Приче

Бинго у последњој секунди

ИСАМ био добре воље. То је најтачнији и најкраћи опис стања. Нисам имао разлога да будем добре воље! А и како бих када ме је, опет, ухватила беспарица у чељуст, с послом одавно није ишло како ваља, а од тога, понекад, зависи хоће ли бити свега осталог.
          Да је пара било би свега, то је бар јасно.
          Без пара, без пријатеља.
          Осећао сам се прилично усамљено. Као Хаваји, најблаже речено. Све лепо, а пусто. Острво у океану.

         Тешко се човек може опустити кад зна да је без пребијене паре.
         Нисам био у стању да водим обичан живот као сав нормалан свет, што би рекла     Тања Петернек, ако нормалан свет уопште постоји у овој галаксији.

         Одавно, од како су почеле невоље с послом, нисам попио чашу доброг вина, а више се не сећам када сам последњи пут крочио у кинески ресторан.
        Ако већ живим кратко, и ретко, хоћу да буде прворазредно.        
         О рибама ни говора.
Могао сам да га одсечем и бацим, али сам одлагао радикални чин јер су нам обећали боље време.

         Дугују нам бољи живот, светлу будућност нека задрже, само хоћу јебени бољи живот одмах. А онај тамо, после, вечни, нека чувају за себе.
         Мени живот треба сада, овог часа.
         Покушавао сам, али без успеха, да повратим неку од старих риба. Макар на кратко. Био бих задовољан једном шевом. Колико да заборавим друге невоље.  Да се препородим.
         Бацио сам понос под ноге и почео да тражим старе љубави.
         То, наравно, није добро јер човека ставља у подређени положај. Моли.
         Жене умеју, у таквим приликама, да буду немилосрдне.
         О, још како!
         Оне не опраштају и не заборављају.
         Ако су остављене, узвратиће кад тад.
         Њихов ударац је последњи и најснажнији.
         Одлучујући.

         Не мора нико да ме подсећа.
         Сад су, моје старе љубави, биле раштркане по свету.
         Свака је отишла за својим животом, а ја сам остао патриота на властиту штету.
         Жене је неко време пратио глас да никада не падају с коња на магарца, али, обратите пажњу, то више не важи. Сад се грабе за сламку жешће и упорније од било којег непливача. Дај шта даш!
         И кад се нечег дочепају, не пуштају, нити се осврћу.
         Шансе су ми биле минималне. Тако рећи никакве.
         Не подносим поразе, али сам ипак претурао по сећању, по успоменама, по животу, по најтамнијим кутовима.
         Ниоткуд ничег.
         Лоше ти се пише, стари мој, говорио сам себи.
         Мислио сам, све чешће, на стару мудрост, која ме је, уистину, држала у животу: још никада није било да се небо није разведрило после кише или олује.
         Само треба чекати.
         Можда старе мудрости више не важе. МОжда се предуго чека.
         Никад се не зна.
         Покушавао сам да не мислим на жене. Узалуд.
         Покушавао сам да не мислим на беспарицу.
         Ни ту ми се није посрећило.
         Покушавао сам да не мислим на неплаћене рачуне. Други су ме подсећали. Множили су се. Не да се човеку да проживи ово мало јебеног живота што му је дано.
         Проклетство.
         Читао сам новине на киосцима.
         Тражио сам огласе под присмотром мрзовољних продаваца.
         Подлаци су најгори кад осете надмоћ.
         Никад им не допусти да се осећају надмоћним, иначе си готов.
         Наравно да нисам смео да гужвам новину нити да подвлачим, да заокружим број телефона, да отцепим оглас или решим укрштеницу. Нисам смео да се изнервирам, згужвам или бацим новине. Нипошто. Таман посла. То можеш да урадиш само с властитим примерком.
         Кад га имаш.

         Нисам се дао.
         Још се, мислим, на мени није видело да сам у невољи.
         То је последње што смем себи да приуштим: да се види у каквом сам сосу.
         Кад би се приметило, био бих готов. Чини ми се да је прилично оних који би ме дотукли.
         Зато: главу горе!
         Кренуло је на боље, као што бива, изненада.
         Отишао сам на аутобуску станицу тек колико да се промувам, да осетим дрхтавицу пута. Да подржим, у сећању, жеравицу одласка. Махање. Нови предели, нове жене.
         Једном ћу, мада још не знам како и када, доћи до огромних пара и све ћу их утрошити на путовања.
          Ићи ћу где год ми се прохте. Из чиста мира. Зато што ми се може. Зато што имам пара.
         Јасно је као дан да, када сам већ на станици, не могу да не свратим на бинго.
         То би било сумануто.
         Нисам суманут.
         Лепе, радознале, осредње, глупе, свакојаке жене су на станици.
         Власник једног лондонског бара наумио је да кажњава женску радозналост.
         Мора да му је дозлогрдило.
         Разумем га, потпуно.
         Чова је од идеје.
         У женском тоалету поставио је мушку фигуру која је, од одеће, имала само смоквин лист. Оне које нису могле да одоле пред налетом знатижеље, кад би подигле лист, аутоматски би укључиле,  сијалицу и звоно у бару, а истовремено би их, испод смоквиног листа, дочекала порука: Укључили сте аларм у бару!
          Многе се нису ни најмање узрујале због тога што цео локал зна да су завиривале испод смоквиног листа.
         Неке су се смејале, малобројнима је било неугодно по повратку у бар праћене погледима мушкараца, али се већина правила као да се ништа није догодило.
         Не чудим се.
         Касно поподне креснуо је бинго.
         Пун погодак.
         Напунио сам џепове ловом.
         Имао сам срећан дан.
         Можда ми је, најзад, кренуло.
         Могао бих сада некуд да отпутујем. Могао бих да купим одело и мало се уљудим.   
          Могао бих.

         Сад могу много тога, али нећу.
         У томе је величина моћних: могу али неће.
         Одједном сам почео да се осећам царски, лагодно и сигурно.
         Добитак ме је стварно преобразио.
         За неко време нећу имати никаквих проблема.
         Бука ме је прилично нервирала, али тако је скоро свуда где свраћам.
         Немам амбиције да мењам свет, ни навике, ни свратишта.
         Покупио сам добитак и махнуо станици.
         Сад је требало користити разум.
         Главу.
         Нисам смео да се одмах усвирам нити да се преждерем.
         Морам да се дисциплинујем, иначе ће други потрошити моју лову.
         Касно поподне купио сам сутрашње издање новина. Шта могу кад сам перверзан. Занима ме бајата будућност. Што би рекао мој драги професор Милош Ердељан: Читао сам јуче у данашњим новинама.
         После прилично времена опет сам имао своје новине. Зар је потребан бољи и сигурнији доказ, од овог макар сићушног, да сам се повратио. Нисам морао да стојим крај киоска и додворавам се продавцу, да му титрам, да слушам његова баљезгања, да водим уличну политику.
         Могао сам, до миле воље, да заокружујем све проклете бројеве телефона и решавам укрштене речи.
         Подвући ћу и заокружити све огласе у којима нуде било какав посао, онда ћу да поцепам јебене новине.
         Усраћу се на њихова срања.
         Обрисаћу гузицу насловном страном на којој су, обавезно, фотографије оних који су нас увалили у ова говна. Обожавам да се убришем насловном страном. После тога се осећам невероватно лепо, лако, полетно.
         Свратио сам у Праг на јагњећу чорбу.
         Била је божанствена.
         Разгалила ме је, освежила и повратила.
         Било је крајње време да употребим кашику.
         Већ се увелико згуснуо мрак када сам стигао кући.
         У поштанском сандучету нађох писмо.
         Ово није обичан, плави, коверат у којем су, углавном, стизали судски позиви и рачуни већ наранџаст, неконфекцијски.
         Оригами коверат.
         Ко зна колико је чамио у сандучету.
         Данима нисам отварао сандуче јер сам био сигуран да у њему не може бити ништа за јело и пиће. Зашто бих се, онда, замајавао глупостима. Готово сам заборавио да имам проклето сандуче.
         Пошту, и тако, већ дуго нисам добијао.
         Рукопис ми је био познат или ми се чинило. Није ме било брига.
         Отворио сам коверат. Без сумње, за мене је.
         Невероватно. Јавила се Весна, после толико небројених векова ћутања и ненормалног страха од мужевљеве љубоморе. Од последица. Од ухођења.
        Весна, најплашљивије створење удато за најокрутнијег мушкарца. За звер.
        Зграбио је Весну још док је била девојчица, тек су јој длачице избијале испод мишки и на брежуљку. Једноставно ју је уграбио и рекао Моја си!
        Била је још дете. Годило јој је да, уз себе, има мушкарца, била је важна пред другарицама, никоме није дала да ишта зуцне против њеног првог искуства. Касније, али доцкан, дошло је отрежњење, грозно, поразно, када је схватила да и даље, њен, сада већ муж, тражи девојчице као што је она била,  и да нема срећног краја.
        Испрва није веровала. Докопао сам је се кад је прогледала.
        Случајно, тако рећи.
        Допало јој се, дакако.
        Било јој је то ново искуство, другачије него са мужем.
        Пробили смо што је требало.
        Разумела је да није рођена само за једног мушкарца.
        Тако је почело, потом је све било много једноставније.
         Постала је зрела, пожељна жена.
         Сексипилна.
         Чим би улучила прилику дигла би ноге као женка паука крсташа. Чим јој мужјак да муву, може да јој га муне. Оно што није знала када је срела будућег,  сада је добро разумела. Муж јој је могао да прође само код девојчица. Зато је – неочекивано јој је синуло –  одуговлачио са женидбом, импотенција је све више харала у њиховој постељи.
         Зима.
         Празнина.
         Монотонија.
         Чемер.
         До брака не би ни дошло да није била упорна. Хтела је да се уда, по сваку цену, за прву љубав чак и када те љубави више није било.
        Наслонио сам се на прекидач и почео да читам поруке на папирићима.  Конвенционално и савремено. SMS на папирићима. Добро  да није на папирусу.     
        Понекад је, на комаду папира, била само једна реченица.

        Нисам знао редослед.
        Можда га није ни било.
        То је писао немир, не Весна, не живо биће, већ хаос у коме је живела.
         ... молим те, јави се како знаш. Не могу више овако.
        Недостајеш ми. Видела сам те једном из таксија,  али док је возач зауставио ауто већ си се био изгубио. Тражим те стално, у сваком мушкарцу.     
        Нервирало ме је светло које се непрестано гасило. Узео сам палидрвце и заглавио прекидач.    Мислим да сам нашао наставак писма.
        Неколико пута сам у граду, мислећи да си ти, ословила непознате људе. Једино си ми ти пружао оно што ми треба...
         Лукавица. Игра на лирику, сентимент, можда емпатију.
         Догорело јој је.
        Зато те тражим. Оно што ми је најслађе, и што си ми ти увек давао, мени стално треба. Све више. Хоћу то стално. У последње време сањам да сам с тобом и будим се сва у зноју, у врућици, али тебе нема.
         Опет крај.
         Увек је тако писала.
         На комадићима папира, на брзину, истрзано.
         То је била слика њеног живота.
         Снови умеју да буду ужасно окрутни.
         Порука је јасна. Да ли је записала адресу, где да је нађем.
         Како да дођем до оне коју сам тражио, узаман, годинама?
         Како?
         Војкан је бесан, неиздрживо је љубоморан. Не могу више. Захвална сам му што ме се ретко сети. Не бих издржала да будем чешће са њим, а не могу више никако. Постао је ужасан у сваком погледу. Гади ми се.  Како сам била глупа...   
         Опет папирић.
         Не волим га. Прети да ће ме убити ако га оставим. Не знам шта ћу му оваква. Ово није живот.
         Мала ће доживети нервни слом, ако већ није.
         Како да је нађем, како да јој помогнем? И могу ли ја то?!
         Зар не можеш да ми оставиш неку поруку, да једном будеш у стану, када те тражим? Знаш ли колико сам пута нашла закључана врата? Где идеш, шта радиш? Скиташ?!
         Промешкољио ми се неваљалко.
         Направила сам ужасну грешку удајом за тог уображеног, празног, досадног, немаштовитог човека. Чула сам да си се распитивао за мене, код погрешних особа. Требало је да се дискретније распитујеш. Не могу више да издржим. Када би само знао како ми је. Ух!
         Лифт се дотетурао до приземља. Изашле су две младе жене. Користиле су јефтин парфем; гушио је док се вукао за њима као реп. Одмерио сам их. Нису ми остале дужне. Вратио сам се писамцима.
         Војкан је грешка. Не могу да се накајем због тога. Три године ме није ни погледао, ма ни приметио. Немам жеље ни да га видим, камоли да будем блиска. Ипак, када постане насртљив, попустим. Не зато што ми је муж већ зато што се бојим.
         Испаде ми неколико листића Сагох се да их покупим. На њима је суштина свих данашњих Весниних порука испустио сам их да семотају по прљавом ходнику.
         Упознала сам страх у свим видовима. Војкан је болестан, али неће да оде психијатру. Све чешће прети. Бојим се да ће неког убити. Ја сам му најближа. Ужасно се бојим.
         Оља ми је рекла да си је питао за мене.
         Није ти рекла истину.
         Наравно да зна моју адресу, па и моју брачну ситуацију, али те је хтела за себе.
         Можда ниси знао. Оља те обожава.
         Око би та дала само да буде с тобом, а ја бих јој друго ископала када би те такла. Ништа не измишљам.
         Желим те више од свих и дала бих, за тебе, више него било ко на овом свету.
         Мислио сам да је женама лакше. Сећам се како је Марко, колега са студија,  становали смо у истој соби Студентског града,  чежњиво гледао како девојке одлазе у женски блок говорећи: Благо њима, нису пичке жељне.
        Он их је био жељан. Свега је био жељан. Нас тројица делили смо собу, простор, ваздух, све са Марком који није дао годину на време и није стекао услов за домски смештај као да није довољно то што не може да плати стан у граду и сањао како има свој кревет. Понекад  и Марку све прекипи, можда би се и наљутио на неког од нас тројице, али онда би и буквално био на улици.
         Сећаш се како сам се зацрвенела први пут, кад си ме онако лукаво и изненада збрзио да сам сва бридела недељу дана. Ишла сам раскречених ногу, све је болело, а хтела сам још. Мислила сам да цео свет зна да сам неверна. Никад ти нисам рекла да сам била пресрећна због тога што сам учинила, што сам најзад прекорачила границу. Желела сам то, баш сам желела. Зацрвенела сам се као булка када си ме питао  – сећаш ли се? –  пре него што ћеш ући у мене, у моје тело, у моју интиму, у моју жељу,  питао си ме – знам да се сећаш – питао си ме шта је то Криво савијено, у девојче набијено, сврби и боли,  ал воли да стоји. Ја сам се зацрвенела, знаш на шта сам помислила. Жена, ето.  Баш сам безобразна. Инсистирао си да кажем шта је то, да кажем народски израз. Када си рекао народски израз помислила сам да не могу да погрешим. Није било сумње да је то курац али се нисам усуђивала да превалим преко језика.  
        Шта је ово, помислих. Зашто прелистава живот, зашто се враћа свакој појединости. Ваљда се не опрашта са светом.
        Била сам, када смо се срели, већ средњошколка, али никада нисам изговорила ту магичну реч, никада нисам рекла народски израз, мада сам често мислила на њега. Још како сам често мислила на то жилаво месо за које сам, једно време, мислила да има кост у средини. Сада ту реч, ти си ме научио, изговарам пуним устима, бескрајно задовољна. Било ми је лепо с тобом. Нисам знала да тако може да буде. Стварно ти кажем. Мислим да ти то знаш. И онда сам ти рекла да ми је лепо, да сам мислила да ћу полетети.
       Кад бих је сада дохватио, помислих, поломио бих јој сваку кошчицу. Мој шупљоглавко, бескостни укрућенко, величанствени Маестро Мемфисто,  био је спреман.
       Недостајала је, само, посекотина у коју би се сакрио.
       Чим помислим на тебе пика ми се овлажи. Ево, и сада осећам контракције. Као да си у мени. Хоћу ли још дуго да те чекам. Мислим да си исто тако добар као некад. У последње време, кад размишљам о теби, о нама, обавезно мастурбирам. Не могу другачије.
       Помиловао сам Маестра преко панталона.
       Пустио је неколико капи.
      Мемоаре је исписала на листићима.
       Онда сам, сећам се, живо се сећам тог догађаја, рекла, некако стидљиво, снебљиво, као кроз зубе, једва чујно курац, то је курац и сећам се како си се засмејао. Грохотом. Онда сам се и ја насмејала, умиљавајући се...
       Сећам се те епизоде. Давала се као да хоће да је поједем.
       То је минђуша, рекао си. Хтела сам у земљу да пропаднем. Шта ћеш мислити о мени, стално ми се врзмало по глави. Онда си почео да ме љубиш, а ја сам, у седмом небу, одговарала пољупцима, горела и дрхтала док си ме откопчавао...
       Курвичак ме пали, помислио сам и био задовољан што ме се сећа, што јој је било како јој је било. Испли су ми листићи. Како сада да нађем наставак.
       Волела сам што ме свлачиш, али сам ти пребацивала, у себи, што одуговлачиш.  Довољно је да ми скинеш гаћице. Онда сам имала и другачији речник. Не бих се тада усудила да кажем  шта желим од тебе.Најчешће сам само мислила па и тада некако чедно. Када си врео и страшно крут, дотакао усмине помислила сам да ће ми срце искочити од радости. Тада сам те, и тога се одлично сећам, ухватила за задњицу и снажно и повукла к себи, да га заријеш. У ствари, несвесна шта чиним, сама сам га ставила у пицу, мислећи како је то чудно. Тада сам први и једини пут помислила на свог мужа. Па он ме је увек терао, не, он ме је приморавао, то је тачнији израз, да га узмем у руке, а сада то чиним сама, врло радо, презадовољна. Онда сам, први пут у животу, љубила нечији уд. Никада нисам могла ни помислити да ћу то радити. Мислим да то нисам радила како треба, али, мораш разумети, осећала сам се некако необично. Као да је то нека друга жена . Кад сам отишла од тебе једва сам чекала да се опет видимо и да све поновимо, да га љубим, али спретније.
       Мала је, одиста, брзо учила.
       Није прошло много и достигла је зенит.
       Била је даровита.
       Уживала је цепајући се, али је и пружала све што има.
       Давала се нештедимице. Није штедела ни своје тело ни туђе.
       Не могу више да пишем о томе. Сва сам, од жеље, малаксала. Када би сада, неким чудом, дошао! Била бих ти захвална.
       Чула сам да ти не иде баш најбоље. Могла бих ти помоћи. Имам сјајну плату мада располажем само једним, тајним, делом али је сталан и сигуран. Део плате иде на заједнички текући рачун, тако је Војкан хтео, присилио ме –   код њега је све на силу  – а други део узимам у готову. Морам ли да ти кажем да сам, за ту ситну услугу,  да имам мало свог новца, морала да се понижавам.
       Сада то, више, није важно.
       Како да те нађем? Никад ниси код куће. Већ су ме сви запамтили у твојој згради. Само тебе нема.
       Увек ме прођу жмарци када помислим на твој маљ. Мора да си поносан на њега.
       Ако хоћеш, ако ме још увек желиш, могу да пређем код тебе...
       Ух, кад би само знао колико ми се туца...    
       И мени душо, помислио сам, али где, до врага, да те нађем. Никаква адреса, никаква назнака, само предлог да пређеш код мене. Шта да радим? Да седим и чекам када ћеш стићи.
       Истина је, више пута сам се распитивао за Весну. С њом сам могао да дотакнем небо, да отворим врата раја, да нестанем. Није била баш лепотица али је имала нешто што плени.
       Читао сам цедуљице  у ходнику док ми се шашавко мешкољио у гаћама.
       Лепо је кад човек, после много година, дозна да нека жена још мисли на некадашњу везу, да памти толике појединости.
       Хм, помислих, тутнувши листиће у коверат па све скупа у џеп, могао бих да купим нешто за вечеру па да не излазим. Ако је Весна већ толико пута долазила, као што је написала, могла би, баш, и вечерас да наиђе.
       Скокнуо сам до прве самоуслуге.
       Купио сам паковање тек пристиглих шампињона, француски хлеб, горгонзолу, бутељку вина, главицу црног лука, паковање вегете, уље у брику и пакло цигарета.
       Извадио сам, из задњег џепа, торбицу и све лепо спаковао.
       Биће то, после прилично посног периода, права гозба.
       Звиждукао сам. Мало је потребно да човек зазвиждуће.
       "Хеј, само часак!" довикнуо сам некоме пре него што су се врата лифта склопила. "Стижем!"
       Да, у лифту ме је чекала Весна. Цикнула је од радости и бацила ми се у наручје. Грлио сам је једном руком док сам, осећајући се неизмерно глупо, у другој држао торбицу с намирницама. Онда сам испустио торбицу и дограбио најжешћу мишоловку у граду.
       Кад смо се мало примирили стиснуо сам дугме за четрнаести.
       Неко је бесомучно лупао о врата, дозивао лифт.
       Веснин крик је заглушио буку нестрпљивца, а није му пало на ум да се брже стиже пешице. Лифт је почео да се дрма све више. Још ће се откинути док се задовољимо.
       Није дуго трајало. Можда пет минута, можда два. Можда десет секунди.
       Не знам, стварно.
       Било је брзо, било је жестоко. Било нам је потребно!

       Притиснуо сам је о зид лифта, у угао, и свршавао.
       Поплава.
       Имао сам семена за моћну банку сперме.
       Приковао сам је за зид. Можда сам и пробио зид. Не знам, свеједно ми је.
       Дахтали смо.
       Не знам да ли је свршила.
       Ја јесам.
       То је довољно, за сада.
       "Јеси ли?" упитах је.
       "Замало."
       Извукох га и Весна стаде на под. Спустила је сукњу, поравнала је.
       "Био си брз."
       "Извини. Људи чекају на лифт."
       "У реду је."
       "Наставићемо после вечере", рекох.
       "Наравно да ћемо наставити."
       "Идемо",  откочих лифт.
       На мом спрату чекао је бесни старац.
       "Шта је то?!" повика кад изађосмо.
       "Лифт", рекох једноставно.
       "Ту сте нашли да се јашите!" драо се улазећи у лифт. "Треба да вас је срамота. Срам вас било! У лифту! Све смрди на прчевину! Треба вас ухапсити. Ширите неморал, безобразници једни, срам да вас буде!"
       "Матори нас је прочитао", закључи Весна.
       "Нечега се сетио" рекох двосмислено.
       Насмејасмо се.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања