Приче

Харинге пливају леђно

ТПИО сам последњу флашу туборга за данас, бар мислим да је последња, обрисао уста, платио и кренуо без циља. Једноставно нисам више могао да седим.
    Пошао сам макар само да променим локал, да удахнем други ваздух.
           Свака промена је добра, макар и на горе.
          Није ме држало место.

          Понекад наиђу такви дани, сећате се. Ништа вам не фали, али ништа вам и не прија.
          Данас је један од таквих баксуз дана.
          Нешто ми је недостајало.
          Мрзим такав осећај.
          Напет сам без разлога, заваравам се.
          Ништа није без ичег.
           Забацио сам руке на леђа, па ногу пред ногу.
           Спавање и шетња најбољи су лек. Време, такође, лечи.
           Добра женска, исто.
           Најбоље је кад је човеку све потаман. Тада вреди живети.
           Али, понекад човек не може да спава, не шета му се, време је очајно, а женске ни за лек. Онда је све горе него што се може поднети. Можда се онда људи убијају или, бар, опијају. Не знам. Још се нисам убио, а пијем кад ми се прохте и кад имам пара. И кад немам. Једино је правило да правила нема. Тако је код мене. За друге не знам и није ме брига.
          Ухватих себе како певушим:
Славко може што други не може,
          да помири звезде кад се гложе.
          Мало оптимизма не шкоди. Ни претеривања. Ни нарцисоидности, поготову када се човек јебено осећа, па му је све тесно, и властита кожа пуца му на одређеном месту.
          Ипак, лагано ми се враћало расположење. Добар знак. Само да ме подржи. Шетња је почела да ми прија. Поветарац ми је умивао лице. Топао, мирисан дан.
          Ведро.
          Нисам ни приметио да сам скренуо у улицу у којој је, у приземљу живела жена са којом бих се, повремено, кад загусти и семе ми пође низ ногу, а све друго наопако, похрвао.
          Кад загусти, рекох.
          Сисата.
          Ногата.
          Дупата.
          Успаљеница.
          Ждребица јој није равна.
          Као фигура: ништа посебно. Преко свега прилично немарна и неуредна. Једноставно бих се, кад ми дојади, покупио али било је дана без избора. Ћути и трпи. Буди задовољан оним што имаш. И увек имај на уму да си могао горе да прођеш.  О, да.
           Баш сам увиђаван кад не могу другачије: бирам речи. Изгледа да сам извукао одређене поуке из неких ситуација. Ваља бити опрезан. Никад се не зна шта може да искрсне, пре свега невоља, потом све остало. Овде, сам, ипак, омануо. Био сам се занео и сад је касно да се повучем. Већ сам био пред њеним прозором, преко којег се пресамитила као кифла.
           Момчић паперјасте браде предано је дудлао сису трудећи се да је прогута.
           Па, није баш ишло лако.
           Марија је доживотни председник Клуба 100. Нема те продавнице у земљи у којој би нашла грудњак за своје моћне дуде. Комотно је за Гинисову књигу.
           Ни Рипли је не би заобишао, а бумбару би требало недељу дана да јој облети брадавицу. Моћна женска, рекох ли.
           Момчић је дудлао као маче.
           Можда је и прео, нисам га чуо.
           Вероватно је прео у себи.
           Учио се, малац, уживању.
           Својски се трудио, прилично запаљен, али је Марија остала равнодушна.
           Гледала је како свет пролази, како време отиче, можда је и траву чула како расте. Онда ме је угледала.
           Готово сам јој окрзнуо другу сису, коју је такође понудила момчићу, да избегне монотонију. Хтела је равноправан третман за обе. Па, упарене су, зар не?
          "О, кога видим?! Зар нећеш да свратиш?" Одгурну момка, оте му сису. "Ајде, кидај", посаветова га.
          "У послу сам", рекох, "а видим да и ти ниси докона."
          "Ма не сери. Упадај. Ти", обрати се момку који је стајао збуњен обртом, "наиђи други пут."
          Дечко оста разјапљених уста као посран. Марија умува сисе у кућну хаљину. "Ајде, сиктер, бре, шта још чекаш?"
          "Хоће момчић да га подојиш."
          "Не зезај, него упадај у кућу."
         "Намамљујеш муштерије."
         "Којешта. Била сам се нешто загледала и дечко је дограбио сису."
         "Тек тако дограбио?"
          "Па не мислиш ваљда да сам му је угурала у уста, а?"
          "Таман посла. Опасна је данашња младеж. Никог не поштује."
          "Не зезај. Одавно те није било. Заборавио си на твоју малу Марију, а? Зар моја нема маље?"
          "Ни говора." Имала је, вала, такво руно да бих се и бацачем пламена позабавио док бих га начео.
          "Па шта те је онда одбило од моје куће?"
          "Посао, проблеми."
          "Посао?! Какав тебе посао може да мучи? Некакав радник да си па и да те разумем. Овако, само се излежаваш. Једина ти је брига шта ћеш у се, на се и пода се.
          Да се не лажемо: избегаваш ме.
          Ниси фер.
          Дођеш само кад немаш шта да пошевиш и немаш где да коначиш.
          Није право."
          "Неправедна си."
          "Ја?! Шалиш се. Коју ти жељу нисам испунила? Реци слободно. Али Марија је добра само кад је пичећа суша. Знам те као злу пару, не брини. Хајде, упадај."
          "Који ти је мој? Позвала си ме да ми звоцаш."
          "Ниси схватио? Запостављаш ме."
          "Зато храниш жутокљунад кроз прозор?!"
          "Што си се ухватио за то као пијан плота. Посисао дечко мало, па шта. Остало је и за тебе, ихај! Треба ли да гледам у боб када ће да ти се наврне. Жени је пажња стално потребна. Оне траже негу."
          "Нисам знао да је сисање нега."
          "И те каква! Узбудљиво је, прија, подстиче и опушта. Хоћеш ли да уђеш већ једном у кућу?"
          Уђох и наставих где сам стао. "Стварно нисам знао. А да ли је и шева лек?"
         "Много ти још треба да учиш. Много си наиван. Ко те не зна скупо би те платио. Али нека ти буде. Јесте шева лек да бољег, ваљда, нема, али није све ни у шеви, само да ти кажем. Није. То је мушка заблуда, можда и прпаганда. Не знам тачно."
        "Како стоји ствар са сисањем? Је ли све у њему?"
         "Ако мислиш на оног дечкића што је мало сикио, само ме муљао без везе и изуједао брадавице. Млад је још. Неук. Ето ти. Зато си ти сада ту. Неко мора да доврши започето."
         "Добро де, не жести се."
         "Шта ћеш да попијеш?"
         "Шта имаш?"
         "Шта ти душа зажели."
         "Видим, средила си кућу."
         "Мало. Да заличи. Не може се мимо света. Суседи уста не склапају. Ако је добро, зашто је добро, ако је лоше, зашто је лоше. Ако имаш јебача, ко је, ако немаш: како то? Знаш, већ, наша посла.
Шта рече да ћеш да попијеш ти што не знаш да је шева лек. Само кад ти се пријебе па не видиш белу мачку, ни прст пред оком, онда дај шта даш да се олакшаш, а? Онда знаш да ти може помоћи само добра шева и ништа више. Онда је Марија спас.
Шта ћеш? Казуј!"
         "Рекох: шта имаш."
         "Пиво."
         "Може."
         "Хајнекен, ако немаш ништа против."
         "Напротив, душо. Одавно га нисам пио."
         "Видиш да одавно ниси долазио. Има пола године, ако не и више, од како искључиво купујем хајнекен."
         Донесе пиво. Стварно хајнекен. Мислио сам да фолира. Не би ме изненадило. Исписмо, наискап, као на такмичењу.
         Одлично је.
         "Хоћемо ли још по једно?"
         "Са задовољством."
         Мораћу да одрадим ово пиво, нема ми друге, али сад шта је ту је. Марија донесе нове боце.
         "Ожеднео си."
         "Поред добре женске удари јара."
         "Стари ласкавче, заборавио си на твоју Марију."
         Ногом ми промеша јаја.
         Отвори јој се кућна хаљина.
         Зину аждаја, ништа јој није равно.
         Зацрне се соба као да је помрачење Сунца.
         Моћно руно Маца има.
         Комотно може да замени гаће. И да претекне, Вероватно их због тога и не носи. А и кад их носи, прилично их штеди. Кад се упрљају -  што ме је ужаснуло   Марија их, једноставно, преокрене! Срећом, минџу је прала, иначе би кандисала, а руно би јој се умрсило да га ни Филип Велики  не би рашчешљао како ваља. Онда је боље да иде без гаћа: чистије је и практичније. Мало пљусне вршњакињу, заврне сукњу, натрти се и кокај до миле воље. И да носи доње рубље. То није заштита од мушких, него од ветра и екологије. Иначе, је приступ слободан. Мало се размакне а потом Мефисто сам утире пут.
         "Јебе ти се што недостајеш."
         "Стварно сам био у неком послу до гуше."
         "Боље би било да чешће долазиш. Иначе ћеш сам бити крив ако те затворим у кућу. Само да знаш, решетке ћу ставити на прозоре па нећеш моћи да шмугнеш. Зезнуо си ме прошли пут. Овде имаш све, и да једеш и да пијеш, и да јебеш, наравно.
А теби више и не треба."
         Насмејах се преко воље. Ако испуни претњу, збогом слободо, збогом младо месо. Била би у стању и у окове да ме баци. Ова не зна за шалу кад је шева у питању. Лек, како  би рекла. Куја.
         "Наздравље", рекох.
         Опет ме џарну у муда. "Наздравље!"
         "Дираш, мала, у осињак."
         "Чекам да нешто излети из њега."
         Исписмо: хоп! хоп!
         Живели!
Марија би море попила наискап. За то јој скидам капу. Могла би кафану да баци под сто и да не примети.
         "Не чекаш, ваљда, само да ја наиђем?"
         "Наравно да не чекам. Ти си ређи од Халејеве комете. Кад бих само тебе чекала пица би ми зарасла. Али, не могу да грешим душу: волим шеву с тобом. Највише ми прија."
         "Прија теби са сваким."
         "Ако је добра, што да не!"
         "Сад си искрена."
         "Али волим с тобом. Увек нешто научим."
         "Запослићу те као менаџера."
         "Боље ме запосли као руковаоца каре."
         "Залазиш у године па отимаш."
         "Ни ти ниси у цвету."
         "Није реч о мени."
         "Знам твоју причу. Увек исто. Ја сам незајажљива."
         "Зар ниси?"
         "Не знам како се и колико друге јебу. Мени колико треба толико и тражим."
         "И помало нудиш."
         "Добра роба не иште рекламу, а време пролази." Насмеја се грохотом. "Знаш ли да су пловча јаја неупоредиво боља, хранљивија, квалитетнија, крупнија, здравија, а свет купује кокошја јер је кока паметна: кад пође да снесе рекламира се на сав глас, кад га снесе дере се као да је кољу. Е па људи чују рекламу па купују, а пловке су мутаве. Ништа им не вреди што су им јаја боља."
         Не могу да приговорим резону. Стварно има право.
         "Што си се тако укочио као млада прве ноћи? Раскомоти се. Хоћеш нешто да поједеш."
         "Нисам гладан."
         "Хоћеш још пива?"
         "Може."
         Подиже телесину из фотеље и оде по пиво. Увек би се неко нашао да јој га закрка, кад би се мало стесала. Кад би Дунавом млеко текло.
         Лагано сам тонуо у сан. Пиво је учинило своје, шетња, на коју нисам свикао, такође.                 Имам лаган сан, пробудио бих се чак и ако се ваздух усковитла у соби, али овде је владао божански мир: ни птичји цвркут ми није ометао дремку. На Мацу сам и заборавио. Не знам колико сам спавао, удобно заваљен у огромну фотељу, али сам се осећао као нов. То је, стварно, била срећа. Брзо сам регенерисао снагу; није ми дуго требало да кренем у нове туре пића. Слава Богу!
         Нисам се одмах, пошто отворих очи, снашао. Где сам то ја?
         Где је то проклето пиво?
         "Пробудио си се, срце! Пиво ти је у фрижидеру!"
         "А ти, где си?"
         "У кревету, душо. Чекам те!"
         Знао сам да ће ми хајнекен доћи главе. Тако ми и треба. Шта фали туборгу?      
         "Морам прво да се испишам, Мацо!"
         "Добро. Испишај се, али немој да киднеш. Ребра ћу ти поломити ако ме опет зезнеш и ухватиш маглу. Не шалим се, пази шта радиш!"
         Знам да се не шали. То је оно најгоре.
         "Спреми се да те рашчеречим!"
         "Само претиш!"
         "Овог пута је озбиљно. Загорео сам."
         "Дај боже!"
         Добро сам се испишао, поштено. Нисам ни помишљао да сам толико пива сатро. Морао бих да се обуздам. Већ сам добро набацио килажу. Јесте пиво хранљиво, али треба нешто и попити, а не само јести.
         Искористих прилику кад сам већ у купатилу да мало проперем Мефиста. Нисам га запустио, таман посла, о смегми ни говора, али, ето, из пристојности га плакнух. То ми даје право да Марији приговорим ако се опет није пирнула. Дешава јој се, не баш тако ретко, да се ни после шеве не пљусне. Хоће да мирише на сперму, каже. Прија јој. Подсећа је на минули живот. Понекад јој то подсећање, богами, потраје док не почне да базди као да јој вршњакиња има кварне зубе. Кад само помислим да сам све то лепо могао да избегнем да сам гледао куда идем.
         Сад је, наравно, касно за кукање.
         "Идеш ли?"
         Баш је нестрпљива. Изгледа да је малац поштено напалио. Сад ја морам да гасим.
         "Стижем. Нисам знао да ти је догорело до ноката."
         "Заборавио си какав је  суви барут."
         Увукох се у кревет. Намерно сам високо одигао покривач да бих, кад падне, осетио да ли кандише Маријин честар. Добро је, помислих, подношљиво је. Схватила је, најзад, да мора и пица, макар повремено, да пије воду. Не може само месо да ждере.
         Зграби машку обема рукама. Та не губи време. Мораће мало више да се потруди. Не диже ми се баш лако на толико месиште. Бар да је млађе једно двадесетак година.
         Марија га је својски мељала и стискала, посувраћивала му кожицу и мешала јаја. Реаговао је као што сам и очекивао: споро. Можда није кривица само до ње већ и у количини пива коју сам попио.
         "Није ти данас баш весео, а?"
         "Не знам који му је курац данас."
         "Матора му крштеница, ето шта је."
         "Битно је да је твоја пизда млада и живахна."
         "Њој године не сметају. Ја увек могу да се појебем. У свако доба, упамти."
         "Не мораш одмах да се свађаш."
         "Само ти кажем, дечко: свему време прође, а ти и даље извољевај и избегавај твоју Мацу."
         "Није још дошло до избегавања."
         "Знам. Зато те нема месецима. После ти крив ђаво кад момци почну да се Маци мотају око ногу. Њима је Маца добра, само теби није."
        "Тешко ти пада да подучаваш шиљокуране."
         "Па и није лако. Што морам ја целог века да их подучавам. Ко је мене подучавао? Нико. Сад би сви хтели да их ишколујем, а мени се прохте да уживам у шеви. Шта би мени фалило да ме неко поштено нагази. Што је моја посестрима гора од других? Ти би, на пример, могао чешће да свратиш. Могао би, на крају крајева, и да се доселиш."
         Пречух. Не бих могао. Ни случајно. Толико нисам пропао.
         Мефисто се придигао. Још није спреман да га бацим у ватру, али обећава. И то је нешто. Враћа веру. Самопоуздање.
         Маца се подвуче под покривач. Осетила је, под руком, да момак расте. Лизну му образ. Ошину га топлом језичином.
         "Није слан", закључи.
         "Зар треба?" правим се невешт.
         "Обично су сланкасти."
         "Значи да су твоји ученици у свађи са водом. Не држе до хигијене."
         "Какве то има везе са хигијеном?"
         Никад неће схватити. "Кад је моја кара била слана? Реци?"
         "Па ја не водим дневник, знаш. Уосталом, ниси дошао на преглед. Нисам лекар, само мислим да је нормално да има сланкаст укус."
         "Нормално је ако га не переш. Нормално је и да смрди ако га не переш. Нормално је и да ухвати смегму па да зачепиш нос кад уринираш. И то је, теби, нормално, али мени није."
         "Па кад си тако паметан реци зашто су други сланкасти. Хајде, да те чујем академиче."
         "Од мокраће. Ето. То, бар, можеш да прочиташ у свакој ревији. Не мораш да шњураш по медицинским уџбеницима. Није потребна велика памет, само мало воде да му умијеш главу ако нећеш да губиш време на детаљније прање или, што би било најнормалније, на купање."
         "Зезаш ме."
         "Ни у сну."
         Пољуби га. Марија није имала намере да га, тек тако, препусти мировању. Од пољупца се поврати. Диже, мало, главу. Очекивао је још. Стрпа га полудигнутог у уста. Пријало му је у њеној дупљи. Дах га је подстицао. Растао је као из воде. Маца је, сишући га, мазила муда, додавала квасац. Комплетна француска одбрада. Ускоро поче да се дави. Мудоња је достигао замашну дужину и употребљиву чврстину.
          Извуче га из уста. Љубила га је и гризла дуж тела. Онда га умува међу ноге. Хтела је да се Мефистом почеша док се трљала сисама о моје груди. Мазила ме је њима. Шамарала. Вукла их је као две топле и меке вреће лево и десно, лево и десно.
         Напуних руку повесмом њене вршњакиње. Трже се, пропе, натицаше се на руку. Зажари се, презноји. Хтела је да јој нешто ставим међ ноге: Мефиста, руку, ногу, свеједно – само да клима.      
         Утерах јој тојагу за клис.
         Највише је волела мисионарски положај. Онда почне да ђуче, да се увија и рове, да се пропиње, да дозива мајку, да меша као побеснела. Добро је, помислим некад, да не тражи да променимо положај, да буде одозго. Убила би ме, самлела. Угушио бих се између тих сиса. Самлела би ме бутинама. Покрила би ме шумом. Никад се не бих избавио.
         Свршавала је као да се бори за светски рекорд. Горе, доле, и готова је. Онда изнова. Горе, доле: дај још. Кад Мефисто поче да проклизава по сперми која се згуснула као бутер, отерах је у купатило. Никад се сама не би сетила да се опере. Чудног ли свата.
         Није се дуго бавила под тушем. Увукла се под покривач, поново га зграби и умува у уста.
         Халапљива је, гуши се колико га, журно, прождире.
         Одгурнух је, љут.
         "Опет си се прала сапуном."
         Зачуди се али не увреди због грубости. "Па чиме ћу?"
         "Колико пута сам ти рекао да сперма не трпи сапун? Вршњакиња ти је сада као харинга."
         "Као шта?"
         "Као харинга. Одвратна. Како мислиш да се шевимо кад ме прође воља чим не запахне мирис харинге?"
         "Ма, какве харинге? Шта је с тобом?"
         "Побогу, жено божја! Осећаш ли неки непријатан мирис?"
         Увуче неколико пута, као пас трагач, ваздух у ноздрве.
         "Осећам."
         "На шта мирише?"
         "Не знам. Можда на рибу."
         "Тако је. Љубинка ти се осећа на рибу. Мени то не прија. Мефисту не годи. Сто пута сам ти рекао, хиљаду пута, милион пута, да се переш шампоном. Зар ти је тешко да уместо сапуна ставиш шампон?"
         "Мислим да сапун боље пере."
         "Знаш, мислити и цвеће брати није исто. Сад се јеби сама."
         Збацих прекривач и кренух у купатило.
        "Можда сапун не ваља."
         "Само још мало и ништа неће ваљати."
         "Знаш како се каже", добаци љутито за мном, "којем курцу длаке сметају..."
         "...Слушај", лупих врата од купатила, "није реч о томе него о твојој тврдоглавости. 
         Цела кућа смрди на харингу. Осећаш ли или ти је свеједно! Разумео бих да се осећаш на дуван или на пиће, али на харингу, Боже благи, па имаш ли ти, уопште, мозга? Схваташ ли да би по твојој логици могао да га утерам у леш и да уживам. Пази, постоје такви људи, али ја нисам из те приче. Разумеш?"
         "Тражиш разлог за свађу."
         "Не. Ти стварно ништа не разумеш."
         И није разумела.
         Дигох руке од разговора.
         Окупаћу се и отићи од ове жене у пизду лепу материну.
         Никада неће разумети зашто тешко долази до јебача. Морала би да потражи неког клошара, који не прави разлику између сапуна и бутера, између мирисне пице и устајале харинге.
         Она је, и тако, навикла на усољен курац.             

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања