Став

Кајем се што читању се учих

Гроздана Олујић: Гласови у ветру, СКЗ, Београд, 2009.

Није празна реч да за њу не марите, него је живот ваш
Mојсије 32, 47.

РЕОСВЕЋЕНИ, много је разлога, повери свештеник епископу правдајући се што звонима није најављен долазак великодостојника у село. Оче, одврати владика благо, одлучан у намери да расветли мистерију, наведите ми само један разлог.

Ваше преосвештенство – скрушено ће јереј – немамо звона.

Али, упркос непобитном разлогу, владика је дошао, ваља га достојно (колико се може оним што се има) угостити.

Уздржавам се да промишљам и пишем о књизи Гроздане Олујић (Пешић) Гласови у ветру, који је  НИН–ов жири критике прогласио романом године. Разлог уздржаности је на почетку текста, али, рекох, владика је дошао.

Када је Гроздана Олујић у 22. добила награду (Излет у небо) за најбољи роман у бившој држави, моја скромност стицала је основна знања у одговарајућој школи. Наредни Олујићкин роман (Гласам за љубав, најбољи кратак роман године) затекао је потписника у пубертету.

Сад се кајем што сам остарио: Седефну ружу читао сам у добу прераслом за бајке. Има и то добрих страна. Ономе ко се не сећа – објавио сам (часопис Домети, број 23, Сомбор, 1980) –  да не знам никога ко је у Југославији написао бољу књигу бајки од Гроздане Олујић. Нисам необавештен; писао сам о више књига бајки, а богме, и прочитао прилично књига које се баве теоријом тог жанра  и остао до данас при ранијем исказу о успешности списатељке Гроздане Олујић, када су бајке у питању. Ипак, има писаца који се не слажу с мојим мишљењем да је Олујићка ненадмашан писац бајки. Изгледа да су у праву. Не може ненадмашни псац бајки да напише оачјну књигу као што је Гласови у ветру.

И додајем да тај део стваралаштва Гроздане Олујић није довољно добро, озбиљно, зналачки тумачен и вреднован. Јесте, Олујићка је за бајке добила награде домаће и светске, али то је трошно, пролазно. Важни сте у часу када награду примате. Док силазите с подијума падате у наручје заборава.

Сећам се једног драматичног писма, објављеног у Политици  пре деценију и по, којим  списатељка, преводилац, професор Универзитета (није, дабоме, реч о Гроздани Олујић), у старости ламентира над усудом и понизно моли  помоћ за лекове. Од тог писма очаја, ево, рекох, деценија и по је минула –  још не могу да се опоравим. Озбиљно. Али, српска кухиња ради (што једном рече једна искусна жена: везе и подвезице!) деле се националне пензије усменим писцима.

Враћам се суштини: Гроздана је нашла себе у бајкама. Толико, за сада, о томе.

Године су ме научиле да све што лако нађете, лако и изгубите. Е, сад, упркос  кајању, године се множе па Гласове у ветру не могу да читам опуштено као што читах бајке. Трудим се да будем благонаклон, а да не изгубим меру.

Суштина, можда необичног или неуобичајеног осврта пред вама, јесте став да Гроздана Олујић треба, због репутације, изнова да седне за писаћи сто и до последње јоте напише Гласове у ветру. Овде би ваљало завршити причу о награђеном роману када бих могао да не објашњавам став.

Дигресија: паметнији средњошколци или њихови професори матерњег језика, подједнако ненаклоњени читању, исмејали би Б. Миљковића да је насловио песму Узалуд је (заспалу) будим али кад Олујићка у тридесетој, као, ваљда, зрео писац, крсти роман Не буди заспале псе (1964) онда се и бабо (па био из Ђурине песме или хипокористик Фикрета Абдића који је изумео смешу с којом све је лако) чеше по глави: што се то данас писци размећу речима као прапорцима?!

Необавештени помишљају да сам имао роман у конкуренцији за награду критике па сад, када ми се награда измакла, буја озлојеђеност. Не бринем због необавештених,  а обавештени (по дефиницији) знају: немам објављени роман! Да сажето интерпретирам мисао коју приписују Ј. Скерлићу: не носим  (кокошја) јаја, а мућак знам шта је!

Жао ми је што расипах време као плеву читајући Гласове у ветру. Неразумно је такво и толико разметање временом, али шта да се ради, не издржах, а себи бих, да то не учиних, вазда пребацивао што не прочитах роман издвојен из годишње српске књижевне продукције: најбољи међу најбољима! Тако је одлучио жири.

Неће се и не може такав однос према времену добрим вратити, нити време надокнадити. НИН–ову награду, од установљења до данас, доживљавам као највише, најозбиљније, бескомпромисно признање писцу у земљи – став критике да је аутор написао најбољи роман године раван је свакој озбиљној књижевној награди у свету. Ми значајнију награду немамо, а писци су нам какви јесу. Да су под конац – не би ваљало. Чињеница је да НИН-ов жири награђује безвредне романе, и то се може показати на читав низу одлука жирија.

Отварам књигу (име на корицама никоме није казна / књига је књига макар и празна...).  Дознајем да непозната жена – не само читаоцу већ и лику др Данила Арацког који се уденуо у  почетак романа –  помера топло тело (жива је, срећом, али скроз папирната, па ако је топла у кревету, а списатељка тврди да јесте, хотелу прети опасност од пожара), дотиче бедро (докторово, можда га прегледа) руком пуном прстења.

Какве везе има детаљ да је рука непознате жене пуна прстења?  Колико пуна, питам се, ако је то битан детаљ. Да ли она, непозната, има тајну везу с Толкином? Тада би имало смисла помињати накит непознате, чак и под претпоставком да је то прстење футуристички стетоскоп, медицински алкохол, завој, газа, бивацин. Да ли се доктор трза и стреса на додир топле руке с хладним прстењем?

Жели ли неко да оспори Станиславског? У реду, онда слободно указујем на његове речи: Ако у првом чину Чеховљеве драме видиш на зиду пушку, знај да ће у трећем чину да опали! Елем, чему непозната, етерична, не знам каква (списатељка не каже) жена пуна прстења у њујоршком хотелу код смушеног др Данила Арацког док у позадини кашљуца узбуђени др Лука Арацки? Хоће ли ортачки да отворе бижутеријску радњу?

Баш лепо, помисли (вероватно Данило, а можда Лука, дабоме, извесно да није жена помислила, што би било нормално после помињања њене руке пуне прстења па и саме незнанке, али она је неважна, она је само сенка, украс из полутаме – јао, ја се плашим свега недовршеног па и полутаме – док из ње (полутаме) пресецају разнобојне светлости реклама (као да сецирају) осветљавајући део образа и косу неке жене. Ето јада: из полутаме светлост реклама пресеца не знам шта: ваљда себе. И виде Бог да је добро. И би полутама, пардон, полусветлост, штогод то значило. Гроздана би рекла: не зна се шта.

На 17. спрату њујоршког хотела, у брзом смењивању слика (чијих, каквих) као пред сан или буђење (неодлучна је списатељка, не зна које је доба упркос полутами и светлећим рекламама) др Данило Арацки осети да није сам у соби. Пружи руку да упали лампу (пред сан или буђење?!)  али лампе није било (недопустиви немар, без одлагања пријавити Н. Тесли). Ни ноћног сточића није било (шта ће му сточић осим ако није лампа које нема; пријавити рецепционару). Празнину и полутаму пресецале су само разнобојне светлости (множина!) реклама, осветљавајући део образа и косу неке жене припијене уз његово раме (др Данило Арацки има, претпостављам, вештачку телескопску руку с пнеуматицима и хидрауликом: док му је непозната жена – а такве су оне, леже, непозване, на рамену, доктор је заправо Гај Муције Сцевола, не осећа да му рука трни – дакако, одмакла аналгезија – јер је то чељаде сву ноћ на руци као на топлој перини; шта мари, доктор баш том руком опипава собу, зидове, под, таваницу, оперише у полутами, пружа је као кран, тражи лампу, сточић, кочић, мочић  – а жена не хаје, припијена уз раме, којег доктор можда и нема, кад је већ све нестало у фантомском њујоршком хотелу у коме је једино кревет и у кревету жена (И. Андрић би рекао: које нема) али то још нико није обелоданио.

У Њујорку, када преноћите у хотелу, особито на Лексингтон авенији добијате кревет у власништво. Мала пажња америчког хотелијерства. Кад се одјавите из хотела упртите свој кревет на грбину и пут под ноге.

Знам, оваквим читањем романа године, с креветом на грбачи, нећемо далеко стићи и белешка ће бити обимнија од Гласова у ветру.  Можда да вежбамо зечје скокове?!

Хоп: 15. страница романа, реченица: Њен муж је једна од тих будала!

Баш тако, с ускличником на крају реченице. Муж, какав да је, именица је мушког рода. Будала, ма колика, женског је рода. Али, коректно родноравноправна написана реченица је "њен муж је један од тих будала". Ако је њен муж будала, сад ја лаички разлажем, онда му она сличи јер се удала за таквога. Тада би тебало, у роману, читаоцу објаснити, или пустити да из текста закључи, зашто је будала он, зашто она. Али, ако је супруг (такође мушки род) једна од тих будала онда се алудира на неверство, што је остало нејасно као и бесмислени пасус пре тога: Једнога дана освануо би можда с генералским еполетама (ваљда би их у сну добио од анђела ађутанта или ко већ ноћу качи пуковницима генералске еполете и ширите!) толико (колико?) важним (читалац је схватио чија је супруга Петрана, нема потребе гомилати речи) његовој жени Петрани (ауторка гледа серију Село гори ... па позајмљује имена јунака) за којом уздишу официри, племићи, коцкари, богаташи, и пропалице од Каранова до Беча. Наравно, може се написати и да буде такође граматички коректно: Њен муж је једна од тих будала!  ако је тежиште на будали а не на мужу, што овде није случај, дакле: и мушкарци имају право на родну равноправност.

Не знам где је Караново, чак ни као фикција,  али верујем да није бечки кварт. Чудим се да у Бечу нема лепотица па официри, племићи, коцкари, богаташи уздишу баш за Петраном (подразумевам: отменом, грациозном као име што јој је, образованом, фаталном, са неодољивом задњицом као четнички казан и пунђом на спрат или плетеницом дебелом као коњски реп, дугом до казана). Није речено где су је, када и којом пригодом угледали сви ти дични, неустрашиви мужи, официри што уздишу као старији малолетници (официри о којима има магловиту представу из романа Мирјане Јаковљевић и телевизијског серијала с погубним утицајем на списатељку: Гроздана је још у сновима двадесетдвогодишњакиње), на ком балу, при ком кадрилу, валцеру, да ли баш на бечком двору, на којој паради женског света, модној ревији... и шта ту траже коцкари и пропалице (до малочас мишљах да су коцкари по дефиницији пропалице, па били из Каранова или Беча) на местима где луцидни писац смешта богаташе и племиће (потоњи су сигурно из руских романа, осиротели, мада сумњам да је Г.О.П. толико времена упропастила читајући општа места руске класике).

И сад следи наставак: Није мала ствар стећи генералски чин (малочас је тај чин био само претпоставка: једнога дана освануо би можда...) али он медицину није студирао да би научио да убија, већ да спасава... Елем, прво списатељка претпостави  да  једног дана освануо би можда, у наредној реченици већ није мала ствар, а не каже колика је, али читаоца ставља пред свршени чин унапређења, да би утврдио да ко студира медицину учи да убија (није случај са др Луком Арацким, јер тај бата) већ спасава. Нико му додуше није понудио генералске ширите – нисам до краја романа приметио, можда касније, када сам склопио корице – ни да убија ни да спасава, али Гроздана је то: она влада надземним силама.

Питање је на који се начин добијају чинови. Ја то, додуше, стицајем околности, знам, као што знам да није до официра да се опредељује за чин већ да салутира и одговара кратко, оштро: Разумем!  Остало је нејасно и несхватљиво одрицање ордена за јунаштво, одбијање пуковничког чина Луке Арацког. Овако срочена реченица (на страну да је сада реч о нижем чину али је придодат орден) оставља збуњеног читаоца: какав је то пуковнички чин Лука Арацки?! Или овако: Лука Арацки није прихватио  чин пуковника,  а Петрана мисли да је будала што је одбацио генералски чин и службу у Генералштабу.  Ко је овде збуњен! Да ли је госпођа Олујић кадет са Академије West Point?

Ваљда таква непролазна лепотица зна шта говори. Ако и читалац жали случај значи да је пожурио: на следећој страници дознаће да је сахрани доктора и пуковника Луке Арацког присуствовало читаво Караново, а да је његов црвенокоси (ти су најпаметнији и најнапреднији)  унук Данило изјавио (коме?) да доктор Арацки (ваљда деда Лука) није мртав. Одлетео је у небо и вратиће се као цвет или птица,  јер нико и ништа не нестаје заувек! Молим Вас, нека ми неко дода марамицу без обзира што је Лука одбио пуковнички чин, а сахрањен је као да га је добио.

"Потребно је само чекати!" додао је Мали Риђи, што је запањило све који су га чули, и уплашило све који су га волели.  Да ли су га чули и они који су га волели или су се потоњи уплашили Малог Риђег? Чега су се уплашили? Чекања? Не знам, није речено, али ми звучи да је Мали Риђи коњ. У мом завичају Мали Риђи је или коњ или робијаш. Добро,  прихватам, у Даблину је Ирац.

Предстоји још један, епохални, пасус: И то је и (свеза до свезе наглашава небитно, као они, потписнику осврта  знани оратори, што говоре: значи, значи да значи, овај) чинио док у Караново није ушао (обратите пажњу, не на улазак, већ на наставак) први тенк Другог светског рата (само један?! један тенк, један тенкист, то је та логика, један је увек први), а Караново се окитило (то, Гроздана, мајсторе: поента је у глаголу) белим крпама (скромно  знање овога што зановета, говори да су крпе беле само док су нове и после искувавања иначе не би биле крпе и користиле би се за постељину, столњаке и надстолњаке, дакле у Каранову су чекали окупаторе) у знак предаје, престрављено причама да Хитлерови (ваљда немачки, нацистички или већ, али то је репер од млада војска Титова, ваљда, код нас, жал што друг Јошка није користио право прве брачне ноћи па му ретроактивно поклањају војнике које су неморалне жене родиле са мужевима) војници заробљенике (онако испошћене) користе као сировину за прављење сапуна (зато машу белим крпама јер су престрашени, а сапун се кува, а не прави. Нико, ако зна матерњи језик, не каже правим ручак, јер би у том случају могао рећи и зидам, конструишем, подижем ручак, него кувам, ретко се чује градим, а у руралним крајевима, готовим али ово је маестрално дело лауреата престижне награде за роман године, такав је мајстор за све па свашта може да направи).

Не могу да Вас оставим без дивотне две реченице: У том тренутку неко је на групу деце, истрчале да виде гвоздено чудовиште (зар децу, када су несташна, у Каранову не страше чудовиштима из бајки, као у цивилизованом свету, него баш тенком), бацио ручну бомбу. Није речено ко је бацио, и да ли са тенка или на тенк. Да не ситничаримо. Питање је неизбежно: од чега је направљен тај тенк, када је од једне ручне бомбе плануо, букнуо, одлетео у ваздух с Луком Арацким који је прво подлетео онда одлетео.

Сконцентришите се молим Вас: Кад и како је (ма сад, лако) др Арацки успео да је у лету зграби (не у лету, стала је бомба, за трен, сачекала да Бананамен доктор скине мантил, спакује слушалице у лекарску торбу, јави пријатељима шта смера и позове појачање: не пуштај је докторе ако бога знаш, побиће нас Гроздана!) и подлети (раширивши дивот крила ангела спасиоца) под тенк – Караново је имало различита тумачења.

Ко је бацио (неко, списатељка није видела, била је гужва,  па није могла ни да објасни тај чин) и зашто (не знамо ни починиоца) бомбу на децу  (тек на 216. страници недвосмислено дознајемо да је бомба бачена на децу; тешка је то била одлука за списатељку – можда је заборавила бомбу) осим ако не чезне за сузама и цоктањем емпатичних баба. И што је доктор подлетео под тенк? То чудовиште не проклизава кад стаје.  Ако је неко бацио бомбу на децу, на вране, на... онда је није испустио него замахнуо да је хитне што даље, да одлети (а не подлети) од тенка (изузев  ако је баца камиказа, али ни тај је не би бацио но на њу легао) који ће, у наредном потезу пера, букнути као и др Арацки који није умро, тврди неко дете, Мало Риђе, ех ти Ирци морају баш свуда да цимају недужног Џојса. Наравно, има још нејасног: ако је тенк имао само једног тенкисту – тако каже Гроздана – онда не знамо ко је бацио бомбу: зар исти тенкиста? Ко за то време управља тенком? можда је тенкиста  бомбу одувао кроз цев. Посебно је проблематична нелогична и нефункционална рационализација посаде на једног војника.

На 15. страници неко је бацио бомбу на групу деце која је на 216. постала гомила дечурлије.  Гомила подразумева ствари, списатељка постаје нервозна и децу назива дечурлијом што у књижевном језику има негативан предзнак. Разлика између групе и гомиле једнака је разлици између живог и неживог.

На осмој страници: Данило пребаци јастук преко главе и собу прекри тешка, слузава тишина, у којој се чула (на 17. спрату!) само тутњава из дубине улице и капање воде с Ветине главе.  Изузмимо слузаву тишину која се јави када пребаците јастук преко главе, али како да игноришемо тишину када се у њој чула само тутњава из дубине улице и капање воде с Ветине главе. Можда је ипак умешан и Тесла, то су Нијагарини водопади који капљу.

Опет на осмој страници која је зенит Олујићкиног романа: Могли су ме бар једном заобићи, рече у себи, не знајући да су путеви мртвих недокучивији од путева Господњих... Господ, откри Олујићка, не влада мртвима, неће бити Судњега дана ни Божића ни Васкрса. Можда се држава изнова одвоји од Цркве. Творцу су недокучиви путеви мртвих. Ко зна где воде ти путеви и шта раде мртви. Крхко је знање (Д. Цесарић). Господу су недокучиви путеви јер списатељка тврди да Бог повремено дремне. Зар карановачки летописац није Шаптач из Божјега сна? Ако сам схватио списатељку Бог је параноик и схизофреник. Тада је јасно зашто не разазнаје путе мртвих и живих.  У таквом здравственом стању (оксиморон!) Бог ни себе не препознаје, како ли ће своје дело, поготову у тумачењу Гроздане Олујић.

Још анализирам чудеса сме странице: Низ његову кичму склизну језа. И не разби се нити сломи.

Странице: 8, 28, 29, 54, 89. Данило Арацки је екстрасенс: свакичас му телом пролази језа, хладноћа или цури зној  – чак и барице оставља! У млакој бари сопственог зноја, уз жену која је дахтала у сну...

9. Луки Арацком, одлетелом у небо заједно с тенком и тенкистом... Гроздана је изумела тенк замало па без посаде: један човек – један тенк. За то се може добити награда за економију или за мир шведског комитета.

9.  Кад су низ прозоре хотела Атертон клизила (баш клизав роман) људска тела ударајући тупо о бетон. Какав је то слух људи моји – М. Делић – на 17. спрату Атертона Олујићкин јунак чује како тела која су малочас клизила низ прозоре ударају тупо о бетон.

9. Господин Арацки, ма који од њих, мора да има уши као слепи миш или сова па да на 17. спрату хотела у Лексингтон авенији  ослушкује гласове пијанаца у дубини улице.

9. Тек сад видим зашто је Данило узнемирен што су људска тела клизила низ прозоре Атертона: па следећих дана све њујоршке новине писале су о самоубицама,  о остарелим рачуновођама, медицинским сестрама, учитељицама које излазе кроз прозор све у једном дану! Каква је то гужва била, људи божји, жене наше.  Да ли су сви изашли кроз један прозор? Писац је, изгледа, стајао код прозора и анкетирао самоубице: године, пол, образовање, занимање, висина пензије, хипотека, разлог изласка кроз прозор...

10. Не излазећи из сна, жена га прими у себе и настави да хрче. Диван опис, антологијски, енциклопедијски, треба га унети у читанке, у лектиру, у Устав, надмашује пубертетлијске приче. Овога би се стидео и Минхаузен.

11. За неколико дана мораће да одлучи остаје ли у Америци или одлази за сва времена. (Ако  одлучи да остане, не мора да одлучује и да ли одлази, ако одлучи да оде, не мора да мисли да ли ће остати. То знају основци, који тек уче да мисле, склапају реченице, одлучују о нечему). Ако постоје сва времена? (Граматика познаје више времена, али не постоје сва времена као што не постоје ови простори). Ако се све не догађа случајно: и љубав, и мржња...  Разочараћу списатељку: ништа се не дешава случајно, то није фатализам, то је реалност. Уосталом, писац је то схватио на 168. страници: Неки разлог је, ипак, постојао. Ништа се случајно не догађа, ни кривица, ни казна. Списатељка је само мало неодлучна.

17. Препричавајући средњошколско градиво о постанку врста списатељка поред Карановског летописа уводи, неочекивано и непотребно, Небеску књигу јеховита банализујући клонирање. Колико сам докучио из романа, чланови некада моћне породице Арацки су православци. У српском језику не постоји за адвентисте израз јеховити, можда јеховини сведоци, јеховисти или колоквијално и погрешно: суботари. Чему, онда, ничим изазвано увођење  Небеске књиге адвентиста? Узгред, муслимани имају више Небеских књига. Где је славна породица православних Арацких између адвентиста и муслимана и чију Небеску књигу им потура списатељка?

Знам да неко тако не мултиклерикалан него ни монотеист у Другом светском рату не би могао да опстане у југословенској војсци, ма не би га прибројали ни међ симпатизере, мада списатељка широкогрудо дели ленте, ордење, чинове, еполете и генералштабне фотеље. А Арацки се заинатио па неће да чује за унапређење упркос истрајавању лепотице Петране која је мужа на паради песника, племића, официра, богаташа, коцкара, пропалица који су за њом  уздисали, издвојила као будалу "зар је заиста толико луд?" – питала се лепотица (мишљах да је довољно у читавом роману једном рећи да је Петрана лепотица, или списатељка мисли да је неуверљива – Петрана, наизменично плачући и вичући, а онда плачући и смејући се док је као звер ходала од зида до зида. "Само лудак може највиши војни чин заменити болесничким смрадом!" (36).

Дакле, тако: Арацки је не само будала него и лудак – не знамо о ком чину је реч  јер је списатељкин избор приличан: од капетана преко пуковника до генерала – али је јасно да се Арацком нуди унапређење и улазак у Генералштаб зато што болница – смрди!

23. У коме се више страдало од глади, зиме и пегавца него од метака. Човек има један живот, бар колико ја знам, и гине од једног метка. Верујем да је Гроздана употребила множину без размишљања, а тенк с једним тенкистом је нешто друго.

24. Нити је Лука Арацки нехотице занемео од ужаса. Ето како читање романа године просветли читаоца кад дозна да људи могу и хотимице да занеме од ужаса.

25. Ветин панични трк ка реци у којој је нестала у својој шеснаестој години. Према реци се панично трчи када дављеника треба спасити (па и тада паника је погрешан пртљаг), а не када неко трчи да се утопи (макар без разлога, а трчати у смрт може само лудак који и не зна шта чини) кад склизне низ лед.  А и кад хоће да се убије не чини то у својој било којој години јер се подразумева да не може да се утопи, или било шта, у туђој години. Познате су фразе за излуђивање читалаца новина: Умро у својој... години живота. Ко још умире у смрти, ма у чијој години?!

25. О том, последњем дану Ветиног живота кружиле су различите приче. Само – ниједна од тих прича није поуздана, нити се очевицима може веровати. Онда нам остаје само писац, који пере руке, рубље, све; и њему  не можемо да верујемо кад непрестано говори да се ништа не зна, па ни он није био присутан, а и да је био: сведоци су не рачунају јер су непоћудни, неприлагодљиви?

26. Караново је, судим, имало најлепшу девојку, Вету и најлепшу жену Петрану. Једино што је Вета, са 16 година, још дете, то је списатељки промакло, иначе би увела још један лик за међудоба. Војник који је у смрт отерао Вету, најлепшу девојку Каранова, нестао у истом процепу под ледом. Какав је то процеп под ледом, то, рекла би Гроздана, нико не зна као што до краја романа читалац не дозна да ли је Вета бежала од смрти или у смрт, да се убила или је убијена, да ли је силована или је силовала. Добро, утопила се у реци, али дављеник је списатељ, не лик јер се Г.О. хвата за сламку и не само роман него и читаоци су подављени водом с Ветине косе која не окваси ни делић Ветине одеће, а ствара баре на поду. Можда Ветина одећа није оквашена (као што киша росуља кваси шљунковиту стазу, наводим део реченице којој нисам нашао смисао) јер је сенке немају,   али ако је Вета сенка, откуд толика вода, људи моји. И још једна, за списатељку свакако ситница: ако је Петрана била најлепша у младости, а тек у најдубљој старости млађа и лепша од свих жена у Каранову (видети на 34. страници), како је сад наједном Вета најлепша девојка? Разумем, наравно, стваралачку слободу, али та слобода има правила која се не назиру у роману.

А Караново памти Наталијине речи, мада није јасно да ли се односе само на Вету или и Наталијину свекрву, Петрану, пред чијим су се вилинским лицем заустављали људи и звери. Ко то може да нам објасни? Нико. Караново памти шта је речено, не зна на кога се односи. Зашто памти? Не питајте мене.

26. Да ли су га убили (војника којег је списатељка увела у роман)  или се сам убио, остало је да се нагађа. Много тога нагађа читалац, нагађа и ауторка. Уосталом ни сироти Шаптач из Божјега сна, графоман, воајер, ухода који брине туђе бриге док покушава да буде проницљив ништа не зна али упорно записује реченицу лепота у породици Арацки равна је проклетству, можда лудилу! Не треба сметнути с ума, да је у малим срединама, ваљда је то Караново кад је пола места разбудило разбијање прозорског стакла, лудило (ма како се у медицини звало) у колоквијалном говору казна, проклетство. Чему онда Грозданино медитирање?

26. У знак одмазде, Немци су стрељали педесет на брзину похватаних талаца.  До малочас мишљах да су Немци најпре слали поштом, у розе ковертима, прописно франкирана обавештења, као пореска управа – можда и заденутом жутом ружом која мирише бар столеће –да ће стрељати и да мештани у својим кућама мирно, дисциплиновано сачекају да их одведу на стратиште. Пре тога могу да напишу историјске поруке потомцима, човечанству.

Немци су тада, сведочи списатељка – која није била на месту догађаја, али зато оне које је послала да присуствују не верује,  наговарајући читаоца да не треба (слажем се!) веровати ни онима који нису били –  ако сам добро разумео недовршену мисао и реченицу: Међу њима и Симку Галичанку, Ветину баку по матери.  То није реченица онога иза казана, Шаптача из Божјега сна (тај преспава 300 страна романа, а у том роману свака је вашка обашка), то ауторка записује. Па кад писац записује да прискочим: бака (макар по матери) није књижевни израз. То је израз који се користи у колоквијалном разговору, у породици,  у бајкама, деца су тако научена да старамајци говоре из миља. Књижевни израз је: баба. Што се тиче мајке, није погрешно, макар било ближе вулгарном  говору, употребити именицу матере и кад неодољиво асоцира на роман Ј. Радуловића. Но, добро: нико нема тапију на речи.

28. вечно путовање подземним и надземним водама овога света... Лепо звучи, ништа не значи.

28. Чула се само бука града у дубини  (град у дубини, село на површини), комешање сенки (чује се комешање сенки, побогу) у углу собе, капање воде с Ветине главе (добро, то знамо да су Нијагарини или Викторијини водопади, с обзиром на то колико је капало, само што није грмило могли смо сви да се подавимо),

31. Петар је одавно земља у земљи, можда тек неколико кошчица које су оглодале рибе. Први пут чујем и не могу да верујем: подземне рибе! Свашта човек дозна недужно читајући романе.

31. Петар је волео псе, и жалио суседа коме је читава породица страдала у рату. Коначно, сусед је рекао да ће на путу бити тек неколико дана...  Лаје ли сусед или је случајно прошао док је Гроздана слушала Гласове у ветру.

33. Те марке Лука Арацки деценијама је скупљао, не знајући да су неке од њих постале најређе и најскупље на свету. Узећемо пишчеву тврдњу о драгоценим маркама, мада ничим поткрепљену, као истиниту. Елем, Данило Арацки је у вароши/селу (писац још није одредио шта је Караново, касније ће личити на засеок, неколико кућа, вероватно су сви становници у роду) имао најређе (па тиме и најскупље) марке на свету. Како их је куповао, ако не на рецепт! Али: није Лука Арацки знао колико вреде те марке и како их је куповао, добијао, набављао (амнезија, шта друго). То зна само писац, али неће да каже (већ нејасно и неуко негира речено на 33.  пa објашњава, колико може, на 64. страници).

33. Непобитно је да ликови у роману одевени у лака летња одела баш ране јесени или пролећа (а да нигде између јесени и пролећа нема лета, да не говоримо о редоследу годишњих доба)  у башти преплављеној ситним  плавим цвећем које је Лука садио где год је стигао да би му се, претпостављам, као у давној песми М. Бећковића, (море) слагало с бојом кошуље.

34. Чопор мушкараца, бира вођу чопора. Изгледа да роман почиње у време када се људи још нису посве развили. Кад имамо чопор мушкараца логично је да касније имамо гомилу дечурлије.

34. Можда зато што је и у најдубљој старости изгледала млађе и лепше од свих жена у Каранову (још једно светско чудо. Шта би Тагоре дао за такву најмлађу и најстарију жену у свом селу. Али не треба да се вајка: свака жена у Каранову је најлепша од Каранова па до Беча или Париза, зависно на коју се стану списатељка окрене. Мушкарци такође.)

34. Усправна и висока, кућа Арацких... Чудне ли куће, па још усправне!

37. Зачудио га је њен изглед и блистава црна кочија коју је возио ливрејисани кочијаш. Наравно да га је зачудило да је црна кочија блистава после пута од Беча до Каранова (ма где то место сместила Олујићка) јер је природно да буде прекирвена прашином бар педаљ дебелом, да кочијаш буде у скорелој ливреји и да се од прашине не може препознати, на страну што не знамо где су се коњи одмарали и шта је ливрејисани кочијаш јео, где и како коначио, а где лепота Петрана. Лепотица је ливрејисаног кочијаша и кочију с два црна коња (да би се слагали с блиставом црном кочијом за разлику од црнца у белом оделу) држала три дана и три ноћи.  Трећег дана (значи да је стигла ноћу, па онда иде: три ноћи и три дана) отишла је по човека који је чекао и због којег је напустила Караново. Гроздана ни слово не написа (манимо сад кочијаша, макар у ливреји) где је тај госа одсео, шта је радио, шта јео у том Каранову (да не говоримо да нема ни назнака да је од Беча до Каранова ишта окусио, нит спавао нит зевао, понајмање дремао, а не знамо ни зашто се запутио у Караново) у коме живи Шаптач Иза Божјега Ува и разговара с Биком Који Седи, док прати сваки покрет, мисао, пчелу у лету међу плавим цвећем, ружама и врбенама (да не заборавим гербере) становника Каранова и оних који у Караново сврате/залутају.

38. Гроф је изгубивши имање на картама, подигао руку у белој рукавици и испалио себи метак у уста (верујем: из рукавице; друго оружје Гроздана не помиње, додуше на 29. страници поменула је оруђе: тенк с тенкистом, у Каранову,  али не у Бечу, за коцкарским столом, па самоубиство из тенка самоиницијативно или самовољно одбацујем као неприкладно),

38. о њену наклоност (обратите пажњу, Петрана је у Бечу, Царском граду) отимали су се песници и министри, племићи и пропалице.  Сада је постава промењена и удварачи су унапређени: песници су заменили официре с 15. странице, појавили су се и министри који су заменили коцкаре или богаташе, откуд, зашто, како – што би рекла Гроздана: не зна се.

38.  О глобтротеру Петрани стизале су непроверене и противречне приче. Како и не би кад је после уздисања бечког мушког крем друштва, прешла у Париз, мада се Гроздана тешко одваја од Беча. Једном је само поменула Париз, вероватно звучи светски или је заборавила да је почела о Бечу.

38. Али, Петрана се, рече списатељка, вратила у Караново. И то како: Овог пута у аутомобилу чији се кров дизао и спуштао. Нешто се мислим – да се само дизао Петрана би била на муци.

39. Полутама никако не напушта роман. Данило Арацки поново виде Луку како се нагиње над нечији болеснички кревет (не могу да верујем, обратите пажњу), можда леју с ружама и георгинама.  Што ти је читање романа врашка ствар: сад дознах да се руже и георгине саде  као лук – у лејама. Остало је недоречено да ли је болеснички кревет у лејама или на леје.

39. О чему су причали, нико није могао да докучи (знао сам: код Гроздане су сви немоћни, причају данима и ноћима – да се нит не умрси или прекине – не зна се о чему, убијају се или буду убијени, али нико не зна да ли је једно или друго, сведоци непоуздани). Говорили су тихо и на неком страном језику, рекла је Нега (коме?), која је Луки Арацком водила домаћинство.

39. Трећег дана (малочас је био други!), када се Петрана дигла (бољи основац би рекао: устала)  да пође, иза ње је на столу остала нетакнута чаша вина (рекох ли: два дана и две ноћи нит једе нит пије, а трећег дана све оставља нетакнуто) и жута ружа (сећате се да се Петрана ономад вратила с огромним црним шеширом украшеним жутом ружом, е па то је та ружа, која, упркос чињеници да су жуте руже нежније од црвених, опстаје у роману до Судњега дана).

39/40. Уосталом, Гроздана то и каже: Много година касније, кад је већ штошта био заборавио, Данило Арацки је Петранину жуту ружу памтио по свежини коју никада (никада!) није  изгубила  и мирису који је  у мушкарцима будио немир у препонама и души. Гроздана у роман уводи мушкарце с душом у препонама. Стварно не могу да верујем колике су могућности савремене романсијерке. Али, доследност налаже писцу да то не зна, а они којима се то дешавало, непоуздани су сведоци.

40. Гроздана је писац који читаоца не оставља равнодушним. Рецимо у непоузданим причама и одломцима Карановског летописа, чија 47. страна сведочи (ма како сведочи кад је непоуздан и Летопис и писац и читалац и очевици) да је тај, последњи пут, Петрана у Караново стигла у црном аутомобилу (боја је накнадно додата) који је возио црнац у белом оделу. Црнац у белом оделу, шта кажете, оригиналан контраст, лепо сложене боје.

41.  Да се упозна жена и ђаво, и вечност је прекратка! Дакле, она која нема ни почетка ни краја – прекратка је. Што списатељка не понуди нешто дуже?

42. И сви јој помало завиде, јер хода и облачи се како се ниједна девојка у Каранову не облачи, а образи јој миришу на мед. Та девојка има 16 година, премало да би јој сви завидели, и не видим зашто би јој завидели на ходу који се може научити под условом да писац опише како то дете хода. Али писац то не зна. Перверзно је да Караново зна како девојчици од 16 година миришу образи. Да не говорим о томе да сваки мед другачије мирише!

43. Извуци воду из камена па ћеш извући реч из Наталије, записала је Гроздана да би показала да Петранина снаха гласа не даје од себе. Ипак, непуна два реда ниже –  Њој на Наталији све смета: и сјај очију, и боја гласа...

46. Наталија, непуну годину након венчања родила Петра, па Вету, затим близанце и, коначно, када су сви већ поверовали да у кући  више неће бити деце, Малог Риђег, изјавивши: Е, сад је доста! Не треба размножавати несрећу! Наталија је медицински феномен али пре ће бити да је списатељка необавештена јер, по њој, жена је родила, у временским размацима, за које не знамо колико су трајали, али пошто их тако набраја може се помислити да је све петоро рођено за годину, или краће време. Онда је (вероватно породиља, из романа није јасно) рекла што ни у најбеднијој српској кући ни пијандура ни луда не би рекли да је рађање размножавање несреће.

64. Романтична је зима у Каранову: Наталија у Ветиној коси осети мирис љубичица иако је већ наилазила зима и ваздухом пролетале крупне пахуље снега, налик на залутале лептирице. Олујићка је увидела да је окаснила с мирисом љубичица, али није приметила да снег иначе не пада у безваздушном простору, макар пахуље биле крупне као лептирице, оне за које је списатељка утврдила да  су залутале. Да би било ко, не само лептирице, за разлику од лептира, залутао мора да крене ка неком циљу. Где су пошле лептирице?

64. У ваздуху су се ледиле птице и падале по крошњама и крововима с тупим звуком, какав ће, касније, чути када самоубице Атертона угледа како клизе низ његов прозор.  Птице, сред зиме, не могу да падају по крошњама јер су гране оголеле; кровови с тупим звуком одиста не знам какви су, а колико се сећам хотел Атертон није имао своје самоубице, али је Гроздана јасно отклонила ранију читаочеву недоумицу да ли су све самоубице изашле кроз један прозор. Јесу, клизиле су низ његов (логично, хотелски прозор јер онај ко преноћи у хотелу не добија прозор у власништво; кревет можда). Не бих се бавио питањем куд су кренуле птице по цичи зими, у ком тренутку су се смрзле и пале, како то да се нису на време одселиле, да ли су имале тешкоћа при летењу пре смрзавања, али не видим зашто је списатељка наједном увела птице у роман... Где је, у том хладном часу, био др Арацки који је, надмашио светог Фрању Асишког,  јер је скромни светац проповедао само птицама, док је др Арацки разговарао с биљкама, птицама, и неким малим светлим створењима која су искакала из опалих плодова ораха (зар не из ораха, него из плодова)  у доба пуног месеца, певала и смејала се, а онда нестајала.

65. Окупа се, пресвуче и реши да оде до Суда, уверен да ће сваки његов корак пратити погледи жена, оних које су у гомилама присуствовале свим суђењима... Како је могуће одржати нормално суђење ако публика присуствује у гомилама? И зашто само жене у гомилама прате суђења? Ко, иоле нормалан, без ваљана разлога, седи у судницама и прати често досадана, увек заморна суђења. Писац сурово мучи своје јунаке.

66. Његов посао је да суди по закону, али и по свом сопственом инстикту, а он га никада није изневерио. Ко кога није изневерио: судија инстинкт, инстикт судију. Судија је  необичан лик: не суди по закону већ по свом сопственом инстинкту? Необично.

69. Нисам још открио зашто је списатељка – а мислим без икаква разлога, не водећи рачуна о луцидном ставу Станиславског – у роман увела поштанске марке. Разумео бих да има драгоценог  знања о филателији, али то није случај. Елем ...давно заборављени албум с поштанским маркама, које неки давни  предак Арацких почео да скупља трошећи на њих читаво богатство, стиже на салаш у мочвари, употпуњен ретким примерцима које је годинама и на најневероватнијим местима налазио и куповао Лука Арацки.

Да објасним: ако до сада читалац није озбиљније промишљао о роману године – тај епитет, та награда критике, како ја доживљавам значај награде,  подразумева да је дело савршено у сваком погледу, као, рецимо мис света (мада ни те диве нису без мане, али бар имају стила, док је стил Гроздане Олујић уместо танан – танак, уместо савршен –  недовшен,  уместо грациозан –трапав...) тако да није без смисла подсетити на две књиге Милована Данојлића: Мука духу и Мука с речима. Нешто се питам: коме је потребан салаш у мочвари, осим ако Гроздана не припрема ликове свог романа да гаје локвање и да колекцију марака обезвреде?

Дакле, Гроздана уводи у роман, верујем на реч,  класер с баснословно вредним поштанским маркама. И сад, Арацки, не знам којим пословима и бригама опхрвани, давно су заборавили највреднију колекцију у кући па, богме, ако је неки давни предак на њих трошио читаво богатство онда је а. близак Луки Арацком јер му је оставио у наслеђе, б. ако му је оставио у наслеђе није неки давни предак већ близак род, рецимо прадед, в. ако се наследник тако односи према филателистичком благу није га заслужио (па Петрана има право) и г. таква збирка има многоструко већи значај од саме новчане вредности, не само за породицу већ за културу, историју, филателију, а за Гроздану је то само пасус више.

Списатељка не зна да је прва марка уведена у саобраћај 1840. дакле 169 година пре појаве романа Гласови у ветру па први колекционар, макар у Каранову, не може бити  неки давни предак  него, најраније, треће колено, укључујући и оца Луке Арацког. Озбиљан писац потруди се  – кад се већ упушта у авантуру писања романа  – да испита, истражи, документује оно о чему пише, макар то дело имало и елементе фантастике.

Престрашио ме је пасус: Приче о тим маркама, које су стизале из Јапана, са Маурицијуса, из Аустралије, Индије, Кине, Русије, Исланда, Костарике, одушевљавале су све Арацке, од најстаријих до најмлађих... Шта ако Гроздана од романа начини Атлас света и наброји све земље заступљене у филателистичком класеру Арацких?! Разумем да је уврстила, јер је, нешто начула о "плавом Маурицијусу" (не зна да постоји и "црвени")  па је Данило Арацки продао неком страсном (обавезно америчком скупљачу реткости) плави Маурицијус и тим парама обезбедио себи кров над главом, прво у Америци, па у Београду. Узгред, последња стварна, не романсирана, позната цена плавог Маурицијуса од једног пенија је 1.148.850 америчких долара. Озбиљни колекционари купују и продају ретке примерке искључиво преко посредника на аукцијама реномираних кућа, нипошто у бакалници преко пута и на најневероватнијим местима.

На самом почетку друге ратне године из куће Арацких нестале су све вредније ствари да би се, у замену за њих, добио џак кромпира, нешто сувог меса и пасуља... клавир је из куће Арацких отишао последњи...  А колекција марака, шта би с њом? Гроздана је заборавила.

Постоје најмање четири разлога, од којих сваки, појединачно, не допушта породици Арацки да слове, чак ни у роману, за озбиљне колекционаре. Редослед разлога није битан: а. колекција је доступна деци, б. Арацки су давно заборавили где су  оставили класере, в. марке се нипошто и никад не ваде из класера (Гроздана их назива албумима,  као да у њима стоје фотографије) неком алатком из ординације већ једино и пажљиво пластичном неназубљеном пинцетом, гледају се под лупом без додатног вештачког осветљења и не приносе близу лица, нити додирују прстима и  г. колекција марака не служи да се на салашу, у мочвари, показује доконим гостима уз послужење, већ се чува у посебно контролисаним условима.

И  још ово о маркама: Гроздана је класере (до малочас се кроз роман пробијао један – да употребим Грозданин израз – албум, сад се намножише) укоричене у баршун, слоновачу, свилу ставила на почасно место на посебној полици па је невероватно да су их Арацки на том почасном месту на посебној полици давно заборавили. Узгред, тако вредне колекције не држе се на видном месту, нема значаја у шта су класери укоричени већ да чувају марке као драгоцене музеалије: уједначена температура, проветравање, влажност, светлост.

70. Олујићка,  од ове странице развлачи причу о  орхидеји–месождеру на марки неке јужноамеричке државе. Орхидеја одиста миомирисом мами птице и инсекте (и људе!) али их не прождире, како се причинило списатељки, јер у том случају не би било опрашивања. И не само то: орхидеја није способна  ни да ухвати инсекта нити да вари анималне протеине.

71. Последње његово писмо некадашњи Мали Риђи добио је из Регенсбурга, пре него што ће прећи у  Хамбург. Ко ће прећи у Хамбург? Арон Леви? Мали Риђи? Писмо? Зашто је Мали Риђи некадашњи?  Шта је сада: црнац у белом оделу?! Има ли, сем муке, и каква награда за читаоца који дочита роман године?

81. Кад је Лука Арацки на 81. страници романа штапом са сребрном лављом главом поразбијао стакла на прозорима породичне куће схватих, најзад, хвала Господу, колико је Караново. Звекет стакла буди не само Петрану већ и пола Каранова ошамућеног врелином и тешким поподневним сном. Пошто је Краново толико колико је, није необично што летописац зна сваку појединост о породици Арацки. Па танки су зидови у маленоме селу!

84. Упорном читаоцу, попут моје скромности, наједном се отвара невероватан видик: радња романа Гласови у ветру дешава се у Индији. Доказ је реченица: Шта је оправдало Мартин презир за све који нису припадали њеној победничкој касти?

89.  Данило Арацки се стресе осећајући како језа пролази читавим његовим телом. Нејасно је како би осећао да језа пролази туђим телом, али није битно. Данило осети како му читавим телом (опет читавим телом) струји хладноћа. И: Данило Арацки наједном осети како му се уста суше а с тела пљушти зној, као у ноћи кад је, силазећи низ Балканску, уместо липа у цвету осећао мирис орхидеје–месождерке...

Хајде, још једном, али за свагда, да обновимо градиво. Данило Арацки, ма само био папирнати лик у роману, никада није видео (јер не постоји) па тиме ни омирисао орхидеју – месождерку. Шта, онда, осећа силазећи низ Балканску?!

Најпре, постоје јестиве орхидеје, али не постоје оне које једу инсекте или било шта живо јер немају за то неопходне жлезде богате излучевинама које могу да сваре анималне протеине. Орхидеје имају специфично  зглобљене прашнике који се одапињу и ударају по задку инсекте када слете на цветни језичак. Тако га запраше поленом који онда инсект пренесе другим биљкама. Орхидеје опрашују инсекти из групе  тврдокрилаца (Coleoptera) или опнокрилаца (Hymenoptera) зато што и  једни и други имају длакав задак. Постоји веома мали број орхидеја (Bromelije) Јужне Америке које опрашују колибри. Познато је више од 30.000 врста орхидеја; ниједна није знана као месождер. На концу: ниједну врсту орхидеја не опрашују ни мушице ни лептири као што верује и пише Гроздана Олујић. Можда је то неважно за роман који има благе елементе фантастике, али је битно за чињенице. Још и ово: израз месождерка је из цртаних филмова, тачан израз за оно што Гроздана хоће да каже је – инсективорна биљка. Орхидеја није инсективорна, макар како се некоме јављало. (Радозналима препоручујем књигу Јасмине Бјелић Месарош Водич кроз стаклену башту, 2005).

121. Грозданини описи су школски, али често "промашена тема". У помодрелом небу, ветар је гонио прве пахуље снега залећући се пролазницима у лице оштрозуб, непредвидив. Очигледно је, судећи по Гласовима у ветру,  на небу, макар помодрелом, врло прометно. Ветар гони прве пахуље снега залећући се (молим да приметите)  пролазницима у лице (на небу, дабоме). Није то све:  У очима људи дивљи налети ветра претварали су се у витлање ђаволских репова (вероватно су то репови малопређашњих небеских пролазника) у небу. Кад се ти репови замрсе, из њих излећу муње отровног даха. Ако пажљиво пратите златне списатељкине речи схватили сте да репови кад се замрсе – дишу муњама отровног даха који могу да спрже очи пролазника. Содома и Гомора, шта друго. Да, можда је Апокалипса. Остварују се болесне визије доконих пророка: биће скоро пропаст света. Овде мора и Министарство за заштиту животне средине да се умеша.

У наставку лаурет објашњава: Онај кога тај дах дотакне, поцрни и изгори, а душа му лети право (без скретања, молим, каснимо у поласку) у пакао, где му је суђено (прошло време) да се мучи све док иза облака не изађе (правилно је изиђе, али нико није савршен и мени се више допада Грозданин избор) девето сунце. Е, сад, што баш девето, а не једанаесто или не знам које сунце, није ми јасно. Можда ће се касније разданити.

144.  Више се пута показало да је Гроздана неодлучна или заборавна. Тврди да је Бог свемогућ, па да је немогућ, да не зна путеве мртвих, онда да све види, па обневиди.  Данило није могао да заборави дедине речи да је Бог свуда и у свему, али ако је свуда, значи да је у свему, или то Гроздани недостају речи, пише роман с одређеним бројем речи?!

149. У тишини, прекиданој крекетом жаба, чуло се само шљапкање дечјих ногу, шуштање трске и радосна вика домаца одушевљених жабљом глупошћу. Закључујем да је тишина настала због жабље глупости, која је (глупост!) крекетала па изазвала шљапкање дечјих ногу (не прекидавши тишину) , шуштање трске која је усклађивала тишину и радосна вика (која је такође била тиха да тиша није могла бити) домаца. Све због жабље глупости!

Као да је Гроздана Олујић била приморана да пише, што више, што брже, не мислећи, не водећи рачуна о ономе што пише и како пише. У дилеми сам да ли да после брилијантне реченице о тишини наставим да читам Гласове у ветру или сачекам наредни роман године.

Не сумњам – озбиљан сам – да је роман Гроздане Олујић Гласови у ветру био најбољи у избору Ниновог жирија критике.

149. Уистину нису жабе глупе као што је испрва тврдила списатељка.  Неколико редова касније открила је да жабе имају људску психу –подругљиво га засипао крекет жаба!

163.  Да каже шта скрива у малој картонској кутијици. Али младић тврдо ћути. Не мари писац романа године за граматику коју, у случају мале кутијице препознају и основци. Додуше, у роману Гласови у ветру ствари расту. У наредној реченици Један од болничара открива да он (ко? болничар?!) у кутији (кутијица је одрасла) скрива притомљеног белог миша.  Наставак реченице образац је основачког домаћег задатка с њим (мишем) устаје, с њим  (мишем) леже, њему (мишу) у окрњени тањирић сипа млеко. Није важно што младић тврдо ћути већ је важнији од свега окрњени тањирић који је, дакако бољи од пробушеног, вероватно је опкројен да бели миш може да дође до млека, а да се не удави. Иначе, не знам што би био важан патетични детаљ да је тањирић окрњен. Па није ваљда из комплета чешког порцулана за 24 особе?!

167. Гроздана често истиче свој, рекао бих померен, непријатељски, просто мизогини однос према женским ликовима (имала је сисице као у кучкице, 43). Уистину, често су женски ликови, па тиме и однос, недоречени.

167. Списатељка има фобију, слабост, можда  и фетиш, према прозорима док јој је суицид некако мио, близак: она је себе (себе!) просула кроз прозор осмог спрата, без једне једине речи (није довољно записати: без речи) као да просипа чашу воде. Разумевам реченицу овако: Јела (лик изненада, посредно уведен у роман) је себе  просула кроз прозор и, дабоме, истовремено остала у соби, па сад био осми или неки други спрат, небитно је. Списатељка наглашава да је Јела (вита јела, зелен бор) себе просула као чашу воде. Како би другачији однос могла списатељка и да има према папирантом лику? Да је Јела животније дата, као што се очекује од писца, другачији би – хоћу да верујем – и приступ био. Овако, иза ње (Јеле) остао је отворен прозор  (добро је, могла је да се повреди просипајући се кроз затворено окно, не би могла ни да се проспе кроз затворен прозор него би се просула по соби или ходнику осмог спрата) зањихана завеса (пажљив је писац, држи до детаља, али нико ко себе просипа не би се замајавао завесом, отргао би је) и три тањира постављена за обед (тањири се не једу па их нико не поставља за обед већ на сто)  који су збунили суседе (провалили су – зашто, побогу? да пљачкају? да обаве увиђај? да ивентаришу? да ли је то нушићевска ожалошћена породица? ушли у стан пре полиције, иследника, истражног судије, мада није јасно због чега: Јела је себе просула иако не верујем да се потом задржавала у закључаном стану!) Нико није претпоставио да је трећи тањир спуштен на сто за касније, да се у њега сипа јело. Можда је то онај окрњени тањирић, за миша. Белог, питомог.

Јасно је да је писац у роман увео још једну неверницу, Јелу. Трећи тањир, као казну за неверство, подсећање, психичку тортуру Гроздана је позајмила из романа Бранка В. Радичевића. Ништа страшно, историја се понавља, догађаји такође, ништа ново под сунцем (тврди Проповедник, 1,9).

169. Гроздана, нека буде забележено, занимљиво  поставља сцену: најпре режира стереотипе, потом на њима инсистира да би увела хипотезе, побројала могућности, умножила питања на која нико не одговара. Тако све остаје отворено. Можда се Гласови у ветру размноже: Кад је Јелу затекао с љубавником, није плануо, није је ударио, није јој ништа пребацио (за сваки случај, Гоздана, подценивши читаоца, истиче да јој ништа није пребацио) чак се није ни насмејао, мада је могао. Па, ако терамо мак на конац, могао је и све друго, па и да буде трећи у дељењу. А није. Треба ли сада да набраја писац шта је све могло да буде, а није, а онда да окрене: шта је све било, а није требало, па шта је требало и шта било...

171. Задивљује списатељкина упорност да све именује првим што јој падне на ум: Одлагао је  (полицајац) капут (Армани, Диор, Ив Сен Лоран, Коко Шанел, Први мај, уместо шињела или блузе), шапку (на – цивилни, јашта – капут Гарча носи шапку противно Правилу службе)  опасач, револвер (мајор Гарча се свлачи до пола, као код лекара, писац не наводи марку, тип и калибар револвера ваљда зато што полиција у Србији не носи револвере, то знају и деца и дечурлија, била у групи или гомили) седао за сто, ширио новине (вероватно на крилу, да му храна не оставља трагове јеловника по униформи).

171. Грозданини јунаци имају и светле тренутке: Јела га је ипак прозрела. И предухитрила. Схватио је то у трену, чим је опазио отворен прозор, и крв на плочнику.  Мајор Гарча (он је то) схвата уназад (мада списатељка не каже отворено): прво је опазио отворен прозор, па крв на плочнику. С прозора (осми спрат) или је прво прошао поред крви, док је улазио у зграду, па помислио ако има крви, мора да је просута  (Јела, као чаша воде)  кроз отворен  прозор.

172. Грозданини ликови су лепи до бола (она вели да је то проклетство, лудило можда или обрнуто, зато неким, несимпатичним ликовима, дарује сисице као у кучкице). Вилинска лепота Јеле Гарче привлачила је многе мушке погледе, остали мушкарци уздисали су за Петраном, или било којим другим ликом, па и погледи жена које су у гомилама присуствовале свим суђењима  које је водио Стеван Арацки. Али она Јела волела је само Гојка зато је  и био изабран да је затекне (с оним без руке, с патрљком, без патрљка, с ногом, без ноге,  Све ће то народ позлатити, мој Лазо).

Надам се да овај запис неће изазвати оно што ми није била намера: негативне реакције. Цитираћу М. Данојлића: Објавио сам једну књигу огледа; њу су много боље разумели они који су  је нападали од оних који су је добродушно хвалили.

Кад сам већ позвао Данојлића нека каже још неке истине: Најмање што се од писца очекује, јесте да алатку одржава у исправном стању. Неспособан да измени устројство света и природу човека, остаје му одговорност према језику, свом једином имању и оруђу. У писању је све допуштено, осим аљкавости и несвесног обезвређивања речи. Књижевност која не верује у светост језика, у себе не верује.

Да закључим: волео бих –  уместо што сам све ово написао – да сам уживао у читању романа који је добио највише гласова Ниновог жирија. Није се могло. Трудио сам се, узаман. Никад више нечу читати роман који награди овај НИН-ов жири.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања