Шака мрака

препоруке

одломак

Радња романа Шака мрака протеже се безмало на пет и по векова, од 1453.  до 1992, а сабијена је у 24 сата.

Роман почиње једнога поснога пазарнога петка  када је путујући трговац донео у Смедерево лунарицу, чудесну куглу од горскога кристала, каквих је, према легенди било три: једна беше у китајскога цара, друга се загубила у времену, а на пазар је донета она која је, наводно, припадала Александру Великом, знаном као Александар Македонски и Александар Трећи.

Та кугла читала је прошлост, знала садашњост и видела будућност. Извесно је имала једну ману: није се смела пожуривати. Имала је и једну добру страну: није могла да утиче на догађаје.

На пазару је очарани мрчар драгоцену куглу даровао разговорљивој красотици. Ако је даривање условио противуслугом - зависно од размевања контекста - та није била занемарљива.

Лепотица је куглу, мимо трговчевог упутства, које је красотица изгледа пречула, префорсила па се лунарица наредне ноћи, пред раздање, распрсла у небројену срчу правилних облика сићушних попут зрна мака.

Све што је лепотица видела гледајући је све време до распрскавања, садржај је романа. Писац зна шта се дешавало јер је сплетом околности добио на дар остатке кугле која је из Смедерева за пет и по векова пута, обишла пола света и вратила се у Смедерево и при том сачувала моћ да проникне у прошлост, обасја садашњост и сагледа будућност.

Наравно, нипошто се не сме заборавити да је писац гледао у ситнеж горскога кристала који је остао од негдање лепе, блиставе, моћне и чаробне видатељице.

Палиндоромске године, када је писац дарован остацима кугле, зрна су незаном силом показала уназад све што је лепотица видела од пазарног дана до 1992. када су Смедеревци чули гласове, вероватно велике ушаре, коју је однеговао поднаредник српске војске Илија Константиновић.

Поднаредник је од дуга времена или неког другог њему знаног мотива одгајио, извевши је у недрима, топлином свог тела и брижношћу, сову, ушару (лат. Bubo bubo)  1891. Наредне је себе жртвовао, јер је уснио да тако треба да учиини  да би нашао, како је веровао, скривено благо деспота Ђурђа Бранковића. Основа приче је грађена на историјским документима и новинским чланцима објављиваним током 1892.

Роман се завршава 1992. када су се у смедеревској утврди, ноћима чули неразумљиви, чудни гласови и (према сведочењу храбријих Смедереваца) застрашујући крици. Престоничка штампа писала је и о том феномену, па су исечци из штампе такође путоказ ка истини стрпљивом читаоцу романа.

Није поуздана тврдња (када се слегао први страх) да је крике пуштала сова коју је пре 101 године поднаредник Илија Константиновић назвао Вид, према словенском божанству Световид које срећемо и у православном календару (Видовдан).  Ако је  збиља то била поднаредникова ушара,  треба се надати да је и поднаредник оживео, као што је сањао да ће се догодити, али прилично касно да би нашао благо.

Кугла, лунарица, распрсла се 1453, а све говори да је њене остатке купила или покупила (у смислу да је узела без накнаде, по праву јачега) Јелена Бранковић, кћерка деспота Лазара Бранковића и Јелене Палеолог, кћерке деспота Мореје Томе Палеолога и супруга последњег деспота српског Стефана Томашевића од лозе Котроманића.

На власт је тај деспот дошао првог дана пролећа 1459. (на дан када се, по тадашњем бројању, зачињала година), оженио се Јеленом 1. априла, па побегао из Смедерева не осврнувши се, пошто је утврђење, тиме и деспотовину, предао без борбе, 30. јуна 1459. Махмуд паши Анђелићу, Анђеловићу или Анђићу (историчари се не слажу око презимена).  Дакле, све се збило у три месеца исте године. Била су то 100 дана владавине деспота Стефана Томашевића.

Српски деспот Стефан Томашевић био је најстарији син босанског краља Стефана Томаша и по његовој смрти 1461. постао је краљ Босне. Како је без борбе, без икакве жеље и помисли да се потруди и сачува Србију, предао деспотовину у замену за свој бедни живот кукавице, тако је и Босну предао Махмуд паши. За исти залог. Ипак, морао је по заповести, када је предао последње боравиште, утврђење Кључ, да оде на поклоњење султану Мехмеду Другом Освајачу.

Није пошао празних руку: понео је писмено Махмуд паше да ће му поштедети живот ако преда утврду. Пошто је паша јаничар, роб је султанов и ничим не може, нити сме, да обавеже султана, то је Стефаново упорно показивање писмена и цвиљења да му се опрости живот, разбеснела султана, што је бившег деспота и бившег краља при посети, без превише церемонијалног одуговлачења, као што се дало очекивати, коштало главе.

Деспотова супруга, Јелена те 1463. нагло је изгубила стрљење да чека мужа са пријема код Мехмеда Другог па је, осетивши да је чекање узлаудно и рискантно, побегла у Дубровник, касније у Грчку код тетке и тамо доживела старост и дочекала природну смрт. Она је, из Смедерева, касније из Кључа и где год је боравила, са собом носила остатке лунарице док их није даровала или продала. Мрвеж је, као реликвија, ишла с колена до колена док није доспела до онога што је све виђено ставио међ корице романа Шака мрака.

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања