Приче

Надокнада времена

ИО сам неко време на службеном путу. Није било баш славно али - морало се. Не вреди се вајкати, у читавом свету правда  је нехумана и за једно дело добијаш најмање две казне.
  Најпре ти спутају слободу. То је награда онима што су још напољу.
           Истовремено ти одузму слободну вољу: ниочему не одлучујеш.
         И док си тако скоткан, време одлази и о протоку губиш представу.

         Посве си несвестан шта се догађа док живиш заточен и у заблуди да је све нормално осим што ништа није нормално.
         Када изађеш схватиш да си неупотребљив – не сналазиш се.        
         Нико се не осврће на бивше кажњенике који после много година проведених иза решетака не издрже на слободи – враћају се, преклињу да их затворе.
         Шта ће они у спољњем свету?!
         Старих знанаца нема, нове људе не знају.
         И место рођења се посве променило.
         Не зна како да купи карту у превозу, како да користи банкомат, не уме да пошаље SMS поруку, ни обичан радио не уме бивши затвореник да купи јер га не препознаје...
         Људски мравињак и даље жагори, иде некуд, мува се, ради нешто, а бивши затвореник не уме ни преко улице честито да пређе.
         Зато се криминалци увек враћају старом занату, мада, дабоме, и ту су изгубили корак.
         Тако је то: искуство више – живота мање.
         Да не заборавим: и дан на службеном путу је предуг. Кад се вратите једнако вам се причињава да сви около знају где сте били, подгуркују се.
         Сладе.
         Има, дабоме, и таквих али се ту више ништа не да променити.
         Ако ти прекипи - готов си. Удесићеш некога и опет идеш испочетка.
         Био сам на службеном путу довољно да сада као пуштен пас с ланца све хоћу да видим, омиришем и обележим.
         Да сваку промену запамтим, схватим, прихватим.
         Старао сам се покушавајући да надокнадим изгубљено да што више времена сабијем у 24 часа.
         Све је то, наравно, заваравање: ништа се не може надокнадити. Да не паметујем превише – размотримо проблем упрошћено: ко је јутрос пропустио да штогод кресне, пропустио је занавек. Ко јутрос није попио што је хтео, остатак живота биће жедан за садржај те пропуштене чаше.
         Можда му се посрећи да исту женицу кресне свечери, али да је јутрос опослио што је требало, свечери би му било друго кресање. А није. И никад неће бити. Нема надокнаде времена, а утакмица траје. Казна увек стигне за све учињено и неучињено.
         Божански избор, нема шта.
         Надокнада времена је мукотрпна јер је узалудна.
         Чудновато је како човек, када се врати, примећује колико се свет брзо мења. Само он каска, не постиже, упиње се, труди се узаман: битка је изгубљена пре но што је започета.
         Из Семберије сам изашао у рану зору.
         Намеравао сам да протегнем ноге па да се вратим.
         Још сам у карантину: привикавам се.
         После службеног пута извесно време избор је застрашујући сужен.
         Рески зрак ме запљусну; добро је дошао за промену: унутра се више није могло дисати.
         Улицом  звижде џипови као да је ванредно стање.
         Готово да ми панталоне спадају којом брзином пиче моћне машине затамњених стакала као да возе генерале пред одлучујућу битку, пуковнике у најгорем случају. Опасније је прећи преко улице него брисани простор на бојишту.
         Млад свет је преплавио град. Где су оне мудроње што говоре о белој куги да виде колико је младости после поноћи на улици?
        Стајао сам неодлучан на ивици тротоара и одмеравао ситуацију. Мада сам добар део ноћи и замашан комад јутра био у Семберији нисам се толико ушикао да ми се јебе за све живо и да безглаво завршим под неким џипом. А, не. Знам за јадац.  Лева, десна: чисто је.
         Таман сам коракнуо кад се створи јебени џип.
         Као да је изникао. Стао је у дубак. Следио сам се.
         Ако сам и био пијан више нисам.
         "Да вас повезем, господине" позва ме, уз очаравајући смешак, бринета ближа двадесетој него тридесетој. Очекивао сам грдњу, псовке, увреде а добих осмех.
         "Не, хвала. Не журим особито."
         "Имајте срца, не одбијајте ме," осмех јој није силазио с лица.
         "Заиста нема потребе да ме возите у болницу. Сасвим се добро осећам."   
         Био сам безразложно непријатан и резервисан.
         "Не бих себи опростила да сам вас повредила" рече и изађе из џипа. Пре него што сам схватио шта се догађа девојка обиђе џип, узе ме под руку и отвори врата сувозача: "Изволите".
         Нестрпљиви возачи су трубили.
         Није имало смисла да даље одбијам. Завалих се у первезно удобно седиште. Музика је грувала; зачудо било је пријатно. Необичан мирис ширио се џипом. Било је одмерено топло.
         Девојка даде гас, гуме зацвилеше и џип стреловито појури. Можда је хтела да ме импресионира. Нисам се дао.
         "Анабела" рече показавши беспрекоран низ блиставих крупних зуба.
         "Анабел Ли", алудирао сам на књижевни лик.
         "Не. Једноставно: Анабела."
         "Једноставност је ретка", одвратио сам попут античких филозофа.
         Возила је кроз град велеслалом. Псовала возаче, кретене, идоткиње, дебиле, краве, мајмуне, мороне, педере, лезбаче, ко им даде дозволу, завршиће на бандери. Сваки час им је на простаклуке показивала средњи прст. Танте за бупе. Ово за оно. Ваљда ћемо се извући. Би ми непријатно да накнадно вежем појас да не помисли да сам се уплашио, али га ипак пребацих преко себе.
         Није коментарисала.
         "Чиме се бавите?" Знам, слажем се да је питање глупо. Шта имам од глупог питања осим што прекидам непријатно ћутање. За оно мало вожње срели смо све ометене у развоју, дала је клиничку слику свих са посебним потребама. Читав град је болнички комплекс. Ментоли, тапири и дркоши. Амзе. Сад треба и ја да кажем коју.
         "Фармацеут сам".
         Одмерих је. Заиста је млада. Врло млада.
         "Мислите: техничар."
         "Мислим: фармацеут."
         "Нешто сам пропустио. Уведене су убрзане студије?!"
         "Ласкавче. За мало ћу имати три банке."
         Хтедох да упитам шта је уведено за брзо богаћење али прећутах.
         "Лепе године" закључих не без носталгије. Опет некоме показа средњака. Замало ће имати три банке? Додала је неколико, најмање пет година.
         "Понекад су оптерећујуће."
         "?!"
         "Премлади су момци којима се допадам. Они који  се мени допадају говоре да сам превише млада за њих.
         Први су дрски и неуки, други су папучићи.
         Љубавници су само кад се испонапијају па лажу.
         Лажу политичари, ловци, риболовци и вајни јебачи.
         Ти су најгори. Њихове приче су ненадјебиве.
         Прави, истински јебачи су ретки. Можда их и нема."
         "Па и јесте млади." Закључак о јебачима ме је затекао. Пречуо сам га.
         Погледа ме: "Ето, видите."
         Не могу да верујем: елегантно ме је увукла у клопку. Можда умишљам.
         "Дуго вас није било" закључи.
         "Молим?" Добро сам чуо, али нисам властитим ушима веровао.
         Откуд ме зна, питао сам се.
         "Кажем..."
         Ишао сам, као ошамућен, у жесток теснац. Опасан је играч. Тешко је пратим. Службени ме је дотукао. Боље да одмах изађем на видело. На чистину. Нема смисла да смишљам приче и да се саплићем о лажи.
         "...Био сам у затвору." Рекао сам то изненађујуће лако, као кад пукнеш прстима. Одлично сам се осећао због реченог, мада сам помислио да ће се изненадити, тргнути, шта ми је то требало, повезла сам робијаша. Очекивао сам да стане и избаци ме.
         "Знам. Читала сам о случају." Стали смо на семафору.
        Проклето црвено.
         Увек црвено.
         Читав живот црвено.
         Џипова и  снажних спортских машина било је више него на сајму. Јављали су се Анабели као да је реч о неком тајном братству.
         Басови су грували. Верујем да је моћан осећај возити такву машину.
         Погледао сам Анабелу.  Пожурио сам са причом о затвору. "Помешали сте ме с неким. Осуђен сам пре седам и по година..."
         "...На дан Жабљачког устава..."
         Није ме заменила. Заиста је председник кривичног већа на дан проглашења Жабљачког устава објавио пресуду. Сећам се да је то и поменуо, као да ће ми од Жабљачког устава бити лакши седам и по година тамновања.
         "...али не губимо време: код мене или код вас?"
         "Молим?"
         "Хоћемо ли се креснути код мене или код тебе?"
         Шта сад? Ако се запањим испашћу будала. Не знам колико је озбиљна. Седам и по година има цену. Изгледа да ми се казна на казну слаже. Не само да сам избачен из колосека него сам се и заглибио. Нема ни две недеље како сам се вратио. Прилагођавање изискује много, много више времена.
         "Стан ми је у приличном нереду. Још нисам стигао да га средим."
         "О. К. Значи, код мене." Окрете џип на семафору. Нагло, оштро, силовито. Мислим да се због тога губи дозвола ако претходно не налети нека локица за воланом.
         Анабелин стан је репрезентативан као и џип. Као она.
         Боже, ако си ми узео седам и по година сада си ми вратио све. До последње секунде.
         После опуштеног и веселог разговора спонтано, посве природно као што се дише, почели смо да се додирујемо, мазимо и љубимо. Било је опчињавајуће, ошамућујуће. Нисам осећао властиту тежину, присутност,  време... само сам горео, нестајао... Од Мефиста је могао да се искује мач, топуз, Ајфелом торањ.
         Осећао сам да је неприродно нарастао, два пута, три пута своју дужину, потом прерастао висину власника. Седам и по година је седам и по година. Ко их није проживео као ја не зна о чему говорим. И боље.
         Анабела има фину, чудесно нежну, беспрекорно глатку, кремасту кожу као боја омиљених кубанских цигара Винстона Черчила Ромео и Јулија за чијим сам мирисом чезнуо у затвору. Недостајао ми је мирис снажне, префињене, специфичне цигаре као женско тело.
         Док смо се свлачили као у грозници стрепео сам да ћу свршити пре но почнем. И догодило се. Тек што је Маестро Мефисто овлаш додирнуо – семе је јурнуло. Сјурио сам се у Анабелин вртлог избацујући довољно сперме за неколико генерација.
         Какав пех!
         Ужас!
         Каква  срамота!
         Која немоћ!
         Глупо је да кривим правосудни систем за љубавни неуспех, али шта је то ако не још једна казна што леже као снег на кривицу и све више притиска починиоца. Кривица се више не види од лавине казни што се једнако обрушава на главу кажњеника. Казна за прародитељски грех је занемарљива према ономе што се мени дешава.
    Био сам дотучен. Нема изговора, нема оправдања, понео сам се као адолесцент, бубуљичави пубертетлија. Ништак. Очекивао сам да устане, разочарана и љута. Не љута – бесна! Не бесна, не бесна – раздражена, несавладива, разгоропађена, ужасна, гневна, спремна да ме незадовољена, изневерена, растргне, раскомада, унакази, сатре.
         Ништа није рекла, што је горе од свега. Привила се уз мене као да сам јој пружио што нико никад није, као да сам најбољи љубавник галаксије.  Био сам јој захвалан, изнутра сам се ждрао, раздирао.
         Можда ме је то немо, одмерено, дискретно, дипломатско разумевање повратило. Једва да се навршио минут од катастрофалног покушаја да уживамо једно у другом, још нисам био ни свестан шта све може да уследи после таквог фијаска, а уд ми је био тако силно напет, ужарен да сам у следећем трену очекивао да се распрсне.
         Анабела је цикнула.
         Био је то задивљујући глас задовољства, изненађења, радости. Био сам спасен, охрабрен. Љубили смо се чини ми се страсније но први пут. Ослобођен искуства неуспеха, краха, изневереног очекивања желео сам је више но први пут, више но икоју жену.
         Веома брзо ме је ухватила за бокове и навлачењем показивала да ме очекује. 
         Опорављен улазио сам лагано, пратећи јој наизменично благе и дивље реакције. 
         Не задуго, не знам колико је трајало али верујем ни близу од оног што је очекивала, поново сам свршио, затим, после десетак минута, још једном, па још једном, али после веома дугог коитуса,  уследио је бескрајно дуг коитус па  све дужи, дивљи, убиственим темпом јахача пред потером шести, осми, десети пут, чему бројањем, оргазми су се низали у неједнаким интервалима, пулс је био на ивици прскања,  али опет сам био у форми и није ме било брига да ли склапам књигу живота.
         Можда је то било последње јахање.
         Вратио сам се у великом стилу, неочекивано брзо,  у врх светске листе Сто најбољих свих времена.  Ако је, после првог пута била – с правом – разочарана, сада је могла да буде не само задовољна већ срећна. Премного је жена на свету које измрцварене (и то могу сматрати успехом; њихов човек је бар имао жељу да покуша) никада неће ни знати да је могућ секс другачији од оног бедног који добијају (добијале су максиму који је, реално, испод минимума) од својих тужних мушкараца који – хоп! – скоче и – ох! - код следећег трептаја, пре него размакну усмине смежурају се: ааах!
         Увелико је свануло када је Анабела предложила да направимо паузу да бисмо се истуширали. Да, била је препуна; били смо ознојени рвачи. Изашао сам из Анабеле, задовољан, поносан преврнуо се на леђа док ми је торањ стајао као сред Пизе, задивљујуће усправан и набрекао, невероватно чврст, дивно чврст, охрабрујуће чврст, неуништиво чврст.
         Ја сам, због познатог сплета околности, апстинирао седам и по година, читав активни век мужјака, али Анабела, тако лепа, грациозна, мила, савршена, да ли је она апстинирала? Да ли се увек предаје тако потпуно, страсно, мило, девичански безгранично као да јој живот зависи од тог спајања, као да никад није имала мушкарца, она која може да има све мушкарце света.
         Истуширали смо се, натрљали етеричним уљима, мирисним гелом, чисти, лаки, задовољни, срећни чак.
         Анабела је спремала доручак док сам лешкарио задовољно пратећи моју драгу по стану. Изазивала је: витка, одевена у хаљину тању од паучне, грациозна, пожељна без остатка. 
         Дознао сам шта може, шта уме и то ме је додатно палило.
         Дневна светлост је обасјавала собу и помагала ми да пратим Анабелину беспрекорну, фантастичну, феноменалну, фасцинантну, божанствену, готово спектакуларну и сензационалну силуету. Баршун кожу.
         То ноћас, у џипу, свакако нисам могао да видим.
         Разумем дрскост младих мужјака којима се Анабела допада, али никада нећу схватити зреле мушкарце. Зар зрелост не подразумева и срчаност, мужевност у сваком смислу, предузимљивост па противно разуму и ризик? Да би се дошло до Анабеле, ниједан улог није довољно велик, ниједан ризик погубан. Изгледа да је све  што треба да краси људски род атрофирало у свакодневном банализовању живота у овој земљици.
         Доручак, монашки једноставан и краљевски изузетан, био је брзо готов: Вије Булоњ, одличан, за мене најбољи  меки француски сир из Булоња (наравно: ако волите сир јаког мириса а Вије Булоњ има сертификат да је први на свету) и романо конти вино са трећег места листе Стотину вина која морате пробати британског магазина Дикантер.  Највише пет хиљада флаша вина справљеног од грожђа  само једног малог винограда у Бургундији годишње понесе ознаку романо конти.
         "Да ли је овај божански доручак у кревету оцена нашег сусрета?" Желео сам признање. Чезнуо сам. Пуста сујета, никад да се засити. Колико јутрос изгубио сам главу за том лепом женом, а могао сам и глас мушкарца на љубавном терену. Извукао сам се и сад се прсим.
         "На неки начин, мада је пре оцена божанственог осећаја задовољства које си ми пружио. "
         Годило ми је, још како ми је годило. Замало да заурлам од задовољства.
         "Анабела, драга,  не бих да ме погрешно разумеш, али уз овакав доручак пристаје каква кубанска цигара."
         Само сам изрекао хедонистички став.
         Устала је, готово ликујући да би донела – не могу да верујем, мора да сам неверицу и показао – у оригиналном паковању, омиљену Черчилову кубанку Ромео и Јулија, кремасту, снажну, префињену. Пожељну као Анабела.
        "Имам само једну" рече као да се оправдава.
         "Једна је богатство. Златна си", рекох, одврнувши поклопац са кутије. Кубанка је сачувала влажност, дивно је мирисала. "Нисам знао да су фармацеути тако добро плаћени."
         "Власник сам три апотеке на кључним местима у граду, а сир и вино ми је поклонила најбоља пријатељица удата напољу за веома богатог човека."
         "Бил Гејтс, наш зет?!"
         "Па није баш први на листи али је при врху. Врло богат, заиста."
         "Нема другог: Карлос Слим!"
         "Никад нисам чула за тај лик. Не знам како се зове супруг моје пријатељице."
         "Када сам ја био близу три банке нисам имао ни три пара чарапа, некмоли три апотеке. Како тада, тако сада. Ти баш не можеш да се пожалиш."
         "Имам пара и није фраза када кажем да није све у томе. Једино на шта не могу да се пожалим, и вероватно никад нећу,  јесте, упамти, јутро с тобом. Све остало је пичкин дим. Лепо је рекао Бата Трлаја да је ово мала бара, а много крокодила, али пливам некако. Била сам студент генерације, моја изузетно добра пријатељица са године одлучује ко ће и колико добити тражених лекова у Србији па увек имам довољно са дефицитарне листе, а помало сам кад затреба  и лисица јер у овом послу је превише прљаве игре. Другачије не можеш да опстанеш. И то је то. Заслужила сам сваку пару."
         Да – то је то, circulum vitae у неколико речи. И ја сам заслужио доручак у кревету. Нисам га имао бар седам и по година. Праву кубанску цигару и дуже.
         Вино: боље да вам не описујем укус, буке, мирис.
         Убићете се.
         Не знам да ли ћете га икад пробати.
         Сир – изврстан, ако волите такву врсту, а Вије Булоњ је Божји дар.
         Пошто завршисмо доручак Анабела поспреми чаше и прибор. Док сам устајао – неопрезно сам стао - угледала ми је црвенило на унутрашњој страни бутина.
         "Лези да погледам шта ти је то" рече тоном коме се не приговара.
          Пажљиво је погледала бутине, потом тестисе, фалус.
         Лежао сам миран као јагње док је опипавала и загледала гениталије.
         "Добро је" рече после помног загледања и пипања. "Ништа озбиљно, али треба лечити. Не знам шта би од четири могућности могло бити узрочник црвенила али знам како ћемо санирати".
         "Наброј ми могућности."
         "Превише прања изазива промену киселости, овлашно брисање по туширању је друга могућност, гојазност трећа. Неодговарајуће доње рубље такође може да буде узрок црвенила јер иритира кожу. Гојазност и неквалитетно рубље нису твој случај. Од када имаш црвенило?"
         "Дуго. Јави се повремено, али је нагло избило неколико дана по повратку."
         "Тако сам и мислила. И кад се јави ти интензивираш купање, а не обришеш се темељно. Пошто црвенило непријатно реагује на трљање код брисања, уместо да само то место натапкаш пешкиром ти га остављаш необрисаним и тако погоршаваш ситуацију. Да ли сам у праву?"
         "У праву си, мада никад о томе нисам размишљао на тај начин."
         "Има лекара, специјалиста, који препоручују умерену учесталост купања. Изгледа нелогично али су у праву: претереана употреба сапуна или шампона мења природну киселост коже и ствара идеалну подлогу за гљивице."
         "Уме да буде непријатно."
         "Али не толико да избегаваш лекара."
         "Душо, тек сам се вратио из затвора... Тамо се не баве другачијим црвенилом..."
         "...Добро, не брини, није драматично: излечићемо. Ипак, треба да водиш рачуна".
         Узела је телефон. "Хало, ја сам... Анабела... Јеси ли сама? Одлично... Пошаљи ми бочицу тропроцентног раствора Acidi borici, неки антимикотик... да може кансен... и обавезно castellani, онај немачки... да, тај што не оставља боју на рубљу... Хајде... што пре. Срце си."
         "Хоћу ли морати да лежим док се црвенило не изгуби", хтедох да будем духовит.
         "Лежаћеш док не надокнадимо све године које сам чекала да ме приметиш! Лежаћеш, за почетак, колико су био затворен. Али ћеш имати достојанствен третман. Имаш ли шта против?!"
         "Само то да сревши те за сваки минут у затвору вишеструко сам награђен."
         Даде ми медени пољубац.
         Није у затвору било бајно, а ово са Анабелом је сан.
         Не питајте, не знам чиме сам заслужио.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања