Став

Монаштво

 ХРИШЋАНСКОЈ, православној и римокатоличкој, цркви поред световњака и клирика (клер, свештенство) образовао се посебан ред чланова цркве, монашки. То је братство које је дало доживотне завете девствености (безбрачности), сиромаштва (без личне својине) и послушности.

У овом запису бавићу се само православним монасима, не белим монаштвом, не католичким монашким редовима, ни гркокатолицима– само православним монасима, правилима, животом. Остале ћу помињати узгред, колико да пружим потпунију представу о разликама.

Епископи (владике) у православљу бирају се из редова монаха. Монах који буде изабран за положај епископа, може за дан да прође све чинове да би био уведен у епископски престо. 

 

Подразумева се да монаси живе у складу са датим заветима.

Поред тих, основних и обавезних завета, монаси према степену трпељивости и подвижништва, дају и друге, рецимо завет молчанија (ћутања). Код неких редова (пре свега католичких), посебно код картезијанаца, завет ћутања спада у основне.

Монаштво се јавило у четвртом веку по признавању хришћанства за државну религију. Тада је, због великог прилива чланова, морални ниво хришћанског друштва опао, па су истински подвижници, посвећени ревносном живљењу по моралним и верским кодексима Цркве, били принуђени да се повуку у пустиње. У почетку нису били организовани. Звали су их еремитима или пустињацима и анахоретима или усамљеницима, и, због строгог начина живота,  још и аскетама или испосницима.

 
   

Због посебних природних услова највише је монаха било у Египту. Оснивачи усамљеничког монаштва су Павле Тивејски, Пахомије Велики, Антоније Велики и Макарије Египатски. Временом су монаси почели да се организују у посебне заједнице. То је почетак манастирског живота. У слободним, идиоритмичким манастирима монаси су живели у истој згради, али без потчињавања општим правилима. Нису имали заједничку трпезу, као у општежитељним манастирима, него су сами спремали храну у својим ћелијама (келијама).

Прва правила монашког живота (молитва, трпеза, дневни послови и уопште, живота у манастиру) сачинио је Пахомије Велики. Нешто касније, на основу Светог писма, црквених и Пахомијевих правила свети Василије Велики детаљно је формулисао све прописе којима се регулише монашки живот. Његова Опширна и Краћа правила службе и данас су закон православног монаштва.

Према прописима светог Василија Великог суштина монашког живота исказује се у строгом и доживотном извршавању три завета који се дају приликом ступања у монаштво. Први завет је лишавање од брачног и породичног живота и опште девствености. Други завет је безусловна послушност и трећи је завет сиромаштва.

Хроничар СПЦ Јован Јањић у биографији патријарха српског Павла Будимо људи бележи да је патријарх, идући на вечерње у Саборну цркву, угледав испред Патријаршије мноштво луксузних аутомобила, питао ђакона чији су и добио одговор: Наших владика, Ваша светости. Дошли су на Сабор. Патријарх је прокоментарисао: Шта би тек било да нису дали завет скромности?!

Питање је на месту, али је остало на фону реторике. Патријарх Павле, мада зачуђен, и свакако свестан да су епископи одавно баталили монашка правила, што је видно и лаику, ништа није учинио да се епископи призову завету и ману се беспримерног луксуза како у својим дворима, тако и по скупоценом возном парку, па и неприличном животу монаха и црквених великодостојника. Тешко би се сада, међу српским епископима, нашао неко достојан одоре и звања.

Монашке заједнице могу бити мушке или женске, никако мешовите. Према степену аскезе православни монаси деле се на расофорне, малосхимнике или постриженике и великосхимнике или схи монахе.

Расофорни се тек спремају да приме постриг, малосхимници су положили обичне монашке завете и стекли пуна монашка права а великосхимници су се обвезали на испуњење најстрожих завета.

Потоњи имају карактеристичну одећу: кукуљ (огртач са капуљачом).

Монасима је, у почетку, било забрањено да ступају у клир па су богослужења у манастирима обављали свештеници. Током времена,  посебно због високоморалног живота, монаси су почели да заузимају све степене у клиру, посебно највиши, епископски, а ђаконисе одбијене од Цркве.

Монаси  клирици имају посебна звања. Монаси ђакони су  јерођакони, монаси свештеници: јеромонаси. Епископи за најближе сараднике бирају монахе дајући им звања синкела/синђела а први међу њима је протосинкел/протосинђел. Старешине већих манастира су архимандрити или начелници, у мањим: игумани, настојатељи или вође.

С обзиром на профил унутарњег уређења живота манастири се деле на киновијске (са заједничком трпезом) и идиоритмијске (сваки се монах стара о својој исхрани).

Манастири са заједничком трпезом уређени су по строгим канонима, који су опстали од првих дана хришћанства. Све је једнако. Сви једу исто. Истовремено. Једнака је одећа. Нико нема приватне својине. За епископе је сиромаштво такође обавезно, а видно је како га се држе.

Уласком у манастир приватно власништво постаје манастирско и у случају његовог напуштања. Монашке ћелије никада се не затварају. Све послове обавља братија. У манастирима, међу монасима, разне су занатлије. Сем тога постоји и тзв. комуникалан рад или послушаније. Рецимо, берба винограда и маслињака, сеча, истовар, утовар када сви раде па и игуман.

Манастирску управу чине игуман и духовници. Они одлучују шта ће ко радити.

У манастирима, посебно на Светој Гори, већи део дана и ноћи проводи се у молитви. Јутрење траје пет сати, литургија два, вечерње такође два сата и повечерје један. Свакодневно, дакле, најмање десет сати проводи се на богослужењу. За спавање је одређено пет сати. Остало време је за рад. Недељом (када се не ради јер је Бог одредио тај дан за одмор) јутрење траје десет или 12 сати а у дане великих празника и по 14 сати.

Поред тога сваки монах има и посебна, ћелијска, правила. Посебно су тешка схимничка. Монах дневно обави преко хиљаду поклона и по стотину потпуних метанија (клањајући, челом дотичу под).

Пошто многи монаси не могу да издрже киновијски односно скитски живот постоје манастири са идиоритмичким начином живота. За све теже послове (које у општежитељним обављају монаси) у идиоритмичким се унајмљује мирска радна снага или плаћају сиромашнији монаси.

У оваквим манастирима нема игумана већ руководи проетос. Идиоритмички су углавном богати грчки манастири. Живот у њима пре је господски него искушенички. Тој тврдњи неки се аутори противе. Признајући да је у општежитељним манастирима живот и делање ближе монашким коренима, уздижу и оправдавају идиортимички начин живота као могућност за дубље и достојније созерцање (молитву и медитацију) у миру. То је, по мом скромном уверењу, бласфемија, колико и чињеница, наглашавам, да су епископи монаси са заветом сиромаштва и животом изнад краљева.

Најзад, постоје монаси пустињаци. Живе крајње повучено, далеко од света у пећинама и земуницама или у дупљама дрвећа у крајњој оскудици. Понекад, у манастирима, измоле изношену одећу и обућу или иду потпуно наги.

У православљу нема монашких редова. У католичанству постоје конгрегације и редови. Рачуна се да има око 1.200 женских и око 800 мушких монашких редова. Једна анегдота каже да ни папа не зна колико има монашких редова. Разликују се по одећи, регулама и сврси: једни се посвећују васпитању младих (клоштери), средњем, вишем и високом школству. Други служе по болницама, старачким домовима, дечјим вртићима, брину о одбаченим и убогим (Мајка Тереза).

У шестом веку установљен је ред светог Бенедикта, који се убраја у оце западне културе. Испрва  је коришћен типик светог Пахомија а касније је у Монте Касину сачинио своје Регуле. Ред се бокорио до 12. века по Италији, Француској и другим европским земљама, а на Балкану по далматинским острвима и Панонији. И данас су бенедиктинци посебно уважени.

Канон светог Бенедикта захтева, у првом реду, молитву и рад (ora et labora). Када би попустила монашка дисциплина настали би огранци и нови редови. Тако су формирани Цистерцити, Картузијанци (познати и по завету ћутања, карактеристичан им је поздрав Memento mori -  сети се да си смртан - и за Божић: Memento vivere). Потом следе Августинци (са првобитним задатком да откупљују робове) и Кармелићани (да шире славу Богородице).

У 12. веку настају просјачки редови светог Фрање и светог Доминика. Од фрањеваца потичу три велика огранка: Мала браћа (минорити, у неку руку фаталисти познати по философији: што мора - догодиће се), Конветуалци и Капуцини. Занимљив је и трећи ред световњака који живе по регулама светог Фрање али не у манастирима него у кругу породице. По томе су слични Амишама. Трећередци се жене и удају. Рачуна се да их је око два милиона. Од женских редова издвајам ред Клариса (фрањевке) и Доминиканке. Касније долазе Исусовци (Бил Клинтон се образовао на Исусовачком универзитету).

Спомињем још часне сестре светог Винка (Милосрднице), Маријине сестре и Усмиљенке (потоње су служиле у Смедереву и биле веома пожртвоване и уважаване код неге болесника), затим Кћери боје љубави, Сестре срца Исусова, Сестре малог Исуса и многе друге. У Београду су донедавно живели Асумпционисти а сада још фрањевци, Лазаристи, Салезијанци, Исусовци, потом Мале сестре Исусове, Клањатељице крви Исусове, Милосрднице, Сестре светог Крста и Усмиљенке.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања