Став

Ко је завео девицу

АЈРАСПРОСТРАЊЕНИЈА религија, бар у Европи, данас је хришћанство. Сутра ћемо видети. Као идеологија европске цивилизације хришћанство вековима има највећи утицај на односе у свеколиком свету. Нема потребе да указујем да ће Алах потиснути Исуса јер је видно да муслимани надиру на том путу. Данас је Москва најмуслиманскији град Европе, а Париз не заостаје.

 

У шта верују хришћани?

Крајње поједностављено речено: Исус из Назарета, син Божји, родио се на земљи пре 2000  и коју годину преко, безгрешним зачећем, од девице Марије, законите супруге дрводеље Јосифа. Био је распет на крст, преминуо, вазнео се на небо, а на земљи васкрснуо.

Противуречја су видна, али ако верујете, нису битна. Да не набрајам, сем онога што је део приче коју почех: Марија је била обећана, заручена за Јосифа, а пре но што су се састали "нађе се да је затруднела" од Светога духа (Мат. 1, 18).

Безгрешно или не, небитно је. Тако мисли и евангелист: А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу својему  (Мт. 5:27-28).Знам, сваки клирик рећи ће: То се не односи на Бога. А ја тврдим да на том изузетку почива хришћанство.

Марија и Јосиф дуго нису имали деце и молили су Господа да им подари пород. Рекао бих да је Бог погрешно завео молбу у свој WinDates. Још мислим да није било потребе да се ико, па ни Господ, меша, грешно или безгрешно. Довољно би било да је ко од суседа, добронамеран и емпатичан, Јосифу отворио очи.

Не може девица, ма се звала Марија, колико су ми знани закони Природе, да добије пород. Хоћу да кажем да девичанство није непремостиво. Показало се да сам у праву јер у Светом писму стоји да је Марија законита супруга Јосифова, потом да је занела пре но што су се срели, а све време беше девица. Превише  случајности и чуда.

 

ускршње јаје
фото м.с.пешић

 

Немам намере да се јавно питам зашто је Бог посегао за туђом супругом и не могу да верујем да је Творац погазио сопствене заповести пожелевши, макар безгрешно, дрводељину супругу.  Зар није могао Господ да примени опробани метод: стварање Адама од праха земаљскога (1 Мој. 2, 7). Но, Бог је, тумачим Стари тестамент, лола један, недоследан. Малочас је створио Адама из праха земаљскога, онда Еву од ребра Адамова (1 Мој. 2, 22). А кад је пожелео да има Сина јединороднога, латио се дрводељине супруге!

И зашто Господ ствара потомство мимо реда о коме у Библији јасно пише да је жена сасуд. И да је грех жену, туђу, погледати жељно. Најзад, ако је створио Адама по обличју својему, зашто му је било потребно ребро да би створио Еву, а зашто Марија да би се зачео Исус звани Христос?!

Дошао је Исус, наводи Нови тестамент на свет да би га спасао. Зар је – опет ја– било неизбежно да Господ безгрешно добије Сина којега ће жртвовати због људских греха? Наравно да су жртвовања пагански реликти, али кога је брига. Мора да се збуде Свето писмо.

Зар Господ није знао да ће се људски род искварити? Ако је људима дао слободу (у шта сумњам, гледајући на његова дела и потезе) онда су слободни и недела свакојака да чине. Речено је да је Господ на небу био самац, што би рекао Његош сирак тужни без игде икога па како Стари тестамент каже: да начинимо (множина) човека по свом обличју, као што смо ми (опет множина). Не зна се ко још уз Господа бје. Марија свакако није. Али, пустимо сада то, свако греши, макар безгрешно, што је чудо веће од претварања воде у вино. Одиста, чему Судњи час, односно васкрснуће мртвих?! Непорециве су најмање две препреке за тако шта: једна је премало места на Земљи. Сада нас је седам милијарди, а колико је тек мртвих. Најзад, друга препрека је да ће васкрсли – али не брините, неће до тога доћи – бити потпуно неспремни да живе други земаљски живот. Човек се врати с робије после једне деценије и не може да се снађе, замислите неког ко је умро пре више од 10.000 година.

О Исусу из Назарета, заачетнику хришћанства, мало је историјских података. Списи његових следбеника скупљени су, а затим канонизовани у Нови тестамент. До сада нису нађени записи других хроничара који би говорили о Исусу и његовом животу.

Због пописа становништва, који су Римљани провели пре два миленијума, Јосиф дрводеља из Назарета и његова девичанска супруга Марија морали су да пођу у Витлејем  недалеко од Јерусалима. Тамо, у једној пећини, Марија се породила. Мушком детету дали су обично и често јеврејско име - Исус.

О детињству и дечаштву Исусовом готово да се ништа не зна.

Као тридесетогодишњак почео је да проповеда по Галилеји. Тада су Јевреји, који себе сматраху изабраним Божјим народом, очекивали појаву Месије. На грчком Месија се каже Христос што значи Помазаник. Помазаник је дошао на Земљу  (једно путовање је изгледа извео тајно: ако је рођен на земљи, у Витлејему, откуд сад наједном нови долазак) да  спасе  људе од пропасти на  коју  су  осуђени  због грехова.  Зато  је Исус себе принео на жртву,  а онда  ускрсао  и трећег дана вазнео на небо. Притом је наговестио други долазак на Земљу када ће судити људима, живим и мртвим.

Исус је проповедао с променљивим успехом код књижевника и фарисеја. У његовом случају потврдила се максима да нико није пророк у свом селу. Управо у Назарету и околини Исус је приман с подозрењем и резервом. Знали су га. Ипак, брзо се прочуо по проповедању љубави међу људима и чудима која је чинио.

У Кани, Галилејској, код једног сиромашка, када је понестало вина, воду је претворио у вино, истеривао је демоне из људи, једном је, на обали Галилејског језера, са неколико риба нахранио хиљаду људи, а свог пријатеља и потоњег следбеника, Лазара из Витаније, подигао из мртвих. Убрзо су га, на захтев јеврејских свештеника, Римљани ухапсили. Римски прокуратор Понтије Пилат осудио га је на смрт. Казна је извршена на суров, мада поприлично распрострањен начин - распињањем на крст.

Нека вас ни то не брине. Цртани филмови су сурови, бајке такође.

Трећи дан Исус је васкрсао и узнео на небо. Четрдесет дана потом показивао се својим ученицима, а некима, међу којима се истиче Тома, касније прозван Неверни, показао је и своје ране. Од тада је Исус на небу и седи с десне стране Оца. Ми то верујемо. Ништа није извесно, сем блесавости.

Овоме треба додати једно од богословских тумачења које гласи: Хришћанска вера је Христово знање о најважнијим тајнама бића и живота. Људи га могу примити само веровањем у Њега, а не сопственим напорима. Дакле, не знати, него веровати у тајне о којима само Исус има право знања. Та знања су о Богу, о анђелима, људској души, о царству Божјем као крајњем циљу човековог земног живота, о последњем суду и вечитом животу.

Историја хришћанске цркве дели се на три велика периода. Први је од рођења Исуса Христа до 313. године када је римски цар Константин Велики (наш човек, рођен у Нишу) хришћанима дао право да слободно шире своју веру. Овај период још називамо Рана црква.

Други период разумљиво почиње од 313. и траје до 1054,  до великог раскола. Тада су се одвојиле Источна православна и Западна римокатоличка црква.

Трећи период је од 1054. до данас. У овом периоду свакако је најзначајнији датум, прекретница, 15. век када је дошло до отцепљења протестаната од Римокатоличке цркве.

Велики раскол је, заправо, само врх леденог брега сукоба између Истока и Запада, Византије и Рима, цариградског патријарха и римског папе. Сукоб је интензивно трајао од деветог века. Историчари кажу да је то заправо био спор црквено-правне и црквено- политичке природе. Може се рећи да су простор за спор припремиле и појачале културно-националне разлике између грчког истока и латинског запада.

У хришћанству су догматске и литургичке разлике између Истока и Запада биле занемарљиве. Како су црквено-политичке борбе бујале, тако су се и разлике продубљивале. Забележено је да је измена осмог члана Символа вере начињена на Западу, била једна од главних линија раскола. Наиме, дотле по прихваћеној догматској констатацији да Дух свети од Отца исходи, на Западу су додали: не само од Отца, него од Отца и Сина.

И ето раскола и расправе која је потрајала, богме, вековима. И, у суштини, још није окончана ма како изгледало велико поверење, умиљеније и братство између Источне православне и Западне римокатоличке цркве. Чак бих рекао да се раскол продубљује. Нетрпељивост се, само наизглед, примирила, односно окончала узајамним анатемисањем. Проклетство је важило до 1964. када су га скинула два највиша црквена великодостојника: васељенски патријарх Атинагора Први и римски папа Павле Шести. Па шта да раде, када анатема не делује.

Црква, после раскола, географски на истоку, названа је ортодоксна, дакле правоверна. Без очигледних разлога, ортодоксна или правоверна, преведена је у словенске језике као православна. Отуд се њена целокупна наука и дух називају православљем. Тако је и са помодарством да се цркве зову храмови. И у томе, као у сваком претеривању, нема мере, а ни знања. Разлог за називање цркви храмовима не постоји, а у супротности је са историјским постојањем Првог и Другог храма код Јевреја.

Прва особина православља је да строго чува континуитет црквене вере и црквеног устројства. Догматским одлукама седам васељенских сабора, од којих је последњи био 787. у Никеји, ништа се суштински ново не додаје. Нити одузима.

Друга особина је саборност или католичност, што значи да је православље намењено свим народима, свим генерацијама, људима свих времена. Негује се осећање свејединства са свим члановима цркве свих времена.

Трећа особина православља је децентрализована организација. Православна црква издељена је на помесне аутокефалне цркве самосталне административно, црквено, правно и финансијски. Обично се самосталност или аутокефалност цркава поклапа са територијама на којима живе поједини народи. Аутокефалност не подразумева духовно разједињавање јер аутокефална црква не може да мења догме, морално учење, литургику и опште каноне.

У православљу нема патријарха који би, попут папе, био надређен свим поглаварима аутокефалних цркава. Споразум, потписан у Шамбезију 1994. могао би, можда, нешто да промени у супремацији, али ваља припреман бити да ће папа, у том случају, стрепећи од надмоћи Московске патријаршије, тражити примат на Васељенским патријархом. Ипак, како су Цркви, за промене потребни векови, рано је говорити о надмоћи иједне конфесије. Цариградски (Васељенски) патријарх тек је (још) први међу једнакима.

Добро, хтео сам још коју да прозборим о нелогичностима Светог писма, али и ово што исписах предуго је. Биће дана, навратите.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања