Став

Премали смо да бисмо били велики

А почетку списатељске каријере, писали сте под псеудонимима?!

Србија је толико мала, сићушна, бедна, незарезива, практично невидљива  за свет, да постоји једино у главама политичара. Срби су се сатирали до истребљења да су готово успели у самоуништењу. Нама грђи, суровији, подлији непријатељ  од нас није потребан. Толико нас је остало да бисмо сви могли међусобно да се познајемо, да будемо кућни пријатељи, да се посећујемо и уважавамо. А нити се знамо, нити нам је стало до другога кад је  пријатељство  постало утопија, фикција фантаста.

Чему писање под псеудонимом када свако зна о свакоме више него што ће икада о себи знати тај који би да буде  непримећен, да живи свој живот, да пише своје књиге, јер писање, или бављење било чиме сем државничких послова, приватни је чин свакога од оних који  су тиме забављени.У Србији не можеш ни преко плота да погледнеш, а да не будеш ухваћен у тако нечасној работи.

И сви све знају и  нико ништа не зна.

Како, дакле, постићи нешто у области којом се бавиш, и да буде поштено вредновано, када свака аналфабета, инфатил, ретард,  шизофреник којега урнишу унутарњи гласови и ликови, самозадовољни пролазник, баш свако тврди да је најпозванији да уради боље и више од другога и да пресуди јер је познавалац свега што постоји и не постоји.

Да бисте писали под псеудонимом треба да имате јасну представу шта тиме добијате, шта губите. Односно, шта бисте тиме могли добити, и шта ћете сигурно изгубити. Потребан је поуздан, мудар, виспрен, вешт, образован  агент који ће бити сигурна веза аутора са издавачима, медијима, речју с јавношћу и да, при том, нико не може с извесношћу да каже ко је аутор. Дакле, потребан је неко ко уме да ћути када треба и да говори када је то потребно и зна како да изговори то што има.

Питање је како ћете, колико и чиме плаћати агента ако сте на почетку неизвесне каријере, као што је питање како ћете то чинити касније и како ћете, уопште, остати скривени иза псеудонима. Укратко: у овом часу нема писца у Србији који живи искључиво од писања, па да је још скривен као, рецимо, Селинџер.

Постоји један писац, изврстан зналац литературе, одличан саговорник,  у Новом Саду, чији псеудоним звучи западњачки и у локалној библиотеци воде га као америчког аутора. Толико о онима који треба да имају макар минимум знања о послу којим се баве, али они мрзе писце, а на књижевне вечери које приређује кућа у којој раде, долазе под принудом, док се књига – природно – гнушају. Да, то су они што, као  Молијеров јунак, не схватају разлику између прозе и поезије. А грабе се за плату и истрајавају на захтевима за повишице као да су их збиља заслужили.

Институција агента (агента, не доушника!)  у Србији не постоји; нити опстаје икаква заштита писца - и икојег уметника, ствараоца - јер је све препуштено случају. Свако Вас поткрада, преписује, потписује се. Никога није брига за туђу интелектуалну својину.

Уличне (тзв естрадне) звезде док су анонимне све од себе и са себе, па и себе дају да се афирмишу, или, бар, да буду познате, препознатљиве. Кад се то догоди, ако имају бар мало мозга од онога што верују да им је дато, схватају да су упале у клопку. Немају живот, немају приватност, немају ништа сем нешто пара, силикона и порцуланских зуба. Премало за нормалан живот.

Ја сам повремено користио псеудоним, али не, на почетку, што би било природно, већ нешто касније, када су већ писци па и читаоци препознавали стил, речник, синтаксу. Тада је било касно за повлачење у илегалу.

Настојао сам и тада, верујући да ми је идентитет скривен, да пишем коректно, разложно и оперишем чињеницама. То је понекад узалудан напор, јер мало кога брига да ли сте коректни ако хоће нешто да вам прикачи.

Писао сам, у време студија, колумну у новини која је била отворена мимо других, бритка, писало се и штампало што други нису смели. Бавио сам се, разумљиво, културом, пре свега књижевношћу, али такође телевизијом, филмом, сликарством, културом у најширем смислу. Био сам фасциниран неомеђеним могућностима: ишао сам сваке вечери, дословно сваке вечери, у позориште, на изложбе, промоције, филмске пројекције, Фест, концерте.  Да би се подношљиво живело сваки провинцијски град уместо чемера и летаргије требало би да има једну четврт која би нудила бар нешто од онога живота који је у Београду природан. Али све док је Београд једнако Београд, Србија  не постоји.

Само је уредник културе знао ко је стварни потписник колумне.

И шта се догодило. Писци, пре свега истакнути аутори моје генерације, скупљали су се у Коларцу, који је тада био у пуном смислу речи култно место, језгро уметности, епицентар, жариште. Копкало их је, још како, ко исписује тај стубац.

Анализирали су синтаксу, речник, ортографију и недвосмислено су открили моју скромност. Једна префињена, виспрена песникиња, с којом сам увек био и остао веома добар, заузимала је високо место у нашем братству, поверила ми је, без лоше намере по било кога, резултат истраживања, анализе, анатомије мојих текстова. Покушао сам да је разуверим – није ишло. Престао сам да пишем  колумну. Баталио потписивање псеудонимом.

Бавите се нешто више од пола века писањем, какав је живот писца кроз деценије промена у турбулентној Србији?

Када сам био сасвим зелен нисам хтео да верујем да писце прогањају, хапсе, протерују, да поменем Овидија, из отаџбине, због – поезије.  Веровао сам да је писање поезије најбезазленија ствар на свету. Исписујете своје снове, визије, осећања, никоме на путу, никоме се не можете замерити. Заправо ништа није сигурно. Моћници се свега страше, зато постоје апсане. Тога је било код нас и превише, као и у свету.

Ништа није сигурно. Писци прибегавају херметичности, поезија губи читљивост, постаје вишезначна и безлична, подложна свакојаким тумачењима. И губи читаоце, поклонике, зналце јер недаровити користећи херметичност престрашених, почињу да булазне. То, дакако, нема везе с поезијом, ни с мозгом, понајмање с естетиком.  Више их пише него што чита, а много више је писаца,  скрибомана, умишљених, занесених, него елемементарно писмених! Сада, пак, код нас, када се намножило недаровитих, неуких, а лепо организованих у разне кружоке, струје, кланове, удружења, друштва, братства, поезија живи у траговима. Једва. Питање је ко уопште разуме то што се благонаклоно назива поезијом када су струје јаке, критичари прагматични, подмитљиви, корумпирани; озбиљна критика је изумрла, пресудитељи и мериоци естетике, лажно мере и негују своје миљенике, додајући тегове на погрешан тас. То је сада, како би рекао Хесе, посао само за лудаке.

Да ли се у Србији може живети од писане речи?

Нема такве зверке у Србији.

Да ли сте некад имали проблем због нечег написаног?

Више него што се може поднети.  Али, без видних последица. Како каже арапска пословица коју је волео Крлежа да цитира: Пас лаје, каравани пролазе!

Пишете разне жанрове, поезију, прозу, кратке приче, еротске приче, романе, позоришне, филмске критике, који облик писане речи вам је најближи?

Писање је изазов за писца. Ако то није – нема ни писца. Бавио сам се оним жанровима укојима сам веровао да могу да се искажем. Настојао сам да у свим тим жанровима достигнем врх.  Није моје ни да судим ни да се хвалим. Било је и критика и покуда. Потоње су ми драже јер су искреније, потребније. Ипак, веома ми је драга тврдња, похвала коју је у програму Радио Београда, изрекао Александар И. Спасић, писац, преволац, издавач, поред других, књига Анаис Нин, говорећи о издавачком плану своје куће, да сам најбољи писац еротских прича у Југославији. Да не буде забуне: нисам био присутан; једноставно, седео сам код куће, слушао радио програм, у време када је све врвело, као у мравињаку, од разних, неуспелих клонова Буковског.

Ипак,  поред ласкаве и подстицајне похвале, после више од 30 година од Спасићеве смрти  и даље радим на тим причама. Пре две године сам их, на драгоцену сугестију пријатељице - мишљење другог пола код еротског штива је од непроцењивог значаја -  још једном умио, исполирао, преформулисао и сада сам њима задовољан. Мада, ко зна, ако нађем времена и докопам их се, вероватно ћу их опет дотеривати, јер време све једе и засипа пролазношћу.

Објавили сте неколико десетина књига, имате ли омиљену?

Никада нисам објавио књигу пре него што сам потпуно био свестан да боље не може бити. Све су ми књиге подједнако драге. Многи писци се одричу првих књига, чак и неких позних. Немам књигу које бих се одрекао или, рецимо, далеко било, стидео.

Последња објављена књига је Исајиа, да ли је стварно било потребно готово 50 година да сазри?

Да. Зато је то моја најбоља књига. Уистину, једна рецензенткиња Исаије каже да је роман Шака мрака бољи. Вероватно је у праву, али ја то не видим. За сада мислим да је ипак Исаија најбољи, једноставно неодољив. Ако сам ишта вредног написао, онда је то Исаија. Да сам Исаију написао раније, тешко бих књигу објавио, а да ме робија мимоиђе.

Добро познате ’68, учествовали сте на студентским протестима. Какво Вам је сад мишљење о томе?

Готово да је непознато (и незамисливо ономе ко зна у каквом смо времену живели) да је први  организовани протест у Југославији био у смедеревској Гимназији 1960. Тада је партија – ко би други?!– одлучила да смени дотадашњег директора Марка Перишића и постави каснијег истакнутог секретара комитета Милета Николића.

Ученици су се побунили и, наравно, безуспешно покушавали да такву одлуку не прихвате.  Николићу, природно, није било право што ученици пружају отпор.

Зато што сам био укључен у протест, и током часа, сасвим природно, због нечега безазленог, шапатом обратио клупском другу, послат сам са часа да се јавим  Перишићу, који је био стављен пред свршен чин. Морам да те казним, рекао је. Знам, одговорио сам. Само мене, дакако. Не и саговорника, макар обојица били посве недужни. Дакле, строго усмерена казна, селективна.

У демонстрацијама 1968. мислим да сам био мудрији. Био сам запажен, име ми се, разумљиво, повлачило по штампи, и касније, у разним приликама када је говорено о липањским гибањима био сам помињан јер је  било неизбежно, али нисам – или их нисам свестан – имао директних последица. Иако су после једног мог текста, објављеног четири месеца после демонстрација, у коме сам писао о тим дешавањима, људи из службе тражили у деканату моје генералије. О томе на блогу писца из Хрватске Пера Квесића http://babl.blog.hr или на извору, или у књизи Ивана Миладиновића: 1968. Тајна и опомена/Све модрице студентске револуције, издање Драганић, 2003, или у белешци о књизи Исаија.

Да ли користите и даље писаћу машину или је рачунар превагнуо у потпуности?

Писаћа машина је превазиђена. То  је неминовно. Понекад сам носталгичан спрам писаће машине као што ми је жао што сам морао да се одрекнем Атарија јер га је  угушила технолошка надмоћ персоналних рачунара, мада бих, да могу, радо прешао на Мекинтош. Пусти снови!

Шта  тренутно читате?

Читам, ако је то уопште важно, изнова, Замршене приче, невероватну књигу логичких домишљатости математичара Чарлса Лутвиџа Донсона (псеудоним Луис Керол, аутор књига Алиса у земљи чуда и Иза огледала). А размишљам да ли да почнем авантуру писања наредног романа. Имам сву грађу у неколико регистратора и понашам се као Буриданов магарац, док се не преломим око форме или одустанем.

Како Вам Смедерево изгледа данас а како пре 30-40 година?

Пре 40 година почела је велика миграција ка Смедереву. Град је изгубио душу, побарабио је, посељачио се у најцрњем смислу речи, постао примитиван до бола. Одбојан. Не мислим да је у другим провинцијским местима боље, али ми смо били господствен град, три пута престоница Србије, а сад смо rectum Београда. Истина, једном од та три пута Смедерево је било престоница циганског краља Михаила Малог; у свету би се тиме поносили, бар колико Маџари надалеко чувеним оркестром Цигана, ми ћушкамо историју у кут, јер ми смо фини и све од нас почиње.

Да, могао сам да кажем ромског краља, али Михаило Мали је пребег из Маџарске, а они немају Роме, само Цигане.

Покојни Димитрије Урошевић, чувени Киба, говорио ми је да неће да се меша с Ромима јер су они педери (он није знао за политичку коректност и права мањина и на својој кожи је исусио да тога нема) одрекли су се и стиде се свог порекла. А он, Киба, за себе  увек je говорио пуним устима и плућима да је Циганин. Он је знао да је Ром једнако Човек заправо политички штос, шегачење с неуким људима, јер да је заиста такво значење именице Ром, онда би свуда у свету Цигани били Роми, реч би била универзална и свеприсутна. Или Египћани, зар не? Да не бих био погрешно схваћен наглашавам да су мени  ти људи драги. Свестан сам чињенице да је кукољ код њих израженији него код Срба и да је то тамна страна људског која их прати као усуд. Уистину да није њих, како год их звали, ми бисмо били најгори.

Шта Вам у Смедереву данас највише смета, и шта би сте хитно променили?

Када бих могао још данас бих дао да се поруши оно ругло од фонтане на којој, током лета, као вране на седалу, ракоље се дођоши, пљују, смрде, дерњају се,  исказују примитивност и где не очекујете. Седе на зиду једне екстремно ружне и нефункционалне фонтане. Окупљају се родови, племена, хорде. Седење на зиду те бедне, сиротињске фонтане је њихова лична карта. Али и наша. Портрет. Ништа им није потребно да би се легитимисали: довољно је да се успентрају на зид фонтане. То је толико ружан призор да окрећем главу од фонтане и зими, када никога нема на њој.

Потом, један дивљачки обичај се усталио да школарци кад окончају оно мало школице, долазе на фонтану да покажу колико су неваспитани, нецивилизовани, заправо дивљаци у заметку: ваљају се по фонтани, вриште, њиште, ричу, фркћу, прскају. За собом оставе лом, прљавштину, ђубре. Многи од њих су се показали и када је на тргу била она прелепа сецесионистичка позорница коју су паметњаковићи исекли и продали као сировину. Шта ће нама нешто што је лепо, што нас краси. Није то за нас! Ми смо хорда незрелих људи, примитивци заостали у развоју.

Срушио бих ону будаласту конструкцију живе чесме. Шта је оно? Споменик нечијем неукусу. Да ли то нас пројектант исмева или је сам за исмевање? Чему служи она ружна капела код Монумента? Зар је то чесма? Урођеници би, када би правили чесму, направили да личи, да буде део њихове културе. А нама је свеједно, робујемо неким именима, Цакићима или како се већ зову, ми смо за примитивност заувек.

Имамо Дунав, који улудо тече поред Смедерева. Што би рекао Миљенко Жуборски, ој Дунаве, реко пловна, твоји вали носе говна! Шта ће нама фонтане и чесме, битно је да у центру града имамо три пристојна тоалета, који су толико лепи и софистицирани да дични Срби иду иза њих. То је оно: идем иза куће, у велико поље. Таква је нужда живљења у средини која се испримитизовала до корена.

Не треба ићи далеко, по белом свету, не даље од Београда, да видимо како се праве фонтане, како се праве покривене пијаце (за ово друго довољно је погледати нека војвођанска места), како се праве аутобуске станице (рецимо да узмемо модел Марибора, Бог да нас види, да не црвенимо више). Али, заман прича: огуглали смо на све, ничега се не стидимо. А и та мариборска аутобуска станица! Нисмо ми још за тако нешто лепо, корисно, модерно, функционално. Не кажем да нам путеви нису потребни, макар и овакви, какве, од наших пара, праве локалне вође, али нису друмови све што нам недостаје.

Шта препоручујете нашим читаоцима да прочитају ако нису?

Што год да се прочита, кад тад затребаће, ваљаће. Бар тако би требало да буде. Али многима

тешко пада читање. Једва савладају једноставну поруку на мобилном телефону. Читаће кад одрасту деца, кад оду у пензију, кад стасају унуци, кад оћораве. А онда ће се вајкати: како да читају када не виде, као да су икада прогледали. Сваки је изговор добар.

Нећу никоме да намећем суд о књигама. Свако има право на  избор. Чак и тужно неписмени средњошколци, који верују да су друштвене мреже суштина постојања, имају право на избор.

Пример изгубљених вредности и интелектуалног осиромашења су телевизијске водитељке и сваковрсне репатице које се труде да оскудно знање, не само матерњег језика, надокнаде наглашеним силиконима па када су изненађене или задивљене реагују ономатопејом, попут куја.

(преузето са SD Cafe-a) објављено 9.3.2012.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања