Приче

Само губимо време мала моја

 БАШТИ Код црвеног петла било је прилично слободних места што ме је изненадило. Обично, у ово време, нема места ни за стајање. Около се мува свет, претежно млад и леп, дакако, леп, па, посебно, јебежљив, врвело је као у мравињаку, али место је могло да се нађе. Баш чудно, али је добро да је тако.

Петао је стварно омиљен међу младима. Тим пре сам ја, мада већ  зашао у дубоку младост, радо ту испијао своју меру без мере. Ту је био мој мајдан младих, свежих, похотних пица. Пичића. Минића.

Пуфница. Крофница. Пуслица. Радо сам кокао пилеж. Ко не би?! Одиста немам предрасуда, да ми од пилетине трну зуби.

Власник, хитар, предузимљив и лукав момак, могао је комотно да штампа каталог пилетине. Са или без ценовника, свеједно.Али, паметно, није хтео непријатности са законом, клонио се блискости са локалним моћницима који би тражили мито да зажмуре и такође би пилетину с готовином.
                   Свако би да смота неку од лепотица из Петла што редовно, свакодневно, удобно заваљена у плетени наслоњач, испија поподневни капућино  или ужива клопајући воћну салату провокативно лижући кашичицу. Ловећи.
                   Стишћући бутине. Прекрштајући ноге. Свршавајући наочиглед свих.
                   Не смета лепотици, не смета нама. У ствари, боље је рећи: свима нам је  лепо. Сви се правимо блесави, као да је све нормално, природно, феноменално.
                   Можда и јесте.
                   Узбуђивао сам се гледајући младе лепотице, јебежљиве.
                   Бирао сам оне што носе сасвим уске фармерице и наглашен деколте -  недвосмислена порука да су у лову на јахача. Зашто би, иначе, носиле тесне фармерке, зашто би истурале атрибуте.
                  Недостајао им је чврст жарач.
                  Ватрен.
                  Издржљив.
                  Сталан, колико се може или, бар, редовно спреман.
                  Многе, чак веома лепе и младе жене, ослободио сам вибратора. Мука. Здравстених тегоба. Несанице. Високог притиска. Главобоље. Не могу да допустим да се  пате.
                 Колико само жена чезне за мушким месом, па, чак, само додиром, можда погледом који ће бити довољан да увече саме доврше започето.
                Да би, потом, имале осећај кривице, испразности, сувишности.
                Једног лепог дана, овако лепог као што је данашњи,  Антоније, власник Петла, на почасно место ставиће мој велики урамљени портрет с потписом: Кресао је редом.
                Кад буде одлучио да се повуче, да затвори Петла, моћи ће туристима да продаје копије те фотографије. Или само комадиће. Као амајлију, као афродизијак, као царску грамату.
                Мислим да ће на мом гробу, као на Прислијевом, увек бити свежег цвећа.
                "Слободно?" упитах лепу, нешто замишљену, црнку.
                Погледа ме прилично расејано.
                "Изволите", рече и склони ташну са столице поред себе.
                Најпре је стави у крило, потом на сто, па опет на столицу с друге стране.
                Има неке топлине и присности, али и туге, у том, мало, одсутном погледу. Волео бих да је плавуша, али ни црнке не избегавам.     
                 Бринете ме не одбијају.
                 У праву је Тони.
                 Суседни сто био је празан. Рекох јој то.
                "Молим?"
                Није схватила.
                "Хтео сам да седнем за ваш сто иако има још слободних места,  па чак и столова. Овај сто, до нас, на пример, слободан је."
               "Зашто?"
               "Зашто су столови слободни или зашто сам хтео да седнем баш овде?"
                "Зашто овде?"
                "Свиђате ми се."
                Погледа ме. Стварно има сетан поглед.
               "Млада сам за вас."
               "Предрасуде."
               "Могла бих да вам будем кћер."
               "Али нисте."
               "То не мења ствар."
               "О, да. Мења из основа."
               "Разлика у годинама је очигледна."
               "Разлика у односима је такође очигледна. Ако бисте ми били кћер, а допадали ми се овако као сада, ризиковао бих затвор.
               Пошто ми нисте кћер, препрека је само у вама. А таква препрека је, на жалост, исто тако тешка као и обичајни  морал. Да сте ми кћер међусобне односе би регулисао закон, овако све зависи од нас двоје. Волео бих да имам тако лепу и милу кћер, али не бих волео да то будете ви."
               Опет тај тужни поглед.
              "Зашто?"
              "Рекох вам: био бих оптужен за родоскрвнуће."
              Нешто јој се код мене допадало. Још нисам знао шта. Можда тражи оца.
             "Да пређемо на перту. Ја сам Сања."
               Пружи ми руку. Прихватих је, дакако.
              "Славко. Имаш лепу руку Сања. Нежну, глатку, мирисну. Твоји дуги прсти говоре ми да, можда, свираш на неком инструменту."
              "Некад сам свирала."
              "Видиш како руке одају човека."
              "Можеш ли да погодиш инструмент?"
              "Вероватно виолина." Погледах је упитно. "Клавир? Харфа?!"
              "Чело."
              "Збиља?! Тако крхка?!"
              "Ох, хвала."
              "Имала си успеха?"
              "Могло би се рећи. Прорицали су ми лепу каријеру."
              "Зашто си престала?"
              "Класично: заљубила сам се!"
               "А онда, када си се довољно удаљила од музике, разочарала си се."
               "Баш тако. Стварно сам била гуска."
                Поверавала ми се. Отварала. Опуштала. Стицао сам поверење.
                Нисам хтео да инсистирам на исповести.
                Вратио сам разговор на почетак.
               "Кад сам био у твојим годинама, Сања није било допуштено име."
                Изненадила се.
               "Молим?", деловала је пренеражено.
               "Вероватно су и твоји родитељи имали проблема."
               "Са мојим именом?"
               "Да, са твојим именом. Својевремено су родитељи једне девојчице водили спор са општином јер матичар није хтео да прихвати име Сања. Тај случај недељама је пунио новине."
               "Зезаш ме."
               "Озбиљан сам човек, сама си ми то рекла."
               "Рекла сам само да си старији."
               "Значи, неозбиљан сам."
               "Нисам то рекла."
               "Рекла си да је разлика у годинама очигледна."
               "Зар није?"
               "Рекох ти да су године привид. Сад ти кажем да су неважне. Касније ћу ти рећи, а ти ћеш потврдити, да су праве. То је еволуција мишљења."
               Позвах Тонија.
               "Топлу чоколаду."
              "Мени уобичајено". Не чоколаду, али чему наглашавање, Тони зна.
               Сања наједном поскочи: "Ено га", кликну па, одмах, неочекивано, клону.
               Погледах је. Пођох за њеним погледом.
              "Очекујеш неког?"
              "Не, не. Само сам видела мог бившег момка."
              "Покажи ми тог срећника."
              "Ено, онај, тамо, у панталонама."
              "Мала моја, мушки, искључиво, носе панталоне. Ово није Шкотска. Видиш ли некога у килту? Како да препознам твог бившег драгана?"
              Постиде се. Поцрвене.
             "Није важно. Било па прошло."
             "Није био фер?"
             "Чим је дошао из војске више му нисам ваљала."
             "Разумем га."
             "Молим!" као да се увреди.
             "Нисам ништа лоше мислио. Хоћу да кажем само оно што и сама знаш. Док је био у војсци, осећао се, бар што се женског друштва тиче, усамљен. Неприлагођен. Недостајале су му посете, писма, хтео је да неко мисли на њега и он да на неког мисли. Војни рок предуго траје да би се, без последица, могло тако дуго мислити на једну особу. Док је био у војсци, по стотину пута је, у мислима, преметнуо сваки тренутак који сте провели заједно, сваку твоју гримасу видео је увеличану, сваку твоју бору изнова је
проучавао, додиривао и љубио у мислима, видео и проценио, протумачио и овако и онако сваки гест, и добро и зло. Све је видео, о свему много пута промислио и на крају, кад је изашао из војске, кад је наједном видео сву ту силесију жена које није раније примећивао јер си му била довољна, јер нисте
били одвојени и није имао прилике ни потребе да о њима размишља, а за које је он, сада, лепа прилика, мада он то доживљава као могућност да има више жена, да их мења, да надокнади целибат у војсци и испуни све снове у којима си се само ти појављивала, пружио је руку. Прихватио је игру. Није, сигурно, хтео да те повреди али мораш да будеш свесна пролазности љубави. Све пролази. Све, схвати. Помири се са тим, али не очајавај."
               "Могао је лепо да ми каже да сам му досадила."
               "Није реч о томе да си му досадила. Рекох ти: превише је размишљао само о теби. Торта је лепа, укусна и слатка ако имаш мере. Потом ти се смучи."
              "Могао је да ми каже."
              "Ни он није знао да ће се тако шта догодити. Сада се осећа се кривим."
              "А није се осећао кривим када сам позајмљивала лову да бих га посећивала у војсци."
              "Тешко је то рећи. Онда још није знао шта ће бити. Није могао да зна да ће пожелети друге."
               Гледала ме је питајући се да ли да ми верује, питајући се откуд све то знам.
              "Мрзим га", рече.
              "Наравно. И зато дрхтиш кад га видиш. Мислиш да једино он носи панталоне."
              "Подсмеваш ми се."
              "Покушавам да ти кажем да је бесмислено патити. Ти жалиш себе. Не недостаје ти он, већ мушкарац. Волиш његову љубав према теби, а не њега. Мораш да будеш реална. Љубав то понекад тражи."
              Гледала ме је нетремице неко време.
             Наже се и пољуби ме.
             "О", рекох, "како ми годи твој пољубац."
             "Збиља?"
             "Као у Цесарићевом стиху: пољубац је сусрет највећи на свету."
             "Још би нам могла десити се љубав..."
             "...Десити велим, а не знам да ли да је желим или не желим!"
             "Зар нећеш да ми узвратиш?"
             "Наравно, душо."
             Потражих јој усне. Дуг пољубац. Топао.  
             "Оооо!" кликну, "ово је стварно лепо."
             "Од тог се пољупца губи дах."
             "И да знаш. Никад се нисам овако слатко пољубила. Баш ми је пријало."
             "То је позив на репризу."
             "Зашто да не? Са задовољством."
             Док смо се љубили, овлаш, руком, ненамерно, дотакох јој сису.
             Сања се стресе као да је дрмнула струја.
             "Туца ми се", прошапта.
             Дирну ме и изненади толика искреност.
             Узех јој руку да јој покажем да и моје тело одговара на њену близину. Трже се као опарена.
             "Немој, молим те", промуца.
              Склоних јој, нежним покретом, прамен косе са лица. Пољуби ми длан.
             "Позови Тонија", рече. "Идемо одавде."      
             Имао сам нешто сиће. Довољно за цех, али шта после. Од Тонија затражих краткорочни зајам. Нема фрке, увек ми је давао. Како и не би: бар један зид Петла подигао је од мојих пара. Сад сам, збиља, у невољи.
            Треба да ми помогне, својски. Не бих рекао да ће се Сања задовољити само пићем у Петлу.
            "Чуј стари," Тони ће, "даћу ти лову али за Сању ти стварно не треба. Лафчина је и пуна лове. Ако јој споменеш да си шворц обасуће те ловом да нећеш знати како да се реваншираш."
            "Ипак ми дај, за сваки случај."
            Смувах лову у џеп и изађох насмејан, сигуран у себе. Јебена лова ми је давала самопоуздање. С њом у џепу био сам други човек.
            "Куда ћемо, стара?"
            "Одлучи."
            "Хајдемо код тебе."
            "Хм, знаш...", нисам се надао овом колачу.
            "Онда код мене."
            Стварно је сила.
            "Слушај, није оно што мислиш..."
            "Твој проблем је твој проблем. О.К."
            "Фрајер је стварно погрешио што те је оставио."
            "Мушкарци нису тако паметни као што мисле."
            Шта рећи на то? Развијати неку теорију о интелекту нема смисла. Најбоље је оћутати. Има глупих мушкараца. Има глупих жена. То је цела истина.
            "Колико сте били заједно?"
            "Девет година. Имаш ауто?"
            "Не. Позваћу такси."
             У таксију смо почели да се милујемо. Волела је да се мази. Уживала је у свом телу. Љубљење ју је узбуђивало. Умиљавала се као мачка. Возач нас је, у ретровизору, шпијунирао. Од Сањиних уздисаја загрејао се ваздух у ауту и стакла се замаглила.
            Хтео сам, у таксију, да уроним у Сању, без обзира што је возач стално погледао у ретровизор, али смо брзо стигли.
            Она која је сва мирисна рече да мора да се окупа.
            Рекох јој да би и мене топла вода освежила.
            "Хоћеш да се заједно купамо?" упита.
            "Наравно, маче. Импонује ми позив."
            "Радујем се, драги."
            Како је то лепо чути: драги. Одавно ми се нека жена није тако обратила. Туцао сам дроље, без осећаја, без страсти. Туцао сам шта налети и кад налети. Нисам могао да очекујем много од тих, успутних, жена које су ми, после шеве на брзака, биле исто толико непознате као и пре. Зар ће ме
оне ословити са драги?!
           Сања ме позва у купатило. Када је, у ствари, била мали базен пун миришљавих соли. Најлепши мирис у њој била је Сања, топла, чиста, нежна, млада, врло млада. Данас имам среће, помислих.
            Не претерујем: нисам могао да се нагледам Сањине лепоте. Гледао сам је, упијао ту несвагдању,  омамљујућу, невероватну лепоту, дивио јој се, миловао је и љубио. Да ли сам миловао и љубио Сању или њену ванземну лепоту? Нисам могао на то да одговорим, нисам могао да разазнам, да одвојим једно од другог. Не могу ни сада. Уживао сам у том телу, у том сусрету,  у тој младој жени, једноставно сам уживао. Она је толико волела да се љуби, а ја сам хтео све да јој учиним. Све одједном и појединачно.
             Подмлађивала ме је, она која је говорила да може кћер да ми буде.
             Почињао сам да је љубим од малог прста на руци до ножног палца.
             Посипао сам је пољупцима као да снег сипи.
             Дрхтала је при сваком пољупцу.
             "Понекад више волим да се љубим," рече, "него да се сексам."
             "Зар се нећемо креснути?"
             "О, хоћемо, како да не!? Наравно да хоћемо."
              Давала је и узимала. Узимала и нудила.
              Узела ми је Мефиста, благо масирала и прала. Љубила  га је, као што се љуби чедо. Благо, невино, с пуно љубави. Дојке, за којима сам лудовао, зибале су се, крупне, зреле. Влажне и насапуњане измицале су ми из руку.
             У игри, наједном, неочекивано, Сањине лепе, витке, глатке ноне, биле су ми иза леђа. Подухватио сам јој гузове и издигао је мало над водом. Та, изразита црнка, није имала, што ме је изненадило,  непробојно руно, кожух, прашуму, већ благо прекривени ужарени маховинаст троугао, у којем се назирало сладострашће, брежуљак.
              Љубио сам те беспрекорно формиране ноге, као вајане.
              Било је неког чудесног узбуђења љубити их.
              Мало сам се измакао, лагано спустио ноге с рамена, силазио у међуножје, грицкао благо, као дахом, усмине, трљао, брадом, Венерин брег, језиком размицао понор. Уздисала је и дахтала, намештајући ми бибицу, натичући се на ушиљени језик.
             "Не, не, немој да га шиљиш", прошапута, "пусти га сасвим природно."
             Опустих се. Ретко су ми жене говориле шта да радим, шта воле, како им је најлепше. Устезале су се. Спутавао их је стид, традиција, незнање, васпитање о мушкој улози, доминацији.
             Сања је тражила што јој припада.
             Мислим да сам јој давао довољно и квалитетно.
             "Знаш, мили, често мастурбирам."
             "Зар није боље да нађеш партнера?"
             "Некад је боље кад човек то сам обави. Милуј ми, молим те, мало сикице."
             "Хоћеш да их сисам?"
             "Не, само нежно руком опрезно дотичи брадавице и треси ми сике да благо подрхтавају."
             "Причај ми како мастурбираш."
              Можда ће ме, мислио сам, прича више узбудити.
             "Обично легнем и маштам о омиљеним стварима. Рецимо о некој забави на којој су сви голи и сексају се. Групњак, схваташ."
             "Волиш групњак?"
             Узела ми је руку и ставила под гузове.
             "Драшкај ми гузу."
             Послушах.
             "Шта би са групњаком?"
             "Не знам да ли га волим. Никада се нисам туцала у групи нити сам имала много момака. Моје сексуално искуство није вредно помена."
             Можда говори истину, помислих, али своје тело одлично познаје. "Бројем партнера се не стиче искуство. Само број, статистика, заблуда. Искуство се стиче љубављу, блискошћу."
             "И ја тако мислим. Мада..."
             "Доврши причу."
            "Размишљам, кажем, о групном сексу на некаквој забави, замишљам све те пољупце, миловања, љубљење,  лизање и добар крес. Онако, жесток. Ту можеш да бираш. Док је један у теби, видиш како то
други ради, и ако ти се допадне, једноставно промениш. То и твог партнера обавезује. Ако хоће да буде с тобом, мора да буде нај, иначе ће извисити. Капираш?"
             У праву је.
            "И онда свршиш."
            "О, не. Не тако брзо. Отприлике након пет минута сам спремна, некад и касније. Лепо се овлажим. Онда обично подигнем једно колено и ту ногу одмакнем, ставим средњак на клиторис и нежно га, кружним покретима, масирам. То боље сама урадим него кад ме мушкарци копају. Они немају осећај када шта треба да ураде. Чак и кад ми језиком дирају клиторис, често су тако неспретни да ми не прија. Понекад ми сећајно мазе Љубинку, и мисле да су направили највећу стар на свету. Верују да су
најбољи. Нема везе што сам остала незадовољена. Они су урадили своје. Знаш, мушки су, у ствари,  незналице. Егоисти. А не осећају да мисле само на себе- Немају појма како се води љубав. Зато више волим љубљење, зато више волим да сама мастурбирам. Знаш, моја Љубинка је мени тако лепа да ми је криво што не могу да је дохватим и љубим, што не могу сама језиком да прелазим преко клиториса и тако да свршим. То би било феноменално."
             Можда говори истину, помислих, али своје тело одлично познаје.
            "Ти би највише волела да су двополна. Као глиста."
            "Не знам, можда. Онда, кад почнем да мазим клиторис, замишљам да сам на тој забави са групном шевом, и доживљавам све те дивне ствари. Мислим на љубљење и миловање. Покушавам да то што дуже траје али сам већ за минут или два готова. После првог оргазма више не маштам него се потпуно концентришем на слатке осећаје у пици и око ње. Све време је дирам прстом, кружно, али нешто брже него у почетку и за минут поново доживим врхунац. Опет свршим. Врло сам мирна док то радим, али код сваког оргазма, ухватила сам себе, несвесно стењем."
            "После сваког? Колико их буде?"
            "Зависи. Некад и десетак."
            Трљао сам образе о Сањине крушке.
            "Ох, мили, како је то лепо."
            "Хоћу да ти радим све што волиш."
            Тресла се.    
            "Волим што сам те срела. Драг си ми, знаш."
            Притискала ми је главу да би више осетила једнодневну браду.
            "Кад си први пут мастурбирала?"
            "Давно. Још као девојчица..."
            "Молим?"
            "Конзервативан си. Чудиш се."
            "Не, нисам. Мислим да нисам колико су други. Али, ипак, зар ниси прерано почела да чепрљаш."
            "Нисам знала шта радим али ми је пријало."
            "Колико си имала година?"
            "Милуј ми опет пицу, молим те."
            Повукао сам руку у Сањино међуножје.
            "Овако?"
            Узела ме је за руку и ставила је тако да поклопи и ректум.
            Длан ми је био на пичићу, прсти на све стране.
            "Ооо, оохх, тако, мили, тааааакоо".
             Мешкољила је гузу истовремено трљајући пицу. Свршавала је.
             Мефисто се укочио од узбуђења.
             Зајапурила се као булка. Стењала је све више.
             Кратак крик и смирај.
            "Свршила си."
            Обасу ме пољупцима. То је одговор.
            "Кад си почела да се свесно самозадовољаваш?" Био сам неумољив као истражни судија. 
            "Практично пре него што сам пошла у школу. Нисам имала ни шест година. Стављала сам лутке међу бедра, зајахивала их и онда се трљала о њих."
            "Претерујеш."
            "Не, часна реч. Тога се одлично сећам зато што ми је било веома угодно, а сећам се и запрепашћеног мајчиног лица када је опазила шта радим. Силно се ражестила."
            "Казнила те је."
            "Не, али је запретила да ће ми узети све лутке. Нешто касније открила сам други начин који није изазивао подозрење. Играла сам се поред лестви уз наш базен за пливање. У игри сам се нагла преко пречаге и наједном, ох, то је било божанствено, доживела сам прекрасне дрхтаје у својој пици. Одмах сам их препознала. Било је то као са луткама, само много снажније и трајније. Дуго нисам знала шта се, заправо, збива али ми је пријало. Скоро да сам губила свест при таквој игри. Тек у пубертету дознала
сам да је то оргазам. Понекад, опет, мазим себе истоветно као у детињству: нагнем се преко пречаге лестава или се чешем о ивицу лавабоа. У средњој школи сам умела да скочим на наслон клупе, ставим пред себе књигу, и свршавам читајући. Прочитала сам Прохујало са вихором у неописивом блаженству."
            Узела га је у уста.
            Топло је и лепо у њеним устзима. За трен сам на врхунцу. Блажен.  Можда не воли семе у устима. "Свршићу", опоменух је. Уместо одговора почела је све брже да га увлачи.
            Прогутала семе.
            Нехајно обриса лице.
            "Семе ти је пријатног укуса."
            "Семе ко семе", рекох прилично потиштен. Драже би ми било да сам је појебао.      
            Већ је спадао, проклет.
            "Вараш се. Сваки човек има семе другачијег укуса. Скоро да би се по укусу семена могао идентификовати мушкарац, као по отиску прста, поузданије је од ДНК."
            Повукла је кожицу и темељно га обрадила.
            "Хтела бих да ме рокнеш у гузу, али изгледа да ти данас нешто не иде. Шта те мучи?"
            "Ништа, заиста."
            "Чуј, мушки алат бригу не трпи. Можеш ми слободно изложити проблем. Можда имам решење."
            Пољубих је.
            "Дивна си", рекох, "али још јутрос сам устао уморан."
            "Волим да се љубим с тобом. Али желим твоје тело у себи."
            "Можда касније, мила. Дан је био напоран. Опрости."
                    

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања