Став

Јoj

 ричица је знана, али Србину брзо ветри памћење па да подсетим. Некакав Турчин сврне с пута у поток да се освежи па га хајдук заскочи. Онда ти Турчин из потока зовне сапричасника који оста на друму: Похитај, ћапих хајдука! Онај ће, отуд: Ма батали га, да не дангубимо.

Туре не имаде куд: Баталио бих ја њега, но он мене неће!

Елем, Србија је ово, макар била велика тајна, па међ шљивама у лектири, али је притисло одасвуд. Ни мање државе, ни јачег стиска на незгодном месту, па одозго политичари, па црква, па шарена лажа, паралажа и прича о црвеном врапцу. Не прође николико, хајде наново. Нико да задене за појас. Срби, опет, трпе: нигде Милоша да ослушне, па да попусти. А трпило се истањило до пуцања. Млађи пустише Србију и све са њом, старији би истим трагом, да нису депресивни и смекшали.

Политичаи и ових избора препричавају боље делове лањских говора који су и тада били бајати и убалављени. Гађају у празно. Пипају по мраку, не знају где им је прекидач, ни где је народу окидач. Врцају варнице, говорници бацају на масу. Све се испостило, причешћа ниоткуд.

Колико ономад снуждили се политичари, смислили да ће побрати гласове оду ли патријарху да их примири. Први и последњи пут. Био је то једнократни ћорак маркетинг. Би ми испрва жао бедних политичара – нису ни тамо ни овамо: не умеју да се прекрсте, уздржавају се да Његовој светости пољубе десницу као да је, далеко било, рука губавца. Ни да га ослове не знају. Руке у џепове до лаката навукли; траже нешто.

Нит постили, нит се причестили (некрштеност на душу родитеља) једва врата од цркве напипали, а хоће да се исповеде. Што чиниш, чини брже (Јован 13, 7) мисле и не могу да дочекају да се фарса у Патријаршији оконча. Како може прваке да помири остарели патријарх ако немају вере. Како да помири оне који су га потом вукљали по митинзима као ловину да му јуноше скандирају Пајо, мајсторе! Баци коску!

Патријарх није Пикси, а и до јуче је, ако сме да се каже, подупиран од неких владика, био у туђем двору на миндерлуку (Матеј 6,24). Уистину и књаз Милош је носио фес, Срби за њим. Воле да служе па се после посипају пепелом (измет се не би приметио). Правдају се кукавци (такво је било време) не помињући част, образ, отаџбинске врлине него се жале да имају децу. Срчан народ, брине за децу, склања задњицу. Црни Ђорђе, којекуде, хотећи да спасе што се спасти даде, нареди да посеку перчине, а Милош посла кума да вожда скрати и навек га скраси. Није на ползу народа, али ко ће сада паметно да преломи јер зрело је до гњилости, до трулежи. До чудежа.

Чудо се испили и ишчили, али кад се непрестано ћурак окреће, брзо се пометемо: не знамо шта је лице, шта наличје. Тако Србљи сада не знају да ли им је државица још одвојена од сироте Цркве, да ли је Србија клерикална или секуларна. Демократија или теократија. Да се крстимо или кунемо, пролетери се и тако никад неће ујединити ни у саксији, колика нам је држава, тек ли ће у свету. Да верујемо или је исплативије да мрзимо. Потоње нам је и лакше и ближе.

      Добро је ако је Бог један: политичара је много, коме веру поклонити кад не знамо шта њоме да чинимо. Боже, чувај краља, ако од те илузије има вајде, клисурине су далеко и Словена нема међу живима. До пре неки дан цитиран је ред из манифеста, не онај о бауку комунизма већ о опијуму за народ. Калуђери дилују дрогу, страначки прваци се надмећу у застрањивању: ко се брже крсти и партијски покрштава. У шта ли верују црквени великодостојници намамљујући децу у ложнице и калугероси што мајсторишу пред децом  парковима?

Милешевски ангео бје леп на банкарским картицама, на чековима. Нема свако Дубровник да се њиме дичи, ни Копакабану да намамљује туристе, али ми ангела имамо, ако допусти владика милешевски. Али не да ангела божји угодник и бизнисмен што се крсти у партијски серивисираном телевизијском Дневнику, сузе рони, лобању целива. Е па тај израчуна колико треба банка да се испружи да би цивилизовано у земљи и свету приказивала благо на које, када би било памети, не само предузимљиви економ Филарет него ни Синод нема тапију. И нико да устави надошли безобразлук и безбожништво.

Ех, шта би дали Амери да  уместо Милосрдног имају Белог милешевског анђела!

Kад се ономад Бачани скупише да диване и заложе кобасицом у Турији, а близу Србобрана (згодно име за изгубљену битку) све се згоди у време поста па владика Иринеј нареди да туку мртвачка звона, улаз у порту да се забрави, Туријци из цркве избаце рогом у тур. Јесу цркву изградили и оградили је и капију начинили и прилоге дали, али катанац је владика пазарио.

Кад је тако мештани се сагнуше: управљаће се по јулијанском календару мада би поштено било да дигну руке од Бога као што је он од њих преко својих изасланика на које се излио Дух свети. Није још утаначено по ком календару ће се владати грешни глумци који ометаху преосвећеног да с Богом разговара па исти - свету на неверицу, себи на срамоту - ревносне џандаре призва да их растерају и, ако се подеси, претуку. И поново мук.

Шта би с несрећним Пахомијем?! Јачи је преосвећени од министра правде. И од саме Јустиције. Пошто владика није усамљен биће јачи и од државе, ако већ није. Афера у којој из црквене касе одлепрша много белосветских девиза (у време када је динар једина монета у Србији, а све друго се санкционише) и домаћих динара одавно је заташкана. Лоповима ни длака из браде не оседе. Црква је (незванично) монополистички сљубљена с државом, за последице недодирљива.

Дакле, јесмо ли теократска или секуларна држава? Чему прича кад примери нису узорити: Филарет не даје (без дебелих пара) милешевског белог ангела, Иринеј брани да сељани једу што имају и кад имају (макар се владичански двор издржавао од парохијала), а да се поменути не би испостио СПЦ - службена религија, шта друго - не допушта да се монопол наруши дизањем у Војводини богомоље ЦПЦ, као да нису обе православне и једну веру исповедају и једном Богу се моле. Или Бог више није један, а Црква одустала од љубави према ближњему?! Па свако, ваљда, љуби ближњега, али љуби, бато, непријатеља.      

Жесток је аргумент да ЦПЦ није призната од Васељенске патријаршије и тај ме резон страши као што ме ужасава да се свештеници и великодостојници каменом бацају на зилоте који се огрнуше мотом Православље или смрт тврдећи да се православна Црква удаљила од Христа. Ако се Црква удаљила од православља зашто му се примакао министар (Је ли вама јасно да ћу ући у владу, пита новинаре Велимир Илић ритајући се у телевизијском студију) па зилоте протера из манастира Стјеник код Чачка. Да ли ће слобода вероисповести (парцијално, мимо Устава) бити гарантована само у Новој Србији, а право на рад искључиво на Новом Зеланду?!

И тако министар Илић доспе на сличице за јајца. Дошло време туцања. Ту је Тадић, ту Коштуница, Николић, Динкић, Путин, Буш, Чеда, Младић, Карла, Цеца, Марија Шерифовић, лично знани и свету незнани људи разних фела, Боже сачувај. Све их треба ставити на јајца. Биће нам весео Ускрс. Можда последњи. Деца ће се ваљда радовати, они који су одиста одрасли знају да им је време прошло у чекању. Најпре (изненађени комунисти присвојише 27. март и скрпише паролу Боље гроб, него роб али не преузеше одговорност за жртве истребљења после рата или голооточка понижавања и робијања), потом Трст је наш (Главу дамо, Трст не дамо), па Србија се сагињати неће! до... Токија. А деца ће се хвалити да на јајцима имају Коштуницу, Цецу, Ивицу и Марицу. Прошло је друго заседање АВНОЈ-а, дошло је време да политичари с постера преседну на јајца.

Без лоше намере питам зашто су Срби православци? И без натприродне видовитости тврдим: зато што су једино Срби изабрани небески народ (брзо се заборављају свакојаке измишљотине доконих политичара, од Тито је у нама до Свој на своме) на свеколиком свету. Једино Срби имају тапију на веру, они су правоверни, имају праву славу и прави чемер: криво седе, тупаво беседе. Једино ће Срби мирно живети на ономе свету.

Иринеј бачки, Филарет милешевски не чују се. Не чује се ни великодостојник што држи непримерене говоре пред одром покојника. А тек Пахомије! У сличицама политичара, певачица и иних ликова за јајца СПЦ види љубав према ближњему. Не диже се глас против злоупотребе деце или Цркве у политичке сврхе. Одрасли су се помирили с фарбањем, мислимо ли овако и даље тад проспимо фарбу по потомцима. Обрали смо бостан, сад запалимо колибу да не стоји пуста; бошчу на штап па у бели свет или одустанимо од живота кад не хајемо ни за образ!           

Некад су се ускршња јаја фарбала ручно, љубављу: дошло је време да политичари буду на јајцима јер лаж о бољем животу, мада јој је истекла гаранција, и даље греје срца. Бољи живот, проповеда Црква од памтивека, праведнији, чека верне на ономе свету. Није битно где је тај свет, него с ким је Црква. Уз народ, ако даје. Уз политичаре, кад обећавају. Зашто свештенство бесомучно граби и гомила сада када ће тамо, на ономе свету, свега бити? Зар је вера толика?

Како да владике дигну глас против политике којом не приличи да се баве, против примитивизма, педофилије, крађе, среброљубља, епикурејства, хедонизма сред поста и мимо њега, смртнога греха када би тако били против себе. А Исус рече: Пустите децу и не браните им да долазе к мени (Мат. 19,14). Јупиии! Црква је, све више се уверавамо, наклоњена деци. Онако.

На концу, да ли је СПЦ променила учење о греху када без задршке венчава невесте уз одрасли пород и стомаком до зуба или је омамљена среброљубљем које јој је једина љубав?! Није ли то отпуст од греха? Наравно, али бесплатно није. Индустријализација СПЦ се захуктава, посла има да се не може предахнути. Ко ће се још у СПЦ бавити вером. Томе служе курсисти, приучени и слуђени вероучитељи по школама.

Ако се још учење Цркве темељи на Светом писму нека когод каже да ли је икада Јован Биљобер, најављујући Христов долазак, крштавао екскурзије. Ако јесте, онда нема препреке да се Срби крштавају на стадионима. Декретом. Дивног ли и светог чина! Кад је како јесте, нека политичари остану на јајцима. Синоду не смета, патријарх брине о белој куги, калуђери о деци. Нешто ће се изродити, на добро бити неће, а и што би.

И ко ту кога држи, и не пушта?!

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања