Приче

Последњи Звездин сјај

ЕНА ми је окренула леђа, пријатељи такође. Ништа необично, мада сам се, да се не лажемо, грдно изненадио. Где су велике речи, где љубави, где верност!  Где су лањски снегови. Магла?!
Наједном је пукло.
Сви су се распршили као варнице и увукли у некакве љуштуре, у крхке снове.

             Да попиздиш.
             Свако има јебену идеју како да преживи.   
             Гази, лажи, отимај, сатри!
             Не осврћи се!
Држи се опробане девизе, своје навике. Фејсбук странице.
    Пусти да те медији успављују, да те интернет води у свет.
    Нека ти испира мозак, исправља вијуге, веруј у лажи, пуни муда.
    Попиј своје пиће и не тупи га превише.
    Нико неће да се бакће бесмисленим питањима: како је другима, како је ближњему. Свако је себи најближи род и помозбог.
    Сами себи су преци и потомци. Све је под ногама. Прво образ.     
    Више нас не спасава ни парола којом смо се китили пола живота: у се, на се и пода се.
    Опрем добро!
    Ништа више немамо.
    Ко је зграбио какав пичић и натукао му прстен од лажног злата, сада има пакао у кући. Како подићи ђаволке што се накотише мимо плана?   
    Држава окреће главу до избора. Она  само подстиче наталитет из патриотизма, због партијског програма, да се народ забави, али то се углавном не рачуна.
    Ко је угасио светлост, ко је утерао мајмуна у пећину?
    Прва опијеност је прошла, кад нема пара брзо се истроше лепе речи, а најжешће лажи, које су увек палиле, истопе се попут снега.
    Ни пара, ни разоноде, ни пријатеља, разумевања ниоткуд, шта ћеш горег белаја.
    Ваљда га и нема.
    Кафане су папрене, јебени живот јефтин, за други провод никад нисмо посебно марили. Ко ће још да седи, беспослен и уштогљен, два сата у позоришту и ризикује да га јебени разводник опомиње због грицкања семенки, шушкања станиолом, подригивања и повраћања.
    Каква публика, таква парада!
    Какво позориште, човече, ко ти тиме пуни уши? Јеси ли нормалан? Коме је до мудровања. Пет пара више не дајем за позориште, балет, концерте и оперу. Ни пикавац. Не сећам се када сам последњи пут прошао поред позоришта. У једном селу у Подунавском региону, јесте, у Србији, сељани су подигли Дом културе још 1946. као што се тор адило у целој земљи.
    И?
    Ономад, после 64 године од свечаног отварања у Дому је гостовала аматерска трупа из Браничевског округа с текстом Душана Ковачевића Урнебесна комедија. Бесплатно. Глумци се ужелели игре, сељани да виде и то чудо: позориште. Дом се напунио, али каква корист од тога!
    Каква вајда од уметности?
    И шева је уметност па види докле смо догурали.
    Суви смо као барут. Изгубили смо поверење до коске, нико не да пиће на вересију, паре на зајам и не помишљај да тражиш. Од кога?!
    Тако нешто не помињати ни у молитвама ни у књигама црквеним.
    Нико, да зовне на пиће.
    Фајронт.
    Наједном радио, којег слушам из пуке досаде, али не могу да се пожалим –  уме да ме разговори и слатко насмеје будалаштинама, после кукања да нико живи у биоскоп не иде, усред зиме кад му време није пуче гром из ведра неба: у Звезди је последња пројекција.
    Опа, бато!
    Филм па фајронт.
    Затварамо. Ни звезда више нема, све је прегазило ново доба.
    Да ли ме то уши варају?
    Опраштамо се од покретних слика, моћне пропагандне алатке.
    Нема више покретних слика у мраку, ни шеве на опустелом балкону.
    Општа забава је окончана.
    Баш лепо.
    Студенти ће морати да унесу машту у снове, а усамљеници ће га рокати на суво.  Сви на интернет порниће!
    То је наша борба дала. Прогрес.  
    Никоме се не диже природно, као што је бог рекао, од близине женке, од брежуљка чији миомириси ударају у главу као маљ, од сјуривања крви у уд него посредно, од слика са видеа.
    Прошла су најлепша времена.
    Стварно је време за фајронт!
    Разлаз! Свако на своју страну и нека брине своју муку.
    Изађимо на светлост.
    Забава за џабака. Богами није лоше. Последња биоскопска представа у нашем малом граду бесплатно за сањаре отворених очију.
    Примамљиво. Причаћу у старости: имали смо биоскоп у центру вароши, Звезда се, мислим, зваше, онда је то био налог времена, идеологије, занетости, питање свести, на сваком кораку по нека звезда, будућност, светлост, ударник, петолетка,  први партизан, али публике, брате, ко и хлеба, све мање.
    Синдикат нас је испрва колективно залуђивао, док нас није навадио, ошамутио, неке филмове смо одгледали као награду за послушност, а онда нам, као што у животу бива, окренуо леђа као жена кад извуче последњу кинту, војска се распала па ни од ње никаква хасна за биоскопску благајну, млади  више држе до пића и шеве него до сентимента за биоскопом, па тако одзвони недужној Звезди.
    Е па, братац, био сам на последњој пројекцији.
   Што да не, помислих. Баш бих могао да се мало опустим. Одавно нисам завирио у Звезду, шарену лажу наше младости. Да ли су променили седишта да ми не оду муда због глупог ексера. Ваљда су избацили фуруну и загревају салу нечим нормалнијим? Да ли су напабирчили лову за још једну апаратуру? Дојадиле су ми паузе између чинова. Таман исучем Мефиста да буде у току кад – кресне светлост! Крај чина.
     Једном ми беше нешто вруће међу ногама, дигнем Мефиста па га усправим као јарбол за скаутску заставу и таман довршавам дељање, стиснуо сам зубе до лома, семе само што није – искида се јебена пантљика па ме светло лупи у мозак.
    Клипани ме ждракају као да сам шенуо. Клибере се. Дође ми да најближег звизнем по лабрњи па да му недељу дана тандрчу зуби као да је прогутао дромбуље. Да вам јебем фуруну у којој сте се пекли, мислим се, више Звезда мене неће видети. Спакујем врућег мајстора па шмугнем у ноћ, праћен звиждуцима и аплаузом. Ко ми звижди: они што су га исто дељали, али брже.
    Биоскоп је права ствар, изум и по, само што није за кењаторе. Не знају да га искористе. Када би стално вртели порниће варош би одахнула. Жене би знале где су им мужеви и кад се враћају, полиција би имала све проблематичне типове на длану. Држала би их у шаци сто година. Таман пајтоси смисле похару, биоскопџије на џандарски миг кркну врућу еротику. Ону, најтврђу, излуђујућу.
    Мамлази би подилканили.
    Балкон би се срушио од вибрација.
    Јебеш провалу, секс је у питању. Филм дође и оде, а за крађу има ноћи ко салате.
    Увече, пођу џандари у обилазак да убијају ћошкове и хукћу у шаке, да пишају по улазима, прво звирну у Звезду на прозивку, ако ко фали дигну узбуну. Али, ништа на блеф: знају шта се спрема.
    Просто ко пасуљ.
    Нема Малог Боре, а то значи само да је догорело до јаја: биће силовања. Треба ићи строго поред зида. Џандари се сјуре у оно мало варошких паркова, завире у жбуње и Малог Бору за шију. Ако на представи фали Јаза  – нечији ће ауто да цикне. Џандари онда држе на оку паркиралишта и чувају скупи плех да га Јаза не згужва.
    То је сва мудрост.
    Где ћеш наћи јефтинијег и поузданијег цинкароша од биоскопа Звезда?
    Али, неки људи не умеју да мисле па им не вреди ни говорити.     
    Пивницу, стециште бараба сваке феле које ни Забела није, наједном, толико окупила, лане су брзоплето затарабили јер је неком пуританцу засметало што ради сву ноћ; сад је за Звезду спремљен катанац.
     Луд је онај ко глупака учи.
     Елем, нешто сам се испостио, немам идеје, партнера ни за лек па ти се запутим у Звезду на опроштајну и бесплатну представу. Нисам се баш ужелео биоскопа, а нешто и не верујем да ће бити места.
    Народ воли муфте па нек је и рупа попут Звезде.
    Сад, мислим се, шта је ту је.
    Идем, за промену, да протегнем ноге.
    Биће добро ако ми Звездине дрвене столице на склапање не откину месо на најлепшем месту, а премија је ако су смлачили салу.
    Кад тамо, бого мили, изненађење!
    Звезда препорођена, блиста. У сали за билијар и видео покер као у кошници. Углавном зује клинци, ознојени као да су читав дан риљали. Заиграм се билијара с неком сисатом девојчуом, још јој, ваљда, ни под пазухом не ничу длачице, па се запалим и, непланирано, пукнем девизну стотку. Ко би се надао од клинке да ће да ме ошамути.
    Толико карамбола ни шампиони не могу да изведу.
    Потуче ме дете до ногу, да ли зато што сам буљио у сисе или сам испао из форме више није ни важно. Не би ми право кад остах краћи. Да сам имао озбиљног противника ни по јада али девојчурак да ме сатера у мишју рупу, одвише је. Каква ли јој је тек мајка? На покер аутомате зажмурих. Знам човека који је на џеку изгубио богатство надајући се ситном добитку па завршио у дилкарници.
    За данас ми је доста игре.
    Ово више није она Звезда.
    Дошао сам на бесплатну представу, а већ ме превише кошта.
    Али, капа доле: у холу плишани тапети, дискретна светла, по зидовима и на таваници огледала оперважена неоном, криптоном, радоном; не знаш куд да погледаш. Сударам се са својим ликом. У сали раскош: лустери као у цркви, царске фотеље, подно грејање, мерачи влажности, пријатна музика.
    Да нисам залутао?!
    Овакав биоскоп не може да ради с једним пројектором.
    Проструја кроз скривене звучнике нека божански блага музика, затим подношљив глас спикера најави почетак представе.
    Мајку му, помислих, ко би се овде надао светским манирима. Где ја живим?
     Нико се од клинаца, на најаву почетка представе, не осврну.
Играли су своје игре. Биоскоп је превазиђен.
    Доле старе навике. Смрт старцима.
    Кад уђох у дворану намах схватих зашто Звезду затварају: два пара, још једна усмаљена жена што ближи се средовечности и мушкарац сличних година на пушкомет удаљени једно од другог и моја скромност.
    На гробљу има више јагода но нас у биоскопу на последњој, опроштајној представи. Да сам предвидео ситуацију могао сам да понесем папуче и огртач. Кад се угасише светла и затрепири шпица, пошто се привикох на таму седох до усамљене жене.
    Док сам се смештао у удобну фотељу видех да ме одмери. Најдуже се, рекао бих,  задржала на десној ногавици. На њој стално имам неко испупчење које ни најбољи кројач не може да сакрије, ни пегла да препегла.     Не знам шта ми је: ту ми нешто расте, а не боли.
    Мени не смета, женама годи. Буди им машту, страст и жељу.
    Чудно испупчење.
    Кад филм поче да се врти видех да испред сваког седишта дискретно светли нумерација. Лепа пажња.
    Док је промицала шпица ставих сусетки руку на бутину.
    Да не дангубим.
    Жене траже акцију.
    Немилосрдне су ако мужјак окасни.
    Ова ни да трепне. Као да ме нема. Благо јој стиснух бутину. Осетих како је ошину дрхтавица. Мир, маче. Стеже ми руку пропињући се у седишту. На правом сам месту. Опусти се.
    Учини ми се да ширну ноге. Одабрах лагано надирање. Увек могу да се повучем ако ствари пођу низбрдо мада су неспоразуми ретки. Жене су запостављене, мушки усамљени, важи и обрнуто.
    Зашто не окушати нешто ново, непознато!?
    Не можеш препознати правог коња док га не зајашеш.
    Повукох јој сукњу и лагано пипам терен: жена раздваја бутине. Како је топла! Наже се и гласом пуним врелине шапну: "Ја сам Нада". И ја сам некад био нада, одвратих такнувши јој језиком ушну ресицу.
    За ту егзибицију употребих мало спретности.
    Избачена из равнотеже изви се у седишту и наслони главу на гостољубиво раме.
    "Чија?"
    Нисам одмах схватио.
    "Чија, питам. Чија нада?"
    Жена које очекују нешто више, одвратих.
    "Мушкарци се само хвале," шапну ми.
    Не, одвратих, ово је била жалба.
    Осетих јој живи отвор испод гаћица. Пођох надланицом да га истражујем покривајући велику површину брежуљка. Небројено пута сам закључио да нема праве путености без благих летњих вечери када је довољан поглед на обнажено тело да жеља прокључа. Замишљао сам како јој усмине мењају боју и то ме је распаљивало.
    Лице ми је вероватно као булка.
    Дискретни колоритни шоу у биоскопу Звезда!
    Какав речит наслов за локалне новине.
    Када бих застао Нада би се лагано њихала стискајући ме и трљајући се о брид деснице.
    Мефисто се, можда мало сањив, сасвим дигао. Још није имао потпуну чврстину али је исијавао топлину која ме је дражила. Женка ми је седела с десне стране и пипкање десницом било је добро за почетак, за искушавање. То је прилично неудобан положај и не остварује ваљан контакт зато повукох руку праћен Надиним чуђењем.
    Загрлих је љубећи јој врат.
    Без бриге мацо, никад плен нисам оставио необрађен и препуштен лешинарима. Покушах да је уједем под грло откопчавајући јој левом руку блузу. Изгледа да је грицкање посебно узбуђује. Избезумљено ми потражи уста, затим језик. Одустадох од откопчавања. Поново кретох међу ноге, али никако да допрем до циља. Бејах поштено напаљен.
    Увукох руку у гаћице, пређох овлаш преко троугла док је тихо јечала, затим је стегох снажно, до бола.
    Зубима откинух дугме на блузи, последњу препреку и, умало га прогутавши, зароних међу сисе. Знојила се од узбуђења. Пријао ми је мирис тог зноја.
    Лагано, као језиком, прелазио сам преко брадавица.
    Зато волим доње рубље с магнетима. Повучеш и свучеш. Ово с копчама је непрактично и глупо. Почнеш да откопчаваш па кад видиш да не иде оставиш је: ни тамо, ни овамо.
    Нисам је пожуривао.
     Имали смо пред собом бар још један сат.
    Такох јој клиторис и жена јекну тако гласно да се пар, неколико редова испред, ускомеша.
    Жена поче тако дивље да ме гризе па морадох да се браним пазећи да је не увредим. Да бих је мало примирио руку спустих низ леђа, до копче прслука, откопчавши га једним потезом. Женка ми је ритмички стезала, преко панталона, ужасно узнемиреног Мефиста.
    Мајстор је полудео.
    Женка потражи шлиц, мало се помучи са патентом, помогох јој да откопча дугме и отвори копчу (жене воле да се претварају): сада је био цео њен. Наједном, зграбивши га поче да гуче. Уђох средњаком па кажипрстом у пространо топло царство. Натицала се све брже, ближила се врхунцу. Цео ред се дрмао; фотељу у којој сада седи после представе сигурно ће расходовати.
    Свршавала је уз пригушене крике. Парови нису обраћали пажњу. Били су, вероватно, и сами заузети сличним послом.
    Усамљени јахач, који нас је све време, најпре дискретно потом отворено, шпијунирао тресао се као дреш. После пола сата упорног зурења, променио је ред севши толико близу да сам чуо како дахће премештајући играчку из руке у руку.
    Овога ће, рекох Нади, лупити срчка.
    Седишта у његовом реду не би се жешће дрмала ни да су у епицентру седмог Рихтеровог степена. Кладим се да ће постати разрок, сто посто. Толико напорно ждракање у мраку не слути на добро. То уопште није здраво. Уосталом, ручна обрада је само за невољу. Машина је машина.
    Нада је малаксала задовољно пирила у сисе: хладила се.
    Воајер се драо као да га живог деру.
    Парови испред нас, касније пристигли, заглунулих ушију од задовољства, нису се освртали.
    Најбоље је кад свако гледа своја посла.
    Нико није имао појма о радњи филма.
    Свима је звезда била међу ногама.
    Само је мој Мефисто чекао завршну обраду.
    Чуј стари, рекох Мефисту шапатом, Нада је јебени егоист.
    Помисли да њој говорим. Погледа ме упитно.      
    Држао сам га чврсто, да не искочи, благо му шетајући кожицу.
    Схватила је. "О како сам глупа", рече, "како сам себична."
    Воајер се укурвао као миш у трицама.
     Завршио је посао. Икористио последњу шансу. Шта ће радити када затворе Звезду?
    Нада је имала језик као мелем.
    Где год је Мефиста такла блаженство је пружала.
    Топли дах га је челичио.
    Растао је као да је прогутао целокупну производњу квасца у земљи.
    Држала га је обема рукама и већ је претицао да сам и сам могао да га ухватим, а да јој не ожалостим уста. Повремено га је гутала као што боа констриктор гута крупну жртву. Лагано, одмерено, вешто, све више. Осећао сам да ћу урлати, полетети, демолирати дворану, умрети од задовољства.
    Наизменично ми је мешала јаја и стезала и опуштала Мефиста као да га пумпа.
    Не сасвим свестан поступка стезао сам јој косу терајући је да га гута више, више, молим те, бунцао сам, још, још, још.
    Затворио сам очи, раширио ноге и чекао да се отворе рајска врата. Семе је надирало. Чекао сам крај света. Лепоту. Блаженство. Нирвану. Просто нисам знао шта ћу од задовољства, од милине, од драгости, од благости.
    Играо сам се сисама, покушавао да јој дохватим пицу, да јој се реванширам. Наједном су креснула светла, филм се завршио, парови су устали, воајер је сикнуо: "Шта радите то, битанге једне!" али ја нисам имао снаге да се покренем. Чврсто сам стезао Надину косу дајући јој ритам и био бескрајно захвалан што не обраћа пажњу на светину.
   Звезду могу да закатанче када завршим са Надом.
    Јасно!

 

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања