Приче

Помен у Пенси

АВЛЕ и ја нисмо се одвајали. Куд један ту и други. У ватру – у ватру, у воду  – у воду, били смо другови до коске. Нисмо ситничарили. Намештали смо један другоме пичиће, јебали наизменично и једновремено.
               Пичкице су биле задовољне третманом, ми издржљивошћу.

Још нисмо нашли пиздуљак који би глатко одбио појединачно или скупно два моћна мужјака.
               О не.
               Давали смо све од себе да их задовољимо, узимали што смо могли. Стварно се нисмо штедели: живот је непоправиво и тужно кратак.
               Нисмо нешто посебно избирљиви.
               Свака женска ако има све што се тражи –  а имале су до сада све – игра за наш тим.     
               Хоће ли после првог изласка на терен сести на клупу за резерву или добити ногу у позадину нико, поуздано, не зна.
               Кога је брига шта ће бити после?
               Павле је негде прочитао да је један хермафродит затруднео са другим хермафродитом и сада је тај јадничак очајан: планирао  је да се ожени својим партнером, а не да се за њега уда.
              Дај нам данас, девиза је које смо се грчевито држали, али од оног што смо очекивали од живота, ништа нисмо добијали, ни данас, ни сутра.
              Све нам је ишло уз тојагу.
              Бар у томе има неке правде: вршњак нас је служио.
              Павле више није могао лако да дође до хране; није је било ни у гондолама самоуслуга, камоли у торбама купаца. Свет се испоснио, постао опрезан, раздражљив, наоружан и агресиван.
              Слуђен. Верује у чуда, у бајке и снове.
              Ретко би налетела наивчина па оставила торбу с намирницама на улазу у самоуслугу, а и да се зајебе, која вајда: свакојака багра се врзма, цинкари, отима, туче и убија. Камере обашка, зверају на све стране. Задњи џепови су се истањили, жене у ташнама носе само лошу вату и јевтину шминку.
            Често не ужицамо ни за пиво.
            Зла времена, рђаве прилике, мој Павлушка.
            Одбранили смо отаџбину, а она не може ни да нас нахрани.
            Једне посне ноћи ђаво Павлу купи душу: укључио је тон (што је често радио – уживао је да слуша како руља на митинзима урла, како турира формула један, обожавао је звук када боксер опичи противника по губици. Мени је, по повратку из грађанског рата, тишина била неподношљива, касније сам се опоравио па отишао у другу крајност: сметао ми је сваки шум, чак и шљапкање патке по минџи) и буљио у телевизор до ране зоре, псовао, урлао, ујутру ми дрпио једину чисту кошуљу и пријавио се у добровољце. Ипак је пајташ био емотивац.
           Отишао је у рат у беспрекорно белој кошуљи, као да ће држати приступну беседу у Академији наука за дописне чланове, за усмене академике.
           На ратишту је једва саставио два дана.
           Остао сам без кошуље и без најбољег пријатеља.
           Мислио је да ће се вратити окићен ширитима, начичкан безвезним звездицама и безвредним шареним лентама, борац за истину, херој новог доба пун пара, а завршио је брзо, безимен.
Нема разлике између урођеника у дивљини и нас на пушкомет од ЕУ.     
           Урођеницима дају ђинђуве и огледалца за драгоцене коже, нама ленте за животе.
           Колатерална штета однела је најбољег човека северне хемисфере. Која конфесија, партија, група грађана, клуб или страна му је просула мозак, који циљеви, идеологија, земља, зар је важно.
          Нема више Павла, занавек. Колико ли је пичака уцвелио јебени рат којег, кажу вајни политичари, није ни било?
          Пили смо Павлу за душу у Пенсилванији. Наслонили смо на флашу од вињака отворену искрзану личну карту с Павловом фотографијом и пили за душу нашем најбољем пријатељу.
          Од Павла није било бољег пајтоса.
          Било нас је сијасет мртвосаних, ужасних.
          Никад у Пенси не беше толико алкоса.
          Павле је био омиљен, али која сад вајда од мртва човека.
          Псовали смо редом, власт, рат, страначке вође, па пијани певали, надмудривали се и најзад, поделивши се, мада нам је свима пуцао прслук за страначку обојеност, ишибали намртво, демолирали Пенсилванију, направили русвај.
         Шта ће нам кафана без Павла.
        Стајали смо уз високи шанк, поређани као винска карта, сабијени попут флаша у кућном бару, почасни ешалон гарде Пера Шприцер, Муса Малиган, Мита Џибра, Првул Казанџија, Ташко Јабука, близанци Маринко Шљока и Манојло Пљоска, Рувим Пицан, Алекса Кицош, Обрад Чеп па Дража Ћорча, Аца Будала, Драгомир Пимпек, Миле Геџа и Миле Чокањ, Гојко Муфљуз, Сима Муле, Јова Фуња и Јова Тресак, онда Влада Муфте и Патрашко Сека, Мика Пампур, Веља Куре, Вукота Тетка, Сава Полић, Радул Клипан, Роћко Кокошар, Миланче Данце, Пера Госпођица и љуштили штогод нам Дракче Морж сервира. Тај је био спреман да нас потрује и индустријским алкохолом, само да нам апи динар.
          За кога граби да ми је знати?
         Док смо пили љигави пријашко Патрашко, за којег сам сигуран да цинка где треба, приметио је да за појасом имам пиштољ. У рату сам се домогао сребрног магнума 44, америчке производње, али га не дајем свакоме у руке, пијандурама нипошто и никад.
        "Буразеру, овако те молим" склопио је руке Патрашко, којег, иначе, не готивим "учини ми велику услугу. Спаси ме."
         "Да рашчистимо: дугове не утерујем, претњама и уценама се не бавим, пиштољ не позајмљујем нити га икоме дајем у руке. Шта ћеш?"
         "Вињак. Али ја частим." Позва Моржа да налије.
         "Добро, нисам те то питао. Кажи шта могу да учиним за тебе."
         "Буразеру," ухвати ме за ревер и наже се да ми шапне "урекла ме курва, сису јој материну јебем. Не диже ми се више. Био сам код једне траварке. Доообра пичка! Може да ме спаси, рекла је, само пријатељ ако ми опали пиштољем између ногу. Само то ми може врнути потенцију. Овако те молим",  Патрашко склопи руке јер је било очигледно да ме није придобио "учини, шта те кошта. Спаси ме, буди човек."
         Морж насу пиће. Два дупла вињака нама, један њему.
         У Пенсу, као фурија, уђе Магдалена. Сви смо је одлично знали. Цепала се као камиказа и празнила нам јаја као суву дреновину.
         "Де је тај даса што ме јебо! Оћу да га видим, одма!"
         Морж се трже или ми се причини. Читаву седмицу нас је забављао жваком како је рокао Магдалену. Тражио је да га убележимо на чело листе Магдалениних муштерија. Списак је ко гладна година, а нико се не граби за зачеље.
         Магдалена погледа презриво Моржа: "Па, ел ти стварно мислиш да сам спала на тебе? Де, да видим оружје којим си ме опалио!"
        "Ајде Моки, покажи куру, покажи ако можеш да је нађеш!" заграјаше алкоси.
         Осврну се: "Овај ме јебо." Упре прстом у Алексу Кицоша. "Он јесте. И опет ће, ал зовнућу га кад ја будем тела. Сад мора да чека. И онај ме јебо", показа Рувима као да му не зна име. "И он ме јебо", главом ће на Ташка, "ал једаред и никад више у животу. И онај", Сима Муле "а онај", онај је Влада Муфте "никад није и неће да му је звезда на челу". Влада је ћутао као миш у трицама. "А онај" показа на Ацику Госпођицу "нека се не нада".
         "А јел тражио?" добаци неко измењеним гласом.
         "Да би се извукли из гована у која смо упали", излагао је Јови Фуњи бивши официр, садашња вуцибатина, шибицар и, дабоме, преварант Гојко Муфљуз "морамо да добијемо овај рат..."
         "Плако је, а не молио" одврати Магдалена "и онај", Обрад Чеп, "искао, молио али му се изјаловило. А овај овде", хистерисала је показујући на Дражу Ћору, "и овај до њега", Миле Геџа, "они никад неће да окусе Магдаленину посестриму. А ти" острви се на Моржа, "мора да ти се приснило. Па нисам ја, сероњо, малолетница па да ме уцењујеш оценама."
         Морж је своједобно био учитељ у некој забити: покушао је да на превару и уцену набије некој ученици па га брзе ноге спасле од сељачких руку. Партија се постарала да брука не пуца и блати послушника али, ето, Магдалени је неко пропевао. Све за пицу, пицу низашта.
         "Јасно", сложи се Фуња иако је њему мало шта схватљиво.
         "...међутим", терао је Муфљуз даље без обзира да ли Фуња прати ратне операције, не обраћајући пажњу на Магдалену, као да је на другој галаксији, "не можемо да га добијемо јер нисмо у рату..."
         "Ајде, Моки, покажи китицу!"
         "Чекај, бре, полако, ништа не разумем. Хоћеш да те опалим?!"
         "Буразеру, не зајебавај. Треба само да окинеш из пиштоља."
         "Јесмо ли", пита Првул, "цепали Влајне за пар најлонки?"
         "Јасно", поново ће Фуња док му је глава падала на бљувотину. Пиће је лоше подносио, а волео је да лоче. Ко то може да разуме?
         "Где, бре, да окинем?"
         "Их!" Куре сручи вињак мислећи на Влајне које је кокао за пар најлонки. "Имају топлу пицу. Извртали смо је наопако."
         "Мени, међу ноге, отпозади. Разумеш?"
         "Знаш ли да сувим златом плаћам муницију."
         "...а да и јесмо у рату, не можемо знати да ли смо га добили јер не знамо зашто га водимо..."
         "Ма нека буразеру, набавићу ти муницију, само кажи, ал учини ми то. Пуну годину нисам мрчио. Пакао у кући, жена хоће да ме остави, очи да ми ископа, мисли да сам се спанђао с неком дроцом."
         "Па јеси."
         "Јесам, јебига, али та курва ме држи у шаци, хоће да јој се вратим."
         "Скупили сте се ко на солило, вајни јебачи" цацорила је Магдалена. "Ел славите нешто усмени јебачи?
         "Е", Првул ће "сад нам враћају. Јебу нас на суво. Сви, не само Власи. Жешће нас јебу гори него бољи од нас. Сви су нам били пријатељи док смо имали шта да им пружимо а сад нас, бре, јебу у здрав мозак. То ти је политика. Оће да нас разбуцају да се никад више не повратимо, нити нос помолимо из гована."
         "Дајемо подушје Павлу", промрси Морж.
         "Павлу? Шта је с Павлом?"
         "Погино!"
         "Како, бре, погино?" зграну се Магдалена. "Кад?"
         "Прошле среде, на ратишту."
         "Само ми се на њу диже. Кад је видим ноге ми се тресу, бре, јашио бих је насред улице, полудим од жеље, а рођену жену не могу поштено да појебем. Једном у два месеца да је намирим па колај работа, била би пресрећна и мир у кући."
         "Штета. Тај је био јебач! Сви да се скупите, нисте Павлу колко црно под ноктом. Тај је знао минџи у душу да звирне. Суни ми један вињак да испијем Павлу задушу".
         Морж насу.
         "И да ниси више срао како си ме јебо, ел јасно."
         Морж ни зубе да обели.
         "Јасно", опет Фуња повлађује Муфљузу.
         "Мокице што не покажеш китицу?! Можда ће Магдаленица да је препозна!"
         "Ти", обрецу се Магдалена упразно "кушуј!"
         Кикот у  Пенси, најбољој кафани на северној хемисфери.
         "Ајде, буразеру, молим те, спаси ме беде. Један метак само, јебига, не цицијаши."
         "...ако га, уопште, водимо" софистички заврши Муфљуз. Видим га како ликујући диже једну по једну кутију од шибица: овде није, овде није рат, па где је? Плати туру да ти кажем.
         "Јасно!" заплиће Фуња спреман да захрче.
         "А Павле", скочих, "ко га уби? Ко је и зашто пуцао ако нисмо у рату, а?"
         "Јебига, Славко, потпуно те разумем", Муфљуз ће смиреним тоном који ме излуђује, "али мораш да схватиш да је Павле био добровољац у рату који ми не водимо. Јасно је речено да Србија не води рат и нема ниједног војника у рату."
         "Молим те, буразеру, само један метак" кењао је Патрашко цимајући ме за рукав.
         "Ако рат уопште, као такав, постоји." Драо сам се. "Рат је, фикција, израз, појам, реч... ништа, ваздух, магла, прах. Моје трауме су фантазија! Кењаш Гојко па не знаш кад је доста. Ове крпице, куцкао сам кажипрстом по одликовањима све више губећи присебност, за тебе су оптичка варка. Добро знаш да их не дају тек тако али упорно кењаш да је Павле погинуо од непостојећег гелера непостојеће гранате у непостојећем рату непостојеће земље!"
         "Молим те, Славко, нисам мислио ништа лоше. Знаш и сам шта се догађа. Знаш да нам је свима жао Павла."
         Да, знао сам. Знам и да Гојко, у ствари, није лош лик али је тупаџија и иде ми на курац. Мало сам олабавио и сео. Закачио сам чашу рукавом и просуо вињак. Јебига, кудгод се окренем губитак. Гојко је разумео да је прошла опасност па позва Моржа да донесе туру.
         "Ајде, буразеру, молим те, звизни ми тај метак па да бежим."
         "Бре, дркаџијо", грлата је Магдалена, "што сипаш толку воду у вињак? Де ће ти душа?"
         "Разнећу ти муда, педеру!" раздрах се на недужног цинкароша.
         "Нећеш ако пазиш", Патрашко ће молећиво.
         Хм. Сручих нови вињак. Добро, хајде.
         Патрашко у нужнику смандрља гаће и показа рундаву гузицу.
         "И шта сад?"
        "Само опали!"
         Извадих магнум. "Баш хоћеш да ти разнесем јаја."
         "Не зезај се, бре. Само уради како сам ти рекао."
         "Користим муницију с тефлонским зрном. Ако рикошетира никаква ти медицина више неће помоћи. Размазаћу ти муда по таваници."
         "Пази, јебига."
         Има на свету свакојаких будала, помислих и повукох ороз.
         У скученом нужнику Пенсилваније направљеном као нужно зло, због инспекције и дозволе, не због пијандура, магнум је рокнуо као топ.
         Патрашко се ужути и спреда и отпозади.
         Насмејах се. "Прпа, бато! Упустио си гованце. Шта би рекла Магдалена да те види тако ужућеног."
         "Буразеру, заглунуше ми уши," узмува се узалуд тражећи тоалет папир. Кад га не нађе прстом обриса гузицу размазавши измет по зиду. Патрашко није интелектуалац и брисање буље руком није навика из студентских дана раних шездесетих када су на тридесет домских соба долазила два чучавца, а зидови имали непоновљиву мркожуту мустру: ручни рад станара. Било је, истина, оних који су на срање носили крпу и флашу. Патрашко је  живео у некаквој рупи попут самачког хотела Европа познатог по прикладнијем имену Синг Синг у којој су вазда станари руку користили као брисогуз.
         Чучавац је опслуживао читаво крило. Сапатници, склоњени у самачке хотеле, нису арчили цркавицу на новине, камоли на фини словеначи брисогуз. Руке су отирали о плочице. Креативци су мркожутом бојом поручивали: "Ко сере ван рупе стерам му га у дупе!" и исписивали хвалоспеве са којим су цурама били.
         Чемерници су патили од затвора и страха да ће их спечено говно, када га упусте у чучавац, упрскати до ушију. Зато су испуштали смрадни терет по читавом нужнику опасно нагризајући озонски омотач.
         Лакше је по Босни избећи гажење паштете  него преко говнарског поља доћи неокрзнут до чучавца.
         Незадовољство нагомилано у људима, које је многе водило у кафану, као барутана експлодирало је с пуцњем међу рутаве Патрашкове ноге. У Пенси је започела жестока туча. Варница је избила када је Магдалена отишла, а пијанци нису могли да се сложе ко јој би први.
        Пијандуре су занесењаци: грабе се за безвредне заслуге. Патрашко и ја смо се придружили макљажи.  
        Патрашко је хтео да прослави повратак међу мушкарце, мени је недостајало жестоко пражњење.  Кад смо демолирали Пенсилванију стигла је мурија.
        Шетаћемо му кожицу  неко време у  у мардељу или ћемо се међусобно гузичити.
        Демолирањем Пенсилваније ожалили смо Павла, како би и он пожелео, лака му црна.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања