Став

Молитва

 

НОГИ, тек окренути Цркви, а и стари верници, не знају како да се, у њој, понашају. Шта и како чинити, а шта не. Није до верника јер их нико није подучио како се пристоји. Слутим да и гдекоји свештеник није сигуран шта и како, о симболици ни говора. На првом месту је молитва. Како се моли? Какав је то чин? Еванђелист Матеј (21,22) каже: Оно што зажелите у молитви с вером –  добићете.

 Примећујете да није речено где читате молитву.

Дакле, није поменута црква, јер да јесте, Муслимани не би са собом носили асуру или простирку да би могли у сваком трену да се помоле. А моле се више пута дневно.

Најтеже је, свакако, мада изгледа једноставно овладати одлучујућим елементом молитве  –  вером. Без вере нема молитве, без вере нема испуњења молитве. Записујем шта каже литература, други аутори,  не мој став. Бог не постоји без вере да постоји!

Није неопходно да се моли само у цркви. Има свештеника који истрајавају на доласку у цркву. Јасно је због чега, али о томе нећу. Црква је свуда где је верник и Господ ће молитву чути увек када се изговори или мисли. Да ли ће молитва бити и услишена зависи умногоме од онога који моли, колико вере и љубави, колико чистоте и искрености уноси у молитву, тако је, да поновим, записано у књигама.

Потребно је молитви дати карактер небеског чина. Тако се постиже узнесење над свакодневним, материјалним. Тај чин обраћања Црква је поделила на: молитву прослављања, благодарења и мољења.

У молитвама прослављања предајемо се осећањима која величају Бога, Богородицу, анђеле и светитеље и ништа не тражимо за себе. То су једноставне, узвишене, молитве, а карактеристична је она коју свештеник моли при освећењу водице: Велики си Господе и чудесна су дела Твоја и нема речи које би опевале чудеса Твоја. Такво обраћање срећемо у Псалмима Давидовим, у Књизи о Јову и другим светим књигама. Почетак литургије је такође молитва прослављања када свештеник изговара: Благословено царство Оца и Сина и Духа светога, сада и увек и у векове векова!

У молитвама благодарења захваљујемо се Богу, Богородици, анђелима и светитељима на дарованим добрима. То би требало да буду свакодневне речи упућене, у првом реду, Богу зато што смо здрави, што имамо шта да једемо, шта да оденемо и обујемо... Сведено на језик свакодневице, захваљујемо му што смо, поред свег сиромаштва, живи. Али, ако верујемо, да је Бог Творац свега, онда му захваљујемо што нас створи.

Молитве мољења су, ипак, најчешће. Понекад их изговарају и атеисти. Кадшто нису свесни свог чина, а народ каже Без невоље нема богомоље. Као што им име каже, у молитвама мољења, тражимо милост, срећу, здравље, избављење за себе и своје. При тим молитвама обично се дају завети (да ће молилац испунити нешто у корист Цркве).  Ако се згоди да се молитва испуни, молилац заборави шта је обећао, али то није тема ове белешке.

Молитва, према учењу Цркве, има васпитну улогу по верника и околину.

У молитвама се човек учи искрености јер, ако верује, зна да Богу не може да подваљује. Молитва је заправо разговор душе са Богом. Помињем неколико молитви које би ваљало свакодневно молити. Верни, обично, увек, по устајању, говоре једноставну: Из постеље и сна подигао си ме, Господе; просветли ми ум и срце и отвори ми уста, да бих ти певао, света Тројице: свет си, свет, свет јеси Боже, смилуј се на нас молитвама Богородичиним.

Пре сваког јела верни захваљују Господу на храни коју им је дао: Господе Исусе Христе, Боже наш, благослови нам ово јело и пиће молитвама пречисте Твоје матере и свих светих Твојих. После јела ваља овако молити: Благодаримо Ти, Христе Боже наш, што си нас нахранио својим земаљским благом, не ускрати нам ни свога небеског царства, него, као што си дошао међу Своје ученике, Спаситељу, дајући им мир, дођи и нама и спаси нас.

Молитва Господња, коју треба изговарати у свакој прилици и неприлици, на српском, гласи: Оче наш, који си на небесима, нека је свето име Твоје, нека дође царство Твоје, нека буде воља Твоја и на земљи као и на небу. Хлеб наш насушни дај нам данас, и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим и не уведи нас у искушење но избави нас од лукавога, (Матеј 6,9 13). Та се молитва такође изговара и пре обеда и пре почетка сваког посла јер је најузвишенија и савршена. Пре сваке молитве верни се прекрсте и моле: У име Оца и Сина и Светог духа, амин, а по молитви: Јер је Твоје царство и сила и слава, Оца и Сина и Светог духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

Пред починак се такође треба помолити. Молитва је: Господе, Боже наш, као добар и човекољубив, опрости ми што сагреших овога дана речју, делом и мишљу. Подари ми миран и спокојан сан. Пошаљи ми Твога анђела чувара, да ме заклања и сачува од сваког зла јер Ти си чувар душа и тела наших и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светом духу, сада и увек и векове.

Када се православни хришћани обраћају Богу осењују се крсним знаком. Крсни знак се начини тако да се саставе три прста десне руке –  палац, кажипрст и средњи, а мали и домали се привију уз длан. Потом се десном руком додирне средина чела, чиме се посвећује Господу ум и говори: У име Оца, потом се рука спусти у висину појаса, што је посвећење срца Богу, изговори и Сина затим додирне прво десно па лево раме што је посвећење личне снаге Господу и казује и Светога духа. Најзад, руке се скрсте или пусте низ тело и каже Амин, што ће рећи: нека тако буде. То верни чине пре и после молитве.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања