Став

Добро ми је, бољем се надам

ИСЦЕ, у животу, не прати, као обичне људе, срећа већ беспарица као да човек није довољно несрећан самим тим што је писац. И писац би хтео да попије, поједе и појебе штогод.

 Патетично? Верујем.

То је, углавном, разлог што сам се одјутрос унервозио па ми све смета, и курцу длаке. Не може да ме орасположи ни блесава народна песмица која ми, одјутрос, проби уши "Узећу ти меру, сашићу ти тесно, да не можеш ни лево ни десно." Искључио сам јебени радио; радије бих га изгазио јер је мени увек тесно. Ко ли само пише те идиотске песмуљке. Наравно, неки лош писац, али бато тај није декинтиран. Све је наопако постављено а Бог би, што рекао Цига, морао да узме памет у главу кад следећи пут јебени свет ствара.    

Доручкујем у ходу. Чај. Без лимуна, наравно. Без шећера.

Ускоро ће бити и без чаја. Једног лепог дана пронаћи ћу топлу воду за доручак. Епохално откриће могло би ми донети Нобела. У шипкама. Писци су размажена напаст. Стално извољевају.

Једини човек који може да ме одобровољи, који би могао да разуме моје невоље, јесте поштар.

Од њега ми зависи биоритам, апетит, расположење, он ми продужава и скраћује јебени живот. Првим, неразговетним речима, које изустим кад се пробудим, распитујем се за поштара. Је ли прошао? Шта је донео?  Могућности су неисцрпне, почев од тога да не донесе ништа, што је најчешће, до неплаћених рачуна, опомена за неизмирене претплате на књиге и часописе, неплаћен телефон, писма доконих читалаца, позив за књижевно вече, извод из банке... Не сећам се кад су ме последњи пут позвали да читам а пре три месеца добио сам невесели извод  из банке. Салдо нула. Пре три месеца, пре три хиљаде јебених година!
           
Поштар до мог броја стиже рано. Већ у осам је пред вратима. На почетку сам његовог реона, на почетку сам његове улице. То је његова улица, а не моја. Писци немају ништа. Кад одапнем улица ће се звати по њему. На моју кућу ставиће плочу на којој ће писати да је под заштитом закона, претвориће је у музеј и тако ће, коначно, пропасти. Кустос, каква незналица која је гледањем у таваницу, с ногама на раменима, подмићивањем или упорношћу  докусурила јебени факс јер се, као млад пичорак, огребла за стипендију за јебене младе таленте, шио ми га ђура док ми га угура, тумачиће радозналцима и јебиветрима који су забасали склањајући се од кише, све што су јебени критичари насрали о мојим делима и много више о улози поштара у животу писца. "Овде је" говориће курождерка "писац свакодневно ишчекивао поштара, који је нашег славног суграђанина лично познавао."
           
И ко ће знати моје муке? Кога ће сврбети јајца због мојих декинтираних година? Ко ће знати да пре него што ми у новинама објаве песму, пре него што у банку стигне спасоносна симболична свота, којој ће требати бар још три недеље да дође до оног који је крваво зарадио, пре него што се ретки и посустали пријатељи сете да ми телефонирају, напишу неколико речи подршке јер ни ја њима не пишем и не могу да им помогнем, пре ичег што ме може, бар мало, малчице, оволишно, изменити, улепшати, освежити дан, поштар прође. Мине улицом као сенка, као да га никад није ни било.
            
Ено га, граби уз брдо, поштар мој ревносни. Шта ли ми носи, да ли ми ишта носи? Видим, до мене има још стотинак метара, пребира по торби, на добро слути. Има наде. Курац има.
           
Угура ми у руке нарамак новина, два часописа. Ниједно писмо. Како би ми добро дошао један, макар сасвим мали извод из банке или, бар, писмо од издавача; чак би и порука са обесхрабрујућом фразом "На жалост не можемо да прихватимо ваш рукопис" била доказ о постојању.
            
Листам, журно, грозничаво лажљиве новине. Руке ми се тресу као да ми је пао шећер. Какав шећер, све ми је пало. Морал поготову. Летим погледом преко наслова, преко потписа. Можда су променили наслов неког мог текста али потпис не могу, дркаџије. Ништа. Ништа. Ниједна песма, ниједна прича, ниједан ред. Ни слова о мени, нигде мог имена. Ни помена, ни алузије. Ништа. Боже, жив ли сам или ме ове дркаџије, пре времена, шаљу к теби.
           
Трже ме телефон. Најзад. Има правде, зову ме на курчево књижевно вече, шта би друго. Потребни су им прави, свежи, даровити писци. Доста им је шарлатана, подгузних мува, скрибомана, плагијатора и компилатора, јебених неурастеника и падавичара. Доста им је момака који вечито обећавају. Не могу се  читаоци довек фолирати. Дошло је мојих пет минута а трајаће читаву вечност, кажем вам. Дижем слушалицу. Пре него што ишта изустим:
           
"Зајеби етикецију", чујем глас пословође књижаре из Центра "знам да си писац књига које се не продају."
           
"Не зезај, човече, од сабајле."
 
"Шта радиш?"

"Као увек: нервирам се. Немам лове, немам пића, немам женске."

"Управо је једна код мене. Хоће да купи твоју књигу, с потписом."

"Нека дође. Ја ћу, дотле, да га мало плакнем."

"Не зезај, него трком у књижару."

"А где да је шевим у књижари? Имаш какав лежај, сепаре? Или ми препушташ раф, тезгу, шта? Да је кокнем стојећи, згуза, иза врата док муштеријама продајеш палому?!"

"Ти се после са њом договори. Женска је као гром."

"Долазим."

И књижари мисле да су писци сића. Трице и кучине. Седе и  чекају да их позову на потписивање књига. Уз књиге продају и писце. Ништа их не кошта, а кући реклама. Па, добро, шта се може. Сам сам одабрао страдање. Шта имам од тога ако ме унесу у календар црвеним словом? Хоћеш да искажеш свој дар? Ево ти га, исказуј га до миле воље. Али, прво преживи, мајчин сине. И радуј се кад ти неко мудо књижаре, као сада, приреди малу светковину духа (хм! звучи излизано), а ако је женска стварно добра, онда и тела, свакако. Мој потпис вреди бар један крес, макар на брзака, с ногу, али крес.

Мало се уљудим и већ хитам да женска не чека. Мени се жури, поготову ако је комад добар. Пред књижаром успорим. Не морају баш да знају да се ломим због једног потписа. Бар недељу дана живећу од сазнања да неко жели моју књигу. Ко би, код толике радости, мислио на банални банчин извод којег сам се ужелео колико и свежег женског меса. Још ако је опалим, пуна капа.

У књижари -  ћорак. Нема женске.

"Зезаш људе од којих живиш", кажем јебеном пословођи.

"Части ми била је до малопре."

"Па где је сад?"

"Јеби га, откуд знам. Вртела се мало, чекала па отишла. Ето."

"Отишла! И то је све јеботе што имаш да ми кажеш?"

Не верујем, наравно. Ништа му не верујем. Иживљава се дркаџија.

Продавци потврђују да је стварно била. И одиста је хтела да купи књигу, с потписом, али се, на крају одлучила за Бурду.

Јебала је Бурда. Женска се продаје као домаћица.

Видим колико је јебених сати. Писање је у курцу, у пизди материни, у говнима. Време је да пишем о кукичању. Две клот, једна фркет. Да почнем да кројим, да цртам кројеве, да креирам сулуде моделе. Прво да избацим слоган који ће да намами рибе на удицу. Све што сте желели да знате о јебеном домаћинству, а нисте стигли да научите јер сте ногама подупирали таваницу, сазнаћете, без по муке, из мојих књига. Како направити поруб, сашити плисирану сукњу, углавити ранглан рукаве, како одабрати џинс, скрити недостаке лица и тела, све у мојим књигама, још само данас по повољној цени. Окасион. Тираж ограничен. Потрошите минимум времена за максимум учинка. Хиљаду јебених начина да вам јело не загори. Будите супер домаћица. Купите књигу, не будите се из сна о успешној домаћици. Остварите сан миле вам мајке. Кувајте као она. Јебите се до миле воље док ја радим за вас.

Пословођа стрпљиво слуша. Не противуречи. Штавише, потврђује. "Е, мој Славко", каже, "јебена су времена. Кувари се најбоље продају. Кувар држи издаваче а не песме. Ко данас чита песме?"

Збиља: ко? Јасно ми је да Гилвик једва достиже две хиљаде примерака и половина тиража се годинама вуче по магацинима. Кад би Бернард Пиво посветио Апостроф поезији гледаност би катастрофално опала.

Одем у Црвену главицу.

"Дај једно пиво."

"Нема."

"Који вам је мој, свима данас? Само ми  још ти данас фалиш на курцу."

"Пијеш Никшићко? проверава ме власник кафића.

"Који ти је мој, човече?! Као да сам ти јутрос с Марса пао у кафану. Никшићко, јасно. И само то пиво."         

"Нема."

Овај ме човек стварно јебе без курца.

"Слушај, ако мислиш да зајебаваш, што не пређеш на телевизију да плашиш гледаоце због неплаћене претплате или да будеш општински инспектор? Знам да ми је рачун превелик али можеш ли ми рећи када сам те зајебао за дуг? А?"

"Ма, није реч о дугу, јеби га. Платићеш макар када га поједе инфлација, нећу пропасти и да га не платиш, али пива, данас, нема. Разумеш ли ти српски? Штрајкују радници пиваре."

"Шта!?!"

Стварно сам се пренеразио. Јеботе, штрајкују радници. Невероватно.

"Хоћеш нешто друго. Ја сам, изгледа, осуђен да кредитирам литерате."

Јебем ти, које је време дошло да те шутира најобичнији келнер. Чуј само речник "литерате"! А у животу је прочитао само ценовник и пореску пријаву.     

"О каквом штрајку говориш?"

"Ниси чуо?"

"Зар бих питао?"

"То у ствари није штрајк, више митинг. Црногорци хоће да оборе владу."

"Послаћу им телеграм подршке."

Тони се смеје. "Напиши им", каже, "да сте у истим говнима. Они не праве пиво, ти немаш од чега да га платиш. Телеграм пошаљи о трошку фабричког комитета".

Одлазим кући љући него што сам дошао. Уосталом, пиво не иде на празан желудац, на чај. До куће се издувам и смирим. Не ваља што ме љутина брзо прође, много је горе што наједном дође. Као ураган. Цунами.

Ипак, мучнина остаје. Узимам пошту да прелистам још једном. У новинама, знам, нема ништа. Ипак ме нека пуста нада још држи. У часопису песме младог црногорског песника. Први пут да штогод његовог прочитам. Знам га једино као достојног партнера у пићу и поприличног мудријаша али до дела се тешко долази. Уосталом, придружио сам се масама: не читам поезију.

Ко је још чуо да писац чита писца. Свашта. Једино ако је за такву работу дебело плаћен или је, штогод, болестан. Хм, учини ми се да је једна, међу песмама, богами занимљивим, посвећена младој, допадљивој, македонској поетеси. Песничко братство. Могао бих, мислим се, да јој пошаљем часопис. Обрадоваће се, ваљда, ако већ није. Не мешам ли се у романсу?     

Налазим омот у којем је био часопис, пажљиво га одлепљујем, преврћем и изнова пакујем. Пре неколико дана спаковао сам две књиге. За пријатеље, ако су још.

Сад, опет, друга мука. Претурам по старим ковертама, по ретким писмима. Пребирам, тражим непоништене марке и псујем цивилизацију која је изумела машине за франкирање. Увек човек измисли нешто што другоме загорчава живот.

Најзад, како је мало потребно за јебену срећу, налазим довољно јебених марака да франкирам књиге и часопис. Сад, лагано, на пошту. Ако већ не пишем, бар да се, колико толико, рекреирам.

Брката шалтерска службеница гледа ме саучеснички као да ме управо стиска за јаја. Не сећам се да сам скоро јаја давао на послугу. Њој сигурно нисам. Мора да сам јој гузичио пријатељицу па јој се та хвалила. Како ово страшило изгледа, боље да ме је кудила. Не одговарам на сигнале. Није ми до бркатих жена. Довољно ми бриде усне при бријању да би ме привлачили туђи бркови.

Охлади мало, буразеру.

Опет је у току нека недеља борбе против нечег или неког и бркуља тражи да платим јебену доплату. Мој допринос туђој борби. Улог у фонд с именом човека који за њега није дао ни цвоњак. Ту, буразеру, кукање не помаже: плати па се носи! Јебе се њој за муке које сам прошао док сам и то мало јебених поштанских марака скупио.

Глатко одбијам. Ни брка није од јуче. Без речи ми враћа пакетиће и све жешће стеже за јаја. Свети се. Мислим да би ми их откинула и ровита прогутала само кад бих јој допустио.

Ускоро ће, изгледа, да стрељају писце и праве сапун и туткало. Биће користи као никад у историји. Први ће писци угледати  светлу будућност. Све сам лепо предвидео осим да ће ми бркојла тражити доплату. Одакле ми? Још бих могао да попиздим и демолирам пошту. Пун ми је курац свега. Посебно жена бркатих као Марко Краљевић.

"Слушај стара", савлађујем се почињући јебену причу издалека, "ово су штампане ствари; на њих се не лепи никаква курчева доплата." Сад је готово, долио сам уље. Гурнем јој књиге и часопис под бркове. Одлучно и нежно. Само напред. Ако ли се бедевија разгоропади, мислим се, заборавићу на мушкост, потпрашићу пете тако да ће све да се пуши неколико дана.     

Она: ни опепелити. Или плаћај или се торњај с очију.

Окренем другу песму.

"Другарице", почнем умилно да је опипавам. Не знам коме се приволела царству "годинама користим ваше услуге."Бого мили, мислим се, тера ме ђаво на рупу. Шта ако ово месиште помисли да се удварам или, још горе, да вређам, помињући услуге. Протури ли главу кроз шалтер и нада вику измешану с дреком нахраниће ме за сва времена. Нећу моћи од смрада на улицу."И никада још нисам лепио доплатне марке."

"Сад", каже мирно бркојла "хоћеш!"

"Како би било, срце, да позовеш контролора?"     

Постајем фамилијаран, тучем је властитим оружјем и све се више мрсим као пиле у кучине. Не памтим да је икад контролор заштитио странку. Ујебао сам се.

Не прође по сата, кад ето ти њега. Сав важан али некако мрзовољан.

"Шта није јасно?" пита. Очигледно му нису све козе на броју. Најрадије би ме изударао јебени дркош.

"Мени је", кажем, "све јасно. Али другарици није."

Она му нешто мекеће, гледа у мене, показује некакав папир, допис о доплатној марки у Недељи борбе против Некога или Нечега.  Ја сам тај против кога је установљена Недеља борбе и сад рушим систем. Позивам на контрареволуцију па текла она или не. Контролор слуша, опушта машну, врти главом као да му је одговор у оковратнику.

"Слушајте друже", поче да паметује у борбама прекаљени сој, извуче чешаљ из спољњег џепа сакоа и поче да се зализује, "доплатна марка се ставља на све пошиљке осим..." направи паузу као за доручак. Размишља шта треба још епохално да каже.

"Осим..." помажем му да се угрува.

"...осим на штампане ствари."

Показујем му моју пошту.

"То су штампане ствари."

Контролор загледа. Не верује. Диже обрве, важно. Погледа у чешаљ. Одува ми у лице јебену перут из чешља.

"То су књиге."

"Јесу", признајем, "а књиге се штампају и на њих се не ставља доплатна марка."

Паметњаковић поново дуну у чешаљ и стави га у спољни џеп. Да се зна да га има, да није никоговић. Јебени контролор мисли да је уредан. Коса му је свуд по Пошти. Као да је расад. Даје пелцере. Свира  курцу. Сипа перут жешће него да је у Пошту грунула мећава.

"Да ли ви мене разумете? Доплата се не плаћа само за новине и часописе."

До курца. Гори је од бркојле. Узимам омотницу са часописом. Уздржавам се да му га не стрпам у уста па испишам и све запалим.

"То је часопис."

Опет, геније, не верује. Гледа. Окреће пакет. Ваљда би хтео да му нађе ману, да му приђе с леђа, да га нагузи заједно са пошиљаоцем. Маши се за чешаљ али се ваљда сети да се малочас лицкао. Има више перути но косе. Треба да води рачуна ако неће да му неко за главу помисли да је усијана гузица.

"Часописи су", почиње подуку, "Практична жена, Базар, Нада."

Да се нисам на време ухватио за мермерни пулт пао бих на дупе од силне неверице. Је ли овај чова звркнут? Рекао бих да је мушко,  мада је и то, јеби га, данас тешко утврдити, а набраја саме женске ревије. Мора да води занимљив живот уз одговарајуће штиво. Чуј га: Практична жена! Опрем добро.

"То су", покушавам да га вратим на прави пут, да га уразумим по убрзаном поступку, "ревије, не часописи."

Даса не даје пет пара за бесплатне подуке. И даље меље. Не бих се изненадио да је, преко викенда, трансвестит.  Тешко се живи, потребна је допунска делатност.

"Онда, од доплате су ослобођене илустрације."

"Шта је то?!" зинем пренеражен као поштанска торба пред темељним контролором и заштитником државних интереса.

"Па", учени ће контролор, "Илустрована политика, на пример."

Зар је могуће? У каквом то ја свету живим, с којим илузијама у моћ јебене културе, значај писане речи?! Шта ме, још, држи? Чита ли, ико, што пишемо, страшно озбиљни, важни, узнесени?

 "Али, нека овог пута буде без доплатне марке". Баш је сладак. Хоће да учини. Крелац. "Други пут нећу ни да чујем за некакав попуст."
 
"Човече", попиздим, "не тражим никакав курчев попуст већ своје право. Дајте допис, Службени лист, Службени гласник, Петете весник, дајте било какав документ у којем пише шта је ослобођено плаћања."
 
"Немам ја времена да се прегањам с вама и да тражим дописе. Не морате да платите и готово. Шта још хоћете?"

"Да се носиш у три пизде лепе материне. То хоћу!" кажем му уз осмех.

Лепо видим како му крв удара у главу и притисак скаче. Пропиштаће као Папенов лонац. Сад ће бити што бити не може, мислим се и преварим се, наравно. Чова се савлада, иако су сви јасно чули и добро схватили где сам га упутио. Ништа он. Ни да трепне: оде шепурећи се као паун. Испадох кретен.    

Боли њега кита што је мени свега преко главе, што ми је дан предуг, што ми је вода до грла. Како ли ћу претурити овај јебени дан преко главе. Како? Ноћ споро долази а и кад дође, ништа, трајно, не решава. Само кошмар на кошмар слаже. Бар да налети какав пичорак, да се малчице опустим, да се истресем, да га помилким и да му га забиберим. Експлодираћу.

Брката ми, некако с гађењем, узе пошту. Жигоса је и баци у сандук. И то се заврши.

Сутрадан све изнова. Шеткам, нервозан, чекајући поштара. Сркућем чај од трава које сам сам брао и сушио. Без шећера. Без лимуна. То је цена слободе једног уметника. Може да бира: чај или не. Пиво ћу пити мало сутра. Кад падне црногорска влада. Кад ми штампају књигу. Кад добијем хонорар. Кад постанем славан. Ad Kalendas Graecas.

У неко доба позвони поштар. Опет нарамак новина. Листам журно, грозничаво, дрхтећи. Нигде мог имена. Од јебеног банчиног извода ни помена. Ни писма од пријатеља, оних најређих, истинских, с речима подршке. Поштар, збиља, рано стиже.

Срчем свој чај. А после? Хоће ли, увек, бити довољно курчеве траве за јебени чај без шећера?

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања