Став

Похвала аплаузу

 

БЕЧКОЈ опери, не само на Новогодишњем концерту, није допуштен аплауз, поготову не у такту музике, осим у случају када диригент гестовима позива публику да  себи да одушка и искаже задовољство концертом и поздрави извођаче. Када диригент одлучи да је довољно било аплауза, једним покретом - престаће. 

Наједном. Као да га није било.

Диригент је онај мали екран на којем, у потребном часу, у телевизијском студију даје знак када треба да аплаудира публика. Зато што публика не зна када је тренутак за аплауз. Једноставно, зар не. Раније је улогу монитора играо човек. Подигне таблицу с поруком: Аплауз! И добије тражено.

Сада је аплаудирање у Србији плаћен посао. Сто евра, сендвич и превоз. Мајица се вероватно добија на реверс као и барјак. Не само у време избора, што је, иначе, очигледна превара бирача да је подршка велика. Али, коме то председнички кандидати или било ко поручује да има подршку до онима које је платио да аплаудирају, арлаучу, витлају барјацима свих боја. Време је избора. А пљескачима вајдица. Борба да се преживи. Кад би избори били бар једном седмично.

Пљескача је било и у Старом Риму. У арени, у дворани, у сенату. У француском позоришту, такође, од вајкада. Сада их кандидати за ово и оно, воде са собом. Било је тужно провидно када су, на прошлим изборима, плаћеници скандирали: Борисе, Борисе, а Тадић, док су му испред носа скандирали, узвраћао: борим се, шта ћу, такав сам! Па аплауз и пре но је ишта урадио, ни пљескаче исплатио. Бар да их је позвао у АТW, своје омиљено свратиште у Смедереву.

Публика у Србији нема манире, нема одређене навике, нема много тога.  Често ни новац за излазак, зато пљеска, да се прехрани. За њу је Позориште (у кући), Бољи живот и врх уживања Зумбул–ага, Сулејман и Ђул–ага (пусто турско).  Зато – пошто је добила улазницу –  аплаудира усред нумере, усред дијалога, само што не скандира Борису, али они који се опеку, и схвате грешку, убудуће пљескају у време затамњења. Ако ништа, друго, не зна се ко је дигао буку у недоба. Сигурно је сигурно; за који дан па другоме ће скандирати. Ипак се окреће, други пут више среће! Миш бели срећу дели.

Имао сам прилике да чујем људе како пљескају гледајући филм. Пљескали су и на Ђинђићевој сахрани.  Вероватно код куће вежбају аплаудирајући телевизору, фрижидеру, решоу, рерни,  поготову ако има затамњено стакло,  да не виде да је празна као глава им.

Да публика не зна када и чему ваља аплаудирати школски је пример телевизијске лиценциране (опет преузето из света) емисије Тренутак истине. Гледао сам их неколико, да се проверим: колико могу да издржим. Згрожен сам над својом упорношћу  и забезекнут космичком празнином водитељки. Док је емисију водила Тања Војтеховска, вазда је призивала мајку божју и своју мајку и ишчуђавала се над туђим чемером,  вазда сам мислио да је треба променити, кад не може купљена емисија. И то се десило, дошла је клонирана Тања. Е, сад је време да отшелник Тања, са 40 година и два пропала брака, седне на ону барску столицу и задовољи, како год јој мило, "милионски аудиториј", јој мајко божја!

Публика бесомучно тапше сиротињи која се довија да дође до динара и изврће утробу и себи и гледаоцима. Само Тања Војтеховски тражи још, и блесави се јер јој личи: освојили сте 100.000, можете ли још!

Прочитах недавно и текст о њеном разводу. Та жена, та звезда, тај идол вршњакиња каже да не може да се смири, али нема дечка. Њој треба помоћи,  не надуваним текстовима, него озбиљно, конзилијумски.

Недавно сам седео иза жене која је пљескала с рукама уздигнутим изнад главе. Да се види да она аплаудира. Ваљда јој је то била намера, ако није хтела да обзнани како не зна да се понаша, није сама, шта да се ради. Пре много година питао сам собног колегу какав то звук допире из ходника. Ма пусти, рекао је, луда жена, иде ходником и пљеска се по задњици. Проверих. Када је приметила да сам је уловио пре но је пљеснула по задњици, извела је блесави покрет рукама, као да је шаман. Е, рекао бих, зато публика пљеска у мраку: да се не види.

Ох, да: пре неколико дана прочитао сам на плочи прибијену о неку зграду (Дом културе, Месна заједница, шта ли) да су неки момци погинули у рату којег није било. Знамо о чему је реч! Елем, следи: захвална борачка организација! Можда ја погрешно тумачим, али мислим да је очигледно да се борачка организација захваљује што су борци погинули. Зато не би требало да чуди када људи аплаудирају на сахрани. Јесте непримерено, па шта. Наши смо. Ми смо ти, бре, ми.

Аплауз, као и много тога, у Србију, на брдовити Балкан стигао је из Европе. О томе има један пасаж у првом бугарском роману Ивана Вазова Под игом. Тај роман је у Србији преведен најмање два пута. Једном  је роман(1934) превео Никола Мирковић, други пут новинар Политике Синиша Пауновић.

Дакле, у роману, за време представе наједном лик почиње да аплаудира и кличе: Браво!!! Човек је опоменут: Нисмо дошли да слушамо како неко пљескањем и добацивањем прекида представу! Тада, објашњава писац, још у Бугарску није стигао обичај аплаудирања. Код нас је стигао, код нас све брзо стиже да не стигнемо да се освестимо, па ни да размислимо.

Аплауз је израз одушевљења, награда извођачу: Кад си срећан лупи тада длан о длан...

Али, ако лупиш у погрешном тренутку, од уживања околине нема ни говора. На страну утицај аплауза на концентрацију извођача. А већ је време да се лупа у шерпе... Ефекат је исти, а не шкоди.

Зашто Броз није ишао у позориште? Најпре зато што је њему  позориште долазило у кућу. Хтео је да на миру ужива, а и да избегне судбину Абрахама Линколна.

Зашто епископ бачки Иринеј негодује (реч блага као богојављенска водица) када глумци на тргу, у Новом Саду, на којем је и двор његове преузвишености, играју, господин владика зивка полицију. Зато што га ометају у молитви. Било би смешно да није тужно. Сметње на везама, а Бог нема слушни апарат, шта ли.

Ипак, разумем човека. Потребан му је мир. Свима је потребан. Али, то нико не поштује. И као што стоји код Проповедника: постоји време када се гради, и време када се разграђује, време када се сеје, и време када се жање. Укратко: све има своје време. И место.

У Бечку оперу се не долази са синдикалном картом или улазницом којом се купују људи, гласачи, симпатизери већ се тај папирић резервише годинама унапред. И плаћа, не мало. Али то је прича изван Проклете авлије.

Код нас се то решава лако, као са кромпиром, полуткама, француском обрадом, зимницом, безмало целером и першуном. Недостаје само плата у боновима који се могу реализовати једино у фабричком кругу, у кантини. Личи као бакин колач да неко чува социјални мир не приступачном ценом намирница, него улазницом на ретке позоришне представе путујућих глумаца. Дакле, има игара, има и хлеба, али ретко ко купује векну. Пола, четврт, то да. Можда не сваког дана. Они који кукају за Брозом сада га имају. Код њега се хлеб добијао на тачкице: четврт векне на дан по особи, по поданику. Чанколизи су имали посебне, дипломатске магазине. За послушнике нема кризе.

Синдикати су се претворили у своју супротност, у улагивање властима, послодавцу најпре. Стиснимо послодавца, иошамутимо раднике социјалним бајкама. Што радници падну у дубљу кому, то ће вођама синдиката бити боље, добиће скупља места.

Синдикална улазница је облик мита, као што је мито дати улазницу  запосленима у организацијама, школама, институцијама. Или власт нехотично признаје да није способна да људима обезбеди пристојну зараду. Али, натурати људима улазнице за било шта, фудбалску утакмицу, концерт филхармоније, позориште (рецимо Нушићеве  дане или Тврђава театар) , делити их као израз милости и моћи, то је мито, ситан али мито, злоупотреба положаја, кривично дело које ће ускоро бити укинуто као кажњиво у српском правосуђу – по угледу на европске законе,  јер је Србија у свему сервилна, епигон, имитатор, чанколиз, чауш, инфериорна – али дело примитивног исказивања моћи остаје. А кад се укине злоупотреба положаја као кривично дело, шта спречава некога ко иде путем моћи, да се размахне, да редом подмићује? Ништа, дабоме.

Још је безумније продати улазнице, а онда оне, навађене на бесплатни улаз, пустити у дворану без тог папирића, или у било који простор с ограниченим капацитетом и бројем седишта. То је кршење прописа о безбедности људи у затвореном простору. То је изазивање несреће горе од оне која се редовно понавља ходочасницима у Меки. Деси ли се штогод непредвиђено, рецимо пожар у дворани, хаос, паника, узеће данак у људским животима, а дежурни кривац, узрок заправо, биће – електрична инсталација. Да, али и инсталација погрешних људи на погрешна места. Већина тих инсталираних људи веома је кадра да се привуче, подвуче, завуче, па кад дође до ротације, одређене силе ће им помоћи да се извуку, одбаце и пребаце у нове редове. И опет ће бити политикантски кадар људи кадрих да упропасте чега год се лате. Али, то су наши људи. Не можемо њима да припишемо очигледне и неочигледне грешке, пропусте, безумље. А каква је последица? Колико мртвих, рањених, колико неспособних?

Пре много година био сам упознат са случајем смењивањем капетана трајекта Либурнија, способног човека, одличног поморца, одговорног. Било је то у време једнопартијске државе, али вазда се нађу моћне струје, инсталације, кртице, спољни и унутрашњи непријатељи, унутрашње резерве. Бар фраза имамо у изобиљу.

Постављен је човек кадар да у истом дану потопи Титаник, преврне  Коста конкордију, тај би пре налета Јапанаца потопио све у Перл Харбуру и први стругнуо с брода. Патриција, сестра шефа бродских конобара Антоња Тјеволија написала је на Фејсбуку: Конкордија ће ускоро прићи острву веома близу. Велики поздрав мом брату, који ће коначно доћи на одмор чим уплови у Савону.

Капетан је позвао Антонија Тјеволија да дође на команди мост: Види, Антонело, веома смо близу твог острва. Тјеволи се нагнуо преко ограде и ужаснуо се. Довикнуо је капетану да ће најахати на стене. И већ се десило. Капетан је наредна два сата био неодлучан, није позвао помоћ и није наредио евакуацију више од 4.000 путника. Ваљда је чекао да се оштећења повуку, бродско корито чудом зацели и све буде као раније. Пошто ће све бити као раније нема препреке да се први докопа копна. Урадио је што је урадио. Поновио се случај непотопивих бродова и амбициозних, а смотаних, заправо неодговорних, незрелих, недовршених капетана.

Капетан Титаника Едвард Смит (62) био је пијан кад је брод ударио у санту леда?! Ову шокантну тврдњу навела је у писму свекрви путница Емили Ричардс, која је преживела највећи бродолом у историји. Емили га је писала два дана после несреће, на броду Карпатија, који ју је спасао.

Недопустиво је и да је Титаник кренуо међу грдосије од санти без двогледа. Капетан Коста конкордије Франческо Скетино (52) није пловио том рутом, али без наочара није могао да очитава податке с радара. Наочаре су му остале у салону да му не сметају док се љубио са Молдавком Доминик Кемортан (25).

Узгред, иста компанија је била власник Титаника и Коста конкордије. Само је капетан лађе био други. Али наш човек, послушан, рекао бих. Неспособан, подразумева се, иначе не би био наш, него свој човек.

Капетан Либурније је смењен, постављен је наш човек чијем сам првом упловљавању у луку присуствовао. Ни данас, много година потом, не могу да верујем шта је човек учинио у трен ока.

Део пристаништа у који је упловила Либурнија нови капетан је разровашио као да је сир. Публика на молу је аплаудирала.

Нехотице, гласно сам изразио чуђење и негодовање. Један од мештана ми је узвратио: Нека је порушио. Све ћемо ми то лепо поправити.  Упропастио је брод и пристаниште, завапио сам. Поправићемо, одговорио је упућени мештанин и као да је био љут што се неко, ко не говори ијекавски, меша у нашу ствар. Много година касније, када је гранатирана стара, лепа  мостарска ћуприја, свет је обишла порука Изградићемо нови, лепши и старији мост. Као што кажу да је рекао Ајнштајн људска глупост свемирска је сила, а кадрови бујају. Да парафразирам Радовића из Бајфордовог Полетарца: све што буја и треба да буја!

Наша публика је другачија, не само од бечке, но од читаве кугле земаљске, па, верујем, и од оних у банана републикама. Код нас, долази човек у Културни центар Смедерева и пита вратара: Буразеру ди је овдена таолет? Вратар мирно одговара: Не ради данас у смислу: није дошао на посао.

Мислите да је анегдота. Могла би бити, али није. Друга згода, исто место. Је л има овди wц?  WC= Water Closet...водени ормар –  али човек је фини, неће да каже српску реч, а мисли да се у Центру културе иде иза куће или у велико поље за разлику од малог поља у коме се радња одвија очас, уз тарабу, или у тулузини. Мука и брука би се избегла када би се, сходно изразу нужда, нормално распитивао где је нужник. Ништа необично, и енглески речник скраћеницу WC преводи тако – нужник.

Трећа слика, исто место. Брачни пар стигао на представу с бебом у повоју. Наравно, с прототипом колица! Штета је да пропадну бесплатне карте. А и ко зна када ће поново доћи ред на њих. Колица су, на инсистирање разводнице, оставили у холу. И бебу. Луд провод.

Зашто је важно аплаудирати? Зато што није важно!

Зато што повремено, на свашта свикли, уметници, извођачи (изводе) моле публику да не тапше. Иво Погорелић не допушта да га снимају док свира. Фотографисање на крају, када се клања публици. Кратко. Не знам зашто се клања, али мислим да би било уљудно да и публика, уместо аплауза, кад уметник почне клањање – узврати истим гестом. Ето. Од тога би била још једна вајда, архитекте би схватиле да дворане у културним центрима (Европе и остатка света) нису конзерве за сардине, па када то увиде и код нас, у заборављеној, опустелој Србији почну да граде како приличи, а не да балавимо када видимо како се велебно гради у свету. Добро, не мора да то буду егзебицијске грађевине и демонстрирање богатства као у Дубаиу, али не би шкодило, када не би паре за такве подухвате биле на сигурном, у страним банкама. Преломите паметно, заокружите све бројеве, можда се нешто из тога испили.

Публика у свету, у таквим дворанама културе, ако се баш деси да мора да оде до свог места у средини, или на другом крају реда, не мора да дигне све који су сели раније. Укратко: на простору наша три реда, у свету су два. Али ми смо ти, бре, ми.

Треба, већ да сведем причу, па да сад парафразирам Ериха Фрида: зашто публика тапше? Да, то знам, али заиста, зашто тапше?

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања