Став

У крилу Природе

Посвећено јуру детели (* 12. фебруар 1951, љубљана, † 17. јануара 1992)

Пријатан је кратак обед и сан у трави крај потока.
Хорације (65-8), Епистоле (I, 14,3).

ТРОГО узев у савременом свету два су вида перманентног подвижништва, оба вајкадашња, што је по себи contradictio in adjecto. Оба подвижничка вида рачвају се у мноштво рукаваца - у суштини благо дистинктивних - што не нарушава основну философију подвижништва већ јој, напротив, даје ауру светачког, ванвременог па и наднаравног умотавајући аскете у мистично рухо.

Први вид подвижништва је световни, мирски – вегетаријанство - и залази у други, духовни - монаштво.

 Наведени су по старини (монаштво се јавља од четвртог века) док би редослед по строгости, доследности и мотивима био обрнут. Оба вида подвижништва имају распон од умереног преко строгог до фанатичног. Правосла

вни монаси чине братство са доживотним заветима девствености (безбрачности), сиромаштва (без личне својине) и послушности (беспоговорне). Према прописима светог Василија Великог суштина монашког живота исказује се у строгом и доживотном извршавању поменута три завета. Поред тих, темељних, монаси према степену трпљивости, дају и друге завете; најчешћи је завет молчанија (ћутања). Код неких католичких редова завет ћутања спада у основне.

Монаштво је, по себи, подвижништво, биолошко, духовно и телесно. Монах је, после искушеничког периода (пут припреме) пристајући на ризу и камилавку, постригом прихватио, беспоговорно, списе, одредбе, забране, правила... што би се могло условно сабити у једну реч која није посве одговарајућа: канон. Он више и формално не одлучује, све је у Божјим рукама, пре и после пострига.

Православни манастири имају двојаку организацију: киновијску (општежиће) која чува изворно монаштво, строго и бескомпромисно и идиоритмичку (моножиће) која, у подвижничком смислу, посебно ако не и једино у Грчкој, безмало представља монденску, кстравертну скупину.

У идиоритмичким манастирима монаси живе у истој згради али без потчињавања општим правилима и то их, држим, изопштава јер  удаљава од аскезе. Немају заједничку трпезу као у киновијским  манастирима– што подразумева скупни надзор - но сами припремају храну у келијама. Претпоставка је да је таква организација згодна за избегавање поста. Без дисциплине  нема монаштва.

Дистинкције су код вегетаријанства исказане кроз, разумљиво, селекцију хране коју одређује јединка; код монаштва, превасходно православног, аскеза се испољава кроз два вида: киновијски и идиоритмијски монашки живот.

Монасима је храна небитна

Храна је, код монаха, споредна. У оба случаја дистинкција је – строгост. Вегетаријанац може да своди списак намирница које ће и када јести (рецимо хлеб старији од седам дана) до нивоа пустињака, великосхимника. У екстремним случајевима вегетаријанци могу (мада тешко) да надмаше којег великосхимника у храни, не и у молитвама јер није им узор монаштво, једни су агностици,  други атеисти, или, једноставно, не припадају хришћанству. Имам на уму словеначког песника, преводиоца, есјисту Јура Детелу, који је био вегетаријанац усмерен ка веганству и мистицизму. Ако пређем преко чињенице да није могао да се ослободи цигарета,  Детела је био посебан до неверовања. Никада нисам упознао неког ко је пушио више од Детеле.  Да ми је неко рекао да пуши док спава - поверовао бих.

 Монах, преко захтева опредељења, који нису ни лаки нити једноставни, може да дода подвиге било у строгости исхране, било у строгости послушанија, при чему се основни завети (чедности, сиромаштва, послушности) подразумевају.

Вегетаријанство је, не само по исхрани, већ и по философији живљења блиско монаштву. Треба, јасно, разликовати мирјане вегетаријанце по убеђењу од оних који редукују исхрану по савету  лекара или помодарства.

Вегетаријанци по убеђењу, по правилу, имају другачији, лично редуковани распон потреба не само у погледу јеловника, што има корене у времену пре одлуке, већ и гардеробе (Вегетаријанци, по правилу, не носе природно крзно, кожну одећу и обућу. Монаси, пак, при постригу добијају кожни опасач и кожну обућу) и, често, имају јасно изражен став о материјалним добрима. То су додирне тачке са монаштвом; necessarium est parvo adsyescere(навикни се на мало).

Вегетаријанство нема чврсте регуле: зависи од воље, просвећености и посвећености јединке те се тиме нарушава одредница о перманентном и, повремено, зађе у профано, док је монаштво институционалан вид - прихватање је обавезујуће без разрешења, осим иступања из реда, што је, према Николи Кузанском (1401-1464) coincidentia oppositorum(јединство супротности).

Ако је Кузански то држао за јединство супротности, доминиканац Ђордано Бруно (1548-1600) проблем напуштања реда гледао је - и лични пример платио животом - као враћање Богу.

Брунов став је, да употребим због не обавезујуће благости многима драг еуфемизам чини ми се, неодржив, мада је, уистину, јасно да је философ и доминикански монах, бар у том случају, погрешио. Није битно да ли с теолошког или животног стајалишта.

Одиста, сам Бруно, оптужен за кривоверство, бежи из манастира да би се, после лутања по Италији, Швајцарској, Француској, Немачкој, Чешкој па и Енглеској, на наговор племића Moceinga вратио у земљу. Дивна прилика за дволичног племића да изручујући Бруна млетачкој инквизицији јер научава науку о бесконачности свемира убележи лепу награду и докаже лојалност. Највећа награда му је – на коју свакако није рачунао - што је упамћен; за племића је без значаја што се помиње по бесрамном потказивању. Имам страхопоштовање за Брунов немирни и смиони дух који је издржао (и духу и телу ужасну седмогодишњу тортуру инквизиције) и циничну препоруку да се, при извршењу казне, поступа благо и без проливања крви, што је пречица до ломаче, примио с достојним миром (изричете пресуду с већим страхом но што је ја слушам).

Срчани Ђордано Бруно

Ипак, уважавање срчаности Ђордана Бруна, не сме да замагли истину: уверен сам да је став coincidentia oppositorum погрешан. Но, могуће је да Бруну није пружена прилика да став образложи до краја или је историја случаја – што није реткост - прекројена. То јесте conditio sine qua non (услов без кога се не може)  моћних, а инквизиција (Sanctum Officium Inquisitio) не само да је била моћна (што, изгледа, подразумева и бахатост) но и неприкосновена.        

Монаштво је по себи подвижништво у свакој религији. Прихватање монашких правила је религиозни, не нужно и философски однос према Богу, док је вегетаријанство есенција философског става о животу. Део истоветног пута преваљују, свако за се, будући монах и будући вегетаријанац. То је припрема за одлуку, за чин, за долазеће, за подвижништво, за издвајање из мноштва, за могући подсмех примитваца, у најблажем смислу за зачуђеност, упитаност оних којих се то не тиче.

Пошто је лествица високо постављена многи монаси не могу да издрже киновијски, скитски живот – зато се опредељују за идиоритмички пут према Богу. У таквим манастирима сваки монах брине о својој трпези. За све теже послове (које у киновијским братствима обављају монаси) у идиоритмичким се унајмљује мирска радна снага или плаћају сиромашни калуђери (то би, према оснивачком типику, по дефиницији мароа бити оксимрон, али времена се мењају и завет сиромаштва се прећутно игнорише) што је и прећутно нарушавање канона: монах, сећате се, даје завет сиромаштва – подразумева се да нема ничег, па ни новца, без обзира на износ. Изузетак је учињен 941. када су Светогорци добили привилегију. Тада је Романос Први одлучио да сваком калуђеру годишње дадне један златник. Од толиког дара нико се није обогатио али је у супротности са заветом.        

Монашке заједнице могу бити мушке или женске, нипошто мешовите те је тај вид аскезе, у оквиру манастира, несумњив. Према степену аскезе православни монаси деле се на расофорне, малосхимнике или постриженике и великосхимнике или схи монахе. Расофорни се спремају да приме постриг, малосхимници су положили монашке завете и стекли пуна монашка права, а великосхимници су се обавезали на испуњење најстрожих завета. Схи монаси се и по одећи разликују од других: носе карактеристичан огртач с капуљачом.

Признавањем хришћанства за државну религију у 4. веку почиње, по броју монаха, процват монаштва, али, због великог прилива и очекивани, па и подразумевајући, пад морала. Зато подвижници, жељни истинског живота по високим етичким и верским кодексима Цркве, бивају принуђени да се повуку у пустиње. То су еремити или пустињаци, анахорети или усамљеници, а због спартанског начина живота знамо их још као аскете и испоснике.

Пустињаци живе повучено, далеко од света у пећинама и земуницама или у дупљама дрвећа, у невероватној аскези, non plus ultra (граница испод које се не може). Понекад, у манастирима, измоле изношену одећу и обућу или, када се подере оно у чему су се одметнули у самоћу, иду потпуно наги. Живот проводе у молитви и смишљању начина за мучење тела као извора сваке кушње и жудње (шибање до крви је уобичајено). За њихов земни крај дозна се у манастиру веома касно јер су им станишта изван комуникација.

Цар Константин, једино дете цара Констанција Флора са царицом Јеленом, рођен је у Нишу 274. умро у Никодимији 337. године.

Оснивач је Константинопоља, данашњег Цариграда. Водио је три велике борбе: једну против римског тиранина Максенција, другу против Скита на Дунаву и трећу против Византинаца. 

Пред борбу са Максенцијем, према предању, виде, сред дана, пресјајан крст на небу, сав окићен звездама, и на крсту текст: овим побеђуј (Према Eusebius, Живот Константинов, 1,28: In hoc signo vinces). Цар нареди да се искује велики крст, сличан ономе што му се јави, и да се носи пред војском. Захваљујући сили крста, цар Константин је покорио бројно надмоћног Максенција који се удави у Тибру. Констанин пређе у хришћанство.

Милански едикт

Одмах потом Константин је издао знаменити Едикт у Милану 313. године, да престану гоњења хришћана. Тиме је хришћанство признато за државну религију. Када је настао раздор у цркви због ставова јеретика Арија, цар сазва Први васељенски сабор у Никеји 325. године, где се јерес осуди, а православље утврди.

Прва монашка правила (молитва, трпеза, послушанија и уопште, живота у манастиру) сачинио је Пахомије Велики. Нешто касније, на основу Светог писма, црквених и Пахомијевих правила свети Василије Велики формулисао је све детаље монашких регула. Опширна и Краћа правила службе Василија Великоги данас су основа за уређење православног монаштва. При паду дисциплине или морала, долази до схизме.

Манастири са заједничком трпезом уређени су по строгим канонима који су опстали од првих дана хришћанства. Све је једнако. Сви једу исто. Истовремено. Једнака је одећа. Могло би се рећи да исто и мисле. О Творцу. Нико нема приватне својине. (Уласком у манастир приватно власништво постаје манастирско чак и у случају његовог напуштања).

Монашке ћелије се никада не затварају. Све послове обавља братија. У манастирима, међу монасима, разне су занатлије. Сем тога постоји и тзв. комуникалан рад или послушаније: берба винограда и маслињака, копање, сеча дрва, истовар, утовар... када сви раде па и игуман. У односу на монашку киновијску организацију армија - греши когод мисли да је је слична, или једнака по организацији и тежини манастирској - монденска је бања.

У манастирима, посебно на Светој гори, у Хиландару, већи део дана и ноћи проводи се у молитви. Јутрење траје пет сати, литургија два, вечерње такође два сата и повечерје један. Свакодневно, дакле, десет сати (најмање) проводи се на богослужењу. За спавање је одвојено пет сати. Остало време је за рад. Недељом (када се не ради јер је Бог одредио тај дан за одмор) јутрење траје 10 или 12, а у дане великих празника и по 14 сати. Сам молитвени део довољан је подвиг! Мимо других задужења, постоји монах који током ноћи уморнима, при молитви, не допушта да задремају, и монах што стоји на излазу и од оних који током богослужења често излазе из цркве тражи прихватљиво оправдање.

Сурова су схимничка правила

Сваки монах има и посебна, келијска, правила. Нарочито су тешка схимничка. Монах дневно обави преко хиљаду поклона и по стотину потпуних метанија (клањање, челом дотицање земље).

Вегетаријанци немају језуитску доследност и дисциплину киновијских монаха јер је њихов чин крајње индивидуалан. Ипак, у разговору са невегетаријанцима, углавном о свом ставу и личном одступању од философских начела вегетаријанства говоре колико и картезијанци.

Испитивања су показала да су вегетаријанци углавном образовани људи и да је – из неутврђеног разлога – мање жена вегетаријанаца.

Аутор књиге Намасте Индијо, после вишегодишњег боравка у тој земљи, Радмила Гикић, у разговору о тамошњим вегетаријанцима, поверила је аутору овог есеја готово невероватну појединост: код ње, у гостима, у Индији, вегетаријанци се, при обеду, нису разликовали од оних који немају рестриктивни однос, чак одбојност према месу. Ништа од хране нису одбијали, особито не месо; изостајало је чак и куртоазно нећкање због философског става или односа према животу. Према њеним сазнањима, ти вегетаријанци, код својих кућа, и даље упражњавају философију вегетаријанства као да је никада нису преступили. Потписник се, у Љубљани, пред ручак са америчким колегом, вегетаријанцем, уверио да необавезни однос према добровољно изабраном начелу није особеност Индуса. Амерички колега имао је једноставан, запањујући, неозбиљан изговор: овде је тешко бити вегетаријанац да би, без устезања, наручио телећи бифтек.

Ergo, неки вегетаријанци су, у колоквијалном речнику, шминкери. Поменутом колеги није било необично, седели смо један до другог, што мени није било тешко да добијем вегетаријански оброк, нити сам морао посебно да  интервенишем да ми у кухињи припреме тако шта.

Неким вегетаријанцима недостају уверење, убеђење, доследност, принципијелност. Наравно, не може се генерализовати као што ни поједини случајеви, детаљи одлучног става, не поправљају општу слику. Многи вегетаријанци одређено време у јеловнику немају месо, месне прерађевине или млеко и јаја, зависно од одлуке и степенапрочишћења. Потом се, такође на одређено време, враћају уобичајеној месној исхрани. Дошли смо до чињенице изречене на почетку: између вегетаријанаца постоје дистинкције по строгости. По одлучности. Једни једу млеко и/или млечне производе, а не једу јаја и/или рибу, други не могу да се ослободе неких порока (кофеин, никотин).

Наравно, нема довољно озбиљне, употребљиве литературе на српском језику и нема јасне разлике између вегетаријанаца и вегана. Разлика, јакако, постоји, али више је оних који кокетирају с вегетаријанством но што је то опредељење.

У православном посту – што је вид краткорочног вегетаријанства за мирјане – обичајно се зна шта се може јести. О томе постоји и предање у вези с постом светог Андрије Првозваног чији дан пада 13. децембра по грегоријанском рачунању.

Када је свети Андрија Првозвани дошао у Србију, у град Тројан, данашња Ћуприја, столовао је епископ који је свеца позвао на исповест. Андрија је, према предању, змијом зауздао мечку, узјахао је и на њој дошао на исповест. Епископ га прекори што у посне дане не једе рибу него пије млеко. Испосник прекрсти рибу - потече крв, прекрсти млеко - ниче трава. Била је очигледна едукација.

Неколико речи, узгред, о облицима поста у православљу: најстрожи (мада мислим да не треба користити проблематични трећи степен поређења)  је када се цео дан ништа не једе, затим кад се једу јела припремана искључиво на води, потом јела на уљу и на концу кад се једе риба. У време поста не једе се храна животињског порекла док су лигње и дагње допуштене и у време када се риба не једе.

Строго уздржавање од мрсне хране је у прва три дана Великог поста и на Велики петак када се верник потпуно уздржава од јела и пића укључујући и воду. Блажи облик је тзв. сухоједеније када се једном дневно (после вечерње) узима хлеб и вода. Српски патријарх Павле био је не само узор већ образац како се живи у сагласју с Природом.

Муслимани, током Рамазана, преко дана, до заласка сунца, ништа не једу. Строги монашки пост подразумева приправљање јела на води. Православни мирјани тако посте пред причест док дан пред причешће не стављају ишта у уста, а при умивању воде рачуна да им ни кап воде не уђе у уста.

Благ вид поста је приправљање јела на уљу. При том посту допуштено је и умерено конзумирање вина. Најблажи вид поста је конзумирање рибе и уобичајено испијање вина јер риба треба да плива. Јевреји на Јом кипур (Дан покајања) 24 часа не једу, не пију, не пуше и не чине ништа што би им чинило пријатност. Постоје празници када верни Јевреји редуцирају ходање до минимума, да ни у синагогу не иду ако је мало даље, такође, не једу свињско, потом месо дивљачи и звери, водоземаца, ракова, шкољки, змија, риба без крљушти...

Одвојени судови за мрсну и посну храну

Месо, млеко, прерађевине не могу се заједно припремати, ни кувати, ни чувати, ни јести. Засебно посуђе и прибор користе се за мрсна јела, обашка за посна. Није допуштено (код Јевреја) после млечне одмах јести масну храну. Свака дисциплина код јела, особито код одвајања мрсних од посних, вид је подвижништва.Следбеници Хара Кришне амалгам су будистичких назора, хришћанских општежитељних и идиоритимичких манастира: претежно живе у комунама (ашрам, општежиће), лактовегетаријанци  једу млеко и млечне производе, а не једу рибу, јаја, месо...(душа постоји у свим телима, животињама и биљкама), сами припремају храну (као идиоритмици) сматрајући да душе биљака коришћене за спремање хране приносе Кришни. Обедују уз одговарајући ритуал и извињење биљкама. Не пуше и не пију што је подразумевајућа одлика вегетаријанства.

Концертима и предавањима популаришу свој начин живота прикривајући, при том, да су секташког устројства. Њихове комуне су бледа копија монаштва (бар таквим желе да се представе) осим што склапају бракове (не одобравају промискуитет упркос комуналном живљењу и експериментима са кока шастром, сексуалном магијом). Следбеници Хара Кришне, уз одређене услове, могу да напусте комуну и остану верни или, ређи и тежи случај, да одбаце припадност групи и назорима. Потоњи, још дуго, имају хистеричне нападе и падају у апатију када чују музику секте што је последица систематичног рада на припадницима секте.

Вегетаријанство је чест облик исказивања става према животу код чланова разних секти (Харакришнијевци, монтанисти, адвентисти, ђаинисти...) Бити вегетаријанац не значи, нужно, припадање секти, али јесте схизматично у односу на месоједе.

У православљу нема монашких редова.

У католичанству постоје конгрегације и редови. Рачуна се да има око 1.200 женских и око 800 мушких монашких редова. Разликују се по одећи, регулама и сврси: једни се посвећују васпитању младих (клоштери), средњем, вишем и високом школству. Други служе по болницама, старачким домовима, дечјим вртићима, брину о одбаченим и убогим (Мајка Тереза). У шестом веку установљен је ред светог Бенедикта, који се убраја у оце западне културе. Испрва  је коришћен типик светог Пахомија, касније је у Монте Касину свети Бенедикт сачинио своје Регуле. Ред се бокорио до 12. века по Италији, Француској и другим европским земљама а на овом простору по далматинским острвима и Панонији. И данас су бенедиктинци посебно уважени. Канон светог Бенедикта захтева, у првом реду, молитву и рад (ora et labora).

Када би попустила монашка дисциплина настали би огранци и нови редови. Тако су формирани цистерцити, картузијанци (познати и по завету ћутања, карактеристичан им је поздрав memento mori -  сети се да си смртан - и за Божић: memento vivere). Потом следе августинци и кармелићани (да шире славу Богородице)... У 12. веку настају и просјачки редови светог Фрање и светог Доминика. Од фрањеваца потичу три велика огранка: мала браћа (минорити, могу се сврстати у фаталисте; познати су по философији: што мора - догодиће се), конветуалци и капуцини. Занимљиви су и трећередци (трећи ред световњака; живе по регулама светог Фрање, али не у манастирима него у кругу породице). По томе су слични амишама.

Вегети, вегани, схиме

Вегетаријанство је флексибилније јер јединка одлучује о себи, шта ће, докле ће и како ће се подвизавати. Монах може да буде разрешен, на одређено време, завета (у блажем виду: поста) због изнемоглости (старости или болести) и прилика (путовања, елементарних непогода...) а вегетаријанац, поново, одлучује сам да ли ће, када и колико, привремено или коначно, одбацити добровољно изабране и усвојене назоре, без обзира на околности. Околност може да буде и пријатно друштво у коме не жели да се издваја/открива или окружење у коме је избор поларизован: јести или не јести. Код вегетаријанца прилике одређују околности, код монаха само вера.

Поред, поменутог, биолошког, духовног и телесног подвижништва, монаси мале и велике схиме, чак и искушеници,  строго и доследно упражњавају вегетаријанство, чиме је њихов подвиг потпун. Искушеници су, у световном смислу речи, на проби. Ако схвате - током искушње - да не могу да одговоре захтевима монашког живота јер је подвиг изван њихове менталне и физичке моћи, одустаће од накане. О подвижништву великосхимника, којем границу одређује само веровање да је све од Бога, не усуђујем се да промишљам. Великосхимници, пустињаци, воде живот који лаик не може да разуме, схвати и прихвати.

Извесно је да се ниједан, мирски и духовни, подвижник на аскезу не одлучује наједном, неочекивано. Монах, заправо, преваљује два пута припреме, вегетаријанац један.

Будући монах најпре контемплацијом (као и вегетаријанац) долази до конклузије да је виши степен побожности/живота прелазак из световног у духовни свет, из реда лаика у монашко братство са свиме што оно носи. Када досегне контемплативни ниво – у Шопенхауеровом смислу – ослобођен жудње и интереса, досегао је уверење да је спреман за искушења и аскезу те тражи благослов од свог духовника који га води и о њему скрби у периоду искупње јер припрема за монашки живот не само да је тешка, него је и коначна. Колико ће кушња трајати зависи од искушеника, али и процене његовог духовника, игумана... Произилази – логично – да искушеник не може сам да процени степен спремности за монашки живот; то боље, тачније и доследније сагледавају духовник и игуман. Прихватање ризе и камилавке није омеђено чак ни дужином људског живота. На монаштво се једино може гледати sub specie aeternitatis(са становишта вечности) осим ако није реч о идиортмицима.

Вегетаријанац се ослања само на сопствено мишљење (које носи све слабости солипсизма; питање благонаклоне критичности замагљује реалну представу, увек ће се јединка одлучити за радикални солипсизам у коме постоји само Ја као једина свест, уместо Декартовог методичког) и искуство о себи, својој снази, доследности, жудњи. У монашком животу постоје, дакако, и заблуде, макар безазлене као што је став да бибер, поготову источњачки, буди страсти,  зато тог зачина нема у монашким јелима.

Монаси у Хиландару живе по типику светог Саве. Типик дозвољава да могу недељом и одређеним празником да мрсе, али, дакако, не у мирском смислу речи. За хиландарске монахе мрсну трпезу чине риба, углавном морска, ретко слатководна, затим шкољке, октоподи, сипе, потом јаја, сир, овчије кисело млеко, слатка пита од јабука, дулека и вишања, на концу слана кромпируша или гибаница.

За мирјане је таква трпеза неиздрживо посна, али, додајем, монаси, мимо поменуте мрсне трпезе, понедељком, средом и петком искључиво једу храну припремљену на води што је за мирјане најблаже речено - незамисливо.

Вегетаријанац после философског тражења истине, у настојању да разуме свет и помири га са свиме чему је удахнут живот –  тражење може да траје застрашујуће и обесхрабрујуће дуго – када сазри за нови живот, превалио је  пут припреме. Нобеловац Исак Башевис Сингер пут припреме превалио је у 58. години. Жао ми је што сам чекао тако дуго, рекао је. Истовремено, ту дужину пута преваљује и монах, али његов  нови живот крај је земног бивствовања. Његов пут је коначно опредељење.

Сине, зека воли да га кољу и пеку

Пут припреме за подвижништво није прецизно временски омеђен. Када би се у нашој култури, као на истоку, храна припремала пред очима конзумента, пут припреме, пут преобраћења, био би безмало тренутан, а вегетаријанаца неупоредиво више. Оног часа када би конзумент постао свестан потискивањачињенице да је неопходно убити живо биће да би се заситио и, поврх свега, присуствовао убијању, намах би му се згадила храна животињског порекла. Осим, дакако, у случају да ужива у убијању. Замислите сцену у којој до малочас умиљати, нежни, прелепи уплашени зец, са којом се ваше дете до малочас играло, сад кркља у локви крви дајући последње знаке живота. Да ли вам то отвара апетит?! Сумњам. Да ли би ваша деца – када бисте им предочили чињенице - радосно јела зеца за којим су који минут пре клања трчала цичећи од среће, а ви их поносно фотографисали!?

Имали бисте довољно речи да их умирите, убедљивости да им разложите како је то природно и да зеки ништа није, да зекку то не боли и да воли да буде преклан и испечен или бисте их заштитили склањањем са стратишта док се не збуде свето писмо?! Представа је завршена, аплаудирајте (тим речима су глумци завршавали комедије: Plaudite, acta est fabula).

Треба се поштено суочити са чињеницама: вегетаријанство је достојније за цивилизованог човека. Једно је јести у ресторану мешано месо, друго је знати узрочно последичну везу. Постоје ресторани, углавном на истоку, у којима одаберете шта ћете јести и власторучно убијете одабрану животињу или рибу, корњачу, змију коју ће вам послужити. Постоје људи, мирјани, који ће гладовати пре него што ће убити животињу.

Педијатар и кардиолог Роберто Канеса, један је од 16 путника из војног авиона који се срушио у Андима на 3.600 метара, између Чилеа и Аргентине, 13. октобра 1972. године. Канеса је, да би преживео, као и остали путници јео преминуле пријатеље са лета 571. О томе је проговорио  2012. Преминули су били једини извор протеина и масти. Било је одвратно. Кроз очи нашег цивилизованог друштва, то је била језива и одвратна одлука. Осећао сам се понижено. Достојанство ми је било на дну. Морао сам да зграбим комад меса мог пријатеља и да га поједем да бих преживео, рекао је доктор Роберт Канеса.

Тенисер Питер Бурваш у књизи  Вегетаријанство за почетнике: Нисам мекушац... Играо сам хокеј док ми половину зуба нису сасули у грло. Крајње жестоко се борим на тениском игралишту... Али искуство у кланици ме је дотукло. Када сам изашао из кланице знао сам да више никада нећу повредити ниједну животињу... Непосредно искуство о људској окрутности према животињама положило је темеље мом вегетаријанству.

Чак ни Јуре Детела (* 12. фебруар 1951, Љубљана, † 17. јануара 1992), словеначки песник, преводилац, есејист... међу најдоследнијим вегетаријанцима, није успео да монашки аскетизам дословно инкорпорира у философију личног вегетаријанства али је, у одређеним сегментима, успео да га надвиси. Детела је, у односу према животу, према живоме, већ на зачетку промишљања и делања у складу с вегетаријанском философијом, надмашио малосхимнике, при крају (који је сам одредио) живота оставио је далеко иза себе и великосхимнике.

Детела је аутор дирљиве озбиљне поруке  (слободан превод): Нико не може разумети ниједну животињу, као што она разуме себе.

Детелин живот, неупућеноме, делује као анегдота. У том животу је есенција логике и снага да је се држи.  Цицерон: Hominem naturae oboedientem homini nocere non posse (Човеку који живи у складу са природом ништа не шкоди, De officiis. III, 5, 26.) а Сенека: Idem est ergo beate vivere et secundum naturam. Срећно живи, ко је усклађен с природом,  De vita beata, 8,2.

Када сам, своједобно,  Вуку Бојовићу госту у мом живом програму Средом непосредно, Опсерваторија о животу и смрти,  у Центру културе образлажући став да су зоо вртови нехумани, неприродни и недопустиви гето за животиње и поменуо Детелу који је ризиковао живот  (да га животиње прождеру, несвесне, дабоме, његовог чина или да га чувар упуца, због којег је наш јунак шмугнуо да не би га савесни чувар устрелио) Вук је хладно одговорио: Извините, али Ваш пријатељ није нормалан. Нисам очекивао такав nepromišqeni одговор.

Детела је умро да би сачувао биље од себе

У последњој четвртини живота Детела је све ређе излазио из стана у центру Љубљане, а када би се одлучио да напусти своју засенчену собу, у којој је неумерено пушио и пио чај, посетиоцима говорио своје песме на неколико језика, приређивао је представу пролазницима: пре сваког корака помно и дуго истраживао је место на које ће спустити ногу да не би згазио какво живо биће!  Био сам фасциниран, као никада и ничим пре, а богме ни после. Касније је престао да затвара собна врата из страха да не пригњечи какву бубицу. То је, дабоме, у савршеном складу с философијом вегетаријанства: сачувати сваки живот. Читалац је - надам се - приметио вегетаријанству неприкладну Детелину активност: пушење. Био је страстан пушач свестан некомпатибилности са основом вегетаријанства. Нико није савршен!

Због страха (потпуно оправданог) да ће нагазити живо биће или да ће видети, на путу, прегажену, осакаћену, унакажену животињу или птицу Детела није путовао, није излазио из стана, осим у крајње неопходним ситуацијама. Никаква убеђивања нису деловала. Једно треба имати на уму: Детела је све радио из убеђења, нипошто из позе. Жан Жак Русо такође је био заговорник исхране без меса. Његов став је проистекао из запажања да су од биљоједа окрутније и агресивније животиње месоједи. Закључио је да ће вегетаријанска храна човека учинити самилоснијим. Био је против допуштења месарима да сведоче на суду или буду поротници.

Детела је, пред крај живота, као екстремни вегетаријанац престао да једе!  Физички и ментално здрав донео је невероватну одлуку којом је показао огромну вољу. У болници је одбио инфузију. Ваља знати да се по међународним нормама о праву човека мора поштовати одлука о одбијању хране пацијента при свести и ментално очуваног. Детела се жртвовао да сачува живот биља!  Последњи верски учитељ ђаинизма, Вардхаману (540-468. п.н.е) син каштријског вође, у 28. години напустио је родитељски дом да би постао просјак и аскета. Детела је одабрао смрт хотимичном глађу да би постигао нирвану јер је суштина ђаинизма савладавање страсти и осећања да би се постигло ослобођење и дотакло савршенство. О томе  Публије Сир (I век пре наше ере) Bene vixit is, qui potuit, cum voluit, mori (Дивно је живео ко је могао да умре кад му се прохте).

Имајући на уму Хорацијеву сентенцу Cena brevis iuvat et prope rivum somnus in herba (Пријатан је кратак обед и сан у трави крај потока. Хорације , 65-8, Епистоле  I,14,3) писац и сликар Божидар Мандић (1952) напустио је урбану средину и са породицом на Руднику у селу Брезовица основао комуну Породица бистрих потока. Његова деца (Сун, Аја, Iста) вегетаријанци су од рођења (као Махатма Ганди). Не може се, ни у ком примеру, рећи да родитељи деци не желе најбоље. Наравно, његова деца вегетаријанство не осећају као подвижништво, као нешто што их издваја из мноштва. Живот породице бистрих потока (верујем да је знано читаоцу) заправо је живот монашке једноставности. Али, то је предмет друге расправе, сада је тек пример здравог и подвижничког живота мирјанина.        

Вратимо се монасима. Треба рећи да множину православних великосхимника чине веома побожни, богобојажљиви монаси, ad maiorem Dei gloriam (У славу Бога. Гесло језуита, односно њиховог оснивача Игнација Лојоле преузето од Гргура Великог,540-604) на подвиг за православље спремни. Догма не тумачи и не разлаже мотив за подвизавање. Подвиг не јача догму мада је велича, чинећи је привлачном. То је аксиом када се говори о савременом свету и великосхимничком монаштву.

Крајем 2002. монаси светогорског манастира Есфигмен (стешњен, стегнут) - подигнутог у десетом веку - истакли су паролу православље или смрт приправни да погину за веру. Њихова решеност настала је и пре но што су се замонашили, али последњих тридесет година воде крсташки рат са васељенским патријархом Вартоломејем, који им је надређени јер је канонски и духовни поглавар Атоса. Методије, игуман манастира Есфигмен са 105 монаха оптужује васељенског патријарха да богохули због дијалога са Католичком црквом и њеним поглаваром, папом Јованом Павлом Другим. Због тога монаси одбијају да се - како налаже литургијски служабник – моле за патријарха.  Вартоломеј је жестоко одговорио захтевом световним властима да испуне божју реч и иселе са Свете горе братство манастира Есфигмен. Световне власти су се нашле у процепу потценивши калуђерску спремност и одлучност.

Монашки бунт

Монасима су ускраћени струја, вода и храна; пред манастирску капију постављен је полицајац. Власти су зеље брале око куће размишљајући мирјански, не монашки. Калуђерима струја није битна, храну, коју ионако троше у симболичној количини, колико да одрже голи живот, имају за неколико година. Све што им треба за дужи отпор - унутар је манастирских зидина. На концу, монасима смрт није престанак постојања: они живе да би, када томе дође час, смрћу били ближи Господу. Парола братственика Есфигмена написана је за мирјане и мирјанима показује озбиљност монашке одлучности; за монахе смрт је облик спасења.

Порука је јасна и једноставна: изгубиће битку ко год покуша да се бори са организацијом коју недовољно познаје. Световњаци не знају како мисле калуђери, нити имају представу на шта су спремни. Подвижници не знају за границе.

Монашка организација је сложна, спремна на сваковрсна искушења.

Логика монашке цивилизације је да на притисак одговара упорношћу јер је живот такве заједнице заснован на упорности, на трпљењу, издржљивости и спремности на кушњу. Монаси су као вода: тихи, упорни, истрајни. Људска мерила живота нису применљива на монашку логику. Њихова вера је тим већа (и кад се све заврши, ојачаће и учврстити монашко братство Есфигмена) што је 2.500 других светогорских монаха уз васељенског патријарха, дакле против бунтовника.

На крају, да предухитримо неспоразуме, монаси нису подвижници због вегетаријанске исхране. Њихово подвижништво је другачије и дубље, а вегетаријанство је природан след да се не би, мрсном софром, потрло све што се постиже молитвом и једноставним животом, посвећењем Богу. Мрсна софра буди хедонизам, страсти, удаљава од Бога.

Вегетаријанци, пак, нису подвижници због вере већ због философије о животу: они нас искупљују пред Творцем. Они се у цивилизацији месоједа одричу таквог хедонизма. I монаси и мирјани једу да би живели (и тиме испунили мисију постојања) а не живе да би јели (Esse oportet, ut vivas, non vivere, ut edas кажу да је рекао Сократ. Iзрека је сачувана у делу Rhetorica непознатог аутора, у преводу: Не живиш да би јео, једеш да би живео) у супротном то не би био само хедонизам, али би био паразитизам.

Монаси и вегетаријанци држе да је духовна храна (Nutrimentum spiritus, Храни дух свој, натпис на библиотеци у Берлину) изнад јела. Махатма Ганди у књизи Моралне основе вегетаријанства: сматрам да месна храна није намењена нашој врсти. Ганди, не само као заговорник ненасиља, био је вегетаријанац. На студијама Гандија су другови убедили да ће конзумирањем меса постати одважнији и повратити снагу. Када се вратио вегетаријанству изјавио је да месо као храна није потребно ни у једној животној фази.

Монаштво је по себи бунтовништво јер се калуђери разликују од мирјана не само у безрезервној предаји Богу; вегетаријанци су бунтовници јер су другачији од месоједа. Свет је устројен према једноставној (демагошкој) матрици као максима шахиста:  gens una sumus  (Један смо род, шахисти света на предлог руског песника Петра Петровича Потемкина, узели су ту максиму као програмски мото) ретко уважавајући и праштајући различитост - suus cuique mos (Теренције, Свако има свој обичај. Phormio, II, 4, 14).

Ergo, окружење уважава подвижништво чак и кад о њему зна мало, али не подноси подвижника (био он монах, вегетаријанац или народни херој) јер чини више него што се окружење усуђује. Бити подвижник, значи носити свој signum као крст, бити обележен јер људска природа и цивилизација нису саздани на задовољавању малим. Iмати више, брже, веће и то показати свету као моћ и разлог живљења, као доказ успешности и посебности неспојиво је с монасима и вегетаријанцима. Бити задовољан малим образац је величине.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања