Став

Црква је поповски дућан

АЗАРЕНИ су прва протестантска секта која се међу Србима јавила крајем 19. столећа. Оснивач секте је Швајцарац Самуило Хенрик Фрелих, бивши лутерански пастор. Из Швајцарске назаренство су у Угарску пренела браћа Хемшеји и Јосип Бела који је због тога доспео у тамницу што му је помогло да међу затвореницима шири учење своје секте. Српска власт је сурово кажњавала назарене због приговора савести. Чим одслуже затворску казну одмах им се поново суди јер и даље се озивају на приговор савести. Назаренима је суђено у Југославији. Знам Словенца који је био у затвору девет година (осуђиван више пута због истог дела: одбијање да носи оружје).Назарени одбацују молитву, знак крста, пост и православну цркву. За цркву говореу да је поповски дућан.

 Назарени одбацују светковање свих православних празника и сваку заклетву. Не прихватају оружје и одбијају служење војног рока. Не певају, не играју и не одлазе на скупне забаве. Свадбе су тихе, без разметања и примитивизма, све се одвија у кући женика или невесте.

Назаренство је међу Србима најпре почело да се шири по Карловцима.

Први проповедник био је карловачки виноградар Мата Ребрић, бивши римокатолик. На њега је утицао извесни Јелић, такође римокатолик, који се с науковањем назарена срео у Суботици или у Пачиру (вероватно од Иштвана Калмара који је због назаренства пао у тамницу, а завршио у душевној болници). У Србији су назарећанима прилазиле занатлије и сиромашнији људи. Познат је и случај Јована Поповића, свештеника из Грачанице (Босна).

Сачувано је писмо митрополиту Михаилу које је упутила супруга Јована Поповића у којем се, поред осталог каже: Обријавши браду и косе, погази одежду, крст и епитрахиљ с којим је себе и своју децу ранијо (упоредити: др Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, књига друга, страна 242, Минхен, 1966).

Митрополиту Михаилу такође је писао и обреновачки поштар Илија Марковић. Поштар као назаренског мисионара означава Павла Росића који се назаренством задојио у сремском селу Прогару у којем је често био на назаренским молитвеним састанцима. Илија Марковић пише митрополиту Михаилу да је поменути Павле Росић покупио иконе по кући па их побацао или закопао, и кад му је свештеник Маринко дошао да по правилу свети водицу, он га је истерао...  (др Ђорђе Слијепчевић, Назарени у Србији до 1914.  године, Београд, 1943).

Ратови које је Србија водила са Турском (1876. и 1878) донекле су утишали назаренску пропаганду јер војне власти нису уважавале захтев назарећана да не носе оружје но су их жестоко кажњавале због грађанске непослушности. По рату је пропаганда била још жешћа  упркос настојања Цркве, посебно митрополита  Михаила да свештенство пастирским радом просветли вернике и упозна са деловањем назарена.

Хришћанска назаренска заједница спада међу екстремно прогоњене верске заједнице у Србији. Када су се средином прошлог века појавили назарени су наишли на жилав отпор власти. Основни разлог било је приговор савести назарена који ни по коју цену нису прихватали оружје и војни рок.

Симпатизер назарена био је и Јован Јовановић Змај. Препевао је основну назаренску песмарицу  Харфа Сиона која се користи у богослужбене сврхе и тако постао властима веома сумњив. Српско свештенство је било згрануто да је писац дечјих песмица аутор превода, па је отпочело кампању у којој је, ничим изазван, оптужен за похлепу и светогрђе и да подрива систем.

Српски писац и дипломата Чедомиљ Мијатовић писао је тада да су неки назарени осуђени и на 20 година робије зато што, због приговора савети,  одбијају да служе војску и да са радошћу издржавају тако строгу казну коју им савест намеће никад не изговоривши реч протеста.

Приповетка Нововерци Симе Матавуља, у којој супротставља мирне и побожне назарене њиховим грешним и блудним суседима православне вероисповести такође је наишла на отпор српске власти.

Смирени, кротки, учтиви и искрени према свима, за назарене је важило да се и према домаћим животињама понашају хуманије него други. Такође, у њиховом стилу живота одлазак у кафане није им приличио као ни алкохол, пушење, картање и коцкање, а одећа им није смела бити ни раскошна ни провокативна.

У својим приповеткама Назарени, тадашњи радикалски вођа Јаша Томић је приметио како поједини назаренски обичаји који граде њихово карактеристично заједништво јесу заправо ишчезли примери српске црквене заједнице из прошлости: моба, суд сеоских старешина, позајмљивање новца без камате.

Српска влада је критикована због сузбијања верских слобода, при чему се, наравно, мислило искључиво на ометање назаренског проповедања. Извесни Виктор Бернат, учитељ евангелистичке цркве у Београду постао је агент енглеског Библијског друштва.

Продајући Библију пропагирао је своја протестантска уверења која су се подударала са учењем назарена. Постоји поверљиви извештај аустроугарског посланика у Србији, Хингелмилера, грофу Калнокију (1888) да је енглеска влада, оличена у лорду Солзберију, учинила поверљив, али одлучан и оштар корак код српске владе због гоњења назарена.

Енглези су се позвали на 35. члан Берлинског уговора о слободном исповедању вере.  Чедомиљ Мијатовић (који је упознао Хингелмилера са нотом енглеске владе) бранио је српску владу од оптужби због верске нетолерантности тврдећи, сасвим исправно, да српска влада не може дозволити веру која проповеда пацифизам када је угрожена одбрана земље.

Поред Енглеске и Немачка се заузела за назарене у Србији. Немачки конзулат је протестовао код владе Јована Ристића због забране извесном Вилхелму Лихтенбергеру да продаје Свето писмо и да га тумачи. Тумачење је, сва је прилика, било протестантско па тиме, у знатној мери, на назаренској основи.

Назаренско учење је у суштини протестантско, мада у њему има и ставова који су заједнички именитељ и осталим сектама, чак и целом протестантизму; дакако има и посебности.

Назарени, као и протестанти, одбацују Стари, прихватајући искључиво Нови тестамент. Старозаветним књигама признају само историјски значај сматрајући их другоразредним. На својим скуповима најчешће читају Проповед на Гори и 23. главу Јеванђеља по Матеју а од старозаветних Псалме и Књигу пророка Исаије и пророка Јеремије.

Од светих тајни назарени признају само крштење и причешће.

Новорођене не крштавају већ само одрасле чланове после одређеног искушеничког периода. Крштење се обавља у природи, у реци. То назарени зову Јовановим крштењем (јер је Јован крштавао на реци Јордану).

Основна одлика назарена је не прихватање колективних забава и провода. Они не иду у позориште, на концерте, у биоскопе. Већина назарена у својој кући не држи телевизијске пријемнике, док мањи део гледа само образовни и информативни програм.

Дуван и алкохол су непожељни. Инсистира се на скромности и смерности. Назаренке се облаче конвенционално и на јавним местима су покривене главе.


назаренска црква у новом саду

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања