Приче

Ако хоћеш срећну жену мораш је створити

 ЦВЕЋАРИ одбојно немаштовитог имена Лепа Ката оборио ме је богат асортиман егзотичног цвећа. Ваљда ни у рају, у почетку или на крају, није било лепше.
     Продавачица средњих година у чикошким чизмама и сукњици као у сифражеткиње посебaн је цвет. Недостајала јој је палица, с углачаном куглом на врху па би могла да даје такт свеармијском оркестру.
     Будем ли се једнако саплитао о јебезовне женке никад нећу стићи куд сам наумио, помислих па заборавих.
             Лепа Ката, ако је то власница цвећаре, има окице тамне као зрели кестен и канда јој једно око сасвим мало, готово неприметно вуче у страну, али не налазим мане, напротив, узбуђује ме топлина коју зраче. Ако бих се с њом докачио не би ми сметало ни да јој је, за промену, биба малчице укриво.
              Нада у промене одржава нас у животу.

              Лепа Ката има ноне које би ме и мртвог учиниле живахним!
              "Господин жели?"
              "Првокласан букет."
             "До којег износа, господине?"
             "Цена није важна."
             Јасно, правим се важан јер као аутентични мачо Балканац немам појма да се цвеће плаћа жеженим златом.
            "За младу даму."
            "Видовита си. Могла би лову да згрнеш као пророк. Знаш оно: погодила је многима, погодиће и вама."           
            "Нисам видовита него знам да пола града иде на Младенцедругој половини. Момци иду бившим девојкама да им кажу да су испустиле праву прилику. Читав свет срља у брак кaо суманут. Неки људи не могу без окова."
             "Хвала, не треба. Хајде да направимо леп букет."
             "Желите антуријум," извуче из посуде цвет налик фламингосу јарко црвене боје. "Колико желите?"
             "Нећу вештачко цвеће."
             Жена се насмеја. "Господине, то је увреда за овај дивни цвет, а незаслужени комплимент произвођачима пластике. У овој радњи све је природно. Погледајте цвет, да га просто човек поједе колико је леп. Нека вас не брине то што га народ зове вражји језик и свињски репић. Изволите, уверите се. Слободно пипните."
             "Шта кажете?"
             Да бих тебе радо пипнуо. "Може. Слободно стави више."
             "У реду, господине. Колико желите? Три или пет?"
             "Пет је мало."
             "Само реците колико желите. Имамо диван антуријум. Желите девет или..."
             Ставља ме на муке. "Па, рецимо десет!"
             "Господине, увек иде непаран број цветова."
             "Нисам знао", признах. "Због чега непаран број?!"
             "Па, као, на гробље се носи паран број, а за живе непаран."
             "Добро, онда ставите петнаест цветова."
             "Дивно, гоподине. Петнаест антуријума биће довољно. Затим би пристајало једно..."
             "Не шкртари!"
              Погледа ме зачуђено. Ја њу чудно гледам од почетка.
             "Молим. Допада вам се антуријум? Ево, двадесет и пет цветова. Може?! Право јато фламингоса. Има још срећних жена на овом свету."
             Мислио сам да не шкртари код аранжирања шибљем, али сад, јебига, нека буде двадесет пет цветова. Куд јуне, ту и уже.
              Ако се још будеш тако гузила док вадиш цветове и она биће срећна.
             Лудачки сам стезао Мефиста.
             Покажеш ли ми гузу још једном, нећеш дуго чекати да те усрећим.
             Врат ћу ушинути звирећи јој у дупенце као лубенче.
             И, јакако, свесна је привлачности.
             Магнет је: не можеш се отети.
             Заборавио сам на око што, канда, малчице вуче у страну.
             Знам, почиње пролеће, али, човече, мислим да је још рано за танге, мада она, очигледно, не мисли тако. Сигуран сам да их сасвим смишљено носи. Вероватно је неко, с времена на време, дограби у радњи. Штета би било да јој године пролазе улудо. Осећам да јој је међ ногама као у вулканском гротлу.
            "...девет стрелиција за декорацију, и, можда, пет анголских роза порцелана. Ако допустите, с једном предивном граном орхидеја букет ће оборити и игуманију."
            "Једна орхидеја! Да ме исмеју као тврдицу!"
            "Без разлога бринете, мој господине, орхидеје су драгоцене. Само један цвет орхидеје да поклоните па ће вас сматрати џентлменом какви се не срећу често. Видите у каквом времену живимо. У целој земљи не можете да нађете три цвећаре са једном орхидејом па их, чујем, све мање има и у собним вртовима. Ја их, на вашу срећу, имам неколико. Предлажем ову са седам цветова."
             "Може ли са десет или петнаест? Тридесет би било оптимално."
             Погледа ме као да сам пао с Марса: "Тридесет?!"
             "Јесам ли рекао нешто што не треба?"
             "Не, господине. Одиста би на овакав букет добро дошла тако велика орхидеја али је, на жалост, немам. Верујем да се не може наћи у читавој земљи."                        Питао сам се да ли ми подилази или ме исмева.
             "Читаву земљу да преврнете не верујем да ћете наћи грану с тридесет орхидеја. Ранијих година, можда, мада је ја никада нисам видела, али данас, богме, то би било чудо. Само да знате да ћете убити жену којој сте га наменили. Жене одлично знају колико цвеће вреди. Која добије овај букет памтиће вас и на оном свету. Можете са њом да радите што вам је воља. Памтите што рекох."
             Забезекнух се. Шта ова трабуња?!
             "Када бих добила овакав букет истог часа бих умрла од среће. Десет година држим цвећару и још нисам продала већи и раскошнији букет." Одмаче се да га критички одмери. "Ставићемо орхидеју у центар букета наслоњену на лист стрелиције. Тааако. Недостаје још црна ружа са двора краља Кирија па да се ни пред вилама не постидите."
             Мени је од црне руже дражи ружин грм. Плав или црни, подједнако ме опија.
             Кад се сави да из кутије узме траку не издржах, попустише ми кочнице, не одолех, мунух јој руку међ ноге. Готово ми узјаха руку пре него што поскочи.
             "Господине!" Поћута мало сва црвена у лицу. "Побогу?!"
             "Извини", слегох раменима раширивши руке, "не могу да се уздржим."
             "Ух, што ме препаде", рече држећи руку на грудима. "Могао је неко да нас види!"
             Опа, данас су зеке чудне.
             Пију воду из суве дреновине.
             Окрете кључ у брави и порукуЗатворено показа улици.
             Ухвати ме за руку. "Дођи, ватра се гаси док траје."
             У дубини цвећаре привлачно декорисани шпански зид дискретно је одвајао пословни простор од приватног скривајући од очију купаца две пластичне столице и сто од распарене, најјефтиније баштенске гарнитуре, минијатурни лавабо и индукциони решо с прибором за кафу.   
             "Опери руке и пријатеља", нареди показавши главом на лавабо.
             "Руке су ми можда прљаве, али пријатељ је беспрекорно чист."
             "Хоћу мирно да спавам. Зато ћеш га опрати преда мном или све заборави."
             "Наравно да ћу га опрати", рекох мислећи на то да ли жена која после једног додира закључава врата спремна да буде зајахана, озбиљно мисли на хигијену или, једноставно, хоће да приреди смотру: како држим Мефиста, како га перем, можда да га одмери пре него што буде касно.
             Сад, шта је ту је, ризиковаћу кад већ не могу да избегнем.
             "Само сам хтео да ти кажем да алат држим чисто као пред полагање мајсторског испита."
             "Тим боље за обоје. Али, неће му шкодити још мало воде."
             Преценио сам своју уредност. Већ га је напао карактеристични мирис. Скрама.
             Отро сам смегму.
             Лепа Ката га с прекором узе:  "Неће те ујести", рече, "слободно га протрљај."
             "Трљаш га као да је Аладинова лампа. Он је чаробан на други начин и без трљања ће те испунити."
              Прала га је ревно, темељно.
              Мефисто јој се у рукама претварао у чудовиште.     
             "Видиш", прсио сам се, "да је чаробан – расте као из воде."
              Хтедох да је пољубим и почнем предигру, али се измаче.
             "Молим, без љубљења."
             Љутних се:"Треба ли и зубе да оперем."
             "Прао не прао, исто ти се хвата: љубљења нема."
             Да, чудног ли свата.
             Хтедох да је питам да ли држи цвећару или куплерај у којем се љубљење посебно плаћа па дигох руке да ме овако напаљеног не шутне па ћу у Хитној да запевам за помоћ. Изненада ми мала, спретна као џокеј, ногама обујми бедра и непогрешиво наскочи. Могла би да иде на олимпијаду. Наместила га је у средину као да само то у животу ради.
            Мефисто неста као да га никад није било. До корена. Без проблема.
            Схватих да га је прала да би се сама припремила.
            Науљила се, богато.
            Лукаво, нема шта. Та не губи време.
            Што би се разметала временом кад је то губљење пара.
            Ко зна колико их сада дрежди пред вратима чекајући букет.
            Прихватих је за гузеве, који су ме увалили у све ово, и почех да возам. Хоп, хоп, хоп! Жена која онаквом жестином пере кару која је, у суштини, осетљива на грубости и понекад јој је и неспретна нежност погубна, мора да се јебе жестоко, без милости, оштро. Навлачих је грубо, мушки, цепачки и крвнички.
           Теорија се показа исправном: жена је превртала очима као чудовиште из Оза пред лавом, скичећи попут закучене кује.
            Скичање ме је необично узбуђивало.
            Све више мислећи на Монику удаљавао сам се од продавачице, шева је трајала дуго, руке ме заболеше. Продавачица је витка и изазовна али, брате мој, нисам обалски радник, не могу читав дан да је држим и рукама придржавам педесетак килограма. Јесте, кока се мајсторски, скичање ме баца у ватру и Мефисто ми не попушта, али ваља већ једном свршити, охладиће ми се вечера, чекају ме Оливер и наравно Моника, чији ми пичић све време титра пред очима док сумануто рокам продавачицу.
           "Хеј, где си?!"
           Тргох се. "У теби, шећеру."
           "Шта те мучи? Не крешем се добро?"
           "Невероватна си."
           "Онда ме јеби, чујеш ли."
           "Па то и чиним, шећеру."
           "Млако, мацане, млако. Ја нисам шипарица, мораш ми дати више страсти и више љубави. Свако може да га умува, ретки су ватробујни. За овакво јебање није ми потребан мушкарац. Немој да зажалим што сам се у ово упустила. Не посустај мацо или ћеш морати ручно да га ишамараш. Хајде, рокај ме мало грубље, мушки. Сконцентриши се, мисли на мене, не буди млакоња."
           "Млакоња?!"
           "Наравно, јебеш као да решаваш укрштене речи."
           "Шта недостаје?"
           "Темпо, човече, темпо. Хајде, идемо!"
           Одбацивала се ногама од зида и вратоломном брзином поново навлачила. Зид је добро издржавао. Ни ја не бих смео да се обрукам, може ми затребати. Никад се не зна када ће да удари суша. Ухватио сам је за гузеве и почео жестоко да љуљам.
            Набијао сам је, оштро, потом убрзано, ситно, неуједначеним ритмом. "То! То!" кликну Лепа Ката, "То, човече! Таааако!" То је оно што ми треба! То", говорила је с прекидима, "таква шева баш ми годи!" Није могла да дође до даха јер сам је стално набијао као да хоћу да је располутим.
            И хтео сам. Можда ћу,  ако ме срце не изда. Прекида ми дисање.
            Још нисам доживео да жена приговара начину на који је обделавам. Ова ће ме упамтити. "Тако волим да се карам!" сецала је "Само набијај, добро набијајајааај!" Затим се мало примири и, осетивши да свршавам, врисну. Док сам пулсирао и избацивао последње милионе сперматозоида Лепа Ката је ослонивши главу на раме, схватих после неколико тренутака, јецала. Спустих је на под и исуках још чврстог Мефиста. Сузила је док сам га пиркао.
            "Шта је сада?! Зашто плачеш?"
            "Ма, ништа."
            "Како ништа? Зашто плачеш?"
            Отре сузе. "Тако. Од среће."
            "Молим?!"
            "Ма шта си навалио. Плачем, ето, кад ми је лепо."
            Загрли ме и пољуби.
            "Хеј! нема љубљења!"
            Насмеја се. "Лудаче ниједан." Поћута. "Јеси ли ти задовољан?"
            "Била си ме страшно напалила. Стварно нисам могао више да се савладам. Јебига, стално си се показивала као да се нудиш."
            "И јесам."
            "Шта!"
            "Ништа. Нудила сам ти се. Мислиш да нисам видела како си ужагрио очима када си ме видео. Намерно сам се свакичас савијала. Мушки се пале на танге ко ненормални. Купе букет, оду у парк и манијачки га одељу да се све пуши. И теби су очи хтеле да искоче."
             "Гаћице су ти супер, ненормално истичу гузу."
             "Осетила сам да се једва савладаваш и од тога сам се лепо овлажила. Видела сам да га мељаш. Мислиш да не умем да чучнем кад бирам цвеће или да посуде дигнем на постоље, а?"
             "Што си се, онда, препала када сам те зграбио?"
             "Зато што си ме зграбио. Нисам веровала да ћеш се усудити мада сам прижељкивала да нешто учиниш."
             "Зашто?"
             "Свашта питаш. Желиш још нешто да знаш? Морам да отворим радњу."
             "Да. Колико дугујем за букет."
             "Богами, много. Да видимо: оријашка орхидеја, двадесет и пет антуријума, какав раскошан букет, девет стрелиција и пет роза порцелана. Како плаћаш?"
             "У готовом."
             "То ти није паметно! Толике паре носиш са собом?!"
             "Какве паре? Колико, до курца, кошта букет?"
             "Да прерачунам у евре..." Откључа, погледа низ улицу "ако ће ти бити лакше." Окрену плочицу. Сада је порукаЗатворено била унутра. "Али, не верујем да је некоме од тога лакше."
             "Ма не зезај. Касним на вечеру. Казуј."
             "Скупа роба се не продаје јефтино. Рекла сам да ће те коштати ђаво и по. Али, та госпа очигледно заслужује сваку пажњу. А ко хоће да се покаже мора да се докаже."
             Сабирала је на папиру. Кад је подвукла црту и сабрала, пружи ми папир.
             "Урачунала си и шеву!" 
            "Не буди смешан. Да сам ти урачунала шеву добио би букет џабе. Можда не баш овако раскошан, али пристојан букет у сваком случају. Овакав, богами, ни амбасадори не купују сваког дана."
            Би ми непријатно. Букет ми се допада, и Катине похвале, али ми се не допада што немам толику лову. Назад нисам могао, а нисам ни хтео. Монику би букет оборио, на то рачунам, мада би била задовољна и да га преполовим, али како да изађем из цвећаре као муфљуз. Како? И откуд, бре, знам шта је то скромнији букет?!
           "Слушај, даћу ти чекове али те молим да их не наплатиш чим замакнем. Стрпи се који месец."
           "Који месец? Где живиш, човече? Шта ће ти чекови вредети за који месец, а? Највише што могу да учиним је да их реализујем крајем недеље, евентуално почетком наредне. Може?"
          "Може, јебига, и тако сам без покрића."
          Исписах чекове. Мора да сам шенуо. Уложио сам у нешто што је неизвесно. Продавачица је нагнута сређивала стрелиције. Мефисто је почео да се мешкољи.
          "Хеј! Не гузи се, морам да идем. Касним."
          "Само ми још једном онако стави руку на право место."
          "Допало ти се, а?" Зграбих је. Нека сам проклет ако је опет не опалим.
          "Ох! Коме не би!" Промешкољи се.
          Мефисто  се укочи!
          "Чуј, стварно морам да идем. Чека ме стотину послова."
          "Наврати који пут. Важи."
          "Без љубљења?"
          "Само ти наврни, лако ћемо се договорити."
          "Стварно, зашто ниси хтела да се љубимо?"
          "Нисам била сигурна да имаш здраве зубе."
          Јеботе, ова није нормална. Она, молим те лепо, мисли о томе да ли имам здраве зубе, а јебе јој се да пресвисне. "Чудно је да ми ниси тражила здравствени картон."
          "Можда и бих, али сам била прилично напаљена."
          Узе ми руку и стави на брежуљак.
          "Оххх! Иди, шта чекаш!"

 

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања