме не знамо почетак нити видимо свршетак.
     Нашим торзим клизе немирне руке трагајући за уживањем, новим доживљајима, искуством, чудима, откривајући најлепша надљубавна места, ерогене Ахилове пете (спустити усне на  Анастасијине пете равно је скоку у вулканско гротло; драга постаје звер која несито кида месо, упиње се да поједе партнера, оног који јој буди страст прогутаће и засвагда га имати у себи; тад почиње борба достојна гладијатора) тражимо тачке, малене, тајанствене површине које, такнемо ли, партнер губи разум, свест, себе, одлази, нестаје водећи садруга са собом у дубине, у висине.
    У хаос.
    Ураган нам није раван! Цунами руши све пред собом, ми градимо нове светове.
    Волим те божанске, градитељске часе!
    Да ли би тешко било мрети тада?!
    Дух нам напушта тела, губи се, посматра нас и надзире јер бисмо свашта могли учинити мада ничег нисмо свесни. Ни времена, ни доба дана и ноћи, ничег. Љубав је наше време, других мерила нема нити ће их бити док смо скупа.
    Љубимо се.
    Гле како обично звучи,  а како је чин несвагдањи, небесни, очаравајући.     
    Додир!
    Пољубац је сусрет – рече песник, а могао сам и ја – највећи на свету.   
    Љубим је не знајући шта чиним, ко нама управља, ко нам уста час благо, час снажно, грубо, дивље, широм отвара за језик љубави,  драгуљ који излуђује, потреса, вазноси, за сласт коју додирујемо.
    Предајемо се, занавек. Тонемо, пловимо небеским пространствима, не препознајемо своје покрете, ни тела, ни дах, ништа, јер ваздух смо, нема нас.
    Осећамо да нам се догађа несвагдање, изузетно велико, ретко, чудесно и истрајавамо у жељи да доживљај никад не мине. Можемо ли да објаснимо шта нам се дешава? Не верујем, не покушавамо, речи нам измичу, недостају, само смо ми још ту, наша ваздушаста тела гледају нас с висина. Разум се издвојио, посматра нас и тумачи с висине.
    Срећа је волети Анастасију, вољен од Анастасије је изабран међу небројенима!
    Анастасија благо, као да пада звездана прашина, размиче усне спуштајући их на моје, затим се све више отвара као латица, трне, гори, уздише, нема је.
    Језик разговара са чулима, обећава брда и долине, златне дворе, рајска насеља, небеска уживања, ако се препусте његовим чарима, ако га пусте да вршља, истражује, све да такне, свуда траг надљубавни остави.
    Како је речит, како лако осваја, слуђује.
    Све му је дозвољено!
     Милујем Ану и Анит.
    Ану: благо као што се вече спушта, сан на уморног.
    Лахор. Обамрлост.Тепам јој.  
    Анит: грубо, као кад гром ошине стену, огњило труд. Корим је што је нема када ми је најпотребнија. Ану па Анит, Анит па Ану: нежно као што роса пада, небо се ведри.
    Обе ме дозивају.
    Ана шапуће, дозива тихо, једва чујно: Слааааавкоооооооооооооооооо!
    Анит као да говори газирану брзалицу, шишти: Кваааалссссссссссссссссс!
    Приповедам им бајке које истовремено измишљам само за њих. Трнци, учестало, као кад киша добује о кров, струје, витлају телом.
    Постављам им загонетке, дашто ми ти дашто, где сте, сестрице, када ми неоседлан ђогат по селу језди?
    Сваки овлашни трептај, паперја додир, добре сике преносе Анастасији као удар сласти.
    "Милуј их", нуди их, моли, преклиње "милуј их још. Гризи их."
    Ако их за хип оставим, хоће да ме опкорачи, њише и вуче лепе близнакиње преко мојих груди, именом их зове да се приклоне фалусу, око на око. Гледа их незадрживи Маестро Мефисто, моћан, непредвидив, неустрашив.
    Мангуп се, чврст, јуначан, гнезди између Ане и Анит, у подножју брдашаца, међу узвишењима, у топлом. Слатко, безбедно, опасно. Више воле њега него ону која их носи и негује.
    Расле су зато да их сатре миловањем.
    За далеке часе масиране, чуване, за далеке прилике у прслуку биле, да очувају облик, свежину, чврстину, лепоту.
    Себе.
     Близнакиње се нуде рукама, језику, образима.
    И зове Ана, жеља моја жива, јара из ње туче: Слааааавкоооооооо!
    Анит и даље шуми брзалицу: Кваааааалсссссссссссссссссссссссс!
    Слуђен сам, вазнесен, опчињен и очаран. Омамљен и омађијан.
    Зачаран.Нема ми повратка.
    У облацима сам, на паперју, ко зна где!
    Ван себе сам и никада се нећу вратити у дату кожу, у оклоп људски.
    Гладим их, грицкам, додирујем, милујем благо што је голица, зато се извија и што се више увија, више сам јој потребан, као дах, мазим их као истраживач, масирам, оппавам, тресем, њишем, стискам, сисам.
    Разговарам са голубицама.
    Шта ће бити ако вас откинем, ако вам врат заошијам?! Понесем са собом?!
    Жељне су ме као и ја њих.
    Жуде за додиром, пољупцем, језиком, удом, за несташним, истовремено грубим и нежним шакама, за уснама што их прихватају као звезде падалице.
    На све су спремне да се докопају пажње.
    Срећне су док се играм њима, док их узимам и бацам, милујем и стежем.
    Моје су, у њиховој сам власти.
    Покушавам да се отргнем од Ане и Анит, да не постанем потпуно зависан од тог додира, те сласти, од магичне пути. Окрећем се на леђа, повлачим Анастасију да ме опкорачи. Најзад! чујем шапну, или ми се причини. Прија јој да је изнад јер јој пружам илузију доминације. И дајем све.
    Без предрасуда подстичем је и допуштам јој све што нам чини задовољство!
    А задовољства никад довољно.
    Сада је нада мном и сестрице ми се нуде, саме, обесне, немирне.
    Стискам их, лудим, горим, лебдим.
    Анастасија се повлачи и фалусом туче близнакиње.
    Да сам Шива не бих стигао до сваког места необузданог тела које ме жели, које изгара за додиром, за пажњом, мажењем.
    Пуштам да се игра док се посвећујем драгим полулоптама.
    Гуза јој је Мисир који ме опчињава док Анастасија пушта сокове, пригушене уздахе и крике.
    Као да је изазивам, стављам је на муке овлаш и ретко минув Венериним брегом.
    Анастасија се пропиње, јечи. Ти ниси Славко, каже, ти си мој Алавко.
    Прија ми сазнање да сам жељен, да јој је лепо са мном, да је узбуђујем.
     Знам да би хтела да се задржим на једном месту, али још је рано, морам многе тачке да дарнем, путујем даље, само јој жељу искушавам, не допуштам да предахне, да сокови пресахну.
     Стављам јој руке на бедра.
    Анастасија је ван себе, у трансу.
    Лако, као маховина, такнем близнакиње, али то је за моју распусну драгу тек почетак и премало иако водимо љубав на две воде прве вечери уштапа и све време расипног Месеца и првог дана на размеђи годишњих доба не гледајући на Месечеве нити женске мене.
    Шта вреди што смо, када уштап падне на почетак годишњег доба, устајали касније, волели се двоструко дуже и страсније мрсећи језике као биљар и макавен дане, узимали се природно и зачуђујуће као што трава и деца расту, као што јутро свањива и ваздух што се дише, као вино што се пије, смешани нектар и амброзија, од чега зуби трну и коса расте према корену, када је уштап једном месечно ма трајао читаву седмицу, у тој седмици волимо се без предаха и премца, смена годишњих доба и међудоба ретка су за све што бисмо дали.
    Савио сам колена да не може да се насуче; само да звони наизменично на оба улаза.     
    И сам сам нестрпљив али ми неописиво прија да слушам како брза: "Уђи, драги, уђи већ једном, молим те. Уђи, не могу више да чекам!"  
    Чујем Анит и чујем Ану и чујем своје име спреда и одзада.
    Од почетка па до тачке чујем себе наопачке.
    Зову ме Ана и Анит. Зову, да ме омађијају, да ме зачарају. Да се истопе.
     Сада нам је најслађе. Могу ли да одустанем?
    Макар се у камен преметнуо.
    Јесам, љубио сам и претекло ми је, нека љуби ко љубио није.
    Добри Катул ће: Cras amet qui numquam amavit, quique amavit cras amet!
    Сутра нека љуби ко љубио никад није, а ко је љубио нек и сутра љуби.
    Поштено.
    Милих ли дара!

 

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања