Приче

Напокон

СТАО сам на главу! Дешава се, тако, мени, повремено.
         Испао сам из кревета право на главу у којој ми све бучи и тандрче, а тешка је као црквено звоно. Вала, одавно нисам тако заглавио.
         Догађало ми се, кад пресисам, да легнем обучен и обувен, да се исповраћам у постељи, ништа ново није ни да сам

неколико  курвештија у сну тако жестоко попишао да се и дан дањи суше, а колико сам пута заспао с главом на јастуку и будио с гузицом на истом месту, ни броја се не зна.
         Сада сам, изгледа, почео да губим и осећај за равнотежу.
         Није ни чудо: поштено сам се ноћас закитио.
         Не само да сам локао без везе и преко мере него сам и мешао све чега сам се домогао. Да ми није понестало дувана вероватно бих завршио као Молотовљев коктел.
         Да ли сам добауљао до куће или су ме јутрос довукли, стварно се не сећам.
         Да ми је знати зашто ли сам само толико попио? И где?
         Вероватно  Код црвеног петла, код Тонија, дабоме.
         Код Тонија!
        Чекај, чекај, па, Тони, мој стари другар је отишао занавек. Да положи рачуне, фискалне и друге. Оладио начисто. То је, дакле. Пили смо Тонију за душу. Ко је смео да се клади да ће Тони, момак ладан ко шприцер, тако да звекне. Изгледало је да пет пара не даје за шеву, марио је за жене, мислили смо и уверили се много пута, као за лањски шкрипац, и чудили смо се, стварно бре, згодан, наочит, шармер, духовит, широке руке, пун пара, човече, то је оно право, мачке су га гутале, прождирале, свршавале су кад би им, без икакве примисли, креснуо оним живахним, насмејаним окицама, а опет, пре би се рекло да је бузерант него мушкарац све док га није, тако, наједном, умувао и сквикнуо.
        Лака је то и слатка смрт: на жени, свршавајући!
        Тако кажу, пробао нисам. И не желим.
        Нека се зове и умрети задовољан, мени је прерано.
        Боже драги, имај стрпљења. Кад дођем, дошао сам.
        Уживај гледајући.
        Дај да га набијамо до судњег дана, а он, ако већ мора да се испије и та чаша, нека дође што касније. Дај нам снаге, мушке, да нам плот буде врућа као камен на августовском сунцу и од јебања плава као челик.
        Тврда. Издржљива. Неуморна.
        Дај нам Господе да, без престанка, усрећујемо женско тело, посебно оно тајно, топло, мирисно место, јер само тако можемо да живимо у љубави коју си нам наложио.
        Буди милостив и увиђаван.
        Живот је пун изненађења, сли Тони тако да сврши, то је чудо невиђено. Непојмљиво, човече.
         Још не могу да верујем да га је мој ортак, другарчина, колико сам само пио код њега без пребијеног динара у џепу, Тони, еј, Тони, схваташ човече, Тони којем би билошта пало на
памет, свакојака зајебанција пре него шева, он је шикнуо некој дроци и лупила га срчка.
         Рикнуо је без везе.
          Али, факат, било је тако.
         Зато смо се ноћас налокали као стока. Пардон, стока пије док је жедна, а ми док има, док се не исповраћамо.
         Нико није савршен нити имун на женске неодољиве чари, на месо, на рибу па, показало се, ни Тони, лака му земља. И ако је имао каквих брига, сада их више нема. Готово је са свиме.
        Пребринуо је за свагда.
        Не знам, само, шта ће бити с Петлом, мојим омиљеним свратиштем и прибежиштем, где ће сада она силна пичетина, оне мирисне бутке и изазовни сисићи, месо свеже, једро и појебљиво. Тонију -  где ће му душа? -  више ништа не треба, ни пре се није за пичетину злопатио ни грабио, али шта ћемо ми, смртници живи и успаљени?
        Опипао сам главу.
         Нисам се превише угрувао.
         Навикао сам и на горе.
         Сад, ево, почињем и на главу да падам, на главу устајем из кревета.
         Превазишао сам самог себе. Шампион сам!
         Погледао сам на сат: подне. Најгоре време, ни да легнем, ни да устанем, рано да пијем, касно да се трезним, мада ми се, истини за вољу, већ прилично разбистрило.
         Припишало ми се, а и муда ми се упалила. Морао бих да их малчице охладим.     
         Стварно сам невиђени мудоња. Да су ми јајца двожучна мања би била. Да имам брух опет не би била као клатна црквеног звона. А кад из њих шикне јара све спржи пред собом.  
         Нисам могао, а то би ми било најлакше и најдраже, да га једноставно протурим кроз прозор или да се испразним са балкона: нису ми сметала муда него што је баш испод балкона бандера са неким силним, застрашујућим, електричним водовима и осигурачима.
        Не чезнем баш за струјним ударом.
        На путу према клоњи тако снажно звизнух коленом у ивицу стола да сам се уз урлик пресамитио и обновио читав репертоар псовки. Отетурао сам се до клоње све псујући и богорадајући.
        Који курац држим тај јебени намештај?!
        Довољан ми је кревет и женска у њему.
        Извадих Мефиста и пажљиво му посувратих кожицу. Пушио се исијавајући карактеристични мирис смегме и ноћног рада као да воду није видео сто година. Узалуд га перем, мазим и пазим. Стварно се издајнички мирис пичака таложи по курцу као каменац по зубима. Не могу се, тек тако, збрисати трагови јебачине макар била на брзака и никаква. Прошло је десетак дана од последње шеве, а мирис оне вруће бибе још се није изгубио. Биће ми потребно неколико кубика топле воде да само ублажим мирис. Чим га умочиш рачунај да ћеш на њу мирисати све док не налетиш на ново паковање.
       Најпре палцем отрех смегму која је, као павит, обмотала главић, приања за Мефиста као крпељ, пери га колико ти драго, смегме не можеш да се отресеш, затим навукох кожицу преко жира, стегнух је и пустих мокраћу. Кожа се напе као жабац кад заводи женку у сезони.
       Тако га дезинфикујем.
        Мокраћа је делимично спрала смегму али пичећи мирис може да се отклони само пластичном операцијом, па ни тад не гарантујем успех.
         Истресох га да ми пишаћа не ужути гаће. Те ме флеке излуђују.     
         Пустих топлу воду да напуним каду.
         Треба да се освежим, пресвучем.
         Ставих миришљаву со.
         Погледах се у огледалу: могао бих да се обријам, да се стварно мало уљудим. Није лоша идеја.
         Отворих ормарић.
         Имао сам довољно картиер креме за бријање и колоњске воде.
         Још сам се држао!
         Опа, ту је и једна лименка туборга. Како ли се сачувала до сад?
         Отворих је, шта бих друго.
         Није здраво да пиво толико стоји у купатилу. Квари карактер.
         Отпих, мушки. Баш сам ожеднео.
         Пивце за живце. Легло ми је ко дупе на ношу.
         На старом војничком опасачу наоштрих бријач и започех стругање.
         Брада је пуцала да су све варнице врцале.
         Док сам се бријао опет ми на ум паде Тони. Стварно му је било предглаву. Шта му је требало да кара женску када није научио како се то ради!? Па није сва вештина да га умува, промува и извуче.
         То и луд може.
         Тонију су буквално неискуство и пичка дошли главе. Мора да се дебело напалио. Сигурно ту има још нешто. Није Тони тек тако, наједном, одлучио да га умочи.
         Мени ту нешто смрди.
         Како ми је само пријала топла купка, миришљава со, опуштање.
         Недостајало је још једно младо, добро, издржљиво, рипче да ме измасира.
         Да милки питона, да му шапуће. Имам довољно калцијума, али, опет, не могу дуго без рибе.
         Тргох се.
         Па ја сам заспао у кади, јеботе.
         Још ћу се, за бруку, удавити у кади!
         Пајтоси би поцркали од смеха када би ме то стварно стрефило.
         Обријао сам се, избањао, пресвукао, испио лименку туборга и опет сам био као нов. Напред у нове победе за светлу будућност и пичећи амбис. Повратило ми се расположење, колено ми се опоравило од ударца, имао сам леп добитак од једне мућке у комерцијалном ланцу среће, а да нисам ни лук јео ни лук мирисао,   мазнуо сам лову не чекајући да се по булеварској штампи усковитла прашина коју дижу пацери од новинара испредањем којекаквих, суманутих и блесавих, легенди што депримирају сиротињу и бацају је у очај и дугове,   осећао сам се, с џеповима пуним пара, као Бог (мада сам, у прво време, био прилично кисео када сам схватио да сам, у ствари, овим добитком купљен али сам се брзо утешио
при помисли да се и поштен човек може купити само га треба поштено платити.
       Ја сам тај поштени човек који је само стицајем околности, поштено плаћен.
       Једноставно, неки момак, тешка мувара, јебиветар од којег су сви дигли руке, покренуо је дистрибутивни ланац, објавио вешто срочен оглас на који су, неко време, наивни налетали ко муве на говно, али је брзо дошло до засићења и људи су се спорије и теже одвајали од цркавице него што је предузимљиви момак очекивао.
       Тип се пожалио Тонију, промозгали су и мој је другар предложио јебиветру и луцпрди да ми испоручи дебелу лову, фол добио сам је играјући, а ја ћу, кад се напијем да торочем на сва уста да сам играо на срећу па ће овце да нагрну као на солило. Чак и да не клепетам, тврдио је Тони, сви ће видети да, наједном, сијам лову и прокљувиће да сам добио ухвативши бога срећног тренутка за чуперак. Распитаће се, проњушкаће и доћи на рупу. То је прошло, дебела лова је била у џепу, фрајер је још неко време мутио и шишао овце, нафатирао се жестоком ловуџом и киднуо у другу републику која се убрзо осамосталила поставши иноземство, полиција је имала паметнија посла него да гања преваранте, а ја
сам могао у потрагу за тамним сјајем који жене чувају међу чврстим бутинама.
        Жене, будите спремне! Стиже Власник Палице!
         Узео сам лулу, Ројал Нејви, коју сам целог живота желео али никако нисам могао да одвојим педесетак долара па сам се је, најзад, докопао, са туцем других, тек сада, када ми се посрећило
с мувањем, напунио је, као што рече луди Езра у песми Острво на језеру, распусно мирисним лулашем, сјактавом Вирџинијом из Каледоније, и кренуо у потрагу за задовољствима, далеко од тог проклетог списатељског посла, у којем је човек без престанка упућен на своју главу.
         Пошао сам да нађем комад женског меса, воде, крви, костију, који, како су докони израчунали, једва вреди десетак долара али ћу га волети страсно, сагоревајући, један сат или, чак, један дан
а, највероватније, као прави, сексуално издржљиви, ненађебиви тако рећи, Европљанин, највише ненадмашних десет минута.
         Свршићу уз урлик, извући сврдло, обрисати га, стрпати у гаће  и све заборавити.
         Волели смо се, душо моја. Било је незаборавно.
         Памтићу те до следеће прилике.
         Било је пријатно напољу.
         Топлина је избијала из земље, летња, мирна, блага, треперава. Такво време буди жељу, а ја сам га скоро провео у кревету. Да ли је отворено Код црвеног петла, копкало ме мада сам одговор наслућивао.
         Убрзо сам престао да мислим на Тонија и његов удес.
         Такав је живот.
         Топли зрак ме је разгалио, паре у џепу опустиле, звиждукао сам јер лепота пролази улицом.
         Окретао сам се за женама безобразно и нападно, очи су ми отворено говориле шта бих им све радио. Свлачио сам их погледом, прождирао. Јебао сам их у пролазу, у мимоходу. Уплитао им се
међу ноге, дотицао глатку кожу бутина. Удисао сам, пуним плућима, мирисе парфема који су се ширили око лепотица као оклоп, мамац и заштита. Не прикривају ли, питао сам се, парфемом своју
несигурност.
         Без парфема многе би се осећале наго. Незаштићене.
         Разоткривене.
         Неки парфеми су баш узбуђујући.
         Пролазећи поред парка угледах жену која је, рекао бих са сасвим одређеном намером, скренула у шибље. Познат ми је тај проблем. Мушки га решавају једноставно, лако, чак  дрско, али без траума, готово у ходу, рутински.
         Жене, ипак, морају да се скрију од погледа, да чучну.
         Звирнуо сам за невољницом.
         Није била изузетак: окренула се око себе, овлаш, реда ради и чучнула.
         Била ми је надохват руке (заклањала ме је живица) па ме место није држало.
         Закорачио сам у парк, пришуњао се госпођи која је тако здушно бацала топли млаз, опљунух средњак као да ћу испитивати откуд ветар дува и умувах га госпи у пркно.
         Онако раскреченој и усредсређеној на шорање, нагуженој, средњак је глатко улетео.
         Прпошна се госпа онесвести.
         Искрено говорећи очекивао сам такву реакцију па мирно, као анђелак, задовољан, са смешком невинашца, искорачих из парка  остављајући идиличну слику жене с лицем у властитој мокраћи.
          Није ме изненадило што је затворено Код црвеног петла. Ипак, први пут после много година осећао сам се чудно пред вратима пичећег раја. Шта сам могао до да кренем у шетњу, у потрагу за
другим локалом у којем ће човек моћи да се опусти, да заборави све што му не прија.
         Изненада, док сам бесциљно шетао, пред очима ми се, као привиђење указа невероватна слика: ресторан Напокон. Право име! У некој другој ситуацији више би ми одговарала каква кафанчуга,
без обзира на име, али сада, пошто сам, стварно, буквално пун пара, ово је било право место. Напокон. Да, напокон сам нашао што сам тражио. Надам се да ће бити достојна замена за Петла.
         Ушао сам у Напокон  као у своју кућу. Како бих другачије?!
         Конобар је био бржи од светлости. Као да ме је чекао.
         "Господин жели?"
         Обичавам да се конобару обраћам са буразер али овде, канда, није прилика.
         Кад га погледах за језик се уједох. Стварно је беспрекорно чист, обријан под кожу, као да је манекен, богати, а не конобар, верујем да свака влас има своје стално место, а сигуран сам да је
господин међу конобарима. Бога ми, или сам забасао, помислих, или сам преценио свој новчаник. Шта је ту је, рекох себи.
         "Попио бих нешто", рекох господину конобару.
         "Изволите за мном".
         Ресторан је, тек сада схватих, са сепареима од зеленила и свакојаког растиња. Конобар ме доведе до празног сепареа.
         "Желите винску карту?"
         Зеза ли ме овај? Шта га тера да ми нуди вино? Зар му личим на неког ко пије на рецепт, као лек. Мора да сам се превише упицанио. Олади, буразеру, рекох сам себи, плитак лонац брзо кипи, нисам ни ја од јуче, да видимо шта кућа нуди.
         "Препоручите ми, молим вас, нешто право."
         "Имамо одлична архивска вина, господине. Зависи од тога шта ћете јести."
        "Нећете ми замерити, ја бих, кад већ нудите вина, узео црни хлеб и сир мада би ми лешник и орах били сасвим довољни."
         Погледао ме је.
        Ударио је тук на лук. "Иако ми", наставих, "орах још није потребан. Шпанску мушицу одбијам с индигнацијом, а најслађи мед ми је тамо доле", направих малену паузу да га искушам, да видим
да ли смо на истој таласној дужини па додах показујући на суседни сепаре, "међу женским ногама."
         Није ни трепнуо.
         Једнога дана забибериће некој дроци и испустити племениту душу као несрећни Тони.
         Зна ли он, уопште, о чему говорим?!
         "Ако желите донећу вам неко мирисно вино. Рецимо мушкат роза из 1975. године, које окупира сва чула. Одлична берба."
         "Више волим ружу у башти него на столу."
         "Мирис руже није доминантан, господине."
         "Да, знам. Мушкат роза мирише још на ружино дрво и чај од руже. Да ли овде послужујете слатко од руже и ружину водицу?"
         "Ако дозволите има и арому свеже вишње," елегантно пређе преко ситне заједљивости.
         Боље бих се осећао да ме је усро. Овако ми га је, господски, закркао до балчака.
         Испадох гејак.
         "Толико је добро," наставио је, "да ћемо реновирати ресторан да бисмо били на нивоу роза мушката."
         "Дражи ми је румени мушкат. Ако га имате одустајем од сира и хлеба, од ораха и лешника."
         "Господин зна шта је добро вино", рече подгузна конобарска мува заборавивши реновирање, "а имате и среће. Имамо румени мушкат из подрума Емануела Андерлича, потез Мељски хриб.
Изванредно вино са признатим географским пореклом. Врхунско, господине. Поред нашег ресторана има га само још приватна винотека Борнштајн у Загребу. Изразито је суво али не и кисело. Данас, истина, није модерно миришљаво вино, али господин више воли да пије добро право вино него да прати хировиту моду."
         Овај стварно зна да се увуче у гузицу. И у вину није пацер.
         Добио сам лову на мување, јесте, али то је, за неке муваре и скоројевиће, ситна пара. Не може се рећи да сам се брзо обогатио, а да нисам стигао да научим шта бих волео.
         Волим жене и пиће.
         Знам шта је добро вино друшкане, нека те не мучи мој избор.
        Конобар је и даље држао ненадмашну брзину светлости. Вероватно добија баснословну напојницу. Кога не обара хитра услуга?! Долазићу док могу да пијем с туђом ловом.
         "Господине..." насуо ми је мало вина. Изненадила ме је
светло румена боја. Отпио сам гутљај. Сјајан укус, невероватан.
         "Молим вас донесите ми, ипак, неки неутрални сир."
         "Свакако, господине. Французи би рекли да су вино и сир склопили брак на небесима. Одмах ћете бити услужени." Тип је стварно невероватан. Услужан је као да је НАПОКОН  његово
власништво.
         Ошамути ме мирис овог мушката. Волео бих да стално миришем на њега. Погледао сам број боце: 218. Флаширано је седам стотина. Могла би се, значи, наћи још која. Али, за сада, сасвим је довољна ова.
         Вино се пије, а не лоче.
         Коњак ми је оставио лоше навике.
         Стварно ми се Напокон допада. Блиставо је чист.
         Разгледао сам, пажљиво, испод ока, локал. Тих, ненаметљив, дискретно отмен. Пригушен, одмерен, истанчан луксуз. Особље изванредно. Све више ме је Напокон привлачио.
         У сепареу преко пута седео је неки пар.
         Мужјак је био за октаву гласнији него што приличи оваквом локалу. Жустар. Нападан. Чак је и мени, старом лармаџији, сметао тај мужјак. Задржах поглед на жени. Елеганција јој је видно
одударала од ароганције типа са којим је делила сепаре. Гледао сам је све док није осетила, док не прогорех њену лепу кожу.
         Осмехну ми се. Узвратих осмехом који је говорио да сам добар јахач. Могу да јашим без седла. Тип, са којим је седела, окрете се, нагло, нападно, да види коме је осмех упућен.
         Махнух му. Носи се, помислих.
         Неко је музицирао, тихо, лагано, сетно, на клавиру који се са мог места није видео. Нисам хтео да будем прост и извирујем да бих открио пијанисту. Особље је палило свеће по столовима. Ово, стварно, није локал за усамљене локице. Човек мора да оде гдегод другде да се налоче, да се ождрљека пива или вињака. Овде служе архивска вина уз свеће и клавирску пратњу. Није ми јасно како раније нисам знао за Напокон осим ако штос није у парама. Никад их нисам имао довољно да бих загледао, још мање свраћао, понајмање био стални гост локала попут овог.
         Најзад се и мени посрећило.
         Сир је био на столу.
         Елегантним покретима, грациозно као балерина конобар упали две свеће. Мађионичар му није раван.
         Насуо је вино. "Пријатно, господине."
         Погледом потражих милу госпу за другим столом. Гледала ме је. Тип је, канда, беснео. Само што не експлодира. Мораће мало да одврне вентил ако му се не мили да га ноћас деље својеручно.
         Неки људи не би смели ништа да започињу са женама ако нису спремни да поднесу пораз. О хировима љубљених и да не говорим.
         Подигох чашу, чин чин, мала моја.
         Цакле ли ти се то окице?
         Отпих.
         Ваљао сам срк по устима. Уживао сам.
         Опет сам морао у клоњу.
         Прошпартах кроз ресторан дискретно одмеравајући госте по сепареима. Честитах себи што сам се данас озбиљно позабавио својим изгледом и одећом. Да сам изишао у град како већ умем, осећао бих се као дрипац међу свим тим напудерисаним типовима. Још сам могао да се искомплексирам али, срећом, нисам од осетљиве сорте. Сада сам им парирао у пуном сјају. Тукао сам их њиховим оружјем: перјем.
Осећао сам да ме лепа госпа прати, мерка. Не смем да мислим на то иначе ћу се саплести. Како ли је женама када их мужјаци једнако свлаче погледима. Увек морају да носе чисте гаћице.
         Клоња ме запрепасти чистоћом.
         Требало би да ставе упозорење да је клоња европска да се неко не шлогне од изненађења. Овде би могли да наплаћују гледање клоње и добро да зарађују. Једино сам још шорао у Розенхајму, у ресторану Код врвеног петла, у клоњи која је одисала непатвореном свежином. Клоња у Розенхајму мирисала је на свеж ваздух, на природу, а чистија је од билокоје, наше, апотеке.  
         Слатко се испишах и темељно га истресох. Док сам га паковао укључи се вода и испра из писоара трагове посете.
         У овој клоњи могао бих комотно и да спавам.
         Кад уђох у ресторан учини ми се да се нешто променило.
         Нисам могао одмах да нађем свој сто јер сам, неочекивано, добио друштво.
         Витка и млада жена у прозирној хаљини замамног деколтеа који је штедро показивао раскош природе и привлачно улегнуће међу дојкама које су се, благо, дотицале и зибале, она иста која
је, до мог одласка у клоњу, седела у суседном сепареу и смешила ми се, сада је била ту. Када приђох столу дама ми се осмехну: "Опростите. Придружила сам се без питања. Могу ли да останем?"
         Зар да је одбијем? "Наравно. Биће ми задовољство."
         "Зовем се Тереза", рече придошла. "Молим вас", лепотица се насмеши конобару који се наједном створи као да је изникао.          
         "Донесите ми срнећа леђа".
         "И једну чашу", добацих.
         Тип из суседног сепареа бучно устаде и пришљамчи се.
        "Платићеш ми ово, запамти!" сикну жени која је покушавала да сакрије страх и непријатност. "Запамтићеш ме" додаде и излете из ресторана као фурија.
        "Господин је, изгледа, љут" рекох глумећи наивчину.
         "Не обраћај пажњу", лежерно ме посаветова Тереза. "То ће га научити памети".
         "Зар треба?"
         "О, да, веома. Лекција му је сада потребнија од мене."
         Од жена које скоро никад не знају шта хоће али то увек хоће одмах, кудикамо су ми драже оне које знају шта хоће и знају како то да постигну. Ова је, очигледно, знала шта хоће и све остало.
Кад је спустила руку под сто и благо, повремено ме стежући, погладила бутину, схватио сам да је енергична и да зна шта хоће.
         "Изгледа да је опасан."
         Погледа ме упитно.
         "Тип са којим си седела."
         "Пре би се рекло да је непријатан и ограничен. Заборави га."
         Конобар је донео чашу с ножицом од танког кристала и срнећа леђа. Насуо је Терези вино.         
         Музика је будила жељу.
         Тереза подиже чашу. "За наш сусрет", наздравих.
         "За оно што ће бити" одздрави кроз осмех који помућује ум и буди жељу.
         "О", додаде, "ово је вино изврсно. Никад нешто тако величанствено нисам пила."
         "И нећеш", рекох самоуверено као да је из мог подрума.
         "Осим ако с тобом опет не дођем у овај ресторан."
         "Ни тада. Учињено и доживљено се не понавља. Све бива, упамти, само једном. Остало је сећање."
         "Да, сећање", рече некако сетно. "Збиља је све само пусто сећање. Још нас оно испуњава."
         "Не буди малодушна и не квари вино слатким колачима."
         Осмехну се да ми зуби утрнуше: "Опрости."
         Стеже ми руку.
         Жмарци ми пројурише читавим телом. Ватра. Зашто увек мислим да је жена са којом седим она права, другачија од две милијарде других?
         Свеће су равномерно гореле док су Терезине очи светлуцале, чудно, тужно, молећиво, тајанствено, или ми се чинило или сам прижељкивао. Њена, знатижељна, немирна рука, рука која је
говорила многе језике, поче да шета мојим топлим међуножјем, милујући унутарњу страну бутина, допуштала ми је да сањам, да у сну чезнем за власником руке која зна све путеве ужитка, познаје
коте немира, препознаје слатке срсе који ми од врха главића, или од унутарње стране кожице што га прекрива, струје на све стране, до ножних прстију, дуж кичме до власи, и топе ме, топе показујући
ми да сам жив. Она, немирна рука, не допушта да се повучем, да живим у неверици нити да мирујем. Увијам се од сласти, од милине. Ширнух ноге да га боље обухвати.
         "Боже", изусти, "стварно ми никад није доста."
         Хвали ли се то она или жали?
         Конобарева сенка мину између сепареа.
         Прелазила је благо, руком, дуж ногавице панталона.
         Испод се пајсер дизао и чврснуо.
         Дотакох јој бутину преко танке хаљине. Снажно се стресе.
         Стеже ми руку и повуче на место које ме је чекало. Осетих топлину и влажност. Жељу. Налетех на разрез, чврст, влажан, ишчекујући.
         "О, не, не, молим те, немој. Вриштаћу."
         Стегох јој минџу док сам слатко испијао вино. Спустих руку ниже, испод гузева. Снажно уздрхта прошаптавши "Не мучи ме, молим те" што ме жестоко напали да замало не загризох чашу.
         Гледао сам је неколико тренутака.
         Желео сам је, јасно.
         Нисам сигуран да ћу још дуго моћи да глумим хладнокрвног џентлмена.
         Горео сам од жеље да је повалим док сам пред конобаром глумио господина који разговара са дамом, у најмању руку, о космичким проблемима.
         Уд ми је пулсирао као атомски цезијумски часовник у Мајнфлингену и импулсе шаље у огромном радијусу.
         Принесох устима, њеним беспрекорно вајаним устима, комадић сира.
         Наже се.
         Лагано и пажљиво, као да ће га повредити, прихвати сир затим, пошто јој се игра допала, напућивши усне, понуди ми комадић. Нагох се а све и да сам хтео,   а нисам, нипошто нисам
хтео да кварим игру нити да избегнем њене лепе, пуне, сензуалне, усне,   не бих успео.
        Љубили смо се док сам јој повлачио хаљину да бих руком дошао до коже и до распуклине. Испод хаљине танке као да је од паучине, осећала се свака пора и длачица али ништа није могло да
замени осећај додиривања голе коже. Терезине коже. Неговане коже.
         Мирисна је кожа жене која чека драгана!
         Тереза се борила, мада благо, између потребе да остане дама, да се не пода усред ресторана, и страховите, силне жеље да га има у рукама, међу дојкама, међу ногама, у оном невероватном
разрезу, пред вратима материце, у себи, у себи, у себи!
         Обгрлих је другом руком и привукох.
         Срце јој је снажно тукло. Још ће искочити.
         Свеће су равномерно догоревале.
         Пијаниста је неуморно пребирао по клавиру.
         Пријала ми је та музика.
         Била је некако необична, неухватљива, давала је да се наслути чежња, немир, благост. Није то било ништа познато, излизано, извикано.
         Пијаниста је импровизовао.
         Насупрот нашим разбукталим, неконтролисаним, жестоким страстима, жељи да се спојимо одмах, ту, пред свима, не мислећи на друге и не примећујући их, музика је била смирена и нестварна,
а ипак нас је, чини ми се, подстрекавала.
         Лагано, бојећи се да не распршим чаролију, увукох Терези руку под хаљину.
         Клизио сам навише по голој кожи.
         Узбуђивала ме је њена чврстина и глаткост.
         Дисала је убрзано и испрекидано.
         И моје срце је променило ритам.
         Љубили смо се страсно, сагоревајући. Између Терезиних ногу, у рачвишту, било је врело као у паклу. Размакох гаћице и дотакох жељену. Подрхтавала је. Надала ми се. Испусти уздах олакшања. И сама је чекала тренутак када ћу је таћи. Осећао сам да жели да  уђем у ходник узнемирене, топле и влажне пице.
         Треперила је.
         "Молим те", прошапта, "пусти ме. Не могу више."
         Није се опирала.
         Малаксавала је покушавајући да се натакне.
         Кружио сам прстом по усминама. Описивао сам њихов пут. Ишао сам ивицама, лагано, овлаш, скоро их не додирујући, пажљиво пратећи немирну линију усмина које су се отварале као латице.
         "Молим те", говорила је обасипајући ме пољупцима потпуно лишена свести о томе где се налазимо, "молим те, пусти ме да предахнем. Само мало, молим те."
         Пустио бих је да сам могао.  
         Ушао сам једним па другим прстом. Трзнула је карлицом да бих ушао дубље. Спорим, ритмичким, покретима стезао сам Терезин брежуљак и масирао, сасвим благо, клиторис. Било би поштено да ми помази кару али јој то, изгледа, није падало на памет. Нисам хтео да је присиљавам мада знам да би га ћапила али сада је мислила само на себе. Превише ме је сврбео да би ненамирен остао у гаћама. Откопчао сам шлиц и извукао га. Нека и он мало ужива у музици при светлости свећа.
          "Опрости, мили", дограби га и поче да га стеже, "тако сам себична."
          Чим га је такла било ми је лакше.
          И лепше.
          Топио сам се.
          Женска рука је мелем за курчеве муке.
          Све брже сам радио по Терезиној пици док је таквом жестином вртела карлицом да сам само чекао да се столица сломи. Ипак, морао сам да успорим ритам јер је Тереза, пратећи га, тако
снажно цимала машку да сам се бојао да ће је дефинитивно истерати из коже.
         Убрзо ми је кратким јецајима и бујицом сокова, који су куљали, јасно казала да је свршила.     
         Погледала ме је полуотворених очију. "Ох", рече, "како сам се ознојила."
         "Јеси ли свршила?"
         Погледа ме зачуђено. "Наравно, мили. Први пут још кад си ми се насмешио, чим си ушао у ресторан, а после не знам колико пута слабије и сада, на крају, фантастично снажно. Зар ниси приметио?"
        Погледах у своју буџу. "Приметио сам." Схватила је.
        "О, извини! Извини, мили, молим те. Баш сам себична."
         Спустила се на колена и примила га у уста. Следећег тренутка сам свршио. Погледала ме је изненађено.
         "Тако брзо?" упита.
         "Тако брзо", рекох. "Само ми је недостајао крај!"
         Умиљавала се око напетог уда.
         "Јеси ли разочарана?"
         "Због чега?"
         "Брзо сам свршио."
         "Дешава се."
         "Дешава се", сложих се.
         Сипао сам вино у шаку и умио га.
         Тереза је, у први мах, била изненађена.
         "Заслужио је", сложила се и почела да га љуби.
         "Напокон", рекох.
         Погледала ме је. За тренутак није схватила на шта циљам, онда ускликну: "О, да, напокон!" и обасу га пољупцима.
         Насуо сам још вина у шаку да га оперем и измасирам. Тереза је усркивала мирисно вино, лижући и љубећи машку помно, предано и детаљно. "Напокон", понављала је радосно, "напокон."


Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања