Став

Оће л мене то јуне да муне

или
иде цура преко села шеснајс посто невесела


Иде маца око тебе,
пази да те не огребе

АКО закључити када је текст писан, много је теже одговорити зашто тада није објављен. Све је због нечега – чега по правилу нисмо свесни – добро. И зло је каткад – Нечастиви зна због чега – добро.

Сада се виде и користи од испитивања радног, јадног (јавног) мнења, оних који су прорицали судбину Сартида и покојног Института за металургију.

С историјске дистанце од три године слика је јасна, у појединим деловима смешна. Извесно је: што даље будемо од времена у коме се дешавало у тексту споменуто опуштеније ћемо читати и о промишљати о ономе што нам се појављује у животима много чешће од Халејеве комете. Разлика је у томе што је појава Халејеве комете доживљај како за лаике тако и за астрономе. Првотни блену у небо, срећни што могу нечим да испуне ноћ, потоњи извлаче одређене закључке, исправљају прорачуне, а наши животи се и даље труне губећи се у ништавилу, безлично и на изглед безбрижно али посве извесно, уз суптилније методе загорчавања. Елем,


Шта се дешава када тим психолога хоће да од 6,04 одсто са списка запослених у Сартиду дозна како им је и, уопште, има ли наде за вишак радне снаге и ударне бригаде


Да би пристали на испитивање, макар и од психолога, или баш због тога што то одмах кандише на невоље и подгуркивања (онај је, изгледа, одлепио), радницима (и радно неангажованим, дакле и онима што их је фирма частила са, за сада, полугодишњим одмором) гарантована је дискреција. То, ионако, по нашим мерилима и обичајима, ништа не значи и не обавезује, али звучи цивилизовано, чак оптимистички.

Оптимизам, видеће се, изданак је, понекад стидљив, већине одговора 581 радника, али га има. Добро је за почетак и уопште, мало оптимизма је понекад много. Уосталом, анкетари, посебно код свођења резултата, имају на уму да је оптимизам пријатно осећање. Можда с времена на време безразложно али, ето, пожељно стање. Подстицајно.

Ако већ морамо да се презнојавамо одговарајући на сва та занимљива питања говорићемо отворено и добровољно рекоше и ангажовани и неангажовани и латише се несвагдањег прибора: дивита и хартије. Овде крстић, онде плусић, накарикаше одговоре уверени да помажу фабрици. И то је леп осећај. Људи воле да буду питани, макар за пут до раскрснице. Раскрснице су важне у животу друштва и појединца, а појединац, опет, ако је питан дође некако сам себи значајан.

Што се тиче помоћи, радници Сартида имају искуства јер су на значајним пунктовима у кругу фабрике прикачени сандучићи за идеје запослених. Свака идеја: 10 динара. Многи су се овајдили. Лако ћете их познати: као да су убацили квиту са идејом у касицу прасицу сад возе џипове с тамним стаклима.

Малецни проблем беше анкетарима да нађу  радно неангажоване". Свет се растрчао, нешто петља, не може да седи скрштених руку. Овде бензин, тамо девизе, онде половна (може и мазнута) роба сред бувљака, понеко, за мали ћар (од препродаје или стоји за другога) чека у реду за цигарете, уље, шећер, млеко, хлеб и воду...

И нико више нема времена да пита шта се чека. Стани, чекај и ћути. Додуше, ако стојите испред пекаре или испред чесме код цркве, зна се да не чекате нафору, исповест, причест и благослов него хлеб и воду. За скроман ручак и одвише.

иде цура преко села шеснајс посто невесела

Како вам је после рата, не издржаше радознали психолози. In medias res. Право у ребра.

Растерећени смо и орни за рад, рече четвртина испитаника. Бајно, дакле. Сложно. Тако сам и мислио. Досадно је седети у склоништу. Све једном досади.

Свака част, с толико орности прегрмећемо, ваљда, и горе. Посебно ако је оптимизам део ината. Што се тиче Сартида осам одсто верује да ће се и он опоравити од последица ничим изазваног рата и повратити производњу, а 10 одсто да ће концерн црне металургије "изгурати" не наводећи шта и како. И када.

И док је четвртина (довољно за мају) растерећена и орна за рад, другарске се песме не оре јер Сартиду  сем ГТС (главне трафо станице) ништа није гађано (мада је штета поголема) па нема потребе за колективном обновом, дотле је друга четвртина (а четири је четвртине, као и пре рата) захваћена безнађем, веома се лоше осећа и питања психолога и оптимизам другова који виде крај мукама не могу је уверити у боље дане. То је лоше јер може да повећа број сати на боловању. И ко зна када ће се (и како) боловање завршити. Посебно у време сезоне. Уз ту четвртину стаје још 19 одсто испитаника с лошим осећањем или предосећањем.

Сводећи штуре одговоре на језик статистике дошло се до податка да је 42 одсто испитаника расположено и 42 нерасположено. Осталих 16 посто је неопредељено. Чека музику. Иде цура преко села шеснајс посто невесела! Шта да се ради?

На питање када испитаник очекује почетак производње око 42 одсто се нада делимичном или потпуном бољитку до краја текуће му године, 30 одсто не зна да процени или неће да се меша, око 25 одсто мисли да ће се очекивано догодити током 2000. или касније. Ни Тарабићи не би боље.

Пошто има наде да почне производња природно је питање где ће и како Сартид да упосли силно људство.

Највећи број испитаника (40 одсто) мисли да је решење у већој производњи предузећа СПИН које ради под окриљем Сартида и упошљава инвалиде (тренутно производи веома тражене шпорете  реалистичког имена Гарко, кад их огледнете преседне вам грејање), потом у Старој железари и ангажовању Института за металургију, дакле, закључују психолози, испитаници верују да је излаз у некадашњим "унутрашњим резервама".

Нико не рече да би било боље отићи у просвету јер би онда, од Сартида добили нешто више од три пута већу плату. Додуше, једном, али и то је вајдица кад пролеће касни.

полутани на двострукој грани

Било је, наравно, мноштво питања; једно је дотакло проблем о коме се често, са зебњом или, бар нелагодношћу прича: да ли је лепо отпуштати раднике.

Окрени-обрни, надвладала је висока свест радника и сељака. За отпуштање је шеснаест посто запослених. Није речено да ли су то малопређашњи, неопредељени и да ли себе виде у тесној кожи.

Нека ми буде допуштена спекулација: верујем да су, сериозно одмеравајући pro et contra, радници скуцкали 16 посто слоге јер им радно место плаше полутани на двострукој грани, народски речено они што у фабрици, у име минулог рада, заслужују бонове за струју и право да дрежде испред поште, а од њиве берићет. О томе да, током пољопривредне сезоне (а она уме да потраје три годишња доба), беземљаши у фабрици повуку деебеео крај, другом згодом.

Први пут, поручили су психолози, висок проценат радника заговара отпуштање. Још се не зна због чега су заузели тако радикалан став, осим ако цела истина није у претходном пасусу. Наша, пословична кажу, слога у невољи и овде је изашла с отвореним картама и надјачала радикалне тонове. Готово 20 посто радника је за солидарност: "делићемо што имамо па докле догурамо".

Питање није постављено у анкети, па је прилика да га овде протресемо. Није ли, међу тих 20 посто, највише демагога, илити другова са села, који гласајући за солидарност бране своје позиције? Може се и овако: не чини ли тих 20 одсто највише оних којима се приговара да фабрику доживљавају као предах од тешког пољског посла и тако шпарају снагу да се сутра њиви врну.

Полутани, дабоме, памте та рибања и приговарања, зачињена с малчице зависти и злоће јер им се предочава да их боли за све, да не хају што иду зла времена и да државу безочно музу за обе сисе: у фабрици и кад на пијац изнесу берићет. Па душмански зацепе.

Јесте, слажу се, шеретски, полутани у таквим панел дискусијама, која се понекад окончају шакетањем, да су се протегла гладна времена и на чвргу, фитиљећи бркове, одговарају баш мушки, на кварно, испод појаса: ближи се час када ће наше кокице бити светске шампионке протрче ли Југу и изнесу живу главу преко гране. Тада ће, домећу, доћи и њихових, полутанских, пет минута: караће најлепше жене својих душмана а уздарје биће мршава, тако рећи промискуитетна кокош. Што би рекли они што не знају шта је морал и савест: таква су била времена!

биће боље

Истраживачи одговор да ће радници сложно делити што претекне сматрају илустративним за стање духа и расположења радника концерна. Другим речима: биће боље.

Наравно, људи су ригидни када размишљају и суде о другима, док су им критерији раз/блажени када се ради о сопственој позадини.

Због тога их је, пошто су окренули лист, сачекало ново питање, које, ваљда, многи себи често постављају: хоћу ли бити (технолошки) вишак и шта онда?

Е, сад, да је Сартр мало живљи верујем да би проговорио коју о отуђености и егзистенцији. Какав, вражји, технолошки вишак? Где су ту људи, како рече Јошка Броз, наше највеће богатство. Да се нисмо поделили можда би о томе распредали на Корчуланској летњој филозофској школи. Шта значи кад људи имају идеју: оду лети на Корчулу, тамо се лакше умује.

Срећом, оптимизам и даље хара. Чак 40 одсто испитаника је уверено, ако не у незаменљивост, месијанство и заслужност првог реда, макар без ленти, ловора и ордења, а оно, свакако и непорециво, у личне квалитете и да, природно, због тога неће бити отпуштено. Баш леп осећај. Опуштен!

Опет се истакла једна четвртина неспособношћу да, објективно, процени властите заслуге па не зна да ли ће бити вишак, док око 20 одсто анкетираних не може да се одлучи одговарајући као видовита Зорка (помогла је многима, помоћи ће и вама) alias Питија са ТВ Панчева: "можда да, можда не".

Два одсто испитаника дало је занимљиве одговоре који би, чини ми се, требало да буду полазиште новог, озбиљног, истраживања. Први проценат је уверен да ће безусловно бити вишак (не наводи због чега, али мора да има разлога и зна нешто важно што ником не казује) док други једнопроцентни, издвојени, узорак тврди да ће, ако буде стани-пани, себе предложити за курталисање од посла, раног устајања, биолошког притиска на организам, дрмусања у миомирисним (мириси су сви у роду, а смрадови сваки за се) аутобусима и свакојаких догађања и дешавања (срп. перформанса и хепенинга) у њему, до и од њега.

Психолози се нису, post festum, бавили тако малим ужетом и јунетом. Штета. Остајемо прикраћени, не дословно, за извештај зашто један одсто мисли да ће баш њега јуне да муне и зашто један проценат хоће баш себе да истури пред бесловесно говече беспослице? На концу, занимљиво би било накнадно истражити како је 40 одсто дошло до закључка да је толико заслужно за колектив (земљу/човечанство/ /универзум) да неће бити бројка индеxа којим ће се изражавати незапосленост.

Заправо, резултати истраживања Сартидових психолога за фабрику репрезентативног узорка од 6,04 запослених (581 радник) тек би дао јаснију и контрастну (макар ц/б) слику ако би се, после сумирања резултата, мало (kleine) morgen, спровело ново неблајхано (опет неизбежни српски израз) пропитивање.

Макар само 14 одсто испитаника озарено оптимизмом типа боље је него што се прича, десет одсто скептично мала је вероватноћа да ће концерн опстати, десет упола с луком шансе су пола-пола, шест одсто хазардера мале су шансе, 1,5 посто категоричних Сартид не може опстати,  сад би ваљало кренути од дате тачке, поново тутнути плајваз у руке скептицима, мизогинима, циницима, оптимистима, алтруистима, филантропима, садистима и изнова ставити на муке писаног одговарања.

Истини за вољу, Сартид је прошао много горе време него што је једно ракетирање ГТС за чију је поправку потребно бар годину дана и 30 милиона немачких марака.

Најзад, необично је да се одговори веома споро мењају. Генерално 72 одсто анкетираних верује у опстанак и перспективу Сартида што је, процентуално, веома близу резултатима истраживања у време најжешћег рата у Босни и санкција" каже директор Сартид школе, психолог Миланко Јевић.

До овог истраживања важио је афоризам да су оптимисти необавештени песимисти, а од њега, открили су психолози, да песимисти немају праве и потпуне информације. А да пређу у ћошак, у веселије друштво?

Радници који имају до пет година стажа не желе да нагађају будућност Сартида и процењују успешност; умерени оптимизам (има тешкоћа, решићемо их) изражавају они са замашнијим стажом. Можда је одговор у дужем стажу, већем искуству или они који дуже раде знају - што да не! - све боље, а полетарци тек треба да науче како стећи оптимизам и како га задржати.

И, на концу, још и ово: када је истраживање завршено и неки одговори заокружени у дословном смислу, забрањено је објављивање како у локалним медијима, тако и шире. Убрзо је претња скинута и, нуто чуда, психолози, иницијатори истраживања, новчано награђени. Нису стигли ни друштво том, изненадном, паром да часте, а већ их је стигла суспензија. Због чега? Па због истраживања, побогу.

Срећом, каже народ, ништа не траје вечно па су психолози враћени на посао. Сад памет у главу, остало уза зид.


Текст је својевремено писан за новине - али није прошао. Знам зашто, али нећу да кажем. Грешите ако мислите да има везе са тим што цензори у Сартиду нису допустили објављивање Оно што не знам поуздано је када сам га написао. Пре 2000. свакако. У време када је валута била пуста немачка марка. У међувремену свашта се догађало, али, чини ми се, чини... и по Сунцу и по месечни - ништа довољно доброг!


Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања