Став

Трамвај звани жеља

Позориште Креативни хаос
Режија Невена Ракочевић, Велика сцена Центра за културу, прва реприза, 18.11.2012.

ОГОДИЛЕ су се две толико невероватне ствари да их се ни Тарабићи, Милош и Митар, у својим безличним, често уопштеним пророштвима нису такли, чак и ако су их, макар нејасно видели,  ни сами нису веровали у виђено, да ће се тако нешто случити, па ћутаху као заливени.

 Прва ствар је да ће се Невена Ракочевић, с недовољно искуственом трупом младих глумаца, латити Вилијамсове компликоване и вишезначне драме Трамвај звани жеља да је припреми за сцену, а друга је још необичнија па тиме предодређена за невероватан статус: да ће у томе успети!

Такав рискантан, хазардерски  и храбар, готово суицидни корак нерадо чине и престонички театри.

Да наведем знано: Трамвај звани жеља је драма Тенеси Вилијамса (Томас Ланир Вилијамс Трећи),  за коју је 1947. добио Пулицерову награду, а 1955.  опет Пулицер за драму Мачка на усијаном лименом крову.  Поред тога, Вилијамсове драме Стаклена менажерија из 1945. и Ноћ игуане из 1961. освојиле су награду Њујоршког удружења драмских критичара. Драма Тетовирана ружа (коју је посветио свом љубавнику, Френку Марлоуу) 1952. стиче награду Тони за најбољи позоришни комад.

Елија Казан је 1953. по драми Трамвај звани жеља снимио истоимени филм. Главне улоге тумаче Марлон Брандо и Вивијен Ли која је исти лик (Бланш Дибоа) тумачила у театру у режији Лоренса Оливијеа.

Да не разглабам о томе да је прво улога била намењена Џесики Тенди, која је, такође играла на Бродвеју. И Невена Ракочевић је у истој роли видела другу особу па – одустала, јер је глумица била премлада за тако захтевну улогу. Да поновим: сви имају малено искуство, сходно годинама.

Замислите млађахног Милоша Живковића како после Бранда, тумачи лик прпошног патриоту Стенлија коме су мишићи развијенији од мозга и јачи од интелекта. Да занемаримо спољне атрибуте, Живковић мора да је, колико му годило, толико ако не и више био оптерећен својим претходником. Тешко је и замислити.

Невена Ракочевић имала је бриге друге врсте но што је сујета, жеља да се буде бољи од онога од кога се не може. Њу су мучиле све споредно важне ствари: костими, сценографија, мизансцен, мајушно искуство трупе, колективно и појединачно, и, на концу, бојала се неизбежног – да својом игром показује глумцима, безмало вршњацима, како се кретати позорницом, како дисати, како владати покретом, дикцијом, динамиком, како владати простором велике сцене и како показивати валере осећања, како исказати нагли бес и чиме га правдати.

Првих неколико минута трема је прождирала јуноше на сцени. Једва су успевали да говоре, а и тај успех био је занемарљив јер се нису чули даље од партера.  Тих неколико минута одужили су се као гладна година док се није појавила Невена да и себе и њих осоколи и да савлада властиту трему.

Невена није могла да оклева: онај час када се појавио Стенли (Милош Живковић) био је преломан –  био је то сусрет две социјалне категорије, два интелектуална нивоа, два супротна васпитања. У два минута требало је показати разлике и сличности.

Стенли Ковалски, индоктринирани представник радничке класе, која игра на карту мускулатуре (и Брандо је има, још какву, па ништа) , класне борбе, безмало српа и чекића, који није гадљив на новац и некретнине ако је у изгледу наслеђе, и сучељена Бланш Дибоа, рањива, романтична, благо сексуално девијантна, заправо промискуитетна (без предрасуда: зет, трговачки путник, сусед, пролазник, при том стижу вести о авантурама у завичајном хотелу, Бланш се грчевито бори за наклоност сваког мужјака, једино је из свих очајнички тражених веза  стекла неспорну репутацију лаке, морално урушене жене) , Бланш на ивици егзистенцијалног и интелектуалног понора. Бланш Дибоа емотивни и економски губитник, огрезао у патологију лажи.

У једном часу Бланш се исповеда:  "Не желим реализам. Желим магију! Да, да, магију. Трудим се да то пружим људима. Ја не говорим истину. Ја кажем оно што људи желе да чују. " Како други, тако и она: лаж храни наду, не истина. Лаж чини живот пунијим и од лажи пуца по шавовима који никада не могу да буду добро обрађени и издрже свакојаку лаж.

Али, људи углавном не препознају срећу, коју, каже мит, персонификује Каирос, бог среће с чуперком на темену. Када пролази, ко га зграби за чуперак, успео је у животу и живеће срећно, како кажу недоучени писци, све до своје смрти.

Наиме, продавац ружа (Вукашин Андријевић), неприметан као сенка, готово током читаве драме покушава да Бланш прода ружу, подари срећу. У једном хипу чак куца на врата. Бланш у јеку расправе, анксиозна, ван себе, отвара врата и као да је видела самога Мефиста, раздражена залупи врата. Оде срећа.

Да, сцена која је кључна за крај филма, није и за позоришни комад;  Невена је оставила недореченим, на вољу гледаоцима. У филму Стела схвата да је Стенли био са Бланш, милом или силом, небитно је, то је само, када је Бланшина рањивост у питању, минут разговора дуже  да би било некажњиво, узима бебу и напушта алфа мужјака, у позоришној верзији (лондонској или бродвејској, свеједно)  Стела остаје са Стенлијем и дивљачки воде  љубав. Неке жене то воле грубо, због нечега се самокажњавају. На вољу им. Ипак је Стела Ковалски рођена сестра Бланше Дибоа.

Тенеси  је једном приликом рекао да се публика лакше идентификује са ликовима који су на рубу хистерије, уплашени од живота, који очајнички настоје да их друге особе разумеју, да допру до њих.

Редитељка после светлосне завесе, када  Стенли баца Бланш на постељу, одмах дозива службу да, уз минимум љубазности, заправо безвољности, рутине, приволи Бланш на психијатријски гето. Бланш (у тумачењу Невене Ракочевић) послушно, готово опуштено оставља дом Ковалских у коме јој је болест досегла зенит, можда због трауме са зетом, јер то јесте фрустрирајуће: Стенли хоће, а не зна како ће,  и каже (Бланш) Доктору (Милош Антић, одличан у минијатурној, споредној роли): Ко год да си, увек сам зависила од љубазности странаца! А Стенли је, ма шта мислили, за Бланш странац, али једностран, који, фрустриран, другачије од Бланш, радије показује мускулатуру но мужевност.

Наравно, у малој роли, готово статисте, добра је и Болничарка (Маријана Златковић). Катарина Ђурић (Жена) је изванредна, у миру и у бесу, па и кад је засићени мужјаци презиру. Стефан Николић као Харолд Мич није баш попут Карла Малдена који се за ту улогу домогао Оскара, али трансформација младог Николића је очаравајућа: од неспретног момка који, после свих брига око болесне мајке, наједном среће Бланш Дибоа која му попут виле нуди нежност, лако га заводи (завела би било кога ако наиђе, овде није реч о емотивности, већ о трагању за сродним).

С друге стране и Бланш је чезнула да је разумеју, искала је нежност на сваком месту, у свакој прилици и неприлици, добијала мало, као лек. Зато јој је свеједно да ли је пред њом смушени продавац којечега или одиста мужјак.

Ни Стенли Ковалски нема бреше. Супруга Стела (звезда алфа мужјака, Невена Мартић) освојена је и заслепљена, фасцинирана супруговом мужевношћу (заправо примитивизмом) али, по Стенлијевом обрасцу истрошена и придобијена заувек, па ни Ковалски није од раскида. Смета му Бланш, али само стога што мисли да је недостижна, а то је јер покушава да је освоји погрешним оружјем, мада Бланш Дибоа није ситничава, пут до циља није за пробирљиве. Пошто не зна ко све свраћа код Ковалских, и када ће Стенли да се сконцентрише на њу, Бланш је вазда у купатилу што Стенлија доводи до беса. Зашто? Зато што би да јој истрља леђа, а нема прилике. Тако би нетрпељивост спласла. Нема значаја да ли је Стела присутна. Можда би Стенлија присутност Стеле још више окружали, а учинила га мушкарчином, који ће завести ред у кући с неколико шамара. Стенли, јасно, не схвата да се Бланш једнако пирка да би му ставила до знања да је чиста, да га храбри да крене, али Невена је Стенлију одредила улогу говорника мржње и силе, он не разуме благе наговештаје и говор тела, сем мишића заслепљеног и залуђеног патриоте.

Наравно, сада не говорим колико се редитељка држала текста драме, било филмске или театарске, јер је и за живота Вилијамса Трећег дело доживљавало драстичне измене: у позоришном комаду Бланшин муж (узгред, остао је на папир нивоу, питање је да ли је плод Бланшине жеље) убија се  због притајене наклоњености мушкима, у филму је то песник коме је довољан разлог за самоубиство што му супруга спочитава да је слабић). Дакле, протврдио је сурову и непромишљену процену.

Они који су гледали Казанов филм, овенчан с три статуете Оскар или се сећају Мише Јанкетића и Радмиле Андрић  вероватно  су више очекивали од театарског приказања која је режирала Невена Ракочевић и интерпретације ликова Стенлија Ковалског и Бланш Дибоа.

Тврдим да је млада екипа позоришта Креативни хаос дала много више него што се реално могло очекивати. Треба имати на уму да је та трупа дебитовала на Тргу (на улици, зар не?)  у оквиру тужних Нушићевих дана представом Нушићеве љубави, томе додајем адаптацију Ршумовићевих стихова Десет љутих гусара. То што су млади играли да је зрневље, ни једног врапца не би заситило. И онда, обратите пажњу, Трамвај звани жеља. Громада од драме компликованих односа, емоција, различитости. Све су то млади глумци савладали. Невероватно. Феноменално. Честитам!

 

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања