Став

Идемо даље

АБОГДА имао па немао пословица је коју свезналице приписују час Јапанцима, час, опет, Кинезима. У сваком случају, малим, паметним. Као они су мудри онолико па имају такве бисере. А ми шта смо? Ми смо из пословице. А вођа нам је, тврдио је Бранко Ћопић, из бајке. Па се тамо врнуо. Ми остали да богорадамо.

Запевамо. Кукамо. Кукумавчимо. Лелечемо. Наричемо. Бугаримо. Проклињемо. Јој, судбино, што нам га сад узе.

Дуго је у по гласа, међ народом и међ сиротињом, што испадне на исто, колала луцидна мисао како пре рата нисмо имали ништа па дошли Немци и узели нам све. Ако су. Нисмо умели да чувамо немаштину. Него смо се, сласно, задуживали. Па нам дуг био државна тајна. О врату. Друг нам је отворено рекао: биће још теже ако икад умрем. А ми се заклињали да не скренемо. И да ће комунизам савладати смрт. Па певали: телефонске жице брује, друг нам Тито поручује/поручује и поздравља да се борба не оставља. Онда су је куповали само официри (јербо, ако се истичеш, ако си приљежни носилац Борбе, може ти  звездица пасти на раменца) и прекаљени комунисти (због медаљице, ваљаће). Несавесни носили бајати примерак у поруби шињела (док се начисто не офуца), да се види. Може да послужи као олакшавајућа околност.

И докле смо догурали?

Имали смо револуцију која тече. Па је или пресушила или постала понорница, још није речено. А није речено јер није одлучено. А није одлучено јер Тако треба. А кад тако треба онда Идемо даље. А кад стигнемо куд смо наумили, куд су нам одредили, заузеће се платформа, задња, предња, средња, по вољи, и стићи ће смернице. Знам једног (други знају друге, небројено их је, пролетери смо, мајку им империјалистичку) угојеног друга који је свако јутро ишао по мишљење. Па се тиме дичио. Да некоме, случајно, не промакне да је пошао по мишљење. Да мисли како му се каже. А кад се каже, па се тако мисли, лако се је угојити. Ни добројутро не би, угојени, назвао док не чује сме ли се и коме ће се. Догурао сад да од њега ишту мишљење. Он, дабоме, није залуд партијске школе посвршавао, кад потеже ондашња, бајата али проверена мишљења. Своја, и тако, неима.

Имали смо бонове за хлеб. Не ове, ономадње, него послератне, када су нас ослободили. Земље. Усева. Кућа. Окућнице. Стоке. Блага свакојаког. Имали смо вашке. Имали смо стенице. Дифтерију. Имали смо пребеге. Јавна суђења. Домаћих издајника више него првобораца. После, када смо се снашли, прборци су претегли. Имали смо право да никуд не мрднемо. Осим на море, безвољно, у пратњи власти. Са скраћеним припремама. Имали смо право да уђемо у задругу. Имали смо откуп. Имали смо право да пуштамо бркове. Имали смо изборе. Имали смо ћораве кутије, бестрага им глава.

И докле смо догурали?

Имали смо акције. Радне. И друге. Шамац-Сарајево. Брчко-Бановићи. Кучево-Бродице (за локал патриоте, напред другови!) Братство-јединство. Имали смо монтиране процесе и демонтиране фабрике. Ништа нас не сме изненадити. И то смо имали. И десет с луком и мало пресечно, за изабране. Имали смо лепе резултате и у туђини, код монтирања наших постројења. Каква су- таква су али наша више нису. Тражили смо унутрашње резерве где их нисмо оставили. Најближа нам је Албанија. Зато су тамо преко границе шетали као на прометном корзоу. Са козама, ситном децом, буљуком рођака и будућим високим владиним чиновницима.

Свашта смо, одиста, имали. Па нас стигла клетва. Ако смо ишта имали онда је то фарба. Квалитетна. Прима. Време се, кажу, променило, биле су године и кишне и сушне (програмиране од непријатеља комунизма), тукао је град, спопадала глад, немаштина, непријатељ, споља и изнутра, само разједа, ровари али се офарбано баш држало.

Сећам се, на општини, потом амбуланти, зубној (која се најдуже памти) огроман, црвени, портрет Великог Сина. Испод усклик: Живео друг Тито! Лицем према Великом Сину - Страшни Брка. И крик: Живео друг Стаљин! И нека парола, магловито је се сећам, нешто о нераскидивом пријатељству братских народа итд. Онда је дошла година када се нешто Велики Син узјогунио а да нико, заправо, не зна шта је било. Па су мали синови ишли на летовања. Па окречили амбуланту. Само су оставили једну флеку, да се види Велики. Али, пошто тада, објективно, нисмо потпуно овладали технологијом, креч није био ни близу нашој, непревазиђеној, фарби. Љускао се креч, помаљао се Брка. Бркови се кострешили. Хватало се иње а нико ни да погледа, ни да окрене главу. Не знаш шта је горе, шта опасније. Ко сме да дирне Брку? Ни да га фарбаш ни да га не фарбаш. На гадном месту - види се одасвуд. Чупаво са сваке стране. А бркови оволики.

И докле смо догурали?

Имали смо продавнице у којима се продавала магла. Имали смо излоге са паролама, цвећем и фотографијама Великог Сина. Ако би се штогод, од робе, појавило у излогу   није било за продају. Имали смо дипломатске магазине и магазине за заслужне (за беду). Они су могли да купују што други, који су узвикивали пароле и градили, нису могли да сањају јер им је недостајала машта. Маштали су само о победи комунизма. О Америци и Енглеској, о Америци и Канади. Трезвенији о Аустралији.

И докле смо стигли?

Ваља очекивати вашке, стенице, дифтерију, бонове за хлеб на кришку, уље на кашичицу, шећер на коцку, кафу на шољицу, цигарете на комад, со на зрно, воду на кап. Вала, заслужили смо. Имали смо па немамо. Ми смо народ из бајке. Пословице ће се о нама смишљати, песме певати.

Од свега што смо имали избори су ми у најлепшем сећању. Све је било свечано. Под свеже олајисан. Ко падне, нико га, мајци, опрати неће. Остаће му флека и на овом и на оном свету. Одборници озбиљни. Шимшир разбашкарен. Ћилими као да ће општинари да мру.  А неће, све се зна. Цвеће као у Ботаничкој. Чувари кутија искрвављени од крвничког избријавања. Не сме длачица да привири (поготову из уха) док се гласови не преброје и записници сачине. Непокретни донети пре отварања бирачког места. Сумњиви неколико дана раније ошацовали место. Избори су то, друже: ко не гласа -  запечатио га је.

Ко испусти куглицу у ћораву кутију а она, издајица, звекне, прднуо је у чабар. Море му, као награда, не гине. Летоваће годинама, куће се ужелети, кући се неће јављати. Бар да каже како му је тамо, на мору. Никоме, никад, неће рећи како се провео, колико га је коштала небудност. Инат. Наивност. И на кући ће му осванути, од наше, квалитетне, прима фарбе што се деценијама не отире, парола. Већ ће другови смислити пригодну поруку. Ратни профитер. Хушкач. Народни непријатељ. Реакционар. Издајник. Колаборант. Ратни добитник. Шпекулант. Не сећам се да ли је постојала и етикета опозиционара. Рекао бих да се није знало шта је то. Као, уосталом, ни данас. У сваком случају, неће му, на кући, нити испред, исписати добродошлицу, ни честитку што је гласао по савести. Мада је, руку на срце, било сувишно. Увече би чувари кутија исте отворили и пресврнули све куглице/гласове у једну. Праву. Народ се пита. И мада су сви, без изузетка, куглицу спустили у јединоправу, суштаствену, благородну и обећавајућу кутију (тако резултати кажу) некима се црно писало. Избори су избори.

И докле смо стигли?

Један чувар кутије, са последњих, вишестраначких избора, куне ми се да ни сам не зна шта је било. Није, каже, задремао. Није на страну ишао. Ни у велико поље ни иза куће. Уздржавао се. Оволике му очи биле, да му не подвале. Не могу да се закунем да јесу. Незарезив је појединац да се партија њиме бакће. Она игра на велико. Не дангуби. Улог је, истина, мали али добит је несагледива. Зато нам је овако: што је мањи број добитника   добитак је, јасно, већи. Будимо, дакле, срећни, макар никад не стигли куда смо се упутили. Уосталом, куда смо и јесмо ли, уопште, икуд пошли?

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања