Став

Чај за ручак

НЕВНИК што следи под насловом Чај за ручак објавио сам у двоброју Борбе 6-7. новембра 1993. Текст је три године касније (Čaj za kosilo) на тражење редакције објављен у зборнику Pod orožjem jezik (приредио Франци Загоричник, превео Иво Антић). Тај текст ми је драг и стога што сам га објавио (и чинио довољно тога) у време када су други дрхтали од страха при помисли да им се тако шта може у сну десити.

СУБОТА,

30. октобар 1993,  свети пророк Јосија

Понекад  се сетим савета који је свети Сава дао лењој  жени кад му се жалила да јој посао не одмиче па легнем касно,  устанем рано и опет ми је дан кратак а ноћ, често дуга као гладна година. Осећам: време измиче, топи се, не смем да се осврнем јер све гута магла, мрак, ништавило. Чемер и јад.

Свети Сава је, над мртвим оцем, измирио браћу, а ко ће нас да  помири и над чијим лешом?  Није,  више,  једноставно, ни разговор започети.  Све је мучно,  каже Проповедник (1,8-9) да човек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати. Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити и нема ништа ново под сунцем.

Увукла се подозривост у људе,  саговорник мерка, мрмља кад одговара, осврће се,  ни себи више не верује, како ће другоме? Хајне је, за себе, говорио да је скроман, да би волео само да има кућу са баштицом и у њој дрво на којем би висили -  сви његови непријатељи. Ми смо најпре поклали козе јер су несташне, воле да загуле, онда, кад је Крцун скренуо с пута,  дрвореде проредили или посекли, а и да нисмо, која вајда? Не могу горани - а и тај покрет је замро - да засаде дрвећа колико је, кажу, непријатеља. Непријатељи су нам напредни, множе се као амебе, а код нас је све стало па не расту ни дојке у девојке, тек ли ће дрвеће. Што би рекао Мао: бадава се окрећеш!

Ипак, постоје дани, мада ретки, када људи излазе из љуштура, напишу писмо,  одгурну, на трен, страх па телефонирају.  Не јаве се годинама, као да су помрли, онда, наједном, хрупе, као да глас или рукопис пријатеља није ништа,  дашак, паучина, магла, зрно песка, чаша воде, као да не узбурка све.

Мало-мало па у све слушанијој емисији Временска  прогноза, коју  водим  на  Радио Смедереву,  цитирам  наслов  давне  књиге Радмиле Лазић То је ТО.  Једноставно,  махинално, омакне ми се. То је ТО. Видео сам, недавно, после много година, Радмилу, изменили смо неколико речи и читав дан сам био, због тог сусрета, расположен. То је ТО.

Не тако давно, у другој Југославији, када поштар мине улицом без поздрава не изручивши део терета на правој адреси, питам  се шта се догодило!  Сад, како је отишао свако на своју страну, кад поштар сврати не могу да се начудим да на планети живи неко осим мене и тај ми се јавља, има нешто да ми каже. Боже, чуда су одиста неисцрпна.

Пише ми Барбара Херман. Силне језике зна,  преводилац је, а од српског, ни оно неколико речи, обавезних, мушких. Узмимо да сам крив за оно што не зна,  а једва заслужан за оно што зна. Толико се ретко  јавља па никако да запамти којим језиком владам  (што  би рекао  Ерих Фрид Ко овде стварно влада?) па,  за сваки  случај,  испише пасус на матерњем, настави на енглеском па француском  и тако  у бескрај.  Обећала је да ће научити српски да би могла  да чита моје књиге. Када је могао Гете да научи језик због Хасанагинице моћи ће и Барбара због мене. Слуша и чита шта нам се догађа,  жао јој је и верује да није све истина. Ваљда није, кажем наглас, преводећи, као с кинеског, Барбарин хијероглифски вез.

Попио сам шољу чаја, без шећера, наравно, од трава које смо Мајка (више) и ја (мање), на време, брали и сушили. Ако ни данас не успем да од банке искамчим мало пара - трећи је дан како се упињем да издржим у реду коме не видим крај - слатко ћемо ручати чај да ће нам се вилице развалити.

Све банке у граду зашипиле су врата пре десет: немају пара. Ручак ће протећи у пријатном разговору.

Песмица за данас: Друже Слобо, наша дико, народ ти је на све свико.

 

НЕДЕЉА, 31. октобар 1993, свети Лука, заштитник Смедерева                                                                            

Свети Лука је, петнаест година по Христовом васкрсењу, написао јеванђеље а онда и Дела апостолска и све посветио Теофилу, што ће рећи Богољубу, дакле ономе ко верује у Христа и његово учење. За време грчког аутократора  Констанција, а по некима, за време Константина Великог, Лукино тело пренето је из Ахаије у Цариград и положено у цркву светог Апостола под часном трпезом заједно са телима светог Андрије Првозваног и светога Тимотија апостола. Сматра се да му је грчко име било Фотинос, што на словенском значи светла луча, односно, на српском, Свет(л)озар. Прича се да је Лука, као вешт живописац, за живота Богородичиног, насликао икону мајке Божје са малим Исусом. Уз иконе апостола Петра и Павла то су прве руком исликане иконе у хришћанској цркви.

За време просвећеног деспота Ђурђа, мошти светог Луке пренете су из Рогуса у Смедерево, тада престони град. Деспот се надао да ће свети Лука бити трудољубива одбрана Смедерева и савезник српском роду у тешким временима после Косовског боја. Десет година по преносу моштију светог Луке, Турци, начинивши страховит покољ, освоје Смедерево. Небројено Срба буде продано у робље.

Убрзо потпуно згасну политички живот Србије па се и траг моштима светог Луке сасвим заметну. Понегде домаћини, на светог Луку, поране у тор па ако стока лежи с ногама подвијеним пода се, тумаче да ће зима бити љута, година зла, а ако је ноге опружила биће зима блага, година берићетна.

Телефон  је зазвонио као да ћу у тор да проричем време по овчјим ногама. Пријатељ зове на пецање. Толико је рано да једва говорим, чудом сам напипао слушалицу. Кажем му то и да ћемо се посмрзавати.

Можемо да одемо и касније,  слаже се,  али нећемо наћи место. Има право. Успевам да видим сат: три је, а тек што сам легао!  Ни у јулу нисмо,  на пецање,  кретали тако рано. У јулу, каже, није било толико пецароша. Некако га убедим да ми да још мало сна.

Возим  бицикл с рукама у џеповима као да ми није стало до зуба. Хладноћа стеже кожу до пуцања. Сузим од хладноће. Отпашће ми уши. Магла је легла на друм. Возимо на слепо два дебела сата. У близини места за пецање почиње сулуда трка са пецарошима који као утваре израњају из магле. Треба уграбити место.  Ледена сам коцка: котрљам се до обале. Пецароша више но икад, ни рибе нема колико нас - жељних свега.

Враћамо се у рано поподне, промрзли, гладни, побеђени. Риба нас стварно није хтела. Улов је тужно мршав, ни за дно тигања. Ни за мачке, каже Мајка прихватајући чуварку. Имам седам мачака а шест риба.

Исус је са седам хлебова и неколико рибица нахранио четири хиљаде мушкараца,  жене и децу обашка, умујем. Он је од воде правио вино, Мајка ће, али ја нисам чудотворац  нити имам од чега да начиним уље.  Заустим да питам шта је са два литра која сам купио на бонове, почетком септембра, па оћутим. Последњи је дан октобра, светски дан штедње. Ако је по истини: та два литра уља купио сам пре два миленијума пошто поцепах пар опанака обигравајући око продавница.

Песмица на стари глас:  Што је више клевета  и лажи, друг нам Слоба милији и дражи!

Опа! Доживећу понедељак.

ПОНЕДЕЉАК, 01. новембар 1993, преподобни Прохор  Пчињски                      

Мајка је,  пре зоре,  завршила шивење кошуље од материјала купљеног пре неколико година (пре неколико година,  пре неколико година,  пре...) на бувљаку. Кошуља је прекрасна, мека, пријатна,  памучна, карирана, модерна али Мајка нема дугмади. Немамо, у кући,  дугме за заклетву. Како да обучем кошуљу без дугмади када би нам, сада, приличила колективна са рукавима на леђима?

Нема дана да слушаоци у емисији Временска прогноза не криве дилере за све под капом небеском.  Ма шта их питали кукају  на мале пензије, скупоћу и дилере. Да видимо у чему је проблем?

Обилазим кафиће у којима седе дилерски босови.  Тражим да ми даду двојицу-тројицу отреситих момака који умеју да мисле и говоре да би, од десет сати, гостовали у контакт радио емисији. Без бриге, кажу, за ту емисију увек и, збиља, у договорено време стижу дилери тачни као швајцарски пословни свет.

Током једносатне емисије нема места за музику. Слушаоци непрестано зову и, мимо очекивања, без изузетка, подржавају дилере, храбре их.  Ваљда тако пркосе власти, наопакој политици. Чини ми се да они који су их свакодневно засипали дрвљем и камењем, не бренујући, богме, ни мене, сада ћуте.

Долази колега и каже да на улици нема живог дилера. Сви су у кафићима: слушају шта се о њима говори у Временској  прогнози. Успаничио се свет који, повремено, продаје и купује девизе: шта ако дилери заувек оду са улица. Чују, у емисији, анкету: Ко је  пропустио да истакне председникову фотографију у службеним просторијама? и мисле да су стигле године расплета, можда подруку са смаком света.

Предвече, као гром из ведра неба, јавља се Роберт Хамел из Франкфурта.  Од последњег јављања, биће томе пуна годиница, докторирао је, запослио на Универзитету, оженио Бугарком. Речју: живи као сав нормалан свет.

Роберт је веома обавештен човек. Својевремено, док ме је то још интересовало, обавештавао ме је (и запањивао) догађањима на Косову. Пре него што је ико - бар ја нисам чуо - у Југославији поменуо Ћосића као могућег председника, Роберт је о томе говорио!

Како си, пита уљудни Немац. Хвала, добро сам, кажем, такође уљудно. Све је лепо, ал нема изгледа, записао је песник Слободан Жигић.

Изненада, Роберт пита пошто је марка. Последњи пут сам марке купио у банци, у време Анте Марковића. Нисам могао одмах да их подигнем па су ваљда још тамо негде и не зову се више марке него стара штедња, али јутрос су момци рекли да је сто хиљада динара, сада је, сигурно, више. Шта!? Па, марка, човече. Тооолико,  отегне Роберт који, иначе, говори веома одсечно. Толико, кажем, али треба да знаш да је динар, пре ове деноминације,

био милион, милион је, пре оне деноминације био десет хиљада милијарди, пре оне тамо деноминације десет хиљада милијарди било је... Чекај, каже, колика ти је плата?

Не знам. Добијам аконтације, помоћ, позајмице, трице и кучине, немам времена да прерачунавам него трчим да нешто купим, ако нађем и ако банка има ситно.

Треба ли ти нешто?

Шта да одговорим!? Да му кажем да је Мајка јутрос сашила кошуљу, којој сам се веома обрадовао, али да немам дугмад!

Ништа немам, а ту помоћи нема. Драинац би то другачије рекао.

Ништа ми не треба, кажем, хвала ти.

Роберт инсистира.

Батали, човече! Не стај ми на муку.

УТОРАК, 02. новембар 1993, великомученик Артемије

Радним даном радио ми се укључује пред почетак емисије На првој страни. Тако дознам шта објављује престоничка штампа па не морам да се размећем куповањем новина. Успут, пошто водитељ не може да заобиђе текст о поскупљењима сазнам шта више нећу моћи да купим. Хлеб је поскупео двеста одсто, струја мање од тражених хиљаду, бензин само десет пута! Неподношљива лакоћа трпљења. То је ТО.

Шести дан вучем чек испуњен на триста хиљада динара. Чујем да се у петак, пре подне, уз мало среће, прилично стрпљења, гурања и претњи (уз ветар!) да више неће гласати могло добити две стотине хиљада. Ваљда ће ми се данас посрећити.

У банци, нуто чуда, нема гужве али ни ситних апоена! Попуним, не без зебње, чек на пет стотина хиљада и добијем пљуску ревносне службенице: немам толико на рачуну. Дајте колико имам. Даћу вам, каже, пет стотина ако ми вратите двеста. Одакле ми!

Слушаоци Временске прогнозе покушавају да одговоре каква је разлика између домовине и отаџбине. Упињу се али одговор не знају. Шта би било да сам их питао за разлику између поштеног Србина и поштеног Хрвата?

Зимуљак за данас:  Друже Слобо, љубичице жута, зима иде, шта ћу без капута!

СРЕДА, 03. новембар 1993, свети Иларион и Висарион

Никад није било више пара по улици. Пошто још нисам успео да уновчим чек могао бих да скупљам динаре по улици али да обелим не могу да скупим за вредност једне марке. Узалудан посао као и сваки други.

Питам слушаоце ко је обрао зелен бостан и запалио колибу и предлажем да се, ипак, држимо неког система. Биће лакше и њима и мени. Емисију сам замислио као слободну трибину али пошто  неки нису спремни на дијалог, поготову им не прија сучељавање ставова, бес и примитивизам изливају по мени, недужном. Предлажем, ако ће им бити лакше, да ме понедељком нападају бивши комунисти, уторком садашњи, средом социјалисти, четвртком опозиција а петком како ко стигне. Тако ће се, можда, десити чудо, да позиција и опозиција усагласе ставове. Ја бих се, преко викенда, опорављао, они такође. Од понедељка бисмо кренули у нове радне и оралне победе.

Ако се јави Роберт: марка је 130 хиљада.

Један слушалац је дошао да ме упозна и извини се што ме је, у емисији, напао да сам опозиционар а сада чује да ме жестоко нападају да сам социјалист. Извињава се, много се извињава.

Кишна песма: Друже Слобо само пиши, боси ћемо и по киши.

ЧЕТВРТАК, 04. новембар 1993, свети равноапостолни Аверије Јерапољски

Чујем да Општина,  прошлог четвртка, није радила: службеници отели деци вокмене па се мангупирали у радно време. Топли оброк потрошили за батерије.

Прошлог  четвртка гост Временске прогнозе био је Слободан Милошевић. Град се, не знам зашто, узбунио у среду, сабајле. Уши су ми цео дан зујале од позива и провера: да ли долази Слободан Милошевић. Долази. Можемо ли доћи да га видимо? Можете.

Од четвртка, прошлог, до данас, дрвље и камење: то није онај Слободан. Који онај!? Па, шта се правиш луд, председник републике! Нико није рекао да ће гост бити председник републике.

Рекао си да ће бити Слободан Милошевић. Јесам. Па што није био? Био је. Кад? У четвртак. И тако, ваздан, недељу дана.

Заборавио бих на протекло гостовање Слободана Милошевића да ми данас није стигао факс од председника општине. Један будни слушалац послао му је опширно писмо озбиљно га упозоравајући да је у мојој емисији гостовао Слободан Милошевић који није Слободан Милошевић и опричао како је било (што му се снило) тражећи  да "Г. Председник лично преслуша траку данашњег понашања!" Служба Г. председника општине је писмо достављача, као што лепи српски обичаји налажу, факсом проследила "свим већим колективима".

Грађанин није очекивао да ће га г. председник нехотично одати па се одано потписао (за случај да му уследи каква награда за верност). Почешао сам се иза уха, нашао број телефона будног грађанина и позвао га да сутра гостује у емисији и објасни зашто је мислио да ће гост бити неко ко није најављен. Не могу да поновим шта ми је све рекао. Понуду је глатко одбио.

Слушаоци Временске прогнозе данас су утврђивали минималну цену поштеног човека. Изгледа да се продаје за девизе, углавном су марке у игри. Динаре нико не помиње. Показало се да поштен човек није скуп. Треба га купити док се не разграби.

Мирисна песма:  Друже Слобо, росно цвеће, што те народ више неће!

ПЕТАК, 05. новембар 1993, свети апостол Јаков

Стигло је писмо из Аустрије, од Цветке Липуш. Мрзи, поручује, да пише. Никад, каже Фројд, нисам разумео жене. Ко би разумео Цветку: писац којег мрзи да пише!

Требало је, обратите пажњу, пре неколико година, после Сајма књига, да дође у Смедерево, али ни до Београда није стигла нити у Србију привирила. Уплашили су је неки професори (свезналице!) да је у Србији опасно па је остала код куће. Фабијан Хафнер је, пише, објавио књигу (мисли да ми је послао) и већ стижу веома похвалне рецензије; њен рукопис је у штампи. Када се појави - еротска поезија Маје Видмар биће лектира у вртићу (то је, пише, научила од мене).

Нада се да сам добро.  Не може себи ништа да пребаци јер ме је упозорила још пре неколико година. Јесам, кажем, добро сам, јесте, кажем, упозорила си ме. Све чешће хватам себе како говорим наглас. Алармантно ће бити када почнем да се препирем са собом.

Поздравља ме Лудвиг Визер. Оперисао је ухо. Пита имам ли нову прозу, хтео би да ми преведе књигу. Ако, додаје, није безобразна. Он је безобразан, одговарам. Пуна ми је кућа рукописа, кажем, опет гласно, не могу да се окренем.

Данас идем код зубара на мало козметике. Кад већ ретко упошљавам зубе бар нека се блистају.

Данас ћу емисију започети песмом Цензори  Д. Х. Лоренса и питати слушаоце зашто се у Србији рано смркава.

Данас ми није до песме. Уморан сам од узалудног посла. То је ТО.

 

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања