Став

Шта чини православну цркву

O угледу на старозаветну скинију или цркву, коју је по Божјој заповести саградио Мојсије, а чинило га је двориште / порта  (за народ), светилиште (само за свештеника) и  светиња над светињама (у коју је улазио, једном годишње, првосвештеник) унутрашњост хришћанске  цркве и данас има три целине које је творе: притвор, средишни део и олтар.

Сваки дан у православном календару посвећен је хришћанским светитељима.

За веће празнике верни и знатижељни одлазе у цркву, мада често ни једни, ни други не знају довољно о својој вери, о архитектонској организацији цркве, о симболици, црквених твари и чинодејствовања.  Час је да они који би у цркву, а снебивају се јер су свесни да не знају како да се понашају и шта је шта, прозборим коју о томе.

Уистину, све је подлегло помодарству и приклонило се инстант верницима па се црква (зграда) и код нас све чешће (и погрешно) чак и брвнаре, називају храмом. Ваљда то ономе који не зна, звучи отмено, можда узвишеније. А паметноме, кажу мудри, и комарац је музика. Само клеру није. У томе се не разликују ни владике, ни патријарси јер је клер, када му одговара, склон да прихвати, ради и подржи како народ говори. Уосталом божићни обичаји датирају из паганства, али ако то не смета кеси, што би Цркви, која од те кесе живи.

Зна се да су само код Јевреја постојала два храма. И нигде више. И та два библијска храма, постојала су пре више од 2.700 година. Археолози су  у мају 2012. нашли службени глинени печат, или булу, широк 1,5 сантиметра у пречнику, носи древно хебрејско писмо из периода првог библијског Јерусалимског храма. Грнчарија ископана на том налазишту потиче из истог периода. То сам навео да потврдим оно што одавно говорим: ми имамо цркве, а храмови су нешто што ни видели нисмо. Имао сам, са неким свештеницима, полемике око тог става. Свако је остао при свом.

Кад кажемо дом молитве или молитвени дом поново чинимо грешку, овог пута убацујући туђице у српски језик. Нико, рекао бих, од Срба не каже Ево, дижем дом, него Зидам кућу. Ми, да банализујем, не кажемо За дом спремни, нити имамо домобране и домољубе већ  кликћемо, у разним пригодама и у горама, да се не разликујемо од окружења За краља и отаџбину или За крст часни и слободу златну; чак и национални, или већ не знам какав телевизијски сервис (уместо, као сваки сервис, да поправља, тај телевизијски квари), исквари све што се покварити даде, понекад поручи, емитује, додуше у народној песми Весели се кућни домаћине а песма не каже Весели се домски домаћине, мада, искварено, хоће да отпева Бар недељом буди кући уместо – код куће. Али, онда слухисти губе ритам. Они, пак, који кажу дом, кажу и кућаница, а ми имамо домаћина и домаћицу.

ош увек – и ко зна докле ћемо – после несрећне реформе школства и договора две Матице слушати да водитељи, новинари, политичари, безмало сви, говоре зарез, а њега у српском језику одавно нема. Када га је било – доспео је на силу. Додуше, неки, који говоре српским, јер им је матерњи, за новчану јединици Европске уније, говоре еуро, а не кажу Еуропска унија, не кажу Еуропа, већ Европа што је била основа за име новца. Имали смо, када су стигли ослободиоци и колективизацију по угледу на Совјете, Задружне домове, Домове за незбринуту децу, па до недавно, домове културе, али ако знамо –  а не знамо – ко је био врховни командант, онда не би требало да још будемо у чуду, а у незнању свакако.

притвор
или паперта, пронаос, на западном је улазу. Некада је имао два дела, откривен (спољашњи) у којем су стајали оглашени и велики грешници, којима је Црква, привремено или трајно, ускратила улазак а из притвора улазило се у унутрашњи (покривени) део  богомоље. Ту су стајали покајници. У њему је крстионица. Данас, при цркви, нема спољашњег дела, а у унутрашњем, где га има, стоје жене, па се унутрашњи  зове и женска црква.

средишни део
зове се наос или лађа и иза је унутрашњег притвора а, обично је, за степеник, нижи. Тако се, симболично, приказује и поистовећује црква са лађом у којој путници налазе уточиште и спасење. На средини лађе постављен је сточић с иконом светитеља или празника коме је  богомоља посвећена.

Са стране, поред зидова, у неким црквама, столице су за изнемогле. Лађа је намењена верницима. Даље, према олтару, узвишени је простор или солеја. У средишту солеје је амвон, округло узвишје с једним или три степеника. Са амвона ђакон чита за време литургије. Амвон симболише камен којим је био затворен Христов гроб. На јужној страни солеје столице су за епископа и владара, а са северне проповедаоница.

Ако црква нема проповедаоницу свештеник се обраћа народу са амвона. Са леве и десне стране, ближе олтару, певнице су. На солеји су иконе Исуса Христа и Богородице, а испред два свећњака за вернике. Солеја је намењена свештеницима и црквенослужитељима.

лађа
је од олтара, трећег дела  цркве, који је на истоку, одвојена иконостасом украшеним иконама постављеним по утврђеном реду. На врху иконостаста стоји распеће. У олтар се улази кроз троја врата: средња, јужна и северна, али само у изузетним приликама. Кроз средња, двокрилна врата, која се још зову и царска, пролазе само владари (јер су изабрани милошћу Божјом), подразумева се без оружја и само кад иду на причест и црквени великодостојници и свештеници у току богослужења. Са олтарске стране, царска врата су затворена скупоценом завесом која има значајну улогу и симболику у богослужењу. Бочна врата, једнокрилна, зовемо, још, и ђаконским јер их они, током службе, највише користе.

олтар
је најсветије место  цркве. У симболичном значењу олтар је небо на коме обитава Бог. На средини је свети престо, четвороугаона, најчешће камена плоча, постављена на једном или четири стуба. Један стуб симболизује Христа који је темељ и глава Цркве. Четири стуба представљају евангелисте (Матеј, Марко, Јован, Лука).  Уистину, постоји више од четири евангелија, али их Црква прогласила апокрифним, и дабоме, не признаје их.

Свети престо симболизује Христов гроб. Зове се још и часна трпеза јер се са њега хришћанима при причешћу даје духовна храна, свето тело, нафора и крв, вино Исусова.

Свети престо прекривен је са два или више покривача. Први, бели, представља платно у које је било умотано Христово тело у гробу. Зове се срачица. Други прекривач, од скупоцене тканине, симболизује божанску Христову славу по васкрсењу и вазнесењу.

илитон
је на средини светог престола. Зове се и завој. То је  четвороугаоно, ланено, платно. Симболизује убрус којим је била повезана Христова глава. У илитон је увијен антиминс, свилено платно, које, у случају потребе, може да замени свети престо, тако да је богослужење могуће и изван  цркве. (Ако останемо при вапају или притиску свештенства да редовно, што ће рећи свакодневно идемо у цркву, онда је непотребно да се свети престо, или оно што га симболизује, износи из цркве! О томе, другом приликом).

При освећења антиминса, епископ у њега ушива делић мученичких или светитељских мошти. На савијеном илитону или антиминсу лежи свето еванђеље (евангелије, јеванђеље, јеванђелије). Еванђеље симболизује Христа. Источно је распеће са иконама Богородице и Светог Јована, а у подножју распећа је дарохранилница, кутија у којој се чува причест за болесне.

Ту је још и ручни крст којим свештеник благосиља вернике, два свећњака и две рипиде, дрвене или металне, на чијем врху су округле иконе.

жртвеник
је удубљење у олтарном зиду, северно од светог престола у којем се чувају свети сасуди, посуђе и други богослужбени предмети. Жртвеник симболизује јасле у којима се Христос родио, и Голготу на којој је распет. Поред жртвеника је умиваоник. У њему свештеник, пре богослужења, пере руке.

горње место
је узвишено у олтару, источно од престола. На њему, у време литургије, док се чита апостол, седи епсикоп представљајући Христа као Учитеља. Лево и десно од горњег места, у нижем реду су супрестоља. То су седишта за свештенике.

ђаконик
је орман, јужно од престола, у којем се чувају иконе, одежде, богослужбене књиге и други црквени предмети.

црква
је освећена зграда, намењена богослужењу. Зове се још црква, дом молитве, дом Божји, богомоља. Цркве  су посвећене успомени на догађаје из Христовог живота (васкрсење, вазнесење) или из Богородичиног (рођење, успење, ваведење) или хришћанским светитељима и апостолима. Догађај или светитељ коме је црква посвећена истовремено је и црквена слава.

богослужење
се, у прво време, чинило по породичним кућама. Првим  црквама сматра се соба у којој је Христос са апостолима био на последњој, тајној, вечери. Тада је и установљено најважније хришћанско богослужење, света евхаристичка жртва или причест. У време прогона хришћана, ти су се чинови обављали по пећинама и катакомбама да би градња  цркви започела после Миланског указа Константина Великог, којим су престали прогони. Константин Велики подигао је више цркава у Цариграду, Риму и Палестини.

У православљу разликујемо базилични, византијски, романски и готски тип цркве.

базилични тип
развио се из судских палата које је цар Константин додељивао хришћанима за богослужења. Карактерише га правоугаона основа која се, на истоку, завршава испупчењем, апсидом, и унутрашњост богато украшена мозаицима издељена стубовима по дужини на три или пет просторија/лађа, од којих је средња најшира. Најизразитији и најлепши  представник цркве тог типа је Света Софија у Цариграду. У Србији то је Грачаница и црква Светог Спаса у Пећи.

романски тип
има основицу латинског крста са продуженим једним крајем. Прозори се завршавају луковима. Над западним улазом стоје један или два торња/звонаре. Доминирао је у западној Цркви, али је коришћен и у Србији за време Немањића. Такви су Студеница, Дечани и Жича.

готски тип
развио се из романског, задржавши карактеристике, с модификованом фасадом. То је постигнуто додавањем рељефних украса и ломљењем лукова и сводова. Једини представник готског типа код нас је манастир Градац, задужбина Јелене Анжујске.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања