Приче

Лава леденог брега

ЕДЕО сам у фоајеу Дома културе и, упркос нападно крупним словима, двосмислено и вулгарно исписаној забрани, пушио. Увлачио сам димове као да ждерем мирисну, кубанску, ручно савијану тринидад цигару.

         Увек сам палио 19 сантиметара дуги тринидад када сам био задовољан и када морам, макар по цену ретке цигаре, коју сам тешко набављао за 29 долара по комаду, да оставим утисак. Сада сам гађао Ксенију, водитељку вечери.
        Још се није десило да повучем тринидад дим и то остане непримећено: те цигаре су три деценије биле доступне само кубанском Државном савету, Кастру и мени, кад ми се посрећи.
             Миришу божанствено. Опијају на триста метара. Ко их пуши мора да има пара. Ја сам онај изузетак што потврђује правило, али публика то не зна јер не мисли. Да мисли, знала би да се ситуирани писци не ломатају по вукојебини јер један тринидад премашује хонорар за промоцију.
        Био сам стварно самлевен после наступа. Тринидад ме је враћао у живот. Кад бих се још докопао Ксеније, имао бих испуњен дан. И она би била испуњена. До врха.
             Увек се, као заинат, у провинцијским варошима, нађе некакав вајни познавалац литературе, обично овлаш обавештени организатор који умишља да за малу лову може да ти проспе утробу пред публиком, да те истранжира, да ти загорча и вече и живот, да ти огади и писање и читање.
             Не сећам се кад ме је та чаша мимоишла.
             Овог пута водитељ није био неки скорели онаниста, чемерни професорчић вајне књижевности и супозиториј који се свима сервилно чмари и који, у најбољем случају, није макао даље од Шантићевих патриотских вапаја, него женска као са дуплерице.
            Водитељка је много више од секс бомбе. Брига ме шта има у глави.              
            Погађам како се дочепала магистратуре.
            Одмах је схватила да се печем на живој ватри. Имала је тако кратку сукњу да су јој длачице севале као муње после НАТО бомбардовања. Упредао сам, одсутно, бркове одговарајући на блесава питања публике. Умишљао сам да joj упредам стидне длачце.
            Осећала је куд путујем.
            Премештала се с ноге на ногу, с гуза на гуз. Инквизиција јој није равна. Дупенце јој је прождирало гаћице. Тесна сукња оцртавала је не само лепо вајане гузеве и чипку гаћица већ и сваку длачицу.
           Да ли су је икад силовали сред књижевне вечери?
           Оглувео сам и оћоравио за публику.
           Зујало ми је у ушима.
           Гутао сам Ксенију и све њено.
           До краја ћу обуљавити.
           И шта, доврага, публика има да пита?
           Притисак ми је био као у Папеновом лонцу. Маестро је био нестрпљив, мешкољио се као смук на јулском сунцу.
           "Мислиш да си страшно паметан?"
           Тргох се. Умало се не загрцнух. Гледао сам, задовољан што се најзад свршило, како одлази публика и већ сам био у лаком трансу. Ковао сам план како да смотам Ксенију. Нисам приметио када се пришуњала.
           Опрем добро, помислих. Малочас се топила од финоће, сва у рукавицама, сад смо на перту, још би ме зајахала.
           "Могао си да удостојиш публику бар куртоазног поштовања."
           "Нешто није у реду, душо?"
           "Ништа није у реду. Пред пуном салом ми буљиш у ноге. Мислила сам да ћеш ме усисати на сцени, пред свима. Ти људи су дошли из поштовања према твом делу и нису заслужили такву игноранцију."
           "Нисам те, мацо, игнорисао."
           "Не зови ме мацо и не прави се луд. Игнорисао си публику."
           "Твоја гуза је паметнија од њихових питања."
           "Моја гуза је као и свака друга."
           Опет је трљала бутину о бутину. Ма, мислио сам, добићеш што очекујеш.
           Да ли ће ми то бити олакшавајућа околност кад дође до гужве, кад ми се помути свест.
           Овде, изгледа, публика долази на промоције због водитељке, не због писца.   
           Маторцима су се тресле вилице док је прекрштала ноге. Зуби су им се разметали, жице попуштале. Као да сам чуо да је некоме испало стаклено око. Носе ли пресвлаку са собом.
          "Душо, толика скромност убија."
          "Знаш, долазили су овде свакојаки писци: пијандуре, примитивци, митомани, фолиранти, умишљене величине, скрибенти, политички конвертити, културњаци, усмена пискарала, закерала, плагијатори и компилатори, али ниједан није био тако дрзак."
          "Твоји гузови су нешто посебно. Нешто невиђено. Изазовни су, знаш. Имаш стас као богиња." Нису ме фасцинирале научене реченице, није ме збуњивао толики безобразлук.
          "Па шта?" Слегла је. Занима је шта имам још да додам неодољивости. Ех, пуста сујета.
          "Штета је да мешаш у празно, душо."
          Села је. Прекрстила ноге. Бруце су опет истрчале. Танга јој је дужа од сукњице.
          "Кладим се да си дошао са женом да не би смео да ме погледаш."
          Мачка је стварно луче. Треба јој изврнути смоквицу. Нисам смео да ставим руку у џеп –  постава ми се одавно поцепала.
          "Изгубила си опкладу." Спустио сам јој руку на бутину и благо је стегао ризикујући да ми Мефисто експлодира: "Да попијемо штогод?"
          "Овде?"
          "Служе по собама."
          Погледала ме је. Разумела је, свакако. Такве мачке најлакше схватају једноставне позиве. Испразнила је свој реторички шаржер, сад је треба напунити.
         Можда је једном, када је неки надобудни песник позвао у собу на пиће, поверовала да то стварно и мисли, сада је таква наивност била далека прошлост. Јефтина литература.
        "Ако обећаш да ћеш бити фини."
        "Ако обећаш да ћеш се претворити у жабу."
        "Ако обећаш да ћеш прочитати моје песме."
        "Ако обећаш да ћеш ми показати свој врт."
        "Ако обећаш да нећеш никоме рећи."
        "Обећавам да нећу учинити ништа што не будеш желела."
        Насмеја се.
        Није глупа колико би могла бити за провинцијског магистра.
       Јебезовна је. Више него што се може поднети без последица.
       Мора да јој је набрекла смоквица већ пуцкетала од електрицитета.               
        Влажила је као да најављује потоп.
        Пуцаљка ми се затегла. Како и не би кад се припремала да окине у најмирисније младо месо које је икад извирило из заклона.
        Устаде.
        Поравна сукњиче, замахну главом да поправи косу:
        "Договорено."
        У лифту покушах да јој откопчам блузу.
        "Ниси добар," пљесну ме, благо, по руци. Где се деде ледена љубазност, где надменост кокоте коју сигурно креше неко од локалних политичара.
        Навалих чим закорачисмо у собу.
        "Ниси мислио озбиљно кад си рекао да ћеш читати моје песме?"
        "Нисам, маче."
        "Е, видиш, ја јесам."
        Из напичњака извуче укоричени рукопис. Мора да га свуда вуцара са собом.
        "Да читам?"
        "Читаћеш после" Шта да кажем?
        "Хоћу сада."
        И ја хоћу сада. Нешто друго.
        Кренуо сам испочетка. Дугме по дугме. Једном руком.
        Није реаговала.
        Мефисто ми је већ био као вагонски одбојник.
        Ништа она: и Титаник  би потопила.
        Мала тражи врага.
        Зајахаћу је, вала, макар ме одмах бацили на казан.
        Мигољећи раменима поможе ми да јој свучем блузу.
        Тако је, већ, боље. Маче, ниси џабе, културњак.
        Испод блузе само што јој природа, племенито, дарова.
        Хој, чему, онда, толико фемкање. Предвидела је ово.
        Између Ксеније и мене њена песничка свешчица.
        Мој Мефисто, њена Биба.
        "Слушај ову песму", каже.
        "Слушам", рекох одмеравајући величину и чврстину груди.
        Напаљен као смрековина у августу љубио сам јој мирисни врат. Рамена. Проучавао сам, без бусоле, стазе ерогене мапе.
        Сметао сам јој да чита. Није одустајала.
        Да ледени брег има дојке и да пише песме вероватно би се исто понашао.      
        Повукао сам патент затварач.
        Промешкољила се да јој сукњиче склизне низ бокове.
        Искорачила је из сукњице. Будио сам јој брадавице. Био сам
смешан самом себи.
        "Ти ме уопште не слушаш?" рекла је мазно.
        "Не", признао сам.
        "Шта радиш?"
        "Палим те, мацо."
        "Али, зашто?!"
        "Хоћу да те креснем, душо."
        "Кроз панталоне!?"
        "Скинућу их."
        "Боље немој."
        "Молим?"
        "Хоћу да слушаш моје песме."
        Ставио сам палчеве у њене гаћице.
        "После ћемо читати песме" повлачио сам гаћице. Вртела је гузом; помагало ми луче. Хоп, искорачила је и гаћице одлетеше.
        Сасвим нага и даље чита песмуљке о љубави, о црној коси и плавим очима, о срећи у ноћи пуној месеца, о звездама које све виде.
        Ледени брег је топлији.
        Ова и не зна да сам овде, помислио сам лагано прелазећи преко барута.        
        Био сам у заблуди. Веровао сам да је науљена као нико.
        Повремено би, не престајући са читањем, промешкољила гузевима трљајући бутине и стежући ми руку.
        Најзад је пробила. Поче да пушта сокове. Гурао сам је ка лежају.
        "Шта хоћеш?"
        "Да те креснем, маче."
        Лагано сам гасио драгоцену кубанску цигару.
        "Нећу!"
        "Зашто, мишо?"
        "Не волим то."
        "Од сад ћеш волети."
        "Нећу."
        Десном сам шетао брежуљком, левом благо, али одлучно, притискао да се савије.
        Хтео сам да је просврдлам с леђа.
        Схватила је, наравно.
        Послушно се савила, без устезања ухватила Мефиста и наместила га где је речено.
        Зииип! Нестао је.
        Убрзо поче да гужва рукопис и јечи.



Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања