Приче

О љубави или о Љубави

ЕДНОМ, ваљда нехотично, ко би знао, Весна је чула Тијанин разговор, колегинице из канцеларије, с неким типом. Тип сам, дабоме, ја.
           Тијана је, у опхођењу, увек била безобразна, са мушкарцима бестидна, похотљива и проста. Ако би јој дошло, а то јој се догађало чешће него глад или жеђ, првом мушкарцу који наиђе дала би до знања где је сврби.
                Неки би то прихватио као шалу, неко би се збунио или одбио, али било је прилично напаљених који би на прави начин разумели миг и брзо би је почешали. Потом би настојали да су што ближе или што даље. Искуство је чудо.
Тијана би, потом, до детаља, у канцеларији, за доручком и у свакој прилици, пуних уста, описивала љубавни случај.  То је за њу био прворазредни, сензационални случај, као у време када су се несрећници жељни свега окупљали око безазленог постера за филм Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ  на којем је репродукција фотографија наге Еве Рас с усунулом мачком на месту где глумичина леђа губе часно име.

И као што су окупљени воајери филмског постера урањали у еротске снове гледајући комад папира, тако је и Тијана доживљавала вазда изнова катарсу док је приповедала – додајући једнако нове детаље који су могли али се нису догодили, ако се уопште ишта десило – како се лудо проводи.
               Увек с другим, увек с другим.
                Уживала је анализирајући појединости као да се поново креше. Тако је продужавала, често умишљен доживљај. Није се дала заплашити борбом против сиде.
               Једино је шева привлачила, последице је нису занимале.
               О последицама, говорила је, бринућу ако дођу. Ако а не: кад.
               Весну је разговор заголицао. Знала је Тијану као успаљеницу која је имала, упркос оговарања и зависти колегиница, или баш због тога, бар по њеним причама, јебача колико омањи град становника и често је слушала како се нуди, али ово је било нечувено.
               Очигледно је, закључила је, да је мушкарац, с друге стране жице, неодлучан. Разумела је да је Тијана све чинила да га увуче у међуножје.
               Тијана је била сликовита и маштовита па се, слушајући разговор, Весна сва зажарила.
               Дуго је била без мушкарца.
               Била је близу да се одвикне. Невољно, али за свагда.
               Имала је, за собом, испразан брак који јој је разбио све илузије.
               Могућу грешку није хтела да понови.
               Мушкарци је све више одбијају, говорила је или је то проговорио механизам одбране.
               Груби су, наводила је, премало воде рачуна о свом изгледу, одевању, о потребама и достојанству других. Самозадовољни су, као да је свет створен ради њих. Мисле да им све припада, да могу да узму што зажеле и како желе.  Не може, више, да усклађује своје навике с њиховим. Неће. Добро јој је овако.
               Повлачи се, заварава. Брани.
               Некад, ипак, помисли да греши, да се прерано повукла. Није више, схвата, у најбољим годинама, мада, кажу, других година, за жену, сем најбољих, нема. Ех, заблуде! Понекад, ни сама не зна зашто, пожели неког мушкарца али нема снаге да учини први корак. Самоћа је непријатна, а мушки, често, не обраћају пажњу на сигнале које им жене дају. Глупи су, слепи, умишљени. Тако би их Весна, нарочито када је нерасположена, рангирала.
              Она, једноставно, не зна шта мушкарци хоће, осим да је преврну и окрену леђа. Није имала другог сексуалног искуства, осим стеченог од властитог мужа, али је веровала да су мушкарци онакви какве их, после неуспелог брака, она замишља. Сви су исти, прихватила је фразу, мислећи, притом, на бившег мужа, а говорећи о онима које нити је знала нити кушала.
              Њен опис бишег мужа био је једноставан, увек сабијан у једну реч, у варијететима.
              Свиња.
              Крмак. Тупаџија. Грубијан. Скот.
              Тачка.
              Узео би је, у почетку меденог месеца, једном дневно, при крају недељно, потом све ређе али би је, чим сврши, не водећи рачуна о њој, одгурнуо као што свиња, кад се засити, преврне алов из којег је јела и захркао.
             Није – разумем је – пристајала на такав, понижавајући, однос.
             Није имала избора, до развода, после, показало се: још мање.
             Једноставно, смотана је, бестидно је брбљала Тијана.
             Непрестано јој је говорила да мора више да се отвори, да има поверења, да се дружи.             
             Да ризикује, напослетку.
             Ако један не ваља, ваљаће други, трећи, десети говорила је.
             Светица, свакако, неће постати.
             Тијана, лукавица, искористила је прилику када је Весна отишла до ресторана па ме позвала. Хтела је, по сваку цену, да ме загреје.
             Тијана није љубоморна, није посесивна. Она ће увек наћи јахача и за себе и за другарице. Досадила јој је повремена Веснина жалопојка и муке те смотанице која се сада, за све године, први пут, отворено, распитивала за неког мушкарца.
            Тијана ми је издиктирала све што је знала о Весни. Пропали брак, адресу, телефон, описала и што нисам тражио: стан, навике, карактер, изглед. Све. Ако ме загреје, знала је, Весна ми неће умаћи. Штавише, привиће се, мислила је Тијана будући да је одиста одлично знала пријатељицу.
            Знала је, дабоме, и мене.
            Све је кучка знала.
            Хвалила је само проверено.
            Она туђим причама не верује. И рашта би?
            Кокала се зверски. Можда не онолико  колико је приповедала, али свакакако дивље и прилично.
            Зналачки.
            Нису јој године улудо прошле.    
            Једног недељног преподнева, готово три месеца после разговора са Тијаном, проценивши да је прави час, телефонирао сам Весни.
            Била је изненађена, у први мах није схватила са ким разговара. Она кучка, помислила је,  повериће ми се једном у предаху после љуљашкања, кад се сабрала, хоће да ми натовари на врат одбачени пртљаг.
            Што да не?
            Није јој било криво колико мило.
            Није остала равнодушна.
            Апстиненција чини своје. Смањује, мислим, отпор.
            Предложих јој да се видимо.
            Није нападан, помислила је. То је умирило.
            "Дођите", рекла је. Објаснила ми је што сам знао: где јој је стан.
           Није се много нећкала. Неће бити тврд орах.
           Позив ју је, ипак, прилично унервозио. Нема навику да позива мушкарце у стан, шапнула ми је Тијана. Покушавали су пријатељи њеног бившег мужа, убрзо по разводу, а и док је била у браку, да јој се приближе, да је посете, али их је прочитала и одбила.
            "Ухватио се је на брзака. Иначе је опрезна, неповерљива, чуди ме да је те тако брзо позвала у стан. То не личи на њу, али је разумем" анализирала је Тијана ситуацију и развијала стратегију.
            "Буди спреман да мало одуговлачи. Изгледаће као да се повлачи, ти то уважи али је не пуштај да оде предалеко, угруваће се у самољубљу и закопачности. После ће јој бити криво, а ти ко зна где ћеш бити."
            С таквим инструкцијама из прве руке човек не може да омане.     
            Тијана се брзо истуширала. Покушала је да мало уреди косу.
            Нема времена сада да је пере, вајкала се. Помирисала је гаћице. Чисте су.
            Уосталом не иде на преглед. А, веровала је, дотле неће стићи.
            Ипак, обукла је друге, изазовније мада и даље имајући у виду граничник.
            Променила је хаљину. Бар да се јавио дан раније, мислила је. И та Тијана, кучка, да јој ни реч не каже.
            Баш је безобразна. Тијана, Тијана, вртела је, у мислима, главом. Никако не одустаје од намере да је повеже са неким. Можда није требало да пристане.
            Можда. Никад се не зна.
            Утишала је радио. Звоно не ради, поручила је. Покуцајте.
            Ваљда ће се снаћи, помисли.
            Извукла је, насумце, књигу из полице. Покушала је да чита. Не иде. Ухватила је себе како мисли на најављеног посетиоца. Шта, у ствари, он хоће. Шта ли му је Тијана надробила?            
            Ух, само да је видим.
            Стан је био нешто већи од манастирске ћелије. Намештен скромно, једноставно, аскетски, одавао је више незадовољство него уредност и дисциплину власника. Прилично књига, неколико уљаних, безвредних слика по зидовима.     
            Наишао сам готово случајно, изненада свакако, али призор, очигледно, није навикао на мушко присуство, на мушки глас и мирис. Уређен је тако да се одсуство мушкарца не примећује али се још како осећа. Она тога, наравно, није свесна.     
            "Није требало", рече прихватајући букет. Дебело га је платио, помислила је. У праву је. Испрсио сам се, али утисак је битан. Не жалим. Увек се уложено врати.
            Цвећарка га је посебно припремила.
            Задужио сам је, да се не хвалим.
            Баш је леп, дивила се. Где ћу, сад – помисли – да га ставим? Где ли је ваза?
"Ситница", рекох. Кад је последњи пут добила тако скуп букет, питао сам се.  Је ли икад?     
            "Стварно није требало", понови. Тип не изгледа лоше, помислила је. Канда је постајала задовољнија. Није ми промакло: док смо се руковали одмерила ми је руку. Јесте, признала је једном, када смо се присећали детаља првог сусрета, помислила сам како имаш лепу и, некако, за мушкарца, превише нежну руку. Обрадовало ме је, мада и зачудило, што не носиш прстен.             
             Ни прстен, ни бурму.
             Она је своју носила да би се одбранила од насртљиваца. Није јој падало на памет да је насртљивцима свеједно с ким је и да ли је.
             Њих ни појас невиности не спречава да ураде што су наумили.
             "Драго ми је", рекла је. Освртала се по кухињи. Где да му понудим место, питала се.
             Лепо парче, помислио сам. Јебено лепо парче.
             Није ми јасно зашто је нико, до сад, није смотао. Негде, изгледа, чучи скривен проблем.
             Штета што носи наочаре. Можда је проблем у несрећно одабраном јебеном оквиру.              "Одавно сам желео да вас упознам", рекао сам обичну, свакодневну, донекле корисну лаж држећи јој руку у својим.
              Колико дуго апстинира?
             Тијана тврди дугих седам година.
             Седам чедних година!
             Седам мршавих крава.
             Седам гладних година.
             Седам посних година!
             Брига ме.
             Невероватно. Смешкао сам се. Нема грудњак, било је очигледно.
             Вероватно су јој сисе као памук. Пољубих јој руку.
            "О!" изненади се.
            Не заудара на пиће, помислила је сећајући се како је несносно баздио њен муж. Тај мирис алкохола јој је, од брака, најдуже остао у сећању. Све остало и лепо, ако је тога било, и посебно лоше, којег је било, прекрио је мирис алкохола.
            "Изволите", рекла је.
            Сама је правила слику о посетиоцу, не знајући, јасно, на основу чега.
            Имала је огромну празнину у познавању света око себе.
            О односима. О људима. О наклоностима.
            О правом, жестоком, кресању, показаће се, појма није имала.
            Спустила је букет на кревет.
            Збуњеност беше очигледна.
            Једним погледом снимио сам простор.
            Нема лопуже која би то брже и тачније урадила.
            Сваки детаљ сам приметио.
            Станчић је имао невероватно, готово непријатно много светла које је улазило кроз огромне прозоре без завеса. Споља се улазило у кухињу, из ње у собу, из собе у купатило или у другу собу. То је све. Понекад је и то мало веома много. Нема приватности.
Сео сам за кухињски сто. Јебига, ништа друго није ми понуђено.     
           Нисам променила столњак, лецну се. Јебига сад, ако му се не свиђа нека зажмури.            "Опростите", смела се "морам да погледам ручак." Могао је, мислила је, да дође у прикладније време.       
           "Како сте се одлучили да ме позовете?"
           То ли те сврби.
           "Хтео сам да вас позовем истог дана када ми је Тијана говорила о вама."
           Пресна лаж.
           Веома ме заинтересовала, подмазивао сам је. Говорила је све најлепше.
           Помислио сам да сте особа са којом се може разговарати у овој људској и духовној пустоши, што је Тијана потврдила.
           Човек осећа тескобу када нема са ким да измени по коју реч о ономе што га мучи или занима."
          "Ипак, нисте", рече.
          "Тијана ме је одвратила. Преосетљиви сте, рекла је, и повучени.  Неповерљиви сте. Могао бих вас, рекла је, уплашити."
          Кучка, помисли. Кучка. Набацује ми јебача, а чува га за себе, јебуља!
          "Нисам дете."
          Насмејах се. Од срца.
          Напротив, помислио сам.
          "Очекивали сте мој позив?"
          "О, не. Ни у сну ми није пало на памет. Тијана ми ништа није рекла о разговору са вама.          
          Заиста нисам знала."
          Платиће ми јебуља.
          Овај ме гута, помисли.
          Вара се ако мисли да ћу раширити ноге само зато што је донео неколико цветова.
          Осмехну ми се. Седе за сто. Пљесну се по челу, нагло, као опарена, скочивши од стола.
          Шта би?! Није, ваљда, ћакнута.
          "Опростите, нисам вас понудила пићем. Може виски?"
         Јеботе, што смо фини: виски.
         "Радо бих попио једну чашицу ако ћете ми правити друштво."    
         Док је одлазила по чаше, видех како јој се оцртавају облине. Сунце је враголасто.         
         Једнооки је исто је видео, осетио, прозрео, схватио.
         Поче да се диже. Курчио се враголан, шта друго.
         Овај ће ме још и силовати, помисли Весна. Вара се ако мисли да само чекам да скочим на њега.
          Не ја, она се варала: убеђивала је себе да не жели крес.
          Неће маца кртину.
          Јебено тело господарило је јебеним разумом.
          Седам година чекања, хеј!
          Донела је чаше, насула. Наздрависмо. Поново устаде од стола.
          "Опростите", рече, "нисам ставила лед." Осмехну се снебљиво. "Само часак".
          Гледао сам је док ми је жеља нарастала, мерках је док је завиривала у фриз тражећи посуду са ледом и њишући гузицом као да позива. Изазива. Мала, не играј се, бићеш силована, лепо ти кажем.          
          Чучнула је да нешто дохвати са пода, хаљина се затегла, бокови искочили.
          Мефисто је био спреман.
          Снажан.
          Како бих јој га збичио до балчака, помислих и пожелех је из све снаге.     Још како.
          Не би могла да се мрдне.
          Ни обрву не би могла да помери када бих јој га закркао.
          Савлађивао сам се да не устанем и нагузим је.
          Баш сам се загрејао.
         "Ух", омаче ми се.
         Јеботе, месо је било баш готивно.
         Погледа ме.
         "Молим?"   
         "Ништа", рекох, "ништа".     
         Наздрависмо. Поново.
         Шест година је прошло од развода. Нешто више од шест година, можда седам или осам, није била с мушкарцем. Прво време јој је шева ужасно недостајала, мислила је да ће шизнути, онда је почела, уздржано, невешто, са страхом да мастурбира.
           Осећала је мало олакшање потом јебену кривицу.
           Затим се навикла. Испрва није уживала мастурбирајући као што некад, у почетку брака, није сагоревала у коитусу, али је, бар, то могла да ради када јој се прохте. Није морала да трпи ничије ознојено тело над собом.
          Није морала да удише одвратни кисели воњ пића, задах покварених зуба и смрад дувана.
          Није морала да негује свињу због кобасице.
          Касније се извештила па јој је самозадовољавање било жешће од сећања.
          "Могу ли да вас позовем на ручак?"
          Кад си већ ту, помисли.
          "Прихватам са задовољством."
          Ваљда уме да кува.
          Ниси луд да одбијеш, помислила је мењајући столњак.
          "Могу ли да вам помогнем?"
          "Не, не, молим вас, само седите."
          Само ми још треба да ми нешто разбијеш, помисли.
          Рачунао сам да ће ме одбити.
          Иначе не бих знао шта да радим.
          Не лудујем, баш, за женским пословима.
          Ручак нас је опустио.
          Виски је одличан, мада га затекох на неочекиваном месту.
          Мало јој је мутно пред очима.
          Не, мисли, то је нешто у глави, нека пријатност, топлина, магла.
          Сасвим је орасположио.
          Као да се ствари, неприметно, померају. Да ли се то оне њишу?
          Изгубила се јеткост која често прати незадовољне особе.
          Смејали смо се, ћаскали, кришом ме је погледала.
          Не зна шта ће од свега бити и ништа не очекује. Довољно јој је што је поподне пријатно.
          И што није сама.
          Обично је чамила и време изван канцеларије било је бесконачно.
          Дуго и досадно.
          Има сензуалне усне и невероватно беле зубе, закључила је. Томе смо се, касније, много смејали.    
         Баш ме је анализирала. Повремено, иако сам јој био на дохват руке, идеализовала. 
         Чешће претеривала у оба смера.
         Све више сам јој се допадао. Брзо се предавала.
         Има јаку браду, помисли. Баш бих је пипнула. Мужеван је. Допада ми се, мисли, што није агресиван. Улива поверење.
         Осећао сам да напредујем у Весниним осећањима. У мислима. У жељи. Нисам далеко од циља.        
         Нема потребе за укопавањем, за конфронтацијом.
         Ипак, горко се вара ако мисли да ћу сада отићи с њим у кревет.
         Шта знам о њему? Ништа. Можда је скинуо бурму када је пошао.
         Време је брзо одмицало.
         Ма није, остао би траг.
        "Време је да кренем", рекох. Устао сам. Мало тактике није на одмет. "Хвала вам на разговору и ручку. Одлично кувате."
        Ако не упали пропашће ми дан. Залуд утрошена енергија. Дан без везе.     
        Устаде да ме испрати. "Ако, баш, морате", рече. Стварно би могао још да останеш, помисли. "Било ми је пријатно са вама".     
        Јеботе, ова ће ме испратити, помислих. Зазенуо сам се.
        Пружи ми, код врата, руку. Прихватих је, смишљено топло, значајно.
        Хоће ли ме, мисли, опет пољубити. Не знам како да се понашам. Да није нешто заборавио, помисли, осврте се да погледа и, наједном, читавим телом јој проструја топлина, сласт, трнци.        
        Пољубио сам је, неочекивано, у врат, иза уха. Хтела је више, много више. Окрете се –  наочари јој спадоше –  потражи ми уста и угура језик, дубоко, халапљиво, дивље.
        Умало се не онесвести од тог пољупца, од силине страсти која је запљусну.
        Ноге јој се, учини јој се или је то стварно, одузеше.
        Обли је топлина, зној, дрхтавица. Припи се, свом снагом. Најзад мушкарац, помисли.        
        После много година. Шта ли сам чекала?
        Чврсто сам је држао за гузеве и одижући од земље притискао на Мефиста.
        Мора да је страшно дебео, признала је, једном приликом, много касније, да јој је пролетело кроз главу док га је осећала тарући се о испупчење на панталонама. Само да није претерано дуг, помислила је док је малаксавала не знајући, заправо, ништа о потребној, оптималној дужини. Само је нешто начула. Њено искуство се не рачуна. То је био случај, омашка, а не искуство.
        Срце јој је снажно тукло.
        Загрлих је и поведох, послушну као јагње, у собу. Тамо, на кревету, лежао је букет још у целофану. На прозору није било завеса; суседи, из другог крила зграде, могли су све да виде.
        Ко их јебе.
        Јебе ми се, ох како ми се јебе, осећала је, треперила. Разочараћу га. Требало је да му кажем да никад нисам свршила.
        Можда неће моћи ни да уђе. Требало је да променим гаћице.
        Одгурнух букет.
        Љубио сам је као да гајгеровим бројачем истражујем терен.
        Горела је. Падала у амбис. Онесвестиће се.
        Кад јој га закркам зажалиће, помислио сам, што је пропустила све ове године.
        И зажалила је, поверила ми је много пута. С тобом, додавала је.
        Требало је да променим гаћице, опет помисли. Баш ми се јебе. Ваљда неће одустати, сад, мислила је, кад сам сва мокра. Осећала је како јој Љубинка трепери. Ненормално се влажи, чинило јој се.     
        Укочићу се, мислила је, ако покуша да уђе. Боље да се само љубимо.
        Погледа ме умиљато. "Да те нешто замолим", рече.
        Погледах је упитно. "Да не идемо до краја."
        "Нећу учинити ништа што не желиш", стари одговор за нове прилике. Увек пали. Свукох јој хаљину.
        Добар је, помисли. Није груб. Ваљда разуме зашто не могу данас да водимо љубав. Ух, трзну се, како ми се јебе.
         Стварно није имала прслук. Па и нису јој, видех, близнакиње тако лоше. Љубио сам их док смо се спуштали у кревет. Умува ми, ћапикурка, руке у гаће, зграби балван цимајући га као да ће га откинути.
        Страшно је дебео, помисли опет. Ох, како је дебео, како је тврд.
        Уз Веснину неспретну помоћ, искобељах га из гаћа, потом здерах њене, свиленкасте, чипкасте гаћице. Ћапикурка се подметну, ширну ноге...
        "Ох, како ми се јебе, како ми се јебе" поче да брза... и Мефисто јој, кроз жестоко подмазан тунел, улете до јаја.     
        "Ох, како га волим" изусти и онесвести се.
        Само ми је још то требало.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања