Приче

Мит о Јелици

ЕСТЕ Јелица, слађана, пуслица несмајница, родитељка Васина, старамајка Илијина, била врачара и биљарица.

Опасна, не питај!

У младости особито. Баш. Баш. Баш.

 Нема приче у коју би стало све што чињаше.

У њу, Јелицу саму, стаде више но у иједну приповест, казивање, скаску, бајку, кажу,  расказ од постања до данашњега дана, а има их, говоре, тако ће и остати до краја света.

Омразу на се, на све што чињаше и не чињаше од ране младости, навуче као ико икад пре ње што није, а Бог је сведок, има ли га, да таква мржња, завист, злурадост, превртљивост, дволичност ни принета Јанусовој не може више задесити икога од људскога рода, од постања до новога потопа па и до саме – буде ли је, а мора! -  пропасти света.

У Господа није веровала, Судњега се часа није бојала. Она је Творац и час ће последњи сама одабрати.

Ко ће с њоме?

Ко да јој и рашта суди?!

И да се деси такво штогод, незамисливог, све би се окренуло наглавачке: више би их било на њеној страни, него онијех што би прстом упрели говорећи јеси, чинила си, најгора си међу нама и Господа срдиш и окрећеш противу нас.

Таквијех, што уз њу би у одсудноме часу стали, мнозина је.

Одрекли би се сви својих ружних речи, примисли и дела, приповести, казивања, скаски, бајки, кажа, расказа о Јелици што испредаху, они који се надметаху да јој науде и не бојећи се гнева Онога што саму истину зна рекли би Реч једну неповољну и ружну о Јелици никада не изрече језик наш тако нам Господ помогао и можебит да не буде икога ко би је осудио.

Ни Онај.

И рашта би?!

Е, то је слика и прилика Јеличиних опадача, оне која бје лепотица над лепотицама, а по језику светине свачија милосница, а по правди, као што бива, не нађе се иједан који би, ако се Господа и његове правдољубивости и казне боји, рекао једноставне речи: Јесте, чинила је.

Шта је чинила, ако је чинила, нико разумљиво не каза.

Уистину, не може се скрити, они који је мрзеху и опадаху, ти највише беху жељни наклоности лепотице у којој све чари беху сабрате.

Дрхтаху од жеље да их прихвати, погледа оком умилним и топлим, жељни да им се догоди све ружно што, говораху, Јелица чини боље и раскошније но ико под небом.

Јелица бје једина у мајке и једина на свету, у то се свако, ко је само начуо причу о њој, камоли да је видео, уверио. И мнозини бје потребито да је има, окуси, придобије, али се мало ко тек тако надати осмели.

Глас о њој далеко је брујао, дуго треперио у ушима, као бумбар, ваздух сврдлао, дан од ноћи одвајао па упредао до миле воље.

Ко то да издржи?! Кога не спржи?!

Кога је затравила ране је отварао, једнако се жељно освртао, несвесно међуножје чешкајући.

Узаман.

Сањао па пресањао. Привиђала му се красотица на сваком кораку, у свему.

На светлости и у тами.

И на оном свету копнећи тај се клео да ће је кад тад растворити.

Макар тамо где смрти нема, у паклу пре но у рају, с њом, необузданом, сласт доливао и делио.

Боже мој, снови су свакоме прибежиште. Макар једном у животу.

Можда би тај, несавладиви, ветропираста обећања што даје, одржао реч да је до расковника дошао.

Ништа од тога, ни дан дањи.

Бог да прости снове мушке. Потрбушке, полеђушке.

Пусте жеље више су људи на онај свет отправиле но танад гламским сребром пресвучена, у мошус триред замочена, љутом басмом утуткана па напраћена.

Ко може, сможе, други: дај Боже!

Устук ступице, устук уроци, устук напрате, места ту немате! чуло се на сваком кораку у ноћима вршним месечином.

Кога је могла омађијала је Јелица радосница, коме је хтела чини и антерије скинула је.

Како своје, тако и онога.

Ни мајка их такве не знаде.

Нит шта пита, нити одговара.

Биље, вазда за појасом што јој је, кад зајаши, кад улучи, потрже, па затрављује.

"Дај, па дај!"

Ништа јој не можеш ако неће.

А хоће, јој, кад јој дође. Иначе, ни да чује.

Кад јој дође – никад да је прође.

Узме што јој мило, што хоће да.

"Ово за оно."

Тако говоре они што ништа од свега не видеше.

Који не чуше. Који не знадоше.

Од кога узима и сам би више дао; и најмање што Јелица пружи одвише је.

Биће за причу, читавог живота, и да претекне јер се, временом, повесму свашта дода. Што се не дода, само се нахвата: од сунчева зрака до нежнога иња.

Ко уме захвати и више, ко се срами и по доконом свету управља од устију његових поганих страшећи се, остаће, вавек, неутажен.

Таквоме, што се туђом мишљу води, друг не буди.

Држи га се подаље. Загадиће те. Згадиће ти се.

Нит истим врчем воду захватај. Вино поготову, макар помеђено било.

Речи са њиме не преплићи.

Не реци му ни црно ни бело. Одмах ће, заплашен, другоме, наопако опричати, од маленога велико начинити.

Што би себи невољу тражио. Зар је нема довољно на овоме свету и на ономе  - ако га има – без ње нећеш проћи.

Причу ће доплести, нехотице наудити. Куд ћеш после? Шта и како? Глувоме говорити, слепоме показивати. Коме доказивати једно ако хоће да верује у друго.

Ето ти невоље, брате мој.

Крчаг склони, разбиће се.

Приповедај што ти је мило; зна се од вајкада: једном на видело све изиђе.

Бићеш крив и због онога што не скриви.

Ко љубав своју није одмерио, снагу јој дознао, моћ своју крхку величао, волео је тајно, у самоћи, у ноћима пустим и очајним.

Планирао је, узаман.

Призивати ону која молбе презире заман је. Та не трпи ни нацрте и прорачуне и све, сем љубави бескрајне, неразумне, потпуне – залуду је.

Мирис мирте опија и жад привлачи ону што љубав јој је понекад име. Под звездама ходи и сумраком се обвија. Мирисима. Жељом.

Зашто се крије кад долази? Шапуће. Прикрада се. Ломи. Чекањем мучи.

Убија, брате мој.

Ко љубав је своју раскалашно показивао, лагао је и брзо је сам остао у одајама с вином и мирисом пинија. Враџбина. Сила. Дах ноћи замењује покрете оне што опија и крије се кад долази. Искрада се. Тајанство шири одасвуд, за тајне, уистину, не мари.

Осетљива је она, осетљива.

И ћудљива.

Непредвидива.

Како дозвати ону која име мења као заљубљена девојка одећу, а одазива се кад јој је воља?

Најчудније од свега беше што нико, кад се сврши љубав, не знаде да је са Јелицом игда био. Осећа, човек, лепо, снагу је изгубио, ишчилела као да је не би, а не зна где, ни кад, ни рашта.

Кааааакоооооооооооооооооооо!!!

"О, чини!"

"Свашта, Бога ми истинитог."

"Зар с њом, смртни? Никад."

"Преварићеш се, покајаћеш се."

"Довек! Ако можеш."

"Шта тражиш, кажи!"

"Улучиш ли, не испуштај."

"Прилика се ретко и тешко пружа, лако губи."

"Јелица је увек прилика, само ако се да."

"Не лези враже сред пута."

"Да ми је Јелицу да окушам, па нек смршам."

"Бунике си од зарана кушао."

Желели, дабоме, јесу али нико не знаде како се Јеличина медена врата откриљују. На коју страну? Чиме?!

Ко закључа златне двери, ко кључе затури?!

Како и када пригвирити?!

Шта је расковник, како до браве злаћане доћи?

"Који је речени дан?"

"Уста отвори, зубе обели!"

"То ти се неће казати на овоме свету, а на онај и не рачунај."

"Не плаши ме, ако Бога знадеш."

"Dixi et salvavi animam meam."

"Рекох, душу своју спасих."

"О, Боже, овај говори као да је сам егзарх."

"Љубичасте чарапе снује!"

"Ко је Јелицу пожелео, с похотом погледнуо, душу је изгубио."

"Истина је жива, без Јелице сласти не бива."

"Првид је то, кажем ти."

"Свраке ти мозак попиле. Какав привид, какви бакрачи: знаш ли колико је људи страдало, главу изгубило, нит говори нит ромори, за кућу више не пита, само зато што се с Јелицом у разговор упустило?"

"Причам ти причу. Ти ни пређе ваљали нису."

Гледали су за њом, као сумашедши, док је панчевачком вароши, као небесним сокацима, међ звездама и сенкама њиховим, ходила (ходила? летела! лебдила! заправо уистину: мирисала!) и опојно, заносно, милосно; мирисала!

Боже мој на висинама: та је сам мирис била.

Пчеле јој мед, у лету, на уста спуштаху.

И нико не рече: гле! чудо се пред нама збива.

"Отче наш, зар си нас напустио? Коме то, зар демону, намиг дариваш?"

"Помилуј нас Господе, по милости својој."

Помилуј!

Помилуј!

Помилуј!

Множиле се сугубе јектеније.

И свештеник је шестопсалмије изговарао у незнани час.

"Ангео је Јелица, а не жена."

"Ангео особит, најдражејши. Отпадник."

"Отшелник небески, Господе!"

 "Деница је Јелица, ништа друго, умиљат, пожељан, погубан Господе!"

 "Из ока јој вири, никад да се смири."

 "Ћутите недостојни."

Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније твоје.

"Спаси нас од урока, од напрата, од сугреба, од демона и очију злих и дај да Јелицу, без тегоба и последица, имамо."

"Свако би тако: да умочи, а да се не смочи."

"Дај нам данас Јелицу, што чуда од нас чини."

"За свагда, да се не насити, дражесна!"

"Без нас да не може, и да тужи за нама као што ми за њоме тужимо."

"Навек дело твоје славно да кушамо и сладимо се, Господе."

"Јелицу нам дај, па чини што хоћеш: нека нам буде крај."

"Ако си већ одредио да мрети се мора, Господе над војскама, дај нам Јелицу да нам смрт буде кратка и величајна, ни за чим више не маримо."

"Слабост је наша, према делу твоме, бескрајна. Опрости нам Господе, за јабуком жудимо, за сазнањем добра и зла – ако постоји –  подједнако."

Јабука једна стоји црна и давно мртва

у врту позлаћеном лаким емајлом кише!

 Ко ће да послуша трисвету песму и одбаци овоземаљско благо, славу и уживање пре него што почне велики опход кад Јелица мине панчевачком вароши па затрављује, омамљује, погледом и жељом милује?

"Убија, слуђује!"

"Сатире, брате мили."

"Да ми је Јелицу миловати, па да мрем жалио не бих."

"Ех ти, да је се докопаш, свакодневно би мро. Господа би преклињао да узме те и мука спаси."

"И без тога смрт ми – једини излаз из живота – не гине!"

"И свеца у гроб отерала би."

"Анђелима би крила паперјаста сапела!"

"Сви ћете, због грешних мисли, у сумпору и смоли, скончати. Пакао вапи за вама што само на пут своју и задовољства мислите. Спасењу се, мили моји, окрените и посветите, не женама лажљивим."

"Гле како прхут лети, као да снежи, сред августа."

"Ни прст пред оком."

"Топлина ме нека обузима."

"Ниси једини, не брини, проћи те неће."

"Изгореееех!"

"Зар и тебе, брате мој Јеличине чари под своје узеше?"

"Крстите се, браћо. То су чини."

"Шта ће с нама, до пошљетка, бити?"

"Још питаш?!"

"Откуд, наједном, оволико лептирица сред бела данка?"

Варош, мртва, опчињена, пуста!

"Све је зачарано."

"Та ваздиже и убија."

"Бар једну ноћ кад би хтела да ме нија."

"Ниоткуд излаза, а вуче нас као свећа лептира."

"Не помињи вештице и вампире."

"Ко их помиње, Бог с тобом и сви свети?!"

"Горимо, Господе над војскама, нестални као дим."

"Јелица, светица, влада свим."

"Дах нам данас отми, злим!"

"Дај нам помоћ у тескоби. Одбрана је, људска, слабашна."

Спаси и сохрани.

"Јелку ми у постељу намами."

"Дај да је имам па нек је робијам."

"Помери се, не слути. Робије је лако допасти, а Јелицу имати нећеш."

"Знај да је горе имати па немати. Не пожели туђега, не греј се на Јеличиној ватрици!"

"Да изгорим скроз, не бих зажалио.  Очију ми. Та ми ватрица душу разгаљује, куражи за живот дадне."

"Господе, сохрани и помилуј нас."

"Кад јој стопу видим, разум изгубим."

"Ти, једини, призна!"

Мађијама се дуго, на мирисну кожу, кошуљицом јединицом, огртала. Ој, да је човеку тада да је, без последица по разум, види, такне. Мрети се, и тако, мора: боље од Јелице, но болести изелице.

Неки, кажу, и дан дањи, кад прођу старим Панчевом, мирисе чудесне, божанске, незнане, опојне, удишу па им лепо, милина их некаква, неописива, неопипљива, обузима као да им снага, мушка, несавладива, надолази, надире, кипти.

Ни на небу, ни на земљи нису.

И мириси им се ти весма знаним чине.

Записано је у обимном спису (говорка се да је апокрифан!) Време мириса фра Антонина (рођен у Апулији као Sergio Vieira de Silgi, беатификован 1968), прилично замршеним, дугим, разбарушеним, китњастим реченицама, пуних теолошких спекулација и домишљатости, почев од 943. странице: мириси ће се за староседелачкостановништво ненадано јавити два пута – најпре у митрополијској цркви Благовештења (праменови мириса, речи су фратрове, допираће до Хиландара и испунити испоснице и саму намастирску цркву и конаке, мада ће бити тврдњи –   наравно, нагласи монах, погрешних –  да је реч о посебном мирисном даху светога Луке, али се не треба поводити за причама лаика и доконих  који у свему виде чудесо) и нико неће знати када ће се осетити, ни колико ће трајати; други пут ће једна жена (које се, налажу апостоли, имају клонити клирици да не буду одлучени од крила мајчице Цркве), распусна – рекло би се када би се реч Господња знала –  као глумица, недостојна, владати мноштвом мириса.

Мислио је, нема сумње, на Јелицу, мада неки поричу такво светогрђе, док други, такође без доказа, једино њу, Јелицу, истичу и виде је различито и незамисливо: на крсту и о десној Господовој, на небесима. Нико, разуме се, не подастире доказе да тврдње своје непобитно утврди.

А, опет, ко би, сем Јелице, такву моћ, над мушкима, игде, икада имао?!

Слично је забележио и Ибн ел Баитар, док Хенри де Мондевил, у визионарском делу о дванаест хиљада мириса не описује ни један Јеличин.

Тако, ипак, њени мириси остају тајновити.

Неког је врага ту било. Ти докучи шта и како бје.

Панчевци никад нису доконали откуд мирисни ветрови с три и седам имена дувају, нити откуд Јелици снага којом ветрове обуздава и укршта, људе слуђује.

"Која узима, та и даје. Ето шта је."

"Боже једини, зашто допусти да бира кад даје?!"

"Зар порече да једнаки смо?"

Залуд је и онима који знају шта ветар чини пре но што почне да дува и онима који знају да је Јелица чаробница, више од столетија на оном свету а на овом жива да живља, ваљда, не може бити.

"Када она хоће – свако мора."

"Ја се опирао не бих."

"Причај ми о томе!"

"Ма, да ти се деси, питао бих те ја!"

"Шта ти има да ме испитујеш?"

"Кад би она знала шта је доста."

"Кад је угледам, ни ја не знам."

"Био си с њом само у сновима!"

"Зар мала је и то милост?"

 "Помислиш ли икад зашто си померио умом?"

 "Не будали."

У струку се стезала, у прсима трсила, разум мушкима мутила. Да станеш, да не верујеш, три дана да гледаш у четврти да се обезнаниш. Па четрдесет дана да једноничиш, да се искупиш и опет грешан да останеш.

"Од Јелице лека нема."

"Да Јелицу узмем па да мрем."

 Никад у варош панчевачку није извирила да бар две ноћи не састави бирајући и справљајући сапуне, креме, маске, водице, мирисе, чини, басме и мађије којима ће се заогрнути. Понекад само мађије пребаци преко живога тела, па вија Панчевом као обузета. Свака јој маља, говоркали су завидљиви ништа мање урокљиви, по другоме мирисала и за сваком се мушки својски отимали јер амајлија је од многе напасти, сем највеће, непорециве, љубавне.

Ко је такву види ослепи за све друго.

Љубав, страст незаситу, вештину узбуђивања и спајања, знање сједињавања, трајања и продужавања да се постоји као једно, да се мисли као једно, да се једно жели и да једно без другога не може ни тренути, Јелица је, милосница, давала коме је хтела и кад јој се прохте.

"Само она у веку, само она у животу целом."

То се није могло измолити, још мање изнудити. Јелица је милом господарила и силом обдаривала.

Кадила, сладила! Памет узимала, срећу давала, спокојство нарушавала.

Све уруши и погази, презре, унесрећи, обогаљи само љубав да уздигне.

Од кад јој брадавице почеше да чврсну хотећи да се одвоје од тек пропупелих крушчица Јелица стаде дане да прескаче па јој, док у наочиту девојку сазри, добрано у навику прешло.

Никад јој две ноћи не беху довољне дан да омеђе.

Данима, у Јелице, било тесно, претесно, ноћи, пуснице, све краће.

Ваистина је јединосушна: док дланом о длан живот мине, неће ли ноћ са Јелицом, неће ли дан за вратом.

На све је Јелица мирисала, на још и опет понајвише. Неког је мирисом, неког телом, чарима свакако, вазнела, неког жељом сатрла.

"Није, свакоме, речено старост у миру да дочека."

"Освести се човече, не мисли на ону што мађијама господари!"

"Кад бих знао да ће ме затравити, не бих марио. Само да је имам, да се на њој зибам, ма се обезнанио, ма полудео."

"Бог с тобом човече! Помери се, не булазни, невољу не ишти. И без Јелице јуродивом си близу."

Кога се њен мирис, упреден од трава, од биља лековитог и самртног, од праха жеље такао и оног што рођењем доби, живот му је изврнуо да се на длану читао. Више тај ни продавцу зјала није вредео колико подерана врећа.

Тај на овом свету жив за себе није знао, али, канда, није ни марио.

            Црно вино му је дала

            бледа уста му је дала

            вином га је напојила

            уснама га отровала.

Око главе му је као лептирица златокрила развејавала прах слатка мисао на Јелицу, милосницу мимо других жена. Затрављени мирисом, омађијани жељом, по свету су тумарали, пут до властитога дома нису налазили, свет их се клонио да се не зарази, да редња на честите домаћине не пређе, да их не упропасти и раскући, да им мозак не испије на душак.

"Шта нас снађе, људи!"

Многи би хтели – али им се не да. И прилика се заслужује.

Occasio aegre offertur facile amittitur, певуши Никола де Архилупис на латинском умилно као грегоријанци натежући врч помеђенога вина, прилика се тешко пружа, лако пропушта.

Ласно је уочити онога коме је Јеличин мирис замутио поглед: ишао је као рак, говорио птицама, разумевао језик биља. Размишљао је наглас, говорио унатраг језиком мимо знаних, себе не чујући, друге не видећи. Каменчиће превртао, загледао, ослушкивао, неки облик, боју, састав тражио, минерал, зодијачке знаке, црва, бубу, судбу, враг би знао шта у таквој глави ври. Певао, чинило се без разлога, певао на сав глас неразумљиве речи, али складне, умилне. Гестикулирао као да анђеле призива, ђаволчиће разгони. Или обратно.

Таквога су се клонили, порицали да га знају, кућама бежали, у кутове се скривали, главу пепелом измивали, они који су дрхтали од жеље да на његовом месту, тек трен један, буду. Људи, недостојни свега: речи, поверења, погледа, жене.

Онај, без видна разлога певао, Боже, као ангео певао, без преке потребе плакао неутешно да ти срце препукне.

Да гледаш то не можеш, главу да окренеш: снаге немаш.

"Да пресвиснеш, немоћан!"

Није мало за оно што нудише оној која се на понуде не осврну.

Јелица, немилосна, само им је кикот и презир увијен у прах од месечине и звезда репатица, по два ветра, браћи рођеној, слала. Друге су је мисли обузимале; на оно што је мушке жарило ни помислила није. То је долазило само; кад је хтела.

Од ње и превише.

Све треба заслужити."

О, да, благо је желела, земаљско, опипљиво, за чулно је таквој красотици ласно, особито ако је на видику жежено, руком људском ни такнуто, ни игда игде макнуто.

Ни од века, ни од човека.

Јелица је, жеља жива чак и оних што не знадоше да их више нема, веровала, окицама топлим, као дивљи кестен, врлудала, поскакивала, жарила и палила, да ће мирисом и ножним, белим, ситним везом рогатога шутим начинити и благо на видело истерати из тмина и буџака. О, може она то! Жели. Уме. Хоће.

Не била која јесте.

Ко ће, ако она неће? И када ће, ако сада неће?! Са оним, дабогме, кога одабере. Само да га мило погледа – одвише је, ако зна да цени, ако учини што најтеже је: присебан остане и сачува се, можда му се и посрећи.

Такав, разуман, сталожен, још се вала не роди.

 И јесте јој за руком све пошло, лепше и боље но што је ико сневати могао. Али, Јелица је то, јединица, за коју мајка, још док је у грчу и сласти градила, знаде да ће жена бити, од најређих, јер обична никако нити може, нити бити хоће. Само се молила да женско донесе, па нека свет затрави, нека се за све наплати од Еве до Судњега дана.

Од Судњега дана до новога потопа.

"Свет без греха, досадан је, јадан и чемеран" ромори неко што све слуша отворених уста, с прстом у уху.

За Јелицу гори од смрти, од непостојања.

"Тако је, очију ми, младости, лепоте и здравља. Тако је, свега ми прошлог", куне се поднаредник Илија Константиновић, који још памти невероватне приче о старамајци.

"Сушту истину говорим.

Ко не верује нека брска по књигама; све је, до јоте, между црним перлама барутнога праха сачињеног од угљена винове лозе, липе, јасена, мечје леске, брезе и чађи, записано и по свету расуто.

Записе наћи, па толковати, истрајно. Ако добар кључ утакнеш у браву јогуницу, све се, после, отвори па се само каже до ижице."

Видели људи, уста им затворити не можеш, па казују: у најбољим годинама, у Панчеву, с кантором Давидом Алтарцем, баш лепим, отреситим Јеврејином (а какав би могао бити?) валовите угар браде, исплетене у кике, којима се тројако опасива, истински је Јелица благо копала, одевена једино у нерукотворене тканице од глатке младе коже, да јој се жеља не отме, овежене златном и сребрном жицом, оперважене магијском срмом из које се необуздани вилински кикот чуо.

У подруму.

Његовом. Тамном. Огромном.

Она је хукала да су се пијани ветрови братимили, он јајастим рогом по мрклини трубио. У предаху, кроз стиснуте зубе, да не верујеш, басме мрсио, док му из отпасаних кика, сузама орошеним и невиђено од чудовите жеље отежалим, топло млеко у тринаест млазева штрцало:

            нисан,

                 ијар,

                     сиван,

                          тамуз,

                                 аб,

                                      елул,

                                             тишри,

                                                  мархешван,

                                                         кислев,

                                                              тебет,

                                                                  шеват,

                                                                       адар,

                                                                            веадар.

Јелица, унакрст презана омица, стењући, разрудећи вуницу, размакнув коленца, у Давида је, кано у апокрифног свеца, преко рамена гледала, у се упијала, уз њега се свијала, па доплићући кутове, испуштала дванаест петљица као да врелину срче:

                                                                            дубен,

                                                                       црвеник,

                                                                  житвар,

                                                              жарки,

                                                         гумник,

                                                     вресен,

                                                паздерник,

                                          мратињи,

                                      коложег,

                                 сечен,

                            унор,

а на крају

                 лажак.

"Пу, пу, пу!"

"Хоп–ла! Хоп–ла!"

"Диња пукла!"

"Сок исцуре, држ! не дај!"

"Где је конац, а где игла?!"

"Пала магла, ноге дигла! Јоој!"

Јелици је понестајало ноћи, Давиду претицали дани.

Он тринаест пута звирну календар, она дванаест.

Преко света.

Никад два добра у једна човека.

Ноћи су краћале што се Јелица више протезала.

Давид је од умора име заборављао; дани су се, без ноћи сирочад, око њега, свијали.

О, знала је Јелица, чаробница, басму и на други, сиренски, глас.

Бајала је да љубав призове, да је затрави, да је обезнани, зачара, затвори:

биљар смиљар господар
цветањ сретањ милодар
хајд угаси страсни жар

Трешњар крешњар черешњар
жетвар метвар чрвени
српањ трпањ црвени

големи се цури румени
гроздобер
отвор моме црну двер
виноток милоток најслађи је дињин сок
студени мратињи свакој љуби последњи

коледар момедар распали се опет жар
просинец ошинец утећи ће црвен зец
љути крути наврнути
дерикожа глатка пут сакри га под скут

Онда се прекрсти па благослови: "Ко обали, нек алали."

Кад се две вражбине сплету, нешто мора да искочи, тврдила је Јелица,

            час,

            мислећи колико ли је на њеном уљном сату са жишком и пловком, што јој га, да је трбуховом маховином прљи и жари, дарива Ромуалд Божек, млађи Јосефов син, па га, као икону времепиталницу држала, уместо дуње (Cydonia vulgaris),

 млада млада врломлада
дуња смоква зелен орах
цимет мушкат ванилија
бибер рогач туђа жена

у окну, до улице, што је гордило Карла Ауфшнајдера (Karl Aufschneider) гласовитог панчевачког мајстора ђавољих справа за мерење пролазности,

            час,

            ослушкујући Давидов, џепни, зауздан златним ланцем, с ваљкастим музичким механизмом који се нешто од јутрос пореметио па кад год Јеврејин у златне шестице ук ужитка удене одсвира мелодијицу од које јој пипица бибица уз рог и маљаве кугле смочи.

Обећао је да ће је безвременом мушкошћу даривати ако погоди мелодију, у њој добитну ноту. Трочетвртинска је његова, остало јој алали.

Јеврејин, бестидник осетио је ко му несвагдање млеко из кика није кушао  хтео је ветропирасту лептирицу да превари и меко дно јој такне па се благо, које обмане не трпи, размакло.

Одмакло.

У нигдине свило.

У мрклини изгубило.

Ни он, без казне, не оста.

Погођено му је најслабије место: сујета.

Наиме, нису се, од јутрос, само ноте помешале у Јеврејиновом скупоценом сату (такав ће, на свету, другачије, тек зналцима приметне нијансе злата, што ће рећи мање племенитости, после девет година рада, бити направљен још један, 1989, с приказом положаја и кретања звезда северне хемисфере дочу једном како, идући панчевачком чаршијом, као месечар, мрси јасновидец Леополд Атцингер (Leopold Atzinger)  што га посебно и неодмерено испунило поносом и неверицом) него су и звезде побрљавиле.

Леополд није могао јасно да види  па је прећутао  да је модел Calibra 89 начињен у фирми Патек Филип (Patek Phillipe).

Где је то, шта је то?

Леополд је магловито видео да ће чудо бити представљено на величанственој церемонији прославе 150. годишњице реномиране швајцарске компаније.

Тај часовник, знао је Леополд, са 1.300 механичких делова, до краја двадесетога столетија, биће најсложенији и најскупљи ручни мерилац времена у историји. Истог дана када је приказан светини, продат је на дражби у Женеви. Три милиона долара, којима би се поднаредник Илија Константиновић, унук Јеличин, трошкарио до краја живота, није било довољно да сат промени власника. На тас је дометнуто још прилично зелениша.

Да га је могао купити млађи Јосефов син, Ромуалд Божек, даровао би га Јелици, за малу пажњу: да је још једном такне.

Вредело је. Можда би се и исплатио толики улог.

И више баш. Мушки другачије мере.

Давидов сат показивао је положај и кретање 2.800 звезда северне хемисфере, које је, нагнут над Јелицом, видео кроз биљурно оканце свог подрума, вечити календар је рачунао до 21. столетија и био кадар да, без мукотрпног и пипавог раздвајања мириса, што је вештина одвајкада знана Дубровчанима (нешто је од тог наука штрпнуо и артиљеријски поднаредник Илија Константиновић), израчуна дан у који пада Велигдан и удаљеност од Давида до места где гром удара.

Имао је, ето, Давид разлога да се поноси сатом, али изгледа да је прецизност, кад се примаче Јелици, нагло отказала у механизму који је одбројавао сефардове откуцаје живота.

Можда би и модел Calibra 89 отказао у Јеличиној близини.

Потом је све кренуло низбрдо тако да је Давид једва до даха дошао. И још се бори са силама немерљивим.

Јелица је, свакако, за све крива.

Мртва и жива.

Или она, или њена магија.

Лепота свакако.

О Давидовој жељи лепо васпитан слушалац неће се распитивати, камоли некоме причу у ухо сасути ма и питан био.

Боље је о томе ћутати.

Приче

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања