Приче

Соба за одмор

АЛКАНСКА специјалност су хотели без канализације. Предворје раскошно, тамна стакла, дебели сагови, кристални лустери, хромирана рецепција,  биљурна огледала, а у купатилу само туш, нека бедна савијена цев, без каде,  често и без воде. Кад има воде, човек пожели да је нема. Ниједан сапун не пере од те воде.

         "Изволите, 301."
         "Да ли је соба у новом делу?"
         "Све је ново."
         "С километра се види да сте нешто крпачили. Дајте ми собу у новом делу."
         "То вам је, господине, у новом делу. Имате собу с погледом на град."
         "На шта гледају друге собе, у старом делу?"
         "На двориште."
         Соба с погледом на двориште, најчешће значи удисати смеће и гледати пацове како се јуре и туку.
         Лифт не ради. Баш чудно. Обично ради, како тако. Понекад се заглави. То, такође, разбија монотонију. Због дозиђивања хотела лифтови,  најчешће, имају двоја врата: на једна уђете, а онда  - изненађење! -  кад  стане, не знате како да изађете. Наравно, све време сте се питали чему служи отвор са стране. За излаз, наравно. Сад знате. Човек се учи по хотелима, док је  жив.
         Најзад, трећи спрат. Идем ходником, загледам кич платна и слушам  некакав жустар разговор. Жена само сипа жуч. Штекће као митраљез. Убија.  Њен глас разбија. Пуца ходником.
         Саговорник ћути, као да је нем. Не чујем га. Вероватно је као риба на сувом:  не може да дође до речи. Она, ипак, повремено ућути али се онај други глас не  чује. Као да је вајни мушкарац - а јасно је да се жена њему обраћа - скоткан.  
         Притеран у теснац, или му, једноставно, није стало до разговора, до жене, до  њеног брбљања. Наиђе, такво, време кад мушкарци схвате да је битка  изгубљена. Отпор је узалудан.
         Загледам бројеве соба. Рецепционар је нешто забрљао. Женски глас долази из моје собе. Гледам број на вратима, упоређујем са бројем на  привеску кључа. Нема дилеме. Стари гости се нису иселили или рецепционар има  невероватне, револуционарне, представе о хотелијерству.
         Увек мени мора нешто да се деси. Никад добро, наравно.
         Не може човек да дорасте свакој ситуацији. Питам се шта да урадим.  
Да одем до рецепционара и кажем му да сам добио собу у којој већ има  гостију? Погледаће књигу гостију. Исмејаће ме. Проћи ће ми живот у убеђивању.    
         "Слушај добро, и упамти: ја увек могу себи да набацим јебача. Да ли ти је то јасно? Увек! Овог часа могу да се појебем. По стотину на сваку  длаку могу да их имам, еј! По хиљаду само ако ми се прохте. Па шта ти, уопште, умишљаш?! Мислиш да само ти имаш курац, је ли?" Застане за трен, ваљда да  предахне. Онај заливен. "Не буди смешан, драги мој, не буди смешан, молим те. Дркаџија и куротресила као што си ти има на тоне. Пун је град  умишљених шиљокурана који мисле да су богови само зато што имају курац међу ногама. Ма, хајде, молим те."
         Пауза. Стојим пред вратима, неодлучан, с кључем у руци.
         Извучем пљоску из унутрашњег џепа сакоа и добро потегнем.
         То даје снагу, убрзава одлуке. Смирује.
         "Даћу ти један савет: усери се на њега. Ето ти! Знаш кад ћеш добити пичке с том твојом глупом филозофијом? Никад! Никад! Кад бих се јебала за лову, као што ти мислиш, не бих могла да је пребројим. Морала бих да мерим пазар. Више бих зарадила за сат јебања него ти за годину диринчења, схвати. Моја пичка има  више памети него што си ти тежак. И још нешто да ти кажем па да завршимо. Слушај  ме добро, нећу да понављам: за тебе је, од данас, мој дућан затворен. И не  помишљај да ћеш ме икад више јебати! Здраво!"
         Трас! Слушалица је легла у лежиште као дупе на ношу. Тргох се.
         Значи, другог нема, само разјарена женска. То је, ипак, моја соба. Зашто стојим испред врата као лопов?!
         Собарица ме гледа изненађено. Као, откуд, сад, још и гост у њиховом хотелу. Зар они још увек издају собе? Свашта, мисли.
         "Извините", каже, "извините. Говорница у холу је неисправна па сам телефонирала из ваше собе."
         "Нема проблема", кажем. Стварно нема проблема. "Само наставите." Хтео бих да је задржим. Добро је парче. Јебежљиво. Сад знам: и  угрожено. Управо је јебачу дала ногу. У јаја, директно, непогрешиво. Он се,  вероватно, још пуши с друге стране жице и гледа у слушалицу. Није му лако. Просула му је мозак, убила му сујету, унаказила га је. Гром женска.
         "Не, хвала. Завршила сам."
         "Да наздравимо вашој слободи!"
         "Молим?"
         "Прислушкивао сам", кажем. "Нехотично, верујте. Нисам био сигуран да сам пред правим вратима. Стајао сам, неколико тренутака, испред и чуо најважније. Остали сте без..." застанем, не знам кога је искаширала и не знам што се излећем. Мужа, дорадника...
         "...Јебача!" помогне ми. "Јесам, али као да нисам". Насмеје се. "Таквих има на сваком кораку."
         Извадим пљоску. "Калвадос", кажем, "првокласан". Одвијем затварач, понудим је.
         Жестоко потегне. "Хо", стресе се. "Стварно је добар."
         Застане: "Извините, морам да идем. Посао ме чека."
         Јасно је као дан да јој се не иде.
         "Само што сте ушли. Одморите се. Посао неће побећи."
         "Знам", обрише грлић, опет нагне, затим изнова, махинално, пређе дланом преко отвора, "да неће", каже враћајући ми пљоску, "али особље не сме да контактира са гостима."
         "Нећемо никоме рећи", кажем саучеснички, тихо. Отпијем, обришем пљоску и пружим јој.
         Насмеја се. "Онда морамо затворити врата", каже. Нагне пљоску.
         Окренем се. Јебена врата су широм отворена. Баш сам смотан.
         Затворим их.
         "Закључај их", каже намигнувши, "за сваки случај."
         Ову је, помислим, јебач дуго држао подаље пре него што га је шутнула. Два пута окренем кључ.
         "Истушираћу се", каже свлачећи се.
         "Да ти истрљам леђа", предложим.
         "Наравно", каже. "Нећу ти остати дужна."
         Купатило је невероватно. Краљевско. Блаженство је туширање после дугог пута. Собарица има тело као грација. Да га је ваљано користила могла је да седи у неком кабинету као секретарица. Ако би попалила  шефа – а такве не пропуштају прилику – могла је да добије диплому факса, а да и не зна где су врата од факултета. И професорима би тај куроња учинио услугу. Матори професори падају на младо месо као вране на кукуруз. Могла је и да  докторира.
        Увија се под млазом топле воде, узима ми Мефиста, повлачи кожицу и пере. "Нема смегме", кажем јој, "не брини. Чистији је од твог  срца".
        Чучну и пољуби га. Ухватим је за бокове и окренем. Мало јој издигнем гузу да ми дође у висину топа. Пизда јој искочи као лопта за рагби.  
        Хоћу да јој га шикнем згуза. Купатило је само за такав јеб. Све остало је  илузија. Мучим се да продрем.
         "Превише сам длакава", каже. "Тешко ћеш ући. Требало је да скратим длаке."
         "Само рђавом курцу длаке сметају", тешим је. Стварно јој је пица добро обучена. Има крзно као поларни медвед.
         Још увек се мучим да јој га утнем.
          Хвата гузове шакама и размиче их. Онда се лагано натиче.     
          Сува је и продирање је болно. Почињем да радим. Хватам је за бедра,  повлачим и навлачим. Дајем јој ритам. Кад је навлачим усркује, снажно, гласно, ваздух, кад јој га извлачим, издише. Само један глас испушта: у! дуго и  једнолично кад јој га извлачим; испрекидано, као да не може да дође до зрака,  када јој га набијам. Још нисам дотакао дно. Још није довољно влажна. Још јој испитујем гладну пизду, да бих је, на крају, жестоко, обилно, нахранио месом и  семеном. Потрајаће док је заситим. Држи ме за бутине снажно, као дављеник, одсечно ме цимајући да јој га набијам, чак и кад сам га сасвим утерао. Јаја  морају да висе са спољне стране. Таква је судбина. Њена и њихова.
          Вода пршти по купатилу као да је потоп. Собарица, којој још не знам име, и не занима ме, ионако ћу га заборавити чим вратим кључ  рецепционару, почиње да говори неразумљиве речи, испрва тихо па све гласније,  као да баје, врача, проклиње, благосиља, богорада, захваљује, враг би знао. Све више ми забија нокте у бутине, све жешће се набија, да ми је Мефисто дужи избио би  јој очи, али она не мари, још јој треба. "А", најпре каже, онда, опет  "а, а, а",  поново "ааааааа" отегнуто, сабласно, затим још једном, продорно,  заглушујуће, завијајуће, страхотно "а". Свршила је. Још се мало мешкољи, лагано,  успорено, задовољно, исцрпљено. Увија полуткама. Потпуно је влажна.          
         Навлачим је до краја, стежем зубе, ослобођено семе почиње да шиба по зидовима халапљиве пичке. Чекам да се усправи и да га извучем. Продирање је било  прилично болно, као да су ми длаке засекле главић. Можда ми је, при продирању, пукао френум. Као да ме мало пече. Она још врти. Подухватим је, напуним  руке сисама и исправим. Док се исправља курац јој притиска зидове пизде и то јој, изгледа, прија јер и даље усркује ваздух оним својим испрекиданим "у" коме додаје и једно "х". Хукће као парна локомотива. Извлачим сабљу, још  напету и криву као ловачки рог. Купатило је пуно паре. Покушавам да напипам  озледу на френуму али је нема. Само стари ожиљак.
         Милује га, пере и љуби девојачки сан.
         "Мммм", говори,  "мммм. Како га волим. Ммммм!"
        "Хеј! не гризи га!"
        "Појешћу га. Хам, хам."
        Ушиљи језик. Лизне главић.
        "Добро си ме натакао", каже. "Баш си ме разглавио."
        Гледамо се тренутак а онда углас насмејемо.
        "Сад бих стварно морала да кренем", каже. "Тражиће ме."
        Увијам се у пешкир. Гледам је. Згодно парче.
        "Морала бих да пишким," каже, "молим те изиђи."
        "Стидиш се!?"
        "Ја сам девојчица", каже мазно, "и морам да пипим."
        Изиђем вртећи главом. Узмем табакеру и савијем цигарету. После  добре шеве дуван стварно прија. Извалим се на кревет и вучем пуним плућима. С  улице се чује граја.
         "А мени цигарета?"
         Добацим јој табакеру.
         "Не умем да завијем." Врати ми табакеру. "Буди друг."
         "Хоћеш тврђу?" питам.
         "Да", каже, "волим тврдо." Смеје се.
         Јебем ти, тешко ми пада кад морам да устанем. Савијам јој цигарету, док клечи обгрливши ми колена и гледа.
         "Имаш лепе руке", каже.
         "Све ми је лепо", упозорим је скромно.
          Припалим јој цигарету на својој. Пре него што јој је пружим повучем  један дим.
         "Сад идем", рече. "Ако ти нешто треба, позвони." Пружи руку и благо га  продрма као да ушушкава дете пред спавање.
         "Видећемо се, ако будеш хтео."
         "Видећемо се", кажем, мада ми није стало. Не верујем властитим  речима. Зашто бисмо се поново видели? Уосталом, соба је била само за  поподневни одмор. Вечерас настављам пут.
         Пошто је отишла, устајем да отворим прозор и мало проветрим собу. На улици је уобичајена живост. Лепи су мали градови, помислих. Понекад је занимљиво живети у њима.
        Требало би да прилегнем, кажем себи добро натегнувши пљоску.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања