Приче

Љубав на добар дан: уђеш, изађеш

ИСАМ се, баш, прославио у последње време. Опет сам имао дуг период беспарице.  Изгледа да је то једини иметак који могу да стекнем у животу.  Са беспарицом, као по договору, али свакако руком под руку, ишле су и друге невоље.
          Без пара нема пића, без пића нема друштва, без друштва нема жена, без њих нема шеве, без шеве нема живота.
          Стара и вечита прича.
          Све је повезано. Све се уротило.
          Бар кад бих веровао у чуда.
          А веровао бих, из све снаге, када би се догађала.
          Кад човека све напусти тешко му је да верује.

          Очигледно се историја понавља.
          Оно мало цигарета што ми је преостало у изгужваној кутији нисам пушио већ ждрао. Гњечио. Растрзао. Гутао.
          Шеф коректорског одељења најзад је, на корак до пензије, после јубиларних хиљаду година студија, дипломирао, одмах окренуо ћурак наопако, тотално  пошандрцао, набацио дежурну паролу да се ништа не може урадити без солидног факултетског образовања и кренуо у масакр коректора.
          Шеткао се по коректури као паун правећи спискове ловаца на штампарске грешке. До јуче је локао са нама и од наших бедних хонорара, данас нас је прогањао као Макартни комунисте.
          Нисам комуњара, остави ме на миру.
          Ко га је икад попреко погледао бачен је на списак.
          Ништа боље човек није могао ни да очекује од лешинара.
          Одавно сам му био трн у оку, сада и на врху списка.
          Превише сам се истицао знањем и ниподаштавао коректорски посао.
          Предуго сам дијагонално читао коректуру и први отисак одобравао за штампу као да је суперица. Грешака је, наравно, било, али има их и у Библији, па свет опстаје.
           Уосталом, говорио сам, и остајем при томе, ако је грешка видљива свако ће знати да је грешка, ако је нико при читању не уочи, зашто, онда, трошити речи.
           Шеф се на моју филозофију само смешкао и мислио своје. Онда је дипломирао и показао лице.
           Смркло нам се чим је, у секретаријату факултета, узео то парче папира.
           Када је дошао на посао, с дипломом урамљеном у кич оквир, знали смо да нам се црно пише. 
           Та ће нам шара, рекох истог часа, док нам је још показивао дичну диплому, доћи главе.
           Шеф се надмоћно насмешио.
           Као да је рекао: видећеш ти своје.
           Први човек на свету који је дипломирао.
           Неколицина коректора, рачунајући и мене, наравно, после те историјске реченице, хитро је, главачке, с ногом у дупе, излетела на улицу. 
          Динамита још нема у слободној продаји.
          Дипломе се могу купити. По жељи достављамо на кућне адресе.
          Да бих преживео издавао сам стан коцкарима на сат.
          У таквом расположењу затекао ме је позив бивше драге.
          Баш ми је до празних разговора са бившим љубавима.
          Да смо имали о чему да разговарамо још бисмо били заједно.
          О чему да разговараш са женом ако је више не крешеш?
          "Шта радиш, бре, у тој ћелији?" пита као да не зна шта се овде може радити.          
          Ништа, дабоме. То јој и рекох.
          "Слушај", поче in medias res "имаш ли да ми позајмиш хиљадарку?"
Јебига, нисам при парама, али бих се за њу снашао. Свако враћање на старе јасле кошта ме ђаво и по. О њиховим мушицама и да не говорим. Сад, шта је ту је, бирање остављам за боље дане. Уосталом, није ни хиљадарка нека пара.
         "Не знам", почнем слалом, тврдим пазар. "Можда бих могао да се зајмнем код пајтоса."
         "Пази, Славко, говоримо о доларима."
         "Шта!?" У пизду материну! Ова је шенула. Сто посто. Морала би хитно психијатру ако већ није касно.
         "Хиљаду долара! Јеси ли ти нормална?!"
         "Имаш или немаш?"
         "Одакле ми хиљаду долара, жено божја? Чак и да ме нису шутнули из коректуре не бих имао. Знаш ли ти колико је то динара? И на шта ћеш да спискаш толике паре?"
         "Хоћу да средим зубе."
         "Па, колико то имаш зуба, у пичку лепу материну, кад ти треба хиљаду долара за сређивање?! Нећеш, ваљда, уместо зуба да ставиш златне полуге!"
         "Ма, немаш ти појма. Једва сам добила термин. То је приватни зубар, најбољи у земљи. Његови пријатељи чекају од неколико месеци до годину дана да дођу на ред."
         "И онда им узме хиљаду долара."
         "Немогућ си. То су зуби од порцулана. Супер ствар."
         "Хоћеш ли их прати ручно или машински?"
         "Како мислиш?"
         Школски пример глупе лепотице. С ким сам ја све трошио живот? Страшно!
"Хоћеш ли их ручно прати средствима за прање посуђа или ћеш набавити специјалну машину за прање судова са посебним одељком за порцуланске зубе?"
         "Имаш ли ти хиљаду долара или немаш?" Пригустило јој је, не реагује, али пошто је дрска вероватно има и резервну варијанту.
            "Немам, рекао сам ти."
             "Јеби се!"
             Трас! Здроби телефон залупивши слушалицу као да је ставила катанац на Телеком.
              Зуби од порцулана! Свашта доконој жени пада на памет.
              После неколико дана поче изнова иста прича.
             Нешто се ту кува, мислим се. Сви су је откачили‚ а њој запело за порцулан.
             "Јеси ли набавио доларе?"
             "Недостаје ми још мало."
             "Колико?"
             "Хиљаду."
             "Хиљаду чега?"
             "Па хиљаду долара, драга."
             "Зезаш ме."
             "Ти мене зезаш. Зашто бих ти ја набављао доларе?!"
             "Зар нисмо пријатељи?"
             "Не сећам се."
             "Не сећаш се", понавља.
             "Што ти доларе не да неко од твојих јахача?!"
             Ћути. Вероватно је прокувала.  Не зна шта да каже. Чудо природе: нема жена.
             "Носи се!" провали наједном бес из моје бивше драге.
             Трас! Мора да је набавила нов телефон. Од онога нису остале ни бројке.
             Нисмо далеко одмакли од почетка.
             Tаква је: или да добије што жели –  и док не добије као мелем је, свака би рана од ње зацелила –  или очи да ископа. Сад јој је наспело да ставља порцуланске зубе. И ставиће их, макар све зубе повадила и за доларе преврнула небо и земљу.
             И док моја бивша драга сања о порцуланским зубима ја покушавам да нађем какав послић. Не бирам.
             Докурчили су ми коцкари.
             Лепу пару им узмем али пуше као смукови, пију као земља, псују као кочијаши, грлати су као добошари, немарни као скитнице, све ми живо запишаше и засраше по кући.
            Ни цунами да прође кроз кућу не бих могао да је проветрим.
            У међувремену сам, срећне руке, с малим улогом, намакао више од две хиљаде марака на покеру. Пајташи су мислили да сам пацер, опустили се и  – ето мени мало радости.
            Колико бих милиона слова морао да прочитам у коректури за две хиљаде марака, а?
            Моја бивша драга има среће са мном. Чини ми се да јој, у последње време, пошла кола низбрдо па покушава да искочи док још има наде. Не би ме, тек тако, два пута звала. Сад је ред на мене.
            "Слушај, стара, имам предлог."
            "Теби никад предлози нису фалили. Имаш ли паре?"
            "Нашло би се нешто."
            "Проћи ће ми термин, човече. Јеси ли ти нормалан. Морам још ове недеље да уплатим иначе ништа од зуба."
             "Прима ли тај твој Зуба марке?"
             "Шта знам. Доларе тражи."
             "А марке му се нуде. Распитај се па ми јави."
             "Имаш лову? То је нешто мало мање од две хиљаде марака."
             "Знам."
             "Одакле ти?"
             "Требају ли теби зуби или информације о тржишту девиза?"
             "Добро, де, не галами."
             "Само, да знаш, то ће те коштати."
             "Знам. Код тебе све кошта."
             "Само је код тебе све џабе. Јеби се."
             "То и радим. Ћао."
              Не стигох да је питам с ким. И какав је. Две хиљаде марака је прилична лова. Не могу тек тако да јој дам, јебига. Јесам их добио на покеру, али могао сам и да изгубим не само лову већ и главу. Да ме је потерао малер морао бих душу ђаволу да продам да се извучем. Ушао сам у игру са неком сићом, на блеф. Имао сам среће али ризик неко мора да плати. Моја бивша драга је као поручена да ми списка лову.
             Два дана сам био миран као бува на фалусу.    
             Дремуцкао сам, пијуцкао, прдуцкао, живуцкао. Све у апотекарским дозама. Моја бивша драга или је одустала од порцулана или је нашла другог повериоца.
             Већ сам почео да заборављам на туђе проблеме и посветио се пиву када, усред ноћи, зазвони телефон.
             "Јеси ли сам?"
             Моја бивша, јасно.
             "Не. Ту ми је Мефисто."
             "Истурширај га. Долазим."
             "Океј. Имам хладног пива и топле воде да плакнеш мацу, стара."
             "Без бриге. Није дотле дошло."
             "Да не буде да те нисам упозорио."
              Зезао сам се.
              Повратила ми се добра воља.
              Готово да је више моја бивша драга посвећивала пажње пици него лицу. Изузев зуба, разуме се. Њих је стално гланцала, а тек сада, кад јој наместе порцулан, развалиће уста показујући их. Можда би јој ваљало сунути у главу да удари неку апликацију.
             Лујкама ништа није сувише блесаво да не би могле да ураде нешто блесавије.
             "Ако ти се не свиђа можеш да је пољубиш и препустиш другима."
             "Не буди на крај срца. Знам да је пазиш и мазиш. Захваљујући њој имаћеш нове зубе. Шта мислиш да и ја мог малог намиришем?"
             "Немој случајно да се шалиш главом."
             Изгледа да су парфеми само за пице.
             "Не допада ти се намирисан."
             "Докле да те учим? Хоћеш да ми спржиш пицу?"
             "Извини, нисам мислио на то. Једноставно ми није пало на ум. Долазиш ли?" 
             "Стижем за пола сата."
              Време је да направим штимунг.
              Устао сам, потражио индијске мирисне штапиће, еротичне плоче Јоко Оно из времена када је Ленон растурао као да јој набија мач за сепуко, пригушио светла сензорским прекидачем, немарно крај постеље бацио Џојсова писма Нори, примакао тањир с мандаринама великим као муда, обукао плитке памучне гаће с дискретним пругама, огрнуо баде мантил с мирисом пинија, све ствари на које се моја бивша драга, док смо били скупа, жестоко палила.   
               Стигла је сва мирисна, с дахом свежине и подгрејане љубави.
               Недостајала јој је лова и била је као ратлук.
               Душа од жене.
               Мелем.
               Ко је не зна полудео би уверен да је налетео на жену најсмелијих  снова.
               Погледао сам је као проценитељ у Сотбију.
               Стало јој је до нових зуба, до моје лове.
               Док се облачила и спремала да ми га утопли, мислила је на сваку ситницу.
               Давно смо се разишли али није заборавила шта ми се допада: фризура, ташна, хаљина, мирис, шминка, минђуше, ципеле; све је било смишљено да ми угоди.
               Најзагуљенији водник не би јој, на смотри, нашао ману макар се трудио до судњега дана.
               Дуго нисмо били заједно.
              "Мало си уредио јазбину", рекла је задовољна што је нећу кокати у запуштеном стану. Више је водила рачуна где ће се нагузити него с ким ће. Али, нисам ни ја курче од јуче. Све је било на свом месту.
              Да не говорим о мандаринама, мирисним штапићима, пригушеном светлу и осталим досеткама које су, дискретно, говориле да ће јебачине бити али да ништа неће бити изнуђено.
            "Шта то читаш?" питала је радозналошћу жене коју, баш, занима шта други раде.
            "Ништа посебно. Џојсова Писма Нори."
            "Писма?! Шта у њима може бити занимљиво да те одвуче од пића?"
             Знао сам да ће насести.
             Темпирао сам сваку ситницу исто као што је она водила рачуна док се туширала и мирисала пичић, док се чешљала и облачила.
             Џојсова писма Нори треба да премосте време у којем смо били раздвојени.
             "Слушај", рекох листајући књигу "да ти нешто прочитам. Чуј: Лаку ноћ, пичкице моја, одох да легнем и да га дркам док не свршим. Пиши још више и срамотније, душо. Голицај минџицу док пишеш, да би говорила још горе. Непристојне речи напиши великим словима и подвуци, и пољуби их и прислони на тренутак уз твоју слатку врелу пичку, душо, и још задигни за тренутак хаљину и прислони их уз своје драго попрдљиво дупенце. Учини и више ако желиш, а онда писмо пошаљи мени, драга моја смеђогуза птицо јебалицо. Шта кажеш?"
              Моја бивша драга је повукла хаљину, смакла гаћице и радила по пици. Миловала је, наизменично, брежуљак и клиторис и увлачила прсте дубоко, дубоко. Лагала је, значи, да има јебача или ју је Џојсово писмо толико узбудило. Свеједно,  намирићу је.
            "Дођи", прошапта, "дођи, јеби ме."          
           Повукох опасач, моја бивша драга га прихвати, цимајући и тргајући дугмад откопча ми шлиц и брзином мунгоса гурну руку у гаће. Стари знанац јој сам ускочи у руку. Зграби га и извуче на видело. Поче страсно да га љуби. Са њим се увек много боље слагала него са мном.
            Леже и повуче ме.
             "Јеби ме, јеби, молим те, не чекај. Спремна сам. Знаш да га желим."
             Примила ме је са захвалношћу и радошћу. Улазио сам у моју бившу драгу с истим осећањима.
             Толико сам стезао зубе док сам га варио да ћу, кад свршим, и сам морати да ставим порцуланске.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања